"Sto godina samoće"

A Day in Macondo - Hannes Wallrafen

[출처] A Day in Macondo - Hannes Wallrafen|작성자 artsagan

U pomalo apokaliptičnim danima poput ovog, u kojem „zalutale ptice udaraju o zidove kao jarebice i probijaju metalne mreže na prozorima" tražeći osveženje i vlaga je takva da bi ribe mogle plivati vazduhom a jedan politički ciklus dolazi do svog konačnog kraja; mislim na Makondo, pukovnika Aurelijana Buendiju i njegovog tasta, mislim na Gabrijela Garsiju Markesa. U danima poput ovog, verovatno nije čudno što misli plutaju ka poslednjem pasusu ove knjige.
.
„Makondo se već pretvorio u strašan kovitlac prašine i krševina koje je raznosio biblijski uragan, kad je Aurelijano preskočio jedanaest stranica da ne gubi vremena suviše poznatim činjenicama i počeo da dešifruje trenutak u kome je živeo, dešifrujući ga u trenutku življenja, proričući sebi svoju sudbinu dok je dešifrovao poslednju stranicu pergamenta, upravo kao da sebe sagledava u ogledalu koje govori. Zatim je opet preskočio da bi preduhitrio proročanstvo i tako saznao datum i okolnosti svoje smrti.

Međutim, pre nego što je došao do poslednjeg stiha, shvatio je da više nikada neće izići iz te sobe, pošto je bilo predviđeno da grad ogledala bude vetrom zbrisan s lica zemlje, sravnjen i izbrisan iz pamćenja ljudi u trenutku kada Aurelijano Babilonio završi dešifrovanje pergamenata, i da sve što je u njima napisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.“

.

* * *

Nedavno se pojavila (nepotvrđena) informacija da Gabrijel Garsija boluje od demencije i da više neće pisati, jer zaborav čini svoje, kao što je stanovnicima Makonda u jednom trenutku pojeo sećanja, dok se u selu ponovo nije pojavio Melkijades i vratio im sećanja. U danima poput ovog, nije čudno što se pitam da li će neko poput Melkijadesa ikada stići i do nas.

.

* * *

Gabrijel Garsija je svojevremeno napisao da se divi ljudima koji u "100 godina samoće" traže skrivene reference ka realnosti, kao i onima koji ih pronalaze. On tvrdi da ih nema, te da ih on sam ne vidi.
Ne verujem mu.
.

* * *

Fotografije iz serijala "Macondo" dostupne su ovde >>

„Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa je nedavno konačno reizdata na srpskom jeziku.

Vreme je za novo čitanje. 

.

5-minutna pauza: Hulio Kortasar i Ted Čung

.
"Hoću li naći Magu? Toliko puta je bivali dovoljno da, dolazeći ulicom Sene, provirim ispod luka što izbija na Ke De Konti i tek što bih u toj titravoj, pepelnomaslinastoj svetlosti nad rekom razaznao obrise, istog treba bi se na Pon-dez-Ar ukazala njena vitka prilika kako se ponekad šeta tamo-amo a ponekad stoji nalakćena na gvozdenu ogradu i zuri u vodi. Prirodno je tada bilo da pređem ulicu, da se poponem uz stepenice mosta, da kročim u njegove izdužene oblike i da priđem Magi koja bi se na to osmehula bez iznenađenja, uverena kao i ja da slučajni susret predstavlja nešto ponajmanje slučajno u našim životima a da sastanke ugovaraju oni ljudi koji se dopisuju na hartiji s linijama ili zubnu pastu istiskuju odozdo"*
.
* * * 
.
Ted Chung je majstor kratke forme. U pet minuta uspeva da ispriča više od mnogih u celovečernjem filmu.
U ovom ubrzanom vremenu, dobro je da postoje takvi majstori, sjajno je što postoje oni koji umeju da stignu prečicom do katarze.
.

Još Chungovih filmova dostupno je ovde >> Obratite pažnju na kratki film "On time", ukoliko ga već niste pogledali. 
.
* (Hulio Kortasar, prvo poglavlje knjige "Školice", prevod Silvia Monros Stojaković)


.

"O dužnosti građanina da bude neposlušan", Henri Dejvid Toro

.
Ovi redovi napisani su 1849. godine.
.
(...) "Nepravedni zakoni postoje. 
Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? 
.
Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. 
Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima?" (...)
.
(...) "Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. 
Škripanje će možda prestati – mašina će svakako izanđati. 
Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. 
Posvetite život zaustavljanju mašine. 
U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem. 
Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova. Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše." (...)
.
Kompletan esej dostupan je na ovom linku >>
No, preporučujem da najpre pročitate više o Henriju na blogu nasdvoje >> , a zatim se vratite esejima. Kontekst će biti jasniji.
.

5-minutna pauza: Jovan Hristić & "Amazing Day Caught in Slowmotion"

Nije lako boriti se u Beogradu, usred leta, u vreme kada si navikao da si uveliko daleko.
Ohrabrenja da se izdrži 
dolaze iz različitih pravaca.
.
Najpre, profesor Hristić:
.
"Leto.
Vazduh podrhvata nad ulicama, među kućama.
U sobama, iza spuštenih zavesa i zatvorenih kapaka,
Počinje drugi život, počinju velika snevanja.
Daleke zemlje približe se na dohvat ruke,
I šum toplih mora već se čuje u polumraku.
.
Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,
Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,
I videćeš isti suri predeo što će ti reći,
Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo."
.

.
*
.
Ovaj video klip je hand-made, to jest - ništa ozbiljno. Zove se "Amazing Day Caught in Slowmotion" i delo je izvesnog Luka Mallinsona. Pesma koja ga prati je sjajna i zove se "Welcome Home".
Četiri minuta. Uživanje.
.

.
Izdržati nekako, još neko vreme. 
.

„Prodaće i kišu“ (Tambien La Lluvia, film)

“The memory of oppressed people is one thing that cannot be taken away, and for such people, with such memories, revolt is always an inch below the surface.”  

(Howard Zinn)

Neko je lepo definisao: "film o filmu u filmu."

Filmska ekipa iz Španije dolazi u Boliviju radi snimanja filma o Kolumbovom iskrcavanju, otimačini zlata i neljudskom odnosu prema lokalnim indijancima.

Pet stotina godina kasnije - lokalni indijanci, koji glume u filmu o Kolumbu, vode svakodnevnu borbu protiv kompanije koja pokušava da im otme vodu i neljudski se odnosi prema njima (protesti su zaista protresli Boliviju 2000. godine >>)

Njihov film i njihovi životu prepliću se – kao na filmu.

Dok se na ekranu odmotava odjavna špica, shvatam da bi ista priča mogla biti snimljena i ovde, bez mnogo promena u scenariju. Na primer – filmska ekipa iz Rusije dolazi na Kosovo, sada, XXI vek, da bi snimali film o, na primer, Velikoj seobi Srba 1690. godine.

Četiri stotine godina kasnije, lokalno stanovništvo živi ono što bi taj film tretirao kao istoriju.

Lisabonske priče („Odakle sam bila, više nisam“, Dejan Tiago Stanković)

Bio bih netačan i surov kada bih umešnost pripovedanja i lepotu proze Dejana Tiaga Stankovića pripisao činjenici da je on zaslužan za prevode Andrića na portugalski, odnosno - Saramaga na srpski. A odavno nisam tako uživao u čitanju i namerno se usporavao - posvećujući pažnju detaljima, drugačijoj naraciji i rečima od kojih su neke već na granici iščezavanja iz našeg jezika i koje su, eto paradoksa, ostale utkane u stil pisca koji je rođen u Beogradu a koji živi u Lisabonu. Usporavao sam, uživajući u detaljima koje o svom drugom gradu pisac zna i to od one vrste detalja koje verovatno ne znaju ni mnogi tamo rođeni. No, ne bi valjalo da vas ovaj podatak o rođenju i življenju zavede u pogrešnom pravcu: u ovoj knjizi nema nostalgije i derta koji prečesto izbijaju iz redova onih koji su otišli: Dejan Tiago Stanković (očigledno) ima dva prezimena, govori i misli dva jezika, izvrsno oseća oba mesta, te poseduje retku umešnost u baratanju – i setom i srećom.

„Odakle sam bila, više nisam“ nije samo splet priča direktno ili indirektno povezanih sa Lisabonom. Kroz scenografiju prolaze: imigranti i lokalci, starosedeoci ali i potomci onih koji su grad davno napustili; deca Brazila, Kavkaza i Balkana, čak i gospodin Popov i to u vremenu Drugog svetskog rata - koloplet likova, ali i kvartova koji, zapravo, zaslužuju samostalne romane. 

„U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto. 
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima. Više vole da znaju šta se radi po komšiluku, da nadziru ko prolazi ulicom i šta se događa dole na kaldrmi ispod veša što se suši po konopcima. Zbog toga prozori sa strateški povoljnijim položajem ovde služe kao osmatračnice: starija osoba se nalakti na okvir, pa nepomična, kao uljani portret izložen na fasadi, ćuti i kibicuje. 
U Alfami, u donjem delu, vekovima su živeli lisabonski Jevreji. Njih već dugo nema. Ostalo je samo ime - Žudarija - a i ono se polako briše.“

(iz priče „Prozori Alfame“)

Ukoliko u prethodnih šest godina, od kako piše na Blogu B92, niste otkrili Dejana Tiaga Stankovića - evo linkova i prilike: tri priče koje će (ukoliko ja već nisam uspeo) pokazati da je ovo jedna od obaveznih knjiga za poneti sa sobom, pre no što krenete na put, bilo to za odmor ili - za-uvek.

Prozori Alfame >> 

Senor Do Adeus >> 

Priča o Majstor-Direrovom Nosorogu >> 

“Svirali smo osam sati dnevno” - Joao Parahyba, intervju: o sebi, Subi i Milanu

Iako je prošlog leta nastupio u Novom Sadu na EXIT Suba Stageu i predstavio publici Suba Connection Band, Žoao i ja se nismo upoznali.
On je stigao od Sao Paula do Novog Sada brže nego ja iz Beograda. 

Naša prepiska, pak, traje već neko vreme. Žoao je bio taj koji nam je pre nekoliko godina kao poklon-iznenađenje poslao u to vreme nepoznat i neobjavljen Subin snimak - „Ipanema".

Žoao svira već četrdeset godina.
Svirao je sa legendama poput Dizija Gilespija, ali je meni, za ovu priču, bilo važnije vreme koje je provodio sa Mitrom Subotićem Subom i Milanom Mladenovićem. Sa obojicom je radio na “Angel’s Breath” projektu, jednom od najboljih albuma devedesetih godina snimljenih (i) na srpskom jeziku. Sa Subom je sarađivao na „Sao Paulo Confessions”, ali i na mnogim drugim projektima.
Neki od tih snimaka još uvek su neotkriveni. Jedan će postati dostupan za preslušavanje danas, zahvaljujući njemu (vidi link na kraju teksta)

Ovaj „intervju” je nastao razmenom e-mailova proteklih dana.

Neki od odgovora koje mi je Žoao poslao govore da bi zapravo najbolje bilo otići u Sao Paulo i pričati sa njim danima.
Verujem da ga to ne bi zamaralo.
Njegova energija je neverovatna.

Tvoja muzička karijera počela je pre više od 40 godina. Svirao si sa legendama brazilske muzike, zatim imenima poput Earla Hinesa, Michel Legrandom, Bebel Gilberto, čak i Dizzy Gilespijem. Iza tebe je mnogo urađenog, trenutno radiš na nekoliko projekata... Šta te inspiriše da sutra ustaneš i nastaviš dalje?

To je privilegija koju imam kao muzičar. Ja sam, zapravo, još uvek isti onaj momak koji je u osamnaestoj godini rešio da bude muzičar. Recept je jednostavan: u životu radi ono što voliš. Čuvaj dete u sebi i neguj radoznalnost deteta. Nemoj prestajati da sanjaš. Tako uspevam da prebrodim i teške trenutke.

Koliko znam, trenutno sviraš sa dva benda: Komanche's Groove Band i Parahyba Jazz Quartet. Tu je i rad u Suba Connection Bandu, sa kojim si nastupio i na Exitu prošle godine. Kada spavaš?

Kada mi nadahnuće dopusti.
(Napisao je: „When Passion give me a break”. Ne mogu a da ne ostavim ovu rečenicu u originalu :)

Suba Connection Band je imao fenomenalan nastup u Novom Sadu. Kakav je bio osećaj svirati pod svodom Novog Sada, grada u kojem je Suba rođen?

Najpre, moram da kažem da je Suba bio fantastičan ambasador, predstavnik Srbije. Zahvaljujući njemu ja i sada imam iskrenu, bezgraničnu emociju prema Novom Sadu i Jugoslovenskoj kulturi uopšte.

On je došao u Brazil niotkuda i počeo da se upoznaje sa neverovatnim brojem ljudi, neprekidno pričajući o muzici, prijateljstvu i emocijama kao takvim. Za čoveka koji je došao iz države koja se upravo urušila – meni je to bilo neverovatno. On je učinio da mi osećamo iskrenu ljubav prema njegovoj zemlji i njegovom narodu. Naš nastup u Novom Sadu bio je prilika da uzvratimo tim ljudima tamo, to je bio naš mali gest pažnje. Istovremeno, to je početak otkrivanja nekih novih strasti i osećanja.

Suba i ti ste sarađivali godinama. Kako ste se upoznali? Šta je bila prva stvar koju ste napravili zajedno?

Ah, ta priča je tako poetična... To je bio početak devedesetih. Suba je u Sao Paulo stigao dva dana nakon što je sleteo u Brazil. Kao pasionirani zaljubljenik u ritmove zamolio je mog prijatelja da ga upozna sa nekim perkusionistom. Ušao je u moj dom u podne. Počeli smo da pričamo i pričali smo i pričali smo i pričali smo, on mi je puštao neke njegove snimke, ja njemu neke moje... I tako do šest sati ujutro! Kada je izašao iz stana... ne umem to da objasnim... ali delovalo mi je kao da se poznajemo od rođenja.

Nastanak „Sao Paulo Confessions” je za mene potpuna misterija. Na snimcima čujem različite slojeve zvuka, koji su, sasvim sam siguran, rezultat dugotrajnog studijskog rada. Kako je nastajao taj album?

Kao što rekoh – od kako smo se upoznali, mi smo počeli da radimo zajedno. Počeli smo u studiju koji smo napravili u garaži i u kojem smo počeli da pravimo muziku. Prva stvar na kojoj smo radili bio je projekat koji smo nazvali „Memoria Mundi”. Pokušali smo da obuhvatimo ceo svet. Da objedinimo sve i da stvorimo muziku u kojoj ćeš, dok je slušaš, prepoznati i srpsku i brazilsku, arapsku, kinesku, indijansku, arhaičnu... Da objedinimo sve te iste teme i identične stvari. Zatim smo počeli da radimo kompozicije za neke prijatelje, zatim za moj prvi album „Kyzymba”, onda Tacianin album, te na Angel’s Breath albumu sa Milanom. Bili smo zajedno, svirali i komponovali po osam sati dnevno, trudeći se da pronađemo nove puteve, nove ekspresije. Ima tu jedan kuriozitet: ja sam uglavnom dolazio u studio ujutro oko 8 sati, stvarao i beležio neke ideje, onda bi Suba ušao u studio i sve to demontirao, uništio, i iz toga kreirao – nove ideje. Onda smo zajedno od tog Frankenštajna pravili nove ideje ;) To je bio težak rad, koji je trajao nedeljama, ali bismo na kraju uvek uspeli da pronađemo način – kako ćemo početi pesmu... 

Verujem da ste u to vreme napravili gomilu snimaka i da mnogi nisu završili na albumu?

Naravno... Jedna od Subinih osnovnih karakteristika je da kompozicija nikada nije gotova, da je uvek živa i da se uvek kreće ka promeni.

Bio si jedan od ključnih članova ekipe koja je radila „Angel’s Breath” album.

Ne znam da li je to tužna priča... ili je zapravo sjajna? Ne znam! Ja sam srećan što sam bio tamo, sa njima... Milan i Suba su bili kao braća. Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice. Kao da su ponovo u Novom Sadu.

I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista je bilo neverovatno.
To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu ličio je istovremeno na vreme opraštanja dva prijatelja... ali, sa druge strane, toliko je bilo lako snimati taj album.
Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo.
Bili smo poput grupe tinejdžera koja uživa u zabavi."

Ti si nam prvi otkrio (i hvala ti!) mnoge za nas nepoznate snimke iz tog vremena... Tvoj snimak “Kies” >> na kojem si radio sa Milanom i Subom jedan je od njih. Kada je nastala ta stvar?

U vreme kada je Milan došao u Sao Paulo ja sam radio na mom prvom albumu... Milanu se sve to veoma dopalo. Rekao sam mu da bih želeo da u to utkam duh afrobrazilskih verovanja, malo Majlsove trube... I prepustio njemu da unese i nešto svoje, sa njegovog podneblja... To je sve, to je taj snimak.

Koliko znam – ekipa brazilskih prijatelja priprema film o Subi. Ja pak znam sjajnog reditelja koji pokušava da snimi svoje viđenje te iste priče, iz njegovog ugla... Kada ćemo mi u Srbiji moći da vidimo brazilsku verziju priče?

Taj san smo počeli da sanjamo 2009, i još uvek radimo na tome. Naravno, morali smo da prihvatimo da između našeg sna i finalizacije tog filma stoji i nedostatak para, da je kriza i da se stvari odvijaju sporije no što smo želeli... Ali... Trudimo se: imamo oko 90% materijala koji smo želeli, no sada nam predstoji mnogo sati montaže. Nadam se da ćemo imati dobrih vesti u vezi sa tim projektom u naredne dve godine.

Budući planovi Suba Connection Banda >>? Ima li šanse da ponovo svirate u Srbiji? Album, možda?

To je pitanje na koje nemam odgovor.... Želimo, ne znamo kada ćemo. To je već u božijim rukama ;)

Suba Connection Band, uživo, Exit 2011. Via:  http://modernserbia.wordpress.com

.Za kraj, želim ti da pedesetogodišnjicu bavljenja muzikom proslaviš – u Srbiji!

.

Radim na tome. Upravo završavam novi album, Brazilski Jazz. Čućete ga uskoro. Nadam se da ću odsvirati jazz koncert u Novom Sadu.

Hvala vam na pažnji i šaljem vam milion dobrih želja i pozitivnih vibracija. Samo napred!
. 
. . . 
. 
Za kraj ove priče, snimak za koji do pre nekoliko dana nisam znao da postoji.
Žoao i Suba, na prvom zajedničkom projektu: Memoria Mundi Project.
To je ona priča sa početka intervjua o obuhvatanju sveta muzikom. 
Ovaj snimak zove se "Snake".
Premijera.
.
*

(UPDATE: snimak "Snake" sada je dostupan samo u okviru ovog miksa,
https://www.mixcloud.com/nebojsa-krivokuca/rex-ilusiviimitar-suboti%C4%87-suba-files/
na 42. minutu)

Šta sam naučio na izborima ("i kako sam prestao da brinem")

Dva meseca nakon prvog kruga za sada poslednjih izbora u Srbiji, a poučen dvadesetogodišnjim iskustvom korišćenja prava glasa, verujem da mogu sve važno da sublimiram u deset tačaka:
.
1. Ne veruj nikome. 
.
2. Proceni ko se bori za ono što smatraš važnim (ekologija; deo države; ekonomija; štagod). Podržavaj, ali se s vremena na vreme priseti tačke 1.
.
3. Ne zaluđuj se idejom da drugima smeta isto što i tebi.  
.
4. Ne zaluđuj se idejom da je drugima važno ono što je i tebi. Ništa nije važno.
.
5. Ne prognoziraj rezultate, osim ukoliko planiraš da zaradiš na kladionici. U svim drugim slučajevima - gubiš vreme.
.
6. Ne prognoziraj šta će biti rezultat objavljenih rezultata, izuzev ukoliko nisi na spisku potencijalnih Ministara. U svakoj drugoj opciji, gubiš vreme.
.
7. Ne analiziraj dobijene rezultate, uvek će se pojaviti kombinacija koje se nećeš setiti, ili ćeš je odbaciti kao neprihvatljivu. Ne gubi, dakle, vreme.
.
8. Ne analiziraj izjave političara. One su samo nastavak zamajavanja naroda drugim sredstvima i kao takve - samo ti troše vreme. I živce.
.
9. Ne očekuj promene samo na osnovu rezultata. Utiči na promenu pre no što se biračka mesta otvore. Ulaži vreme u taj deo.
.
10. Ne veruj nikome. Ali, nemoj da ćutiš, nadglasaće te.
.