 |
| photo: Flickr |
Ovaj dan, ova nedelja, mogla bi biti prijatna, kao nekad.
Konačno se poklopilo – i praznik i nedelja.
Ovaj dan bi, dakle, trebalo da bude barem duplo sporiji i tiši u poređenju sa nedeljama na koje smo u međuvremenu navikli, onakva kakvu je pamtimo iz davnih dana, kada nisi mogao da sretneš nikoga na putu od zgrade do terena za basket, na koji nećeš izaći pre pet popodne, da komšijama ne remetiš odmor.
Zatvorene prodavnice, praznični red vožnje, prazan parking na Trgu Marksa i Engelsa.
Ko je kupio hleb – to mu je, ko nije – snalaziće se.
Nedeljom se besplatno vozilo gradskim prevozom. Država je, valjda, bila bogatija, te je mogla da na taj jedan dan odustane od naplate karata, od ono malo sveta koji je nedeljom uopšte koristio prevoz.
. . .
Ko danas nije imao gde, nije mogao ili nije hteo da pobegne iz grada, ko se spasao odlaska na uranak po kiši na kojem će se nadjačavati muzike iz automobila parkiranih na razmaku od nekoliko metara - može da uživa u utihnulim ulicama, blagom dobovanju kiše i gradu lišenom huke.
Vazduh je vlažan i u ranim popodnevnim satima će postati prezasićen mirisima pečenog mesa, krompira, supe i kolača, komšija sa trećeg će se ipak uzdržati od čekićanja u vreme kućnog reda, dremaće, gledaće onda fudbal - nekad je to bilo „nacionalno prvenstvo“ – sada gledaju „internacionalne lige“, danas je Arsenal – Mančester, tradicija koju nije izujedala tranzicija - nije ni mogla, jer ta tradicija nije naša.
Ne znam da li još uvek postoje preživele prodavnice iz tog serijala - „Radna žena“; „Napred“; „Zvezda“; „Pobeda“; „Budućnost“, „Prvi maj“? Njihova mesta zauzele su uglavnom one koje prodaju robu pristiglu iz država u kojima su radnici, zapravo, daleko od prava za koja su se 1886. izborili čikaški šljakeri.
Ipak - pred ovim praznikom su sve te prodavnice jednake: ugašena svetla, zakantačene, zatvorene; a mi dobijamo priliku da se otvorimo i pogledamo u sebe.
Možda nam praznik otkrije previše praznina.
Ali, možda i ukaže koje praznine valja popuniti.
Valja o svemu razmisliti polako, bez one nedeljne poslepodnevne nelagode koja te prati još od osnovne škole – svest da je nedelja samo uvertira za strašni ponedeljak,
polako, dakle, sutra nema ponedeljka.
Praznik je.
Ne znam za ostale, ali ja se još oporavljam od Vaskrsa. Leđa, nedostatak sna, glava kao Cocin bubanj, opekotine po rukama, a ni crnilo od nekoliko tura krompirića i jagoda još mi nije prošlo...
ReplyDeleteŠto bi bilo lepo da nema ni srede, koji god da je praznik.
Bez obzira na kišu, iz komšijskih stanova dopiru mirisi tura krompirića, jagode su kanda još uvek preskupe ili nemaju tako omamljujući miris.
ReplyDeleteZamišljam učesnike uranka kako se sklanjaju pod krošnje ili u automobile, kiša gasi vatre. Poezija :)
Nedelja + Praznik... gluvilo na kvadrat. Al u tranzicionom kapitalizmu ni praznici nemaju tu tezinu: rade sve pekare, hipermarketi... A ranije se znalo: za cevape cekas u redu ispred Yuhorovog diskonta, pice samo staklenoj ambalazi: pivo-zidarac, Knjaz Milos sa starom etiketom ili soda voda... i sve to tako kabasto u gepek pa na izlet. Ljudi su valjda izmisliti to rostiljanje za prvi maj van grada samo da se u gradskoj nedeljnoj pustinji ne bi suocili sa sopstenim nistavilom....
ReplyDeleteKako vreme odmice, nisam siguran da li je veca praznina bila onda ili sada. Naravno, "stara dobra vremena" su uvek stara dobra vremena, mozda je zapravo sve isto kao i onda, samo je sarenije i glasnije, te deluje da je drugacije.
ReplyDeleteI ne zaboravimo muziku sa razglasa, poput onog na Adi Ciganliji i spicu za "Karavan" na Radio Beogradu :)