Tuesday, 30 December 2014

U hladnoj noći ti pojedi sećanje na tople dane (#3)

"Moguće je, bez obzira na mesto rođenja ili prebivanja postati mediterancem. Mediteranstvo se ne nasljeđuje, već stiče" 
(Predrag Matvejević, "Mediteranski brevijar")

Ove godine sam imao sreće da gledam sumrak sa tri dela obale Mediterana.
Od godine poput ove nisam tražio mnogo više.

Odmah iza prozora je zima.
Ali današnji dan je duži nego onaj juče, leto je ponovo sve bliže.
Od zimskog dana poput ovog, 
bilo bi neprekiladno tražiti više.

Kan, jun.
Korčula, jul.
Rovinj, septembar.
"Mediterraneo"


.



Sunday, 21 December 2014

Čuvajte jelke!

Ukratko prepričano:
paganski običaj obeležavanja 25. decembra kao dana u kojem slavimo naše verovanje da je priroda večna i da ima snage da se obnovi prerastao je u običaj da se drvo kojem je trebalo deset godina da izraste poseče, drži u stanu dvadesetak dana okićeno ukrasima koje je jedan siromašni duvač stakla smislio jer nije imao para za jestive ukrase a zatim izbaci pored kontejnera. 


To je, više-manje, suština.

A zabavno je čitati varijacije koje je slavljenje suncostaja doživelo tokom vekova!
Rimljani su, u početku, tog dana odlazili u borove šume i ukrašavali ih, želeći da umilostive duhove prirode. Kako su ovladali svetom i prepustili se lenjosti - tako su rešili da nema razloga odlaziti do šume već je dovoljno stablo poseći i uneti u kuću.

Nekada su se drvca kitila isključivo jabukama, rajskim voćem.

Nemci, koji su među prvima u Evropi počeli da ukrašavaju stabla su, recimo, u 12. veku kačili drvo o strop naglavačke, jer je to tada i tako simbolizovalo hrišćanstvo.

Kićenje jelke nekada je podrazumevalo isključivo jestive ukrase. A onda je pominjani siromašni duvač stakla, nemajući novca da kupi jestive - napravio staklene kugle, koje su uskoro kao ideju prigrlili bogatuni - dok je sirotinja nastavila da pod drvo stavlja lešnike, jabuke i slične stvari.

(Uzgred, i običaj pucanja u vazduh i korišćenje zvončića tih dana potiče iz verovanja da će buka uplašiti zle duhove i tako učiniti da oni ne pređu u Novu godinu zajedno sa nama.)

Ove i desetine drugih varijacija na temu ukrašavanja drveta i značenja zašto to radimo - daje nam, istovremeno, priličnu slobodu da biramo kako ćemo obeležiti i ukrasiti kuću tokom tih dana.

Ovaj stari radio spot vas podseća na to kako jednog dana može doći i do varijacije u kojoj jelke biraju ljude, zato pazite da li ćete im se zameriti - a ove fotografije da je važna samo dobra ideja i da ima stvari koje se mogu uraditi i bez sekire.

Thursday, 18 December 2014

Tarabićev kod?

Današnje vesti vraćaju u fokus priču o "Kremanskom proročanstvu" - i prilagođavanju, dopisivanju i brisanju njegovih delova u skladu sa trenutnim potrebama - i zato je prava prilika za ponovno čitanje štiva koje rastače taj amalgam ljudske mašte, neinformisanosti i sklonosti da verujemo u stvari koje ne postoje. 

Voja Antonić je u sjajnoj knjizi "Da li postoje stvari koje ne postoje" (link >>), nešto više od dvadeset strana i priči o "proročanstvu" - baveći se izabranim "proročanstvima" Tarabića.

Pred sam kraj tog poglavlja nalazi se i ovaj deo (str. 211-212)

"Početkom januara 2000. godine posetio sam Kremnu, u želji da na licu mesta upotpunim sliku o čuvenom proroåanstvu (...) Ljubazni meštani bili su raspoloženi da naširoko pričaju o Tarabićima, ali smo stekli utisak da svako ima svoju verziju proročanstava jer su razlike bile više nego primetne. Ne bi se reklo da je reč o slučajnim neslaganjima, jer su nas sagovornici ponegde upućivali i na “autentične i originalne zapise”, pri čemu su sve druge bez rasprave proglašavali za “sumnjive”. Na jednom mestu dobili smo i instrukciju gde da potražimo 12 listova spisa koje je sam Mitar pisao, a na našu primedbu da je Mitar bio nepismen, sagovornik je ostao zbunjen i gledao nas s nevericom.

Pošto smo pronašli različite podatke na više strana, bilo nam je jasno da u stvari ništa
nismo našli. Sve što smo dobili od razgovora s meštanima bilo je samo zgodna ilustracija načina na koji se u narodu stvaraju i, u stalnom prepričavanju, menjaju legende. Zato smo doneli odluku da informacije potražimo na mestu koje je malo dalje od čaršije, a bliže nekadašnjem centru zbivanja. Otišli smo do zaseoka Tarabići (koje je zapravo nekoliko kilometara udaljeno od same Kremne) i upoznali se sa čovekom koji je najbliži živi rođak prorocima: Milošu je potomak u četvrtom kolenu, a Mitru u trećem. 
To je Jovo Tarabić, rođen 1922. godine.

Ovaj ljubazni čovek, i pored duboke starosti, potpuno je sačuvao svežinu duha i britku pamet (...) Tokom razgovora postojao je čudan, zapravo neverovatan utisak: naš domaćin, za razliku od svih drugih meštana sa kojima smo bili u kontaktu, u potpunosti je sačuvao kritički stav prema proročanstvima svojih predaka! Ne samo da je odoleo iskušenju da doteruje i da “dopisuje” proročanstva ili da mistifikuje i najmanji deo priče, nego je svaki detalj dopunjavao primedbom “to se tako govori, a ja ne znam da li je zaista bilo tako”. Kao da smo slušali čuvene reči njegovog pradede Mitra: “Tako mi je kazato”.

Upitan o drugim verzijama proročanstava svojih predaka o kojima su nam pričali meštani u Kremni, Jovo je odgovorio da o tome ne može ništa da kaže jer na zna šta je od svega toga tačno. Kad je poveden razgovor o knjizi “Kremansko proročanstvo: šta je bilo - šta nas čeka”, bio je znatno govorljiviji jer su autori (Golubović i Malenković) pre početka rada na knjizi dolazili kod njega na razgovor. 
Naš sagovornik nije mogao da sakrije ogorčenje koje je osetio kada je video knjigu: 
“Na svaku moju reč dodali su njihovih deset”.

***

Ukoliko Vam ono što ćete pročitati u gore navedenoj knjizi nije dovoljno - na raspolaganju vam je i knjiga "Kremansko ne-proročanstvo" istog autora, dostupna za čitanje na ovom linku >>

p.s. naslov "Tarabićev kod" je, naravno, zezanje.
Još uvek.
.

Thursday, 11 December 2014

Josif Brodski: "Razmišljanja o nastanku pakla" (fragmenti)

Brodski u Lenjingradu, godinu dana pre no što je prognan iz SSSR-a. Fotografija Leva Poliakova.
(Ovaj esej je napisan na ruskom 1973. godine, a objavljen na engleskom jeziku u magazinu Njujork tajms 4. marta 1973, povodom dvadeset godina od Staljinove smrti. Prvobitni naslov eseja bio je "Happy Birthday to you", a pronađen je arhivu Josifa Brodskog među tekstovima koji nisu ušli u njegove knjige eseja.)

* * * 

Smatram da u svetskoj istoriji nije bilo ubice čiju je smrt oplakivalo toliko mnogo ljudi i to tako iskreno. Ako se broj tih što su plakali lako objašnjava veličinom populacije i sredstvima informisanja, kvalitet tih suza je mnogo teže objasniti.

(...)

Ljudi su zaplakali. Međutim, oni su plakali, po mom mišljenju, ne da bi ugodili "Pravdi", već zato što je sa Staljinom bila povezana čitava jedna epoha (ili, bolje reći, on je sebe povezao s njom). Petoletka, ustav, pobeda u ratu, posleratna izgradnja, ideja sistema, ma koliko užasan bio. Rusija je živela pod Staljinom bezmalo trideset godina, gotovo u svakoj sobi visio je njegov portret, on je postao kategorija svesti, deo života, navikli smo se na njegove brkove, na njegov profil, koji su zvali "orlovski", na poluvojničku bluzu (ni mir, ni rat) kao što se navikavamo na portret nekog pretka ili na sobnu sijalicu. Vizantijska ideja da je svaka vlast od boga, u našoj antireligioznoj državi transformisala se u ideju o sprezi vlasti i prirode, u osećanje njene neizbežnosti, kao četiri godišnja doba. 
Ljudi su odrastali, ženili se, razvodili, rađali, starili, umirali - i sve vreme je nad njihovom glavom visio Staljinov portret. Imalo se za kim i plakati.

(...)

Mene zanima moralni efekat staljinizma, tačnije - onaj pogrom koji je on proizveo u mozgovima mojih sunarodnika i uopšte u svesti ljudi tog stoleća. Jer, sa mog stanovišta, staljinizam je pre svega sistem mišljenja, a tek potom tehnologija vlasti, metod upravljanja. Jer, bojim se, arhaični sistemi mišljenja ne postoje.

Bezmalo trideset godina zemljom od dvesta milion stanovnika vladao je čovek koga su jedni smatrali zločincem, drugi paranoikom, treći istočnim divljakom koji se u suštini još može prevaspitati - ali sa kojim su i jedni i drugi i treći sedali za isti sto, vodili pregovore, rukovali se. Taj čovek nije znao nijedan strani jezik pa ni ruski, na kom je pisao sa čudovišnim gramatičkim greškama; ali u knjižarama celog sveta mogu se naći njegova sabrana dela koja su za njega pisali drugi ljudi i bili usmrćeni pošto bi obavili taj posao, ili su ostajali u životu iz istog razloga.
Taj čovek je najmaglovitije predstave o istoriji (osim knjige "Princ" Makijavelija, koja mu je bila priručnik), geografiji, fizici, hemiji; ali njegovi naučnici koji su sedeli pod ključem ipak su uspeli da stvore i atomsku i hidrogensku bombu koje po kvalitetu nisu zaostajale za svojim sestrama rođenim u svetu koji je sebe nazvao slobodnim. Taj čovek, bez ikakvog iskustva u upravljanju korporacijama, ipak stvorio jedinstven po veličini aparat tajne policije, koji je izazvao užas kod učenika koji bi primetio da preko portreta vođe iznad njegovog kreveta mili stenica, i kog bi oblivao hladan znoj pri pomisli da to može videti njegov učitelj. On je vlada zemljom gotovo trideset godina i sve vreme je ubijao. Ubijao je svoje saborce (što i nije bilo tako nepravedno jer su i oni sami bili ubice), i ubijao je one koji su ubijali te saborce. Ubijao je i žrtve i njegove dželate. Potom je počeo da ubija čitave kategorije ljudi - da se izrazim njegovim jezikom - klase. Onda se počeo baviti genocidom. 

Broj ljudi koji su nastradali u njegovim logorima se ne može izračunati, kao što se ne može izračunati ni količina samih logora, jer premašuje količinu logora Trećeg Rajha u istoj onoj proporciji u kojoj je SSSR teritorijalno veći od Nemačke. (...) I sve vreme dok je ubijao on je gradio. Gradio je logore, bolnice, električne centrale, metalurške gigante, kanale, gradove itd, računajući i spomenike samom ebi. I polako se sve to pobrkalo u toj ogromnoj zemlji. I više se nije znalo ko gradi a ko ubija, nije se znalo koga treba voleti a koga se bojati, ko tvori Zlo a ko - Dobro. Ostalo je da se zaključi da je sve to jedno te isto. 
Bilo je moguće živeti, ali je postalo besmisleno. I tada je u našem moralu, zagađenom obiljem ambivalentnosti svega i svačega, poniklo Dvoumlje.

Kad kažem Dvoumlje, ne mislim na čuveni fenomen "jedno mislim - drugo govorim- i obrnuto". Takođe ne mislim na Orvelovu karakteristiku. Imam u vidu odricanje od moralne hijerarhije, ali ne u korist neke druge, već u korist - Ničega. Mislim na ono stanje svesti koje se karakteriše formulom: "to-je-loše-ali-uglavnom-je-dobro" (i ređe obrnuto). To jest, imam u vidu gubljenje ne samo apsolutnog, već i relativnog moralnog kriterijuma. To jest, imam u vidu ne uzajamno uništenje dve osnovne čovekove kategorije - Dobra i Zla - kao posledicu njegove borbe, već njihovo uzajamno razlaganje kao posledicu njihovog postojanja. Tačnije, imam u vidu njihovu konvergenciju. Kazati da se taj proces odigrao potpuno svesno, značilo bi otići suviše daleko. Kada se govori o ljudskim bićima bolje je kloniti se koliko je god moguće bilo kakvih uopštavanja, jer su sudbine u to vreme bile maksimalno uopštene. Za većinu ljudi nastanak dvojnog morala nije, naravno, proizašao na apstraktnom nivou, ne na nivou poimanja stvari, već na instiktivnom, na planu sitnih osećaja, nagađanja, koja se javljaju u snu. Za manjinu je, naravno, sve bilo jasno, jer je pesnik koji ispunjava socijalnu porudžbinu opevanjem vožda, promišljao taj svoj zadatak, birao reči i najzad ih izabrao. Činovnik, od čijeg je odnosa prema stvarima zavisila njegova vlastita koža, birao je takođe. I tako dalje. A da bi izvršio pravilno taj izbor i stvarao to konvergentno Zlo (ili Dobro), čoveku je bio potreban voljni impuls i tu mu je u pomoć dolazila zvanična propaganda s njenim pozitivnim rečnikom i filozofijom ispravnosti većine, a ako u nju nije verovao - radio je to jednostavno iz straha. To se događalo na nivou mišljenja, učvršćivalo na planu instinkta i obrnuto.

Mislim da razumem kako se sve to dogodilo. Kada iza Dobra stoji Bog, a iza Zla Đavo, između tih pojmova postoji makar čisto terminološka razlika. U savremenom dobu iza Dobra i Zla stoji otprilike ista stvar: materija. Materija, kao što znamo, nema vlastita moralna svojstva. Drugim rečima, Dobro je isto materijalno koliko i Zlo, i mi smo navikli da ih posmatramo kao materijalne veličine. Gradnja je - Dobro, rušenje je - Zlo. Drugim rečima, i Dobro i Zlo čine sastav kamena. Tendencija za ovaploćenjem ideala, za materijalizacijom ideala otišla je suviše daleko, tačnije ka idealizaciji materijala. To je priča Pigmaliona i Galateje, ali po mom mišljenju, postoji nešto zlosutno u oživljenom kamenu.

Možda se ovo može kazati i preciznije. Kao rezulat sekularizacije svesti, koja se odigrala u globalnim razmerama, od odbačenog hrišćanstva čoveku je u nasleđe ostao rečnik kojim ne zna kako da se služi, i zato stalno improvizuje. Apsolutni pojmovi degenerisali su se samo u reči, koje su postale stvar lične interpretacije, ako ne pitanje izgovora. To jest, postale su u najboljem slučaju uslovne kategorije. Pretvaranjem apsolutnih pojmova u uslovne kategorije, u našoj svesti se postepeno rodila ideja o uslovnosti našeg postojanja. Ideja koja je ljudskoj prirodi veoma bliska, jer ona sve i svakog oslobađa bilo kakve odgovornosti. U tome je glavni razlog uspeha totalitarnog sistema: jer oni odgovaraju iskonskoj potrebi ljudskog roda: osloboditi se svake odgovornosti. I činjenica da u ovom veku neverovatnih katastrofa mi nismo naišli na adekvatnu reakciju - mada bi i ona takođe trebalo da bude neverovatna - govori nam da smo se približili realizaciji te utopije.

(...)

Zato mi je čudno kad te vidim te orlovske crte u izlogu knjižare oko London School of Economics, u Latinskom kvartu u Parizu ili na tezgi nekog američkog kampusa, gde se šepure zajedno s Lenjinom, Trockim, Če Gevarom, Maom i drugima - svim tim sitnim ili krupnim ubicama kojim aje, bez obzira na njihove ideološke razlike, zajednička crta da su svi oni ubijali. Bez obzira na to kakav im je brojilac, imenilac im je isti, zajednički; i suma tog razlomka daće takv zbir koji može zbuniti i kompjuter. Ne znam šta traže svi ti mladi ljudi u tim knjigama, ali ako zaista tamo pronalaze nešto za sebe, to znači samo jedno: da se proces moralne kastracije homo sapiensa koji je počeo nasilno - dobrovoljno nastavlja i da staljinizam odnosi pobedu."

(Fragmenti prekucani iz knjige "Vodeni žig... i drugi eseji" Josifa Brodskog, prevod: Neda Nikolić Bobić, izdavač "Rusika", 2010. Knjiga se još uvek može naći u beogradskim knjižarama.)
.

Saturday, 6 December 2014

"The End of Affair" [preslušavanje poslednje četvrtine 2014]



U poslednjoj četvrtini godine zvučnike, srce, uši i onaj deo kod zadnjeg režnja zadužen za lučenje oksitocina (hormon zadužen za osećaj zadovoljstva, nežnosti i privrženosti) zauzelo je nekoliko pesama koje će sasvim sigurno biti na listi ne samo najboljih za ovu godinu, već će biti i deo paketića onoga što ću iz 2014. poneti sa sobom dalje: nekoliko fenomenalnih albuma (Ben Howard >>, Bryan Ferry >> i Twilight Sad), konačno objavljeni novi album Erlenda Oyea >>, jedan novi glas (Frazey Ford), novi Leonard Cohen, sasvim pristojan novi album Simple Minds i novo čitanje Bouvijeve muzike (Dylan Howe >> je obradio intrumentalne teme sa "Low" i "Heroes"). 
Tu je, konačno i nova pesma Artan Lili - "Ispod kože" - benda kojem iskreno želim da u 2015. kompletiraju prvi album, osvoje novčanike i srca svih koji razumeju jezik na kojem pevaju.

Neće biti lako napraviti listu najboljih pesama iz 2014 kada za to dođe vreme, početkom januara.

U međuvremenu, sedamnaest izabranih snimaka poslednjeg frtalja 2014. očekuje vas iza tastera "Play". 
.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 
Brižljivo rekonstruisana i ponovo vraćena na mrežu - godišnja lista najboljih pesama 2014. očekuje vas ovde >>
.
.

Saturday, 29 November 2014

29. novembar

OŠ "Braća Ribar" (sada "Kralj Petar I"), 1980)

.
Nije to pitanje "jugonostalgije",
već osećaja da ja pokušavam da se prema ovoj državi-naslednici odnosim kao prema domovini,
a ona prema meni kao da sam podstanar.
I tako već dvadeset-i-nešto-godina.
.

Monday, 24 November 2014

"Film je istina u 24 slike" ili o okupaciji bioskopa "Zvezda"


Od svih filmskih projekcija u sali bioskopa "Zvezda", u najlepšem sećanju mi je prvo gledanje "Kako je propao rock'n'roll", pre tačno dvadeset i pet godina, u jesen 1989. godine. 
Sala je bila gotovo puna, a smeh tokom projekcije toliko glasan da sam nakon prve projekcije odmah otišao do blagajne i kupio kartu za još jednu, ne bih li čuo sve fore do kraja.

Sa distance od dvadeset i pet godina "Kako je propao Rock'n'Roll" gledam kao naučno-fantastični film, a svakako bih te 1989. slušao kao naučnu fantastiku priču o tome kako će u jesen 2014. godine grupa nezadovoljnih ljudi pod imenom "Pokret za okupaciju bioskopa" >> zauzeti taj bioskop, sedam godina nakon što je u njemu održana poslednja bioskopska predstava i nakon što je privatizovan, u paketu sa još trinaest bioskopa u Beogradu, koji su, jedan po jedan, pozatvarali blagajne i postali fenomenalne lokacije za neke nove sadržaje, koji nikako da se usele u napuštene sale.

No, možda bi mi ipak najnerovatnije zvučalo da ću se i ja dvadeset pet godina kasnije naći u položaju da ideju okupacije apsolutno podržavam, iako znam da je to pravno posmatrano upad u tuđe vlasništvo, da nijedno društvo to zakonski ne bi trebalo da toleriše, ili da citiram druga Bjutija koji je sve (dobronamerno, podržavajući ideju) sažeo u rečenicu "Jbg, to ide vako zakon - moral - običaj - etika. Jedino je zakon obavezujući, ostalo je rastegljivo" koja bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo stanje kakvo jeste.
No, pravno-zakonski-ustavno je i Kosovo deo Srbije i svi u njoj valjda imaju ista prava, i tako dalje i šta sve već piše - a nije - tako da taj i takav argument ne utiče na to da budem na strani onih koji ne prihvataju stanje.

O načinu na koji je privatizacija bioskopa izvedena i da li je tu bilo i kakvih marifetluka je dosta preciznog zapisano u tekstu "Filmski obrti" Ivane Milanović-Hrašovec još 2008. godine u "Vremenu" >>, na ovom linku je vest šta je bilo posle >>, kao što je i stanje u kojem se "Zvezda" u februaru 2014. godine nalazila precizno zabeleženo u, na primer, ovom prilogu >>, i zato ovde nema potrebe tome posvećivati dodatni prostor.
Nakon pročitanog je jasno - broj virova u toj priči nije mali i nisu nevažni. 
Zato mi izgleda još važnije podržati ekipu ljudi koja po svemu sudeći nije voljna da čeka da dotakne dno da bi se opet otisnula ka površini, ili koja zna da uvek postoji duplo dno i te su rešili da plivaju protiv struje.

I iako podrška ideji okupacije postoji i to ne mala, ono što im spočitavaju izgleda mi kao pomirenje sa stanjem ili - iznenađujuće - zluradost, koja je pratila i nedavnu priču o Filipu Vukši i tužbu koju je fasovao zato što se nije pomirio sa stanjem, ali i zauzimanje kasarne "Arčibald Rajs" u Novom Sadu pre tri godine, kada je grupa ljudi pokušala da preuzme napušteni prostor i pretvori ga u društveni centar, u čemu na žalost nisu uspeli.

No - ne zaboravite da je i za osvajanje "Metelkove" u Ljubljani bilo potrebno dvanaest godina.

Takvi i slični pokušaji su, verujem, dragoceni - jer dokazuju da ispod slojeva štroke i gomile krša sumnjive supkulturne provenijencije koja je svakako dominatna, ali ne i jedina stvar koja u Srbiji ima svoju publiku - i dalje tinja ideja da se sa ovakvim stanjem ne valja i ne vredi miriti i da borba za ideje u koje veruješ traje svakog dana, ukoliko si rešen da pobediš.

Da li će ekipa koja je okupirala "Zvezdu" uspeti da baš taj bioskop zadrži na duži period deluje prilično naučno-fantastično u Srbiji, 2014 godine. Najverovatnije - ne, jer je ova sala nečije vlasništvo. I zato što ovaj sistem verovatno nema poluga i snage da razvrgne nešto što nije urađeno po planu i dogovoru na samom početku.

Ali nije ovo borba samo za jednu napuštenu salu.
Ono u čemu će, nadam se uspeti (najnovije vesti pokazuju da su za sada uspeli da otvore mogućnost drugačijeg kraja priče o "Beograd filmu") - jeste da utiču na to kakav će nastavak ovaj film imati - i to je suštinski važno. Možda to neće biti baš ovaj bioskop - ali će ovim činom glasnog iskazivanja potrebe da se stvori prostor koji će funkcionisati po drugačijim principima uspeti da pokažu da se za ideje i slobodu valja boriti, te će, valjda, inspirisati i druge da počnu da delaju za ostvarenje onoga što smatraju da im je važno, ukoliko to sistem ne prepoznaje ili ne čini.

A ovo je priča o jednom prostoru koji je zvrjao sedam godina napušten, pa je okupiran da bi ponovo radio.
I lepo izgledao.

Ukoliko ne verujete u izvodivost ove ideje (ili je smatrate "komunističkom", što takođe spočitavaju ovoj ekipi) pročitajte priču o bioskopu "Eden" u Francuskoj (tamo je kapitalizam, right?), najstarijem public bioskopu u Evropi, u kojem su braća Limijer javnosti predstavili neke od svojih prvih filmova još 1899. 
Bioskop je zatvoren 1982. godine nakon što je njegov tadašnji vlasnik ubijen. No, javnost nije odustala od tog bioskopa te je isti 2013. godine u potpunosti renoviran i ponovo otvoren ("Worlds oldest public cinema re-opens after restoration" >>).
Taj bioskop, ujedno, nije i jedini.

Da li će i taj novi prostor propasti kao što je "Zvezda" svojevremeno postala padalica, pokazaće vreme, odnosno publika, čiji će (ne)dolazak pokazati da li je Beogradu potreban takav prostor, ili takve filmove više ne žele da gledaju u bioskopu kao što ni u kafane više ne idu, zato što, eto, sada imaju kuhinju i kod kuće (da parafraziram Majkla Mura).
Ili, ipak idu?

Zbog svega navedenog - podrška ekipi koja vraća "Zvezdu" u radno stanje i koja dokazuje da im je stalo. 
Od tvoje i moje podrške zavisi da li će nastaviti borbu za ideju ili će shvatiti da su okruženi društvom koje se pomirilo sa situacijom.

Sutra su na programu "Bube u glavi" Miše Radivojevića, "Tri" Aleksandra Petrovića i "Travelator" Dušana Milića.
I sigurno ima nešto da se pomogne, 
da se radi i uradi,
da ponovo radi ovaj ili neki drugi bioskop.

Na kraju, setimo se Godara i njegove rečenice "Film je istina u 24 slike."
Ključna istina u ovoj priči je da sve češće moramo da se samoorganizujemo, 
da bismo opstali.


.
Dodatak: drugi tekst na istu temu, pod naslovom "Ponovo (k)radi bioskop?" objavljen je na sajtu Al Jazeera Balkans >> 3. decembra.
.

Sunday, 23 November 2014

Ekatarina Velika: "Ruke" (ekranizacija)

"Crtaj
Konan,
Zmaj,
JNA."

Ova pesma je odavno zaslužila ekranizaciju.
Uskoro će biti trideset godina od kako je snimljena.



Klip je nastao zahvaljujući ::kogonada projektu >>, koji je nedavno objavio fantastičan video posvećen tretmanu ruku u filmovima Roberta Bresona (hvala Mariji na tom otkriću). Od delića tog videa nastale su ove "Ruke". 
.

Friday, 14 November 2014

Bryan Ferry: Avonmore [preslušavanje]

... Klik na play uklanja zavesu od satena i otkriva polumračnu odaju u kojem i dalje imaš dvadeset i devet godina kao otprilike Brajan na ovoj fotografiji, a besprekorne žene-mačke obraćaju pažnju i na tipove koji imaju dovoljno šlifa da nose klasična odela i kojima dobro stoje i tanke kravate a cigaretu drže visoko među prstima, ti to ionako nikada nećeš biti, ili više to nisi, ali ti prija da se na četrdesetak minuta ponovo nađeš u tom poluosvetljenom lobiju hotela koji više ne služi prvobitnoj nameni u kojem strob lagano seče dim u kriške i pada na blago oznojena čela od tenzije čiji razlog nije muzika, jer uz ovakve pesme se može plesati i bez skidanja sakoa; možda je skrivena lepota njegove muzike isključivo u atmosferi koju uspeva da postigne u pesmama koje zapravo nemaju ni početak ni kraj već prosto uđu, prođu i odu poput žena kojima se ne usuđuješ da priđeš i koje ostavljaju za sobom čudan miris urbana egzotike; a možda je lepota te muzike u tome što je sve ostavljeno dovoljno nejasno; sasvim sigurno nijedno poređenje kojem su kritičari skloni nije pravo, čak ni ono u kojem ga je neko uporedio sa potezima četkice Matisa, nije ni to.

Novi Ferijev album, fantastičan koktel dekadentno plesne sete dostupan vam je za preslušavanje.
Obratite pažnju na "Loop De li" (prva na albumu), "Driving me Wild" te odjavnu obradu "Johnny & Mary" koju je uradio sa Todd Terjeom.
Ubercool.

Vidimo se tamo, 
ako svetlo padne na nas.



Bonus track: intervju sa Ferijem, "The Quietus" >> , novembar 2014.  .


Saturday, 1 November 2014

"Angel's Breath", oslikan

"... bojim se, u stvari da je, možda, osećao da mu je to kraj", citira Aleksandar Žikić Margitine reči u knjizi "Mesto u mećavi", baveći se albumom koji je Milan Mladenović snimio sa Mitrom Subotićem - Subom nekoliko meseci pre smrti i čije izdavanje nije doživeo.

Žoao Paraiba, fantastični perkusionista koji je svirao na tom albumu napisao mi je u intervjuu >> koji smo uradili pre nekoliko godina "Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. "

Na omotu albuma postoji i Milanov tekst, u kojem, između ostalog piše: "Ritam, najstarija komponente muzike, najstarije umetnosti, osnova je ovog projekta, dok preko njega plivaju i zvuci balkanskog etnosa, sa mesta koje je trenutno žarište iskonske borbe dobra i zla u ljudima."

Suba je na istom mestu zabeležio: "Ovaj CD uradili smo Milan, Žoao, Fabio i ja (...) Sva ta četiri posebna jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik."


Žikić navodi da je radni naziv ovog projekta bio "Pangea", prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente."


Jedan od preživelih članova poslednje postave EKV tvrdi da je Milanu ovaj album bio najvažniji rad u životu.

Ovaj album ni toliko godina nakon objavljivanja i dalje nije prepoznat - za šta su zaslužni i trenutak u kojem se pojavio, tiraž i njegova distribucija (danas ovo izdanje ima status kolekcionarskog rariteta) i odsustvo podrške - jer izuzev priče o albumu i svega nekoliko recenzija u medijima, album je promovisao svega jedan spot, "Crv", koji je Milan radio sam i ostavio nezavršenim, da bi ga nakon njegove smrti kompletirali "njegovi prijatelji", kako svi dostupni izvori navode. 

Drugi razlog je, svakako, činjenica da je Angel's Breath hermetičan, drugačiji od svega što je publika očekivala, iako su Milan i Suba od prvog trenutka saradnje pod imenom Angel's Breath, još od osamdesetih tragali i oblikovali takav zvuk i takvu muziku.





***

Od one večeri u kojoj je Kuzma doneo u redakciju CD pravo sa promocije albuma održanoj u Barutani krajem te 1994, Angel's Breath jeste jedan od onih albuma sa kojim sam sve vreme, svih ovih godina u potpunom sazvučju - i to od uvodnog zvuka na "Praia do Ventu Eternu" do poslednjeg tona snimka "Velvet", poslednjeg koji su Milan i Suba napravili, a u kojem Milan više i ne peva, već glas koristi kao jedan od instrumenata. 

Angel's Breath je za mene i danas jedan od deset najboljih albuma koje sam čuo u životu.
Tako se i dogodila ekranizacija.

Počelo je nenamerno, pokušajem rekonstrukcije nekompletnog presnimka spota za "Crv" koji je isplivao pre nekoliko godina na mreži sa ko zna čije video trake snimljene sa 3K, a koji je bio u toliko lošem stanju da sam, koliko sam umeo i znao, rekonstruisao nedostajuće delove i uklopio ga sa stereo zvukom sa originala. Zatim sam shvatio da se scene iz Velsove "Dame iz Šangaja" savršeno uklapaju sa snimkom "Ogledalo". 
I da niko drugi osim Sonje Savić ne može biti na "40 seconds of Love"... i da je Karpo Godina pravi izbor za "Velvet"...
I tako, kap po kap.

Isključivo iz želje da ova muzika stigne što je moguće dalje.

U naredna četrdeset i dva minuta, kao podloge za snimke sa albuma "Angel's Breath" pred vašim očima biće scene iz filmova:

"The Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga; 
"Una" Miloša Radivojevića; 
"Izrazito ja" Joce Jovanovića; 
"Hole in the Soul" Dušana Makavejeva (dokumentarni materijal iz filma)
"Sans Soleil" Krisa Markera; 
"The Lady from Shangai" Orsona Velsa; 
"The Return" Andreja Zvaginceva; 
"Nostalgia" Andreja Tarkovskog; 
"Parada" Dušana Makavejeva i,
"Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk" Karpa Aćimovića Godine. 

Među klipovima je, naravno, i rekontruisana verzija spota "Crv", čija se originalna u međuvremenu pojavila na mreži.

Ponovo su ispred nas ta dva datuma: 2. novembra je godišnjica smrti Mitra Subotića Sube >>, tri dana kasnije obeležićemo dan Milanove smrti. 

Kakvu li muziku sad prave, 
tamo negde, 
gde se zvuk i vreme prostiru - drugačije.

I neka ovo bude inspiracija za nekog veštijeg da uradi nešto više i bolje od mene. 
Jer muzika koju su Suba i Milan stvarali, kao i životi koje su živeli još uvek čekaju pravu ekranizaciju.



Sunday, 26 October 2014

Melanie De Biasio: "No deal" [preslušavanje]





"Si je n'entendais pas ta voix, je serais perdu dans un pays de silence." - 
"Da ne čujem tvoj glas, bio bih izgubljen u zemlji tišine" - 
kaže Moris Rone Žani Moro u filmu Luja Mala "Ascenseur pour l'échafaud") i ta rečenica svetli poput reklama u crno-belim filmovima dok preslušavam i otkrivam čudesnu Melanie De Biasio, album koji može biti fantastična podloga da se od svakodnevnice napravi opaka filmska scena ili uživa u vožnji u noćnim satima kroz grad ili zamisli zadimljeniji džez klub u srcu nekog drugog grada ili - 
odmah spuste roletne i zaboravi šta je sa druge strane stakla, mali je broj stvari koje mogu biti tako privlačne i prijatne poput albuma "No deal" ovog oblačnog, hladnog dana.

Ukoliko u njenom glasu čujete i Billie i Ninu ali i Peggy Lee, niste jedini.
Ali, to je najmanje važno.
"No Deal" je drugi album Melanie De Biasiosnimljen za svega tri dana, na starinski način, sve je nastajalo odmah, kablovi im možda i nisu bili potrebni, 
samo pogledi preko instrumenata.

Roletne dole.
Play.
Vidimo se,
u nekom crno-belom filmu, 


. .

Tuesday, 21 October 2014

Ben Howard: "I Forget Where We Were" [novi album, preslušavanje!]

Teče četvrti... peti... šesti dan od kako preslušavam novi album Bena Howarda i pokušavam da prepričam sazvučje u kojem smo "I forget where we were" i ja od prvog do poslednjeg takta još od prvog preslušanjavanja - ali ne umem: ovo je jedan od onih albuma o kojem ne pričaš mnogo, već prijateljima napraviš kopiju i preporučiš da preslušaju, nadajući se da će se Ben i oni prepoznati, ukoliko već nisu na prethodnom albumu.

Prošle su tri godine od kako je Ben napustio obale Devona na kojima je glancao i usavršavao svoj prvenac, album "Every kingdom" >>, kojim je sa lakoćom osvojio i publiku i kritičare (najbolja recenzija: "Every Kingdom made me want to quit my job, grab a surf board, up sticks and move to the West Country" >>), dve Brit nagrade, te nominaciju za Mercury Award 2012. u kategoriji najboljih.
Pesme su grejale srca poput logorske vatre u noćima na hladnom pesku i ponovo je bilo lepo gledati ka zvezdama iz vreća za spavanje: "Every Kingdom" nije bio samo letnji album, on je bio leto.

Usledila je promena struje: prošle godine objavio je EP "Burgh Island" u kojem se more uzburkalo, nebo prekrili oblaci a Ben se bez straha uputio u dublje vode, oslanjajući se sve više i na električnu gitaru.

Konačno, evo toliko očekivanog 
"I forget where we were": album-jesen, prostran poput pogleda iz kolibe na visoravni na kojoj je odjek jedini glas sa kojim možeš da razgovaraš u oblačnom popodnevu, sunce se retko probije i otkriva vrhove već prekrivene snegom: a kada žice zapršte to je zaista kovitlac, kao u sedmominutnoj "End of Affair" - najboljoj pesmi koju je Ben do sada napisao i otpevao i čija vibracija me podseća da bi sada bilo sasvim prigodno da prestanem da kuckam u tastaturu i da se prepustim muzici, jer ono što srcu, glavi i stopalima rade pesme poput ove spomenute, ili "Small Things", "Time is Dancing" i "Conrad" nije za priču, već preslušavanje.

Vidimo se tamo, 
na visoravni.



.
(Alternativni streaming link, FasterLouder >>)
p.s. Fenomenalno srоčena recenzija sa S.Y.F.F.A.L-a >>)
.

Saturday, 18 October 2014

Na ničijoj zemlji (moguća ljubavna priča)

Dok gleda u pravcu domovine na čijoj granici radi, pogledom traži vozilo u kojem ima više od troje putnika koje će uskoro izaći iz zemlje i nastaviti ka tuđoj granici.

I kada joj vozač vozila koje je izabrala preda sve pasoše, uredno ih otvari, prelista, skenira i ostavlja rasklopljenim.
Prvi, 
drugi, 
treći, 
četvrti.
Dok gleda u pravcu države sa kojom se graniči blago se osmehne, trudeći se da oni iz vozila to ne primete.
I krišom, već uvežbanim pokretom ubacuje papirić sa porukom između stranica.
(Redni broj stranica među koje će ubaciti papirić je važan.)
Zatim i dalje otvorene pasoše, uredno složene, predaje vozaču, osmehne se i kaže:
"Hvala vam!"
Zna da vozač neće razdeliti pasoše po vozilu i da je sa druge strane granice njegova smena, i da on već čeka njenu poruku.

Naći će se nešto kasnije, u onom satu koji piše na levoj od stranica među koje je ubacila poruku: 
"Na ničijoj zemlji".
.

Saturday, 11 October 2014

Aleksandrina izložba! "Pardon my low-res: remixed" (KC Grad, ponedeljak, 13. oktobar!)

Bilo je uživanje gledati sve te uramljene radove u našem malom stanu ovih dana.

Bilo je uživanje i gledati kako nastaju i postaju sve veći: putujući od ekrana gedžeta do laptopa na kojem su doživljavali transformacije pod Aleksandrinom rukom, da bi izabrani konačno završili na na platnima.

U ponedeljak, 13. oktobra u 20 časova biće i pred vašim očima, u velikoj galeriji KC Grad.

Od prošlogodišnje izložbe >> fotografija, kojom je pokazala da je moguće kreirati fenomenalne stvari priručnim gedžetima i raznim malim aparatima, Aleksandra je nastavila da istražuje nove mogućnosti.

Neka ovi radovi koje danas postavljam na blog ("ekskluzivno! prvi put pred očima javnosti!" :) posluže kao teaser. Jer - uživanje i prepuštanje lutanju slojevima koje je Aleksandra ovoga puta nanosila na njene low-res fotografije postaje potpuno kada se nađete pred ovim radovima postavljenim na zid, u punom sjaju i većem formatu.

Više o izložbi dostupno je na ovoj stranici >> 

Dobro došli! 




p.s. 
Ukoliko se ne vidimo na otvaranju - izložba će biti u KC Gradu do 19. oktobra.

Izložba je prodajnog karaktera. 
Požurite! :)
.

Erlend Øye: "Legao" [preslušavanje!]

Iako su se The Whitest Boy Alive razišli, te nema ni najave novog albuma Kings of Conveniece, Erlend Oye nije lenčario. Prošlog leta objavio je predivnu "La prima Estate" - prvu koju je ikada otpevao na italijanskom, a pre nekoliko dana objavio je novi album: "Legao" (na portugalskom slengu reč za stvari koje su "strava" i "cool"), prvobitno planiran za objavu još u maju, od čega je odustao svestan da bi ovaj album publici bolje legao na jesen.

Naravno da se ne bih bunio da se ovaj album pojavio i tada.
No, ova prijatna mešavina regea (koji, uzgred, svira njegova islandska ekipa), brazila, mediterana, soli, smilja i sunca zaista leži ovih dana - dok se dani skraćuju, toplije stvari izvlače iz ormana i jorgani uvlače u posteljinu.

Od pre nekoliko dana - "Legao" je dostupan za preslušavanje.

Zato klik na Play 
i vidimo se tamo, na obali, 
pod suncem.
.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 

"Legao" je dostupan i na Deezeru >>


..

Friday, 3 October 2014

Sad bi Niče plakao (o knjigama i staroj hartiji)


Mrežom i dalje kruži navodna Čerčilova izjava iz dana kada se Britanija užurbano pripremala za odbranu od nemačke invazije. Desmond Morton, lični asistent tadašnjeg Premijera postavio je pitanje da li da prekine ulaganja države u kulturu i da preusmeri taj novac na odbranu države - na šta mu je Čerčil navodno odgovorio: 
"Naravno da ne. Za šta bismo se inače borili?"

* * * 

U godini u kojoj je Ministarstvo kulture Srbije proglasilo "Godinu knjige i jezika", pre svega četiri godine, našim medijima je prostrujala priča o kafiću čiji je enterijer obogaćen presečenim knjigama >>, koje tako naseckane nisu štrčale van dubine isuviše plitkih polica. O toj plitkoj ideji nije se previše raspravljalo: vandalski čin je već bio učinjen, lokal je bio vlasništvo nekoga kome taj čin upolovljavanja knjiga nije, očigledno, smetao - štaviše - tako naređane knjige pružale su privid kulturnog okruženja, forma je bila važnija od suštine, a nama je bilo preostalo da dotično mesto zaobilazimo, odnosno ne povećavamo profit vlasniku istog.

Za svega četiri godine ta vandalska ideja stigla je, konačno i do jedne od pretkomora srca državne kulturne politike - "Službenog glasnika" - ugledne izdavačke kuće u čijem katalogu su, pored ostalih i Niče, Šopenhauer, Hana Arent, Franc Kafka, Pol Sezan, Slobodan Šijan, Svetislav Basara, kao i (po svemu sudeći svi) prevodi Jovice Aćina. Vršilac dužnosti direktora ove institucije, mračni tip kojem ime ne pominjem zato što je, zapravo, nevažan (iako nije isključeno da su baš ovi autori na spisku zato što nisu po njegovom ukusu) - objavio je da će knjige gorenavedenih i mnogih drugih autora biti ponuđene na prodaju po ceni stare hartije - što prema računici jednog medija znači da za 200 dinara možete otkupiti 200 knjiga - i što ukazuje na njihovu potencijalu sudbinu - odnosno konačno uništenje.

Iz analize tekstova koji obrađuju ovu temu ne može se zaključiti previše dobrog: od zaklanjanja iza "evropskih procedura" (ovoga puta je zgodno pozivati se na iste), do nedorečenih objašnjenja na temu isteka autorskih, vremenskih i drugih prava, koja se podmeću kao izgovori za ovaj čin, sve do prebacivanja odgovornosti na državu koja, eto, naplaćuje porez na knjige koje bi Glasnik inače drage volje, velikodušno poklonio bibliotekama, školama i drugim institucijama.

Imam snage da pretpostavim da izbor autora i naslova nije lični izbor v.d. direktora "Službenog glasnika".

No, u tom slučaju nemam snage da svarim preostale moguće odgovore. 
Ili je u pitanju suštinska nezainteresovanost, koja ne bi trebalo da bude odlika osobe na toj funkciji i koja je odavno mogla da učini da se, na primer, porez na knjige koje su poklon ukine; ili potpuno nerazumevanje šta je knjiga; ili je ovo izvorni varvarizam. 

(Opciju bahatog cenzoraja ostavljam po strani, iako ne mogu a da se ne setim pasusa iz "Povijesti čitanja" Alberta Mangela - "Kao što su diktatori stoljećima znali, najlakše je vladati nepismenom gomilom. Budući da se umijeće čitanja, kad se jednom postigne, ne može opozvati, drugi je najbolji način ograničiti njegov doseg. Stoga su knjige, kao nijedan ljudski izum, bile prokletstvo diktatorskih režima.")

I kako bi svaka temeljnija analiza ideje da se knjige liferuju u staru hartiju i tako izbrišu samo uvećala stepen ozlojeđenosti sistemom koji, pored ostalog, oporezuje knjige koje se poklanjaju - neću se baviti analizom, već prostim pitanjem - šta možemo učiniti? 

Kojim i kakvim dobrim delom zaustaviti varvare?

Možda se odgovor nalazi u pravom Čerčilovom odgovoru iz dana pre nemačke invazije na Britaniju (onaj gore navedeni - "Zašto se onda borimo" je urbana legenda).
Direktor Nacionalne galerije Kenet Klark predložio da se dragocena dela iz galerije prebace iz Londona u Kanadu.
Čerčil se okrenuo ka njemu i odgovorio: 
"Ne! Sklonite ih. U pećine i na tavane. 
Nijedna ne sme da napusti Englesku. 
Mi ćemo pobediti."

Šta nas tačno sprečava da za početak - ti, ja, mi, zajedno - otkupimo te knjige kada budu ponuđene za otpis i podelimo ih tamo gde verujemo da su potrebne.
Aukcija će, valjda, biti javna?

Dve stotine dinara za dve stotine knjiga?

Niče nikada nije bio na nižoj ceni u Srbiji.

To je ujedno i sjajna prilika da za male pare i on i svi drugi autori planirani za reciklažu i pretvaranje u neku žutu štampu ili neku sličnu gadost dođu neoštećeni do glava koje će čitati, učiti i na kraju razumeti da "varvari nisu nikakvo rešenje", kako bi rekao pokojni profesor Vava Hristić.

Ili nam nije stalo?

* * *

(Ukoliko tekst deluje rastrzano i kao da je "u rezancima", oprostite.
Zamišljanje te scene - u kojoj na tlu jedva pismene države, na kraju 2014. godine državna ustanova knjige šalje na pretvaranje istih u rezance remeti tok misli i izaziva mučninu.)
.