"Pokloni iz Istočne Nemačke" (Vladimir Kaminer)

(Dokumentarac "My Perestroika" me nakon par kadrova podsetio na sjajnu knjigu "Ruski disko" Vladimira Kaminera; kao izvrsno-suludi finski film "Disko Jaa Tuumasoda" >> (2x "disko" u dva naslova!), kao i na najluđu sekvencu filma "Goodbye, Lenin", koja, istovremeno referiše na sekvence "Gorila se kupa u podne" Makavejeva.
.
Zapanjujuće je kako su privatni pogledi na stvar čitavih generacija identični, bez obzira na to da li su ponikli u SSSR-u, Istočnoj Nemačkoj ili Estoniji.) 
.

.
"Moji roditelji i ja dugo smo već živeli iza Gvozdene zavese. U to vreme jedina veza sa zapadnim svetom bila je televizijska emisija 24 časa u svetu, koja je išla nedeljom na prvom programu, odmah posle Znanje – imanje. Emisiju je vodio jedan izrazito debeo i uvek nekako usplahiren politikolog, koji je već godinama bio u važnom misiji: da mojim roditeljima i milionima drugih roditelja objasni kako stvari stoje u ostatku sveta. Svake nedelje on se trudio da na ekranu prikaže sve protivrečnosti kapitalizma i njihove prave razmere. Samo, čovek je bio toliko debeo da je ostatak sveta jedva mogao i da se vidi od njega.

.

„Tamo iza ovog mosta u kartonskim kutijama spavaju gladni i nezaposleni ljudi, dok se gore na mostu, kao što možete da vidite, bogataši vozikaju u svojim velikim automobilima!“ pričao nam je debeli na primer u emisiji Njujork, grad suprotnosti. A mi smo kao omađijanio piljili u televizor: u gornjem delu ekrana video se most i nekoliko automobila kako prelaze preko njega. Tajanstveno inostranstvo i nije izgledalo nešto naročito, a ovom našem politikologu tamo sigurno nije bilo lako. Ali, on čovek iz nekog razloga nije hteo da ostavi taj posao, uprkos svoj bedi zapadnog sveta, i odlazio je tamo iz godine u godinu. A kad bi ga put naneo u neku siromašnu zemlju, veličao bi tamošnji duh zajedništva i solidarnosti: „Tamo iza mojih leđa“, javljao bi debeli na primer iz Afrike, „majmuni napadaju ljude, i nepobedivi su, jer se drže zajedno.“

.

Mi smo u porodici imali još jedan, doduše polulegalni, izvor iz kog smo dobijali informacije o životu u inostranstvu: čika Andrej sa trećeg sprata. On je bio krupna zverka u sindikatu jednog tajnog preduzeća, i mogao je bez problema da putuje na neke poslovne sastanke u Poljsku, pa čak i u Istočnu Nemačku, i to je činio najmanje dva puta godišnje. Povremeno bi čika Andrej dolazio sa svojom suprugom kod mojih, uvek s flašom strane prepečenice. Tada bi se odrasli zabili u kuhinju, i komšija bi pričao kako je stvarno u inostranstvu. Mi deca to, naravno, nismo smeli da slušamo. Sa čika Andrejevim sinom Igorom slagao sam se dosta dobro, išli smo u isti razred. Igor je nosio samo strane stvari: farmerke marke El Pico, braon patike, čak i atlet-majice, kojih kod nas nije bilo. Iako je bio najbolje obučen u razredu, on se nikad nije pravio važan, a nije bio ni cicija. Kad god bih otišao kod njega, on bi mi dao neku sitnicu. Ubrzo sam imao čitavu kolekciju, koju sam nazvao „pokloni iz Istočne Nemačke“. U njoj je bilo nekoliko podmetača za pivo, kojima uopšte nisam video ni svrhu ni smisao, kesica gumenih bombona, prazna kutija cigareta marke Orijent, audio-kaseta marke ORWO, žvaka Lolek i Bolek i preslikač za majicu s nekim likom iz stripa koji nisam znao. 

.
Igor je želeo da postane sindikalni funkcioner, baš kao i njegov tata.

Jednom je moj tata pomogao čika-Andreju da popravi Volgu. Za to mu je ovaj dao načetu flašu likera Curacao Blue. Ta plava tečnost snažno je uticala na predstavu o svetu koju je moj otac do tada imao u glavi. Liker, naravno, nije ni liznuo. Pod uticajem plave flaše koja nam je dugo stajala u ormanu za knjige, moj otac je sve manje verovao u politikologu koji je pripremao i vodio u 24 časa u svetu. I sam politikolog se menjao, sve je češće bio nekako odsutan i sve je teže nalazio reči kojima bi opisao inostranstvo. Godine 1986, za vreme Gorbačova, politikog je iznenada nestao s ekrana. Ubrza nekon toga pala je Gvozdena zavesa i više ništa nije bilo kao pre. Curacao Blue je polako postajao siv, a svet je počeo da nam se prikazuje u pravom svetlu."

.

(iz knjige "Ruski disko" Vladimira Kaminera; preveli: Aleksandar Aćimović, Vladimir Babić i Ana Mavrović. Izdavač „Beografiti“, 2005.)

.

Ovo je najava za "My Perestroika".
.

.