Čuvajte jelke!

"Ide jelka ulicom,

i vidi veoma lepog čoveka.

"Što da ne?" - pomisli jelka..."

Zeitgeist

Evo filma čiju premijeru nećete dočekati, izuzev je sami ili u krugu prijatelja ne organizujete. Film, naime, nije planiran za premijere i festivale – štaviše – ne postoji u velikim on-line bazama poput allmovie.com ili imdb.com, iako nigde i nikada nije zabranjen. Ipak, nekoliko nedelja je bio na vrhu liste najčešće preuzimanih filmova na mnogim pretraživačima i – još bolje – umnožavanje je u potpunosti omogućeno od strane autora - kompletan film je dostupan u prihvatljivoj rezoluciji na sajtu http://zeitgeistmovie.com/, dok se DVD direktno od autora može dobiti za 5 USD + troškovi poštarine.

Zeitgeist je producentsko delo Pitera Džozefa i obrađuje, koristeći prvenstveno dokumentarni materijal, tri velike teme „našeg vremena“: hrišćanstvo, 11. septembar i bankarski sistem u Americi.

Sigurno je da je način na koji su ove tri teme obrađene jedan od razloga tihog bojkota i teškog pronalaženja informacija o filmu na mainstream sajtovima. Džozef jednostavnom, linearnom naracijom potkrepljenom dokazima koji će svakako biti dokazivani (diskusije uveliko traju i na internet forumima u Srbiji) stavlja velike znake pitanja na mnoge vrednosti koje čine osnove sistema, prvenstveno zapadne ali i globalne civilizacije. Zeitgeist je, dakle, na prvi pogled kao stvoren za obožavaoce teorija zavere ali i one koji veruju da su mnoge ključne vrednosti savremene civilizacije zapravo – namerno ili slučajno pogrešno interpretirani simboli. Ipak, ideja filma nije rušenje mitova već poziv da sve dokaze ili verovanja valja kritički posmatrati, ako je moguće iz više uglova i sa zadrškom – jer je mit „kritičkog uma“ zapravo taj kojem sledi brzi krah, ukoliko se ne bude neprekidno (p)održavao u vremenu koje je pred nama.

Ipak, to nije jedina vrednost ovog projekta. Kao što se od juna 2007. godine, kada se film pojavio na Mreži, dokazalo da je nemoguće kreirati „zabranu“ u vremenu Broadband interneta i da je radoznalost snažnija od ćutnje, tako je ovaj projekat dokaz da je vreme u kojem svako može kreirati svoju „istinu od 24 sličice u sekundi“ (Godar) konačno došlo i da svako ima priliku da pruži sopstveni doprinos Zeitgeistu.

P.SSSS.T! Koristan link (i još sličnih filmova) dostupno Vam je na adresi http://freedocumentaries.org/index.php

(objavljeno u Singidunum Weekly, decembar 2007. godine)

Control, The Movie

Stvoren iz potpuno drugačijih namera i sa opozitnim ciljevima od sjajnog "24 Hour Party People" Majkla Vinterbotoma, "Control" prečesto gubi kontrolu nad pričom o Ianu Kertisu (Ian Curtis), jednom od najznačajnijih ličnosti iz panteona odrastanja mnogih generacija, svakako i mojeg, pevaču benda Joy Division.

Zasnovan na knjizi Kertisove udovice Debore ("Touching from the distance", nazvane po stihu iz epohalne "Transmission"), čiji je niz prethodnih odbijanja stopirao ranije pokušaje ekranizacije Ianove biografije, ovaj film više sakriva nego otkriva mnoge uzroke njegovog samoubistva. Detaljno lišen čak i pokušaja razumevanja Weltschmerza generacije, demona svedenih na bolest i ljubav, više posvećen odnosu bračnog para Kertis - jedan od najduže očekivanih filmova ne decenije, već čitave mladosti, ne ispunjava mnoge preduslove da postane kultni, iako nekoliko puta proglašen "filmom godine".

Elegantna izvedba Antona Korbijna (Corbijn), kojem je ovaj film ujedno rediteljski prvenac, brižljivo odabrane rekvizite i dobrog sountracka (sjajna verzija "Shadowplay" The Killers!), pada na detaljima kojih su mnogi obožavaoci benda itekako svesni. Iako Sem Rajli (u "24 Hour Party People" igrao Mark E. Smitha, vođu još uvek aktivnih The Fall) zaista "odgovara očekivanjima" (šta je moja percepcija Kertisa: sećanje na retke članke u srpskoj rok štampi, dvadesetogodišnje preslušavanje snimaka i još uvek besprekorno poznavanje svih tekstova zahvaljujući divnom izdanju SKC Niša iz 1988.), film jednostavno ne stiže do nivoa u kojem ćemo, konačno, shvatiti kako su nastali neki od najlepših rokenrol stihova dvadesetog veka, poput "Heart and Soul, one will burn".

Sve, nekako, ostaje distant.

  

Polifona terevenka

Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)

The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.

Nekoliko činjenica:

Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.

Nekoliko impresija:
The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"

Nekoliko korisnih linkova:

official site: http://www.thepolyphonicspree.com/

tekstovi: http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=13612

za prvo slušanje: "Mental Cabaret" i "Running Away"

Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)

"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)

Rasvetljeno: "Remain in Light"

Danima uživam u remasterizovanim snimcima Talking Heads nedavno objavljenim kao DVD set od osam komada, krcati pesmama koje već dobro znam i bonusima koji su mi do sada bili nedostupni. No, najviše se vraćam njihovom najkompleksnijem (logično, najslabije prodavanom) albumu, kojem je The Rolling Stone odao počast rangirajući ga među najznačajnija četiri tokom osamdesetih godina: 
»Remain in Light«.

»Oni su imali gomilu dobrih zapisa, bez vokala i nisu znali šta sa njima da rade... Oni, zapravo, nisu znali šta im se tu dešava« izjavio je kasnije Adrian Belev (Belew), fenomenalni gitarista čiji su prsti otisnuti u Bouvijevoj trilogiji "Low-Heroes-Lodger" (kao i prsti Brajena Ina (Eno), koji će biti jedan od junaka i ove priče). 
Kako se dogodilo da ekipa koja je prethodno realizovala tri dobro prihvaćena albuma, prepuna revolucionarnih rešenja (naročito na »Fear of Music«) »ne zna šta im se dešava«?

Godinu dana pre početka rada na ovom albumu, Brajen Ino i Dejvid Birn (Byrne) počeli su rad na albumu koji je, eto istorije, takođe promenio mnogo toga u osamdesetim. Pristupili su snimanju albuma »My Life in the Bush of Ghosts« kao »praznoj tabli«, bez jasnog koncepta, melodija i ritmova, koristeći snimke dugotalasnih radio programa (od evanglističkih propovednika do mujezina i natrag) kreirali »zvučnu sliku«, slojeve ritma i muzike koja je nastajala ili slučajno ili kao refleksija na ono što se »našlo na traci«, dakle snimili su seriju neplaniranih incidenata, koji su, sticajem okolnosti, javnosti postali dostupni tek posle objave »Remain in Light«, što je učinilo da je publika potpuno nespremna u svom neznanju.

Birn je posle izjavio: »U to vreme sam bio veoma zaokupljen idejom o jednoj gomili ljudi koja zajednički nešto radi.« Okupivši vanserijsku bandu muzičara, predvođenu spominjanim Belevom, Basta Džonsom, Nonom Hendriks (na spisku će se naći i Robert Palmer, ali na udaraljkama) i prepustivši se Inoovoj palici, bend je ostavio Arijadnin konac na ulazu u studio i ušao u hrabru avanturu.

Rezultati su fascinantni i danas - dvadeset sedam godina nakon objavljivanja.
Uvodni taktovi "Born Under Punches (The Heat Goes On)", potpuno iščašene Kraftwerk-Can-afro-funk stvari u kojoj se možda prvi put u istoriji jedan beli pop bend usudio da na sred pesme usporava traku, preliveni horskim "All I want is to breathe, won't you breath with me ?", predstavljali su samo uvod u višeglasnu orgiju i sinusoidne ritmove pesama "The Great Curve" i "Crosseyed and Painless", prepune feedbackova, horskog nadmetanja i nemogućih zvučnih zvrkova za koje je zaslužan kompletan bend. Dejvid u potpunom sjaju - "Sometimes the world has a lot of questions/Seems like the world knows nothing at all/The world is near but it's out of reach/Some People touch it... but they can't hold on..." - pevao je gotovo zaglušen ritmovima koji su se slagali jedan preko drugog, ritmovima koji su nastajali slučajno, nasnimavanjima, muzikom koja je nastajala kao reakcija - na muziku – i sve to kao uvod u ultimativni hit osamdesetih godina - "Once In a Lifetime", kao končani dokaz da se iz opšteg, kontrolisanog haosa može stvoriti i remek delo pop strukture. Uzgred, Birn je kasnije i sam otkrio da je pesma nastala na osnovu rifa koji se u pesmi gotovo i ne čuje, osim kao "baram-ba-ba" dva Brajana u pozadini, podvučenih basom. To se SADA, u remasterizovanoj verziji itekako čuje.

"B" strana albuma (dok je bio na ploči, sad ta podela više ne radi) albuma predstavlja svakako najzanimljivije konceptualno putovanje TH u njihovom kompletnom opusu. Sporija, izmuljanih klavijatura ali opet nepodonošljivo zaraznog ritma, "Houses In Motion" podseća na ceremoniju u sumraku Nju Orleansa. "Seen And Non Seen" sadrži jedan od najboljih tekstova koje je Birn ikada napisao, dok su "Listening Wind" i "The Overload" (posveta Joy Division, indirektna) verovatno najdraže »lično mesto« mnogih obožavalaca benda i konačni adagio novom talasu. Talking Heads, rodonačelnici, jedan od ortodoksnih CBGB bendova, jednostavno su prešli granicu i povratka više nije bilo, što se i pokazalo narednim albumima, ali i promenom koju je cela scena proživela u naredne dve godine. TH nastavljaju dalje oslobođajući se ljušture kroz »Stop Making Sense« i »Speaking in Tongues«, definišući savršeni pametni pop na »Little Creatures«, koji ih je lansirao u orbitu u kojoj su postali zvezde vidljive svima. Ovaj album je, konačno, sadržao i seme razdora u bendu. Na omotu su, kao autori, potpisani samo Ino i Birn, dok su Tina Vejmut, Džeri Harison i Kris Franc ostali potpisani samo kao članovi benda. Kasnije, Birn je krivicu za ovo svaljivao na sebe, dok je Tina Vejmut izjavila da se Ino i Birn "oblače isto" i ponašaju "kao dva četrnaestogodišnjaka, koji pokušavaju da fasciniraju jedan drugoga".

Outtakes, odnosno prateći snimci objavljeni u okviru remasterizovanog paketa samo dokazuju stepen kreativnog rasula koje je očigledno vladalo u studiju tih nedelja. Snimci »Fela's Riff«, »Unison«, »Double Groove« i »Right Start«, ne samo što otkrivaju zametke finalnih verzija, već i nagoveštavaju razna blaga, slučajno nastala, slučajno »izgubljena u remiksu«.

Kad bolje razmislim, Inu i bendu su bila sasvim dovoljna dva zvučnika. 
Sve ostalo nam je već tu, u Glavama.