BlogThis 2010: preporuke

Jelena mi ovim tekstom skreće pažnju na “BlogDay 2010“, priliku da se preporuči 5 blogova vrednih pažnje; što je za mene prilika da se prisetim i onih blogera koji već predugo ne pišu ili su napisali svega nekoliko tekstova i sada svojim ne-pisanjem samo podsećaju na svoj kratki, svetlucavi život komete na nepreglednom blog-nebu. Ovo je, možda, prilika da im se putanje na kratko poremete, da barem na kratko ponovo postanu vidljivi Feed/Google Readerima.

Preporuke su važne! Svojevremeno me tako Vrabac iznenadio, dok smo obojica bili na starim web-adresama, usmeravajući blog-zajednicu ka mojim stranicama, lep je osećaj kad te tako preporuče.

Blogroll sekcija na ovom blogu (scroll down... još... scroll... sad desno... – videti pod „premrežavanje“ :) je lista onih koji imaju „blanko podršku“ i kad nije BlogDay, dakle 24/7 i koju su tu preporuku zaslužili sjajnim tekstovima, briljantnom argumentacijom u raspravama u kojima se čak nađemo i na suprotnim stranama, neumornim istraživanjem najnedostupnijih kutaka pop-kulture ili Planete kao takve – te prostim talentom za prepoznavanje Lepote. No, ima i tu onih koje bi valjalo „tagovati“, još jednom.

Mali je broj putopisa koje sam čitao sa većim uživanjem nego što sam moje pisao. Maćašev, kome je verovatno poslednje što o sebi pomisli "ja sam putopisac“ - je serijalom „Americana Tidbits“ fantastično oslikao Države očima nekoga ko je tek upoznavao novi kontinent i fizički, primenjujući znanja koja je sakupljao u domenu pop-kulture pre no što je prošao pasošku kontrolu, dakle nekih tridesetak godina. Na žalost – od kako je Stari kontinent zamenio Novim autor se posvetio drugim temama, na drugim adresama, a Ruta 66 valjda čeka da bude ponovo otkrivana.

„Interpretacije“ su me konačno privukle ideji da dobro sročenu i promišljenu književnu analizu ne vredi tražiti i više neću pronalaziti na stranicama „zvaničnih“ medija i stranicama sa zaglavljem„kultura“ - već na blogovima edukovanih entuzijasta koji umeju i znaju da sagledaju strukturu molekula knjiga koje su važne.

Đorđe je najjužniji bloger kojeg lično poznajem: odnedavno ponovo downunder, i dalje posvećen neumornom otkrivanju svega što pomera granice komunikacije, dizajna i Digitalne Buyologie – ne odustaje od uloge uvek budnog svetioničara koji prvi na horizontu ugleda novotariju koja iznova menja binarni svet kakav poznajemo.

Iako je 5 „traženih“ blogera već nabrojano, ne mogu da ne spomenem da je neverovatno kako se na blogu „Odjavna špica“ svojevremeno pojavilo svega 2 teksta, od kojih je ovaj dokazao da je ponekad i veoma malo dovoljno za ostanak u sećanju publike; valja primetiti da je lepo što se Mario vratio sa mora i sada će valjda nastaviti svoje multi-blog avanture, a da nije lepo što Blurred još uvek štrajkuje; da je sjajno što je blog PillowBook opet živahniji no ranije; da je Sweet Jane uvek sveža i da je fenomenalno kako se Dača prilagođava novom mediju, iako je, ako se ne varam, najstariji u ovoj ekipi - dok verovatno najmlađi bloger u ekipi sjajno prikuplja Paramparčad i nadam se nove čitaoce... I, da ne podsećam sad na sve one koji su već na tom spominjanom Blogrollu - Jelena me već okarakterisala kao nekoga ko krši „akademska pravila“ :) - pravila kažu: 5 blogova, ja posredno i neposredno preporučujem njih 42, nije to slučajno, baš taj broj.

Nedavno sam primetio da uz jutarnju kafu najpre čitam nove blogove, a tek kasnije „zvanične“ vesti – i to nije slučajno: većina tih, meni (ne)poznatih ljudi često daje jasniju i sočniju sliku sveta van ekrana. Neopterećeni tiražom, cenzurom, nepodređeni ideji beskrajnog umnožavanja „saopštenja za medije“ ili lošem prevođenju stranih recenzija, oglasnim potencijalom subjekta ili važnošću objekta – okupljaju oko sebe ljude zagrejane za slične ili identične ideje, zabavljeni (ne)mogućnošću da neka od tih ideja ili ocena postane Opšta, važna, prihvaćena – iako se u borbe za te stavove upuštaju - sami.

A svet su oduvek menjali pojedinci - i zanesenjaci.
Nema razloga da se u virtualnom svetu stvari odvijaju drugačije.

"September" [David Sylvian, 39 pesama, #9]

Minut i petnaest sekundi bili su mu dovoljni za poemu dostojnu i većih pesnika.

Jedan klavirski pasaž dovoljan je da podseti na rastuću čežnju za toplotom sunca u zalasku kasnog leta, nad sporom rekom koja se valja koritom čije su obale ispucale od suše – jer kiše će tek doći, možda će prve kapi pasti na tlo odmah po završetku ove pesme, nakon što se i poslednji zvuk izgubi u tišini koju krši samo šuštanje topola na uglu Ivan-Begove i Čubrine.

Ova pesma uvek pred oči vraća to drvo, sada neprikladno ograđeno gvožđem, u dvorištu moje stare zgrade u blizini Saborne crkve i ovo je jedini pravi soundtrack poslednjih šetnji Varoš-kapijom pre no što dane međunarodnim ukazom skrate za čitav sat; imam vremena za još jedan prolaz Čubrinom ulicom i onda nizbrdo do srušene bibiloteke na Kosančićevom, ulica je još puna odjeka pesme lastavica između zgrada, i ta njihova pesma će mi najviše nedostajati sve do kraja marta, kada će njihov povratak dokazati da je proleće stiglo, ponovo.

Da je Sloba Konjović nije nikada emitovao u „Paradi albuma“ na Studiju B daleke 1987. i da mi pokojni prijatelj i komšija Miloš Ćorić nije po prvom dolasku iz Amerike doneo album „The Secrets of the Beehive“, ostao bih uskraćen za najlepši komad muzike ikada ispevan početku jeseni.

The sun shines high above/
The sounds of laughter.
The birds swoop down upon/
The crosses of old grey churches.
We say that we’re in love/
While secretly wishing for rain/
Sipping coke and playing games
September’s here again.

"Mr. Nobody"

"Sve je moglo biti drugačije, a da opet bude podjednako značajno."

(Tenesi Vilijams.)

Roditelji ovog devetogodišnjaka se razvode.

Majka ulazi u vagon.

Dečak, još uvek, nije prevalio preko usana odluku: da li ostaje sa ocem, ili odlazi sa majkom.

Voz polazi.

Dečak potrči za vozom.

Uspeo je: nalazi se u majčinom zagrljaju, oni putuju ka Istočnoj obali.

Odustao je: okreće se ka ocu, ostaje u Engleskoj.

<<< ? >>>

Razapet na tromeđi naučne fantastike, divergentnih realnosti i intimne drame junaka koji proživljava svaki od mogućih ishoda svojih izbora (ili preokreta za koje nije odgovoran) - „Mr. Nobody“ Žaka Van Dormela gotovo neokrznut uspeva ono što narativno ili vizuelno mnogo jednostavnijim, kamernijim, odnosno na temu fokusiranijim filmovima ne uspeva: da struže, lagano ali temeljno, sloj po sloj, komad po komad - ubeđenja kojima su odavno zatrpane neke stare odluke i tako tebe, gledaoca, mene ponovo dovede do jezgra sumnji: da li su te i takve odluke bile ispravne, da li je moguće da nas svega jedan pogrešan (ili ispravan) potez zaista tako lako izbaci tako daleko od planirane putanje, kako jedna slučajnost osujećuje toliko mnogo dobrih namera, kako se greškom nađemo u situaciji u kojoj je jedina moguća reakcija ono što se u šahu zove „cucvang“: kada je jedini ispravan potez ne napraviti bilo kakav potez.

"Ne možemo se vratiti unazad.

Zato je teško izabrati.

Morate doneti pravu odluku.

Dok god se ne odlučite,

sve je moguće."

Uskraćen za Zlatnog Lava venecijanskog festivala 2009. u samom finalu, vredan je 2 sata vašeg vremena.
Ukoliko ga pogledate, sve će možda krenuti novom putanjom.

Ukoliko ne - možda će se sve nastaviti dosadašnjom.
Koja je prava?

.

(Bora Ćosić citira Pesou)

"U današnjem društvu nije moguće da neka skupina ljudi, ma koliko svi u toj skupini bili dobronamerni i isključivo zaokupljeni stvaranjem slobode, deluje zajednički, a da među sobom ne stvore tiraniju, da u praksi ne unište sve ono čemu u teoriji teže, da nenamjerno u najvećoj mogućoj mjeri ne naruše svoje ciljeve koji promiču. 

Trebalo bi da svi radimo za zajednički cilj, ali odvojeno".

(Bora Ćosić - "Drugi", iz antologije "Drugi pored mene")

Za povratnike sa odmora [dajdžest]

Vratili ste se nakon odmora i strahujete da ste nešto užasno važno propustili?

Ovako stoje stvari...

Nakon prva tri dana, u kojima tamniju boju kože počne da nasleđuje staro, dobro poznato bledilo od ranih ustajanja i previšesatnog rada, najpre oko očiju, a onda se širi preko ostatka lica; i u kojima ste podelili sa prijateljima savete o idealnoj destinaciji za odmor i pokazali fotografije koje ste smeli da pokažete, nije baš sad vreme da se pokaže kako ste odbacivali skrupule, najpre ćeš na tim fotografijama već sada primetiti da si to na odmoru bio stvarno pravi ti a ovo već sada ko zna ko je – jer nit' se sebi dopadaš niti sebi prijaš – ali možeš već sada početi da se samoubeđuješ da je to post-odmorni pesimizam koji će odmeniti bonaca kasnog leta i rane jeseni, biće prijatnih večeri uz reku dok se ne zažuti lišće; nakon toga će se već opet kovati planovi za zimski odmor, no trenutno je ta zima predaleko, a opet preblizu kada preračunaš da ti je zapravo do kraja života ostalo još možda trideset i pet – ma najviše četrdeset letovanja, možda koje više ako budeš ekstremno pažljiv kako se hraniš i na šta živce trošiš, jer muškarci u Srbiji žive u proseku 69 godina, a žene nešto duže, u Austriji je recimo čak 79 - no nikada se nisi pronalazio u srpskim statistikama pa nemoj ni u ovoj, vreme je dakle da počneš da praviš liste „35 places you must visit before you die“ a sve to pod znakom pitanja da li ćeš već sledećeg leta imati dovoljno da odeš barem na ona najjeftinija, najniže rangirana mesta sa te liste, jer možda za više imati nećeš; kolika digresija; i tako ta prva tri dana prođu a sve je udaljenija huka talasa i pesma zrikavaca i trećeg dana uveče se upitaš – šta li se važno dogodilo za tih petnaest dana tokom kojih se nisu pratile „vesti“, mora da je na planeti barem nešto krenulo na bolje za tih 15 punih krugova oko sopstvene ose – a onda shvatiš da su problemi koji si ostavio za sobom ili već zarđali od nepomeranja, od ležanja na suncu i kiši i tek sada ih je teško pomeriti – ili su već previše izdžikljali jer ih je neko iz nepažnje previše zalivao pa se tu i korov nahvatao okolo, pa to bode i ranjavi prste dok ga vratiš barem u stanje u kojem je ostavljen pre odmora; sve u svemu malo toga se promenilo na bolje: u najbližem mikrosvetu komšije i dalje kradu delove od lifta i kvare ih trudeći se tako da zarade koji dinar od bakarnih žica ali i skrate živote svojim najstarijim ukućanima i time oslobode sobičak za treće dete koje je na putu ili čisto da imaju taj sobičak kao ostavu; one druge komšije i dalje smatraju da ima šanse odbaciti kesu sa đubretom i do 100 metara od zgrade u pokušaju da pogode kontejneri; a do kontejnera skupljači više ne dolaze na raskantanim dijanama ili spačecima, već su počeli ponovo da uprežu konje, valjda je to još jedan znak krize koji je ostao neprimećen, ili se ta promena tek sada dogodila; a na opštem planu vidiš da je dinar skočio, okliznuo se i eno ga sada pada kroz prozor, i kada se učini da se zakačio za antenu na trećem spratu i ima šanse da se izvuče onda ga golicaju da padne još niže; ma nije ni važan taj dinar, važno je da nam nisu odgovorili na pitanje koje nismo ni postavili i te da i dalje smatramo da je južna pokrajina i dalje deo naše države iako već i sami komuniciramo da je „nemoguća misija“ uveriti i ostatak sveta da je to tako; a deca koja su rasla jedući štangle šećernih tabli jer za više nije bilo posegla su za štanglama od gvožđa da drugim ljudima isteruju tamo neke ideje iz glave; nije teško biti fin ali je lakše biti bitanga u okruženju koje se održava predsedničkim „snažnim preporukama“, njegovom „iskrenom zalaganju“, „odlučnim sugerisanjima“, „više puta podvučenim prioritetima“ da se grade i mostovi i stanovi i putevi i krstovi od 150 metara ako je potrebno i da žive u miru i vuk i lisica i miš i mačka i meda i zeka i cela šuma da bude jedinstvena u odbrani teritorijalnog integriteta, suvereniteta i teta; a to što se rupe za budućih platane na Bulevaru još ne vide nije ni važno, zašto bi se uradilo sve odjednom kada posao može da se radi i naplati dva puta; i što ona jadna kuja neće dobiti pomagala za koju je već skupljen novac od preživelih filantropa kojima je stalo; u međuvremenu se Grand nije duplirao mitozom ali je inspirisao nekog genija da fenomenalno sublimira dve ključne vesti dana u „Grand na Foxu, Lejdi Gaga na koksu“, jer to su bili najčitaniji naslovi na internet stranicama; sve ostalo je manje važno za naš dalji napredak; u međuvremenu se i selektoru nedavno kanonizovanom u Sv. Antarija Čudotvorca zaklimao oreol, a njegovi fudbaleri su odlučnim možda podržali da je dobro imati trenera ali da im je načelno svejedno pod čijom se kontrolom neće truditi koliko to od njih nacija gladna pobeda očekuje; važno je da su oni familija i da se neće rastajati ko god im bude bio komadant mogu oni do kraja sveta ovako; i kad smo već kod kraja sveta valja primetiti da na kosmičkom planu ima vesti ali nisu sjajne - Hoking nas je podsetio da imamo još cca. dva veka da počnemo sa iseljavanjem sa Planete inače je kasno; i to ukoliko pre toga preživimo jedan asteroid koji će nam dva puta prohujati kraj ušiju - prvi put kroz nezavršen tavan a drugi put kroz hodnik, osim ako ne pošaljemo Brusa Vilisa IV u međuvremenu da razbuca asteroid dok Stiv Tajler zavija iz pozadine; sve u svemu - ništa niste propustili, Zemlja se vrti u krug i samim tim sve je isto – pitanje je samo godišnjeg doba, odnosno da li smo bliže ili dalje od izvora toplote i sreće – Hose Arkadio Buendija je odavno primetio da se vremenska mašina pokvarila i da se ni uz najveći napor ne može pronaći valjani dokaz različitosti između danas i juče; ne gubite vreme surfujući po netu ili prelistavajući već zastarele magazine, tragajući za nekakvim novitetima, nema specijalnih vesti – čak se i moda osamdesetih povampirila, još samo naramenice ženama da ponovo stave, i kada se oljušti sve – ostane par informacija poput one da Fernando Tores ostaje u dresu Liverpula a Brajan Feri najavljuje novi album novim singlom, kakva barokna raskoš zemlje Hedonije je ta pesma, „You can dance“, dakle igrajte i igrajte se, to je najbolje što se može uraditi, dok još ima toplote i snage nakupljene odmorom u stopalima i kukovima, dok se i poslednji sloj tamne boje ne oljušti sa kože a onda ćemo početi da planiramo u koji raj do pobegnemo na novih 10-15 dana, tamo jedan dan od nedelje, da se ode tamo gde nema lavine vesti koje to zapravo i nisu ili ćemo već od večeras da razmotrimo – kako da sve ovo postane malo smislenije ili barem vedrije, važno je ne odustajati od ideje da je happyend moguć i u trećoj dimenziji, van bioskopske sale, samo valja požuriti, vidite da je sve jedna neprekidna rečenica, stvari teku, nema tačke

Kefalonija #2 [tips, tricks & štips]

Pod mediteranskim podnevnim suncem, kada senke nestanu i stvari se pojavljuju samo u svom pravom obliku – nije lako razumeti Odiseja i njegovu privrženost Menelaju koja ga je naterala da krene u avanturu i da napusti ovakvo mesto; kao što je teško verovati da je pod tim vrelim suncem, mirisom ruzmarina i borovine Penelopa bila verna svih tih deset godina.

Do takvih misli dolaziš pri prvom spuštanju na Mirtos, uvalu koja je Kefaloniju razglasila svetu. Mirtos krase one boje mora koje je u nekim danima mirno i bez talasa sve do podneva, sitan šljunak je dovoljno udoban za ležanje i dovoljno dubok za ubadanje suncobrana, dovoljno prostran da se na njemu u prećutnoj simbiozi nađu i porodice sa decom i nudisti; parkinga koji je relativno slobodan do 11-12 sati, nakon čega se automobili lagano slažu uzbrdo, sve dalje od plaže, stvarajući oblik bleštave zmije pune odsjaja koja se uzdiže iznad uvale i lagano raste, iz sata u sat.

Ipak, slavu Mirtosa ugrožava možda najlepša neotkrivena plaža Ostrva, koja se ne može naći na svim mapama a pronalaze najuporniji: na jugozapadnom delu, pravo preko brda koje se uzdiže iznad Liksurije, put kroz tiha sela potonula u fjaku, ka manastiru Kipuria - a zatim makadam, na čijem se kraju nalazi dvestotinak stepenika koji pod skoro neprijatnim nagibom vode do skrivenog carstva: plaže Platia Amos. Ova plaža je možda najlepši odgovor Kefalonije na lepote Lefkade: lepo skrivena u uvali koju posećuju zaista retki, krupnijeg šljunka uglancanog talasima i suncem do visokog sjaja nudi najskrovitije mesto za potpunu „obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“: nema glasova, nema vriske koja krasi na primer Makros Gialos; prilaz moru je prijatan a voda je prijatna, iako (prebrzo) i duboka. Povratak sa Platia Amosa vraća u sećanje 300 stepenika Egremnija, ali i otvara pejsaž koji će grejati misli i tokom najbljuzgavijih noći zime koja dolazi.

Jugozapadni deo Kefalonije otkriva najpre zaliv crvenog peska – poznat po plaži Ksi (Xi), čiji je glavni deo prekriven ne-vozećim gostima obližnjih hotela, što je čini previše adastom, ali koja omogućava da svega pet stotina metara dalje, nakon kratkog hoda kroz plićak dođeš do tihe uvale u kojoj su prethodni kupači za sobom ostavili figure žena u realnoj veličini stvorene od gline za koju se priča da je lekovita, a nedaleko od njenih stopala jeste glineni krokodil, u raskoraku ka vodi. U tom prijatnijem, pustom delu se sa vremena na vreme nađu i lokalci – najčešće kreposni, još uvek snažni starci tamne kože i bele kose, iskaču iz svojih transportnih kamioneta i traže osveženje u vodi u ranom popodnevu, a onda te prijatno iznenade ponudom koja dolazi niotkuda: uz širok osmeh pun zuba nude kriške rashlađene dinje, iako te vide prvi, a verovatno poslednji put, ali – ne mari.

Centralni južni deo, od Argostolija ka Skali najpre otkriva prelepu, ali prenaseljenu plažu Mikros Gialos u Lasiju – karipski raj oslikan peskom, dugim plićakom zaštićenim od talasa – što ga istovremeno čini mlađe-maloletničkom rajskom destinacijom, a raj je u njihovim godinama veoma bučno mesto. Nešto dalje, odmah nakon bezobrazno skupog ali prelepog „White Rocks“ kompleksa i njihovih privatnih plaža otkriva se ponovo premala i prenaseljena plaža St. Tomas, iza koje sledi dugačka, prijatna Lurdata – duga peščana obala, do koje opet dolaze retki, iako puteljak od parkinga do same plaže zahteva pet minuta hoda. Na tom delu Ostrva počinje i carstvo kornjača, sektor u kojem se možeš kupati i uživati, ali uz poštovanje određenih pravila - među kojima se nalazi i klauzula da ste dužni da pre odlaska sa plaže za sobom srušite sve zamkove, mostove i kanale koje ste tako mukotrpno stvarali.

Put do Skale ujedno otkriva bogatiji deo Ostrva: putevi su glatki i lakši za vožnju, vode ka skupljim zvezdastim hotelima – sve do centra grada koji krasi i prijatna atmosfera i dugačka kamena plaža sa pogledom na Istok, odnosno kopno, no ta senzacija nije dovoljno jaka da bi nas duže zadržala, već nastavljamo dalje, ka Severu, putem na kojem valja zastati kada se dođe do čuvene pećine – 7 EUR po osobi za vožnju kroz čudo prirode.

Dve ključne tačke istočne obale svakako su gradići Ag. Efimija i Sami – čija je atmosfera mirnija i utegnutija od Argostolija i Liksurije. U Samiju se otkriju gotovo prazni restorani (previše njih sa Kapetanom Korelijem u imenu), valjda rezultat ovogodišnjeg smanjenja broja turista i tada već aktivne benzinske krize. No, svega 3-4 kilometra od Samija krije se lepa plaža Antisamos, na kojoj je vazduh predivno zasićen mirisima svega po čemu se leto pamti: borovina, ruzmarin i so nošeni vetrom po zalivu podsećaju na srednju Dalmaciju i neka pradavna letovanja po Hvaru i Korčuli.

U predvečerje, kada glava postane teška od soli i sunca u kosi a koža ispuca od vetra valja se uputiti ka Fiskardu, Ag. Efimiji ili Argostoliju: Fiskardo je prijatno ribarsko seoce, ali i najveća marina na ostrvu - zastave celog sveta lepršaju na vetru i utrkuju u visini, na rivi se mešaju engleski, holandski, italijanski, grčki i slovenački, najviše pred frižiderima sa dobrim lokalnim sladoledom.

Za razliku od omalene Liksurije koja je prijatna ali nudi samo jedno zaista dobro mesto za jelo („Zorbas“ – a kako bi se drugačije zvala najbolja kafana u gradu?) i koja nema dostojnog zamenika fantasičnom Statisu čiji su Girosi bili najukusniji deo odmora na Lefkadi - Argostoli, kao glavni grad, krije odličnu piceriju „Paparazzi“ u uličici kraj glavnog trga, kao i odlične kolače u „Premieru“ - mada ni palačinke koje se nude nešto dalje na glavnoj štrafti uopšte nisu za potcenjivanje. Još važnije: obavezno probati vafle sa prelivom od čokolade i sladoledom! Argostoli je ujedno jedina i prilika za nesuvernirski šoping, koga zanima.

I kada dnevna tura izmori i noge i oči i isprazni rezervoar (uzgred: 1.7 EUR/l), a moraš nazad ka Liksuriji ili bilo kom delu zapadne obale – nema razloga za vožnju (inače prijatnim) putem oko čitavog zaliva: trajekt na pola sata ide u oba pravca sve do kasnih sati (za vozilo: 3.60 EUR; po glavi 2.40 EUR) i ta vožnja kroz noć punog meseca preko zaliva u kojem se ogledaju svetla Argostolija i Liksurije jeste najlepši kraj dana, kada zrikavci utihnu a preko šuma talasa se prelama zvrndanje cvrčaka i daleka, jedva čujna izvorna grčka muzika iz taverni u kojima se toči belo vino i lagano priprema za jutarnje izvlačenje mreža.

Još ima vremena: dug je mesec avgust; a ni septembar, kažu, na Kefaloniji nije kišovit.

Plaže će biti praznije; pesak topliji a domaćini - još srdačniji.

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“.

(J.H)

(prvi deo teksta >>)

.

"Disko i atomski rat"

I

Jedan dečak svake nedelje čitave epizode “Dallasa” pretače u pisma koja šalje svojoj rođaci sa sela. On je srećnik, jer živi u Talinu i gleda seriju na finskom TV kanalu čiji se signal hvata u gradu. Ostali Estonci nemaju tu sreću, ali „Dallas“ smatraju „realnim životom“: prvi put vide ljude koji rade u neboderima „i lepe žene koje su nesrećne“.

Godina je 1982, Estonija je pod Sovjetima, do dolaska Gorbačova ostale su još tri prvomajske parade.

II
Hiljade vozila istočne proizvodnje hrli ka tom istom Talinu, da bi gledali “Emanuelu”. Ilegalno prekucavan i umnožavan TV program (koji se prodaje za jednu rublju!) najavljuje film koji će stići do malih ekrana Talina sa tog previsokog predajnika, namerno okrenutog na Estoniji. Lokalne vlasti u međuvremenu nisu uspele da izgrade džinovsku mrežu koja će biti postavljena usred zaliva između Finske i Estonije i tako blokirati program.
„Do popodneva, na jugu zemlje ostali su samo starci i deca“.

Na neki blesav način - grudi Silvije Kristel postaju iskre slobode savremene Estonije. (Ili je neko pažljivo birao šta i kada emituje komšijama u Talinu)

„Disko i atomski rat“ (Disko ja tuumasõda) je poludokumentarac koji se, iako govori o drugoj državi “iza gvozdene zavese”, drugim jezikom i o drugačijim prilikama – sa bolnom lakoćom razume i ovde: sumanute ideje lokalnih (estonskih) i sovjetskih lidera u borbi protiv „dehumanizujućeg TV kanala“; prvi susret socijalističke omladine sa disko muzikom; antene pravljenje od termometara koji ometaju obližnju bazu nuklearnih projektila; crna berza mikročipova koji omogućavaju prijem finskog programa koji je u drugačijem sistemu nego sovjetski; narodna milicija koja patrolira gradom; „hvatači signala“... - sasvim dovoljno podsećanja na to da svi socijalistički sistemi pucaju na istim šavovima, pokušavajući da sve uvedu u plave bluze i tamno braon odela.

Iako ispričan u gotovo romantičnom tonu, jezikom staloženih svedoka koji su doživeli da prođe i njihovo ovaj film najpre deluje nadrealno, a zatim prizove u sećanje vreme radosti zimskih raspusta u Sloveniji - kada sam gledao italijanske kanale, ali i mnoge minute TV-priloga s početka 80-ih godina na našoj televiziji – o ekipama inžinjera koji „švedskim detektorima“ pronalaze one koji nisu platili TV pretplatu i „pečate“ im TV prijemike ili, čak, nije šala, oduzimaju drugi prijemnik ako se pretplata plaća za samo jedan. A video-rikorderi uveliko stižu u grad, snimaju se epizode serija sa TV-a, presnimavaju filmovi, piraterija otvara vrata percepcije i oči, ali pomaže i prvobitne akumulacije kapitala najvećih među piratima i švercerima.

I onda pomisliš da su u nas vrata možda suviše naglo otvorena - ili su otvorena ona pogrešna: jer, sve je dostupno, svačega ima i svašta se može gledati, te ima i toga i previše– ali se sve manje vidi i sve je manje vrednog gledanja.

 p.s. Zanimljiva koincidencija: "Dallas" je prestao da emituje u godini u kojoj je Estonija proglasila nezavisnost. p.p.s. hvala Proceduri na skretanju pažnje na film.

Kefalonija [#1]

Iako su sva svetska mora odavno isparcelisana, a onda i mapirana - čak se i na Mediteranu – (svakako najduže crtanom i istraživanom moru u istoriji civilizacije) i dalje mogu pronaći uvale i obale koje su promakle i temeljnijim turističkim vodičima, fotografima i piscima monografija. I upravo zato je oduševljenje skrivenim uvalama još veće: kada ne očekuješ ništa spektakularno na kraju makadama koji te trucka i prašnjavi već treći kilometar, dok se voziš kroz stereo zrikavce koji svrdlaju sa obe strane puta; a voziš na leru jer grčki prevoznici ponovo štrajkuju i na ostrvo već danima ne dolazi ni kap goriva – i kada iza borovog šumarka izviri uvala koja ne staje ni u širokougaoni objektiv, a insistira da na nju zakoračiš, uskočiš, legneš i sanjaš ispod slamnatog šešira - ostaje ti samo da je poslušaš.

To je, ukratko, Kefalonija: najveće ostrvo Jonskog mora, južni sused prošlogodišnjeg otkrića - Lefkade, ovogodišnje ostrvo isceljenja.

Ako je plan za odmor avion+rent-a-car+apartman - dobićeš najmanje tri mape Kefalonije, koje se međusobno razlikuju – u putanjama asfaltiranih drumova; (ne)upisanim plažama, ali i planinskim selima; čak i rasporedom ulica u najvećem gradu - Argostoliju. Sve to predstavlja izazov kojim se valja baviti danima: zapadni krak ostrva (op. Pali – okolina Luksurije) deluje siromašnije: putevi su stariji; oznake zarđale, automobili prašnjaviji, koze češće idu drumom nego vozila - ali su i cene niže a najbolje plaže – nestvarno puste. Istočni deo (a ponajviše op. Eleios–Pronoi, okolina Skale) pak nudi glatke puteve, utegnutije taverne, naseljenije plaže i viziju svega što će kompletno ostrvo svakako postati u skoroj budućnosti, jer je turizam jedan od glavnih izvora prihoda za ostrvljane.

Zato na Kefaloniju valja požuriti.

Iznenađenje tim kartografskim nedoslednostima postaju još veća, kada se posegne za knjigama koje tvrde da je Kefalonija naseljena još pre više od 50.000, mada sigurni dokazi postoje za poslednjih 10.000 godina. Ipak, ni toliko dugo prisustvo ljudi nije, čini se, mnogo promenilo krajolik: osim poneke usamljene tvrđave, nema mnogo tragova o dugom boravku civilizacije na ovom ostrvu koje se, kao i Lefkada, velikim zemljotresom 1953. ponovo vratilo u pred-civilizacijsko stanje: gotovo je sve je srušeno. Samo je Fiskardo - mala luka na severu ostrva koja neodoljivo podseća na mala mesta na Hvaru - ostao relativno neoštećen. Ipak, za razliku od Lefkade, na čijim se kućama se još uvek mogu videti limene ploče umesto zidova i krovova, Kefalonija je pukotine nastale zemljotresom zašila i počela da živi - iznova.

Umesto antičkih građevina – postoje mnoge legende: da je pre početka vremena ostrvo dobilo ime po Kefalusu koji ga je pak dobio na poklon nakon silnih ljubavno-preljubničko-ratničkih peripetija i odolevanja čarima boginje Io; da je Kefalonija zapravo dom Odiseja, koji je svoje brodove pravio od specifične vrste kefalonijskog bora i sada je zaista jasno zašto se tako dugo trudio da se vrati ovoj kući; da se deo Homerove Odiseje odnosi na Melisani pećinu, smeštenoj u srce ostrva (kao stvorenu za pirate, ljute odmetnike ali i tajne ljubavnike); da je zapravo na Kefaloniji počelo osipanje italijanske vojske u Drugom ratu; da nije čudno što ima ljudi koji nose i po dva ili više imena – jer deca imaju više kumova, a po broju kumova se procenjuje i veličina i važnost svadbi; da se u dane Svetkovine (polovina avgusta) bezopasne zmije upućuju ka ikoni Device Marije i nakon službe netragom nestaju... Najveće ostrvo Jonskog mora krije mnoge takve sočne detalje, koji bi se dali slušati verovatno danima uz lokalno belo – Robolu – ali, sve te glasove ostavljamo iza nas, željni da „dodirom peska na koži oklopljenoj suhim vetrom podneva“ sebi dokažemo da smo, nakon duge zime i lenjog proleća – i dalje živi.

Iz aviona se videlo da postoje mnoge uvale do kojih se ne može drugačije no čamcem.

Ali, plaže poput Steliate (ako se tako zvala, mape se razlikuju u iskazima), Antisamosa, Skale, Lurdate, Makris Gialosa – te svakako Mirtosa i Plati Amosa bile su dovoljne da umire tugu što se do nekih mesta ne može: nakon što je vrućina u prva tri dana iz nas iscedila i poslednju kap gradske vode i umora - moglo je slobodno da se leži licem uz kamen topao od sunca, izgubi smisao za vreme od neprekidne pesme zrikavaca koji su jedina konstanta i gradova i divljine i podjednako glasno pevaju i u centru glavnog grada i na najzabitijim plažama; da se bezbrižno sanja u sred dana na uglačanim oblutcima, go pod suncem, nezainteresovan za juče i sutra.

A kada se prvi put uhvatiš u polusnu, u koji si utonuo

iako ti sunce prži kožu
a talasi huče kraj levog uha,

odmor je zapravo,

tek tada počeo.

(najbolji rezultat u dostizanju nirvane za proteklih nekoliko godina: već četvrti dan, rano popodne )

Iako najveće ostrvo Jonskog mora, čitava Kefalonija ima sedamstotinak kvadratnih kilometara; najduža razdaljina ne iznosi više od sedamdeset - što omogućava da pri polasku iz apartmana tek na prvoj raskrsnici zapravo donesete odluku kuda će se ići, jer sve je blizu i svaki krak ostrva krije poneku pustu plažu. Tokom vožnje neće nedostajati ni car-drive-summerfling muzika, opet brižljivo pripremana za ovu priliku, ali, brzo se pokazalo – suvišna. Ukoliko još imate sreće da su vam domaćini poput naših (udoban i od civilizacije prijatno dislociran apartman "Lazaratos") - spremni da rešavaju probleme državne benzinske krize po mrkloj noći i preko prijateljskih veza – ne postoji ništa što može pokvariti odmor na ostrvu koje svojim imenom asocira da je idealno za isceljenje – glave.

Nastavak: više konkretnih detalja;