"Kraj detinjstva" (Artur Klark)

Zapravo, nije čudno da to primećujem tek sada, a ne pre više od dvadeset godina kada sam je prvi put čitao: država u kojoj sam prvi put čitao "Kraj detinjstva" nije, ipak, davala toliko mogućnosti za poređenje sa onim što se nalazi među koricama knjige, najbolje koju je Klark ikada napisao. 
Sada je, pak, sasvim lako.

Ukratko, radnja: nad planetom Zemljom, zauzetom svakodnevicom (sukobi, ratovi, trka u naoružanju, život običnog tempa kao takav) jednog jutra pojavljuje se nekoliko velikih svemirskih brodova. 
Overlordi, koji su u njima, svesni i svoje strašne ružnoće, moći koju poseduju i promene koju će doneti - ostavljaju nam period od pedeset godina privikavanja na njihovo prisustvo. U međuvremenu - komuniciraju sa Zemljanima putem emisara. Razrešavaju sukobe, prekidaju ratove, konačno zavode red na Zemlji.
Prvi put u istoriji civilizacije: mir.

U šestoj godini nakon tih prvih pedeset, kod novorođene dece otkriva se moć telekineze, nešto kasnije i moć telepatske komunikacije, a Overlordi konačno obznanjuju pravi razlog svog dolaska: prevođenje dece u novu dimenziju, jer je ljudski rod kakav znamo na Zemlji izvršio svoju ulogu: evoluirao do tačke u kojoj napušta materiju. 
Deca su spremna da se otisnu daleko od matice Zemlje i sjedine sa Univerzumom, pre no što Planeta nestane sa kosmičkih mapa.
Kraj detinjstva.

* * * 

Paralela sa Overlordima, tj. gospodarima je laka za prepoznati je. 

Zavođenje kakvog takvog mira, odnosno stanja u kojem više niko ne sme da pomisli na rat jer će dobiti po ušima takođe. Konačno, deca - u našem slučaju, ne napuštaju planetu, već svoju zemlju/državu i odlaze dalje. 
Previše paralela.

Ako je to Univerzum.

* * *

"Kraj detinjstva" je, na žalost, ostao u senci "Odiseje", iako je napisana pre nje.
Ukoliko je niste čitali a nije vam dostupno štampano izdanje - pdf je ovde >> 
.

Rat (Andre Moroa, "Šutnje pukovnika Bramblea")

Godina je 1914. 
Četa oficira je u štabu, čekaju kraj privremenog primirja.

* * * 

"- Kakva užasna promjena! - rekao je Gibbons. - Jučer ujutro još sam bio u svom vrtu, usred prave engleske doline ispresijecane živicama i alejama. Sve je bilo čisto, svježe, brižljivo njegovano, sretno. Moje lijepe svastike igrale su tenis. Svi smo bili u bijelom. A onda sam se iznenada našao u vašoj strašnoj očupanoj šumi, usred vaše bande ubojica. Ah, kad će se završiti ovaj rat, što mislite? Ja sam tako miroljubiv čovjek, više volim jeku zvona nego tutnjavu topova, svirku klavira nego mitraljeza! Moja je jedina ambicija da živim na selu sa svojom punašnom ženicom i čoporom debele djece.
Podižući čašu, dodao je: 
- Pijem za okončanje ovog ludila, neka pakao proguta Švabe zbog kojih smo dospjeli ovamo!

Vatreni Warburton je, međutim, odmah udario suprotan ton.
- Što se mene tiče, ja volim rat - rekao je. - Samo nam rat omogućava da živimo normalno. Što radite u mirno doba? Čamite kod kuće i ne znate šta ćete sa slobodnim vremenom; svađate se s roditeljima i sa ženom, ako je imate. Svi su uvjereni da ste nepodnošljiv egoist, što u stvari i jeste. A onda dođe rat; odlazite kući tek jednom u pet ili šest mjeseci. Heroj ste, a što žene cijene još više, donosite promjenu. Znate originalne priče, upoznali ste neobične ljude i vidjeli strašne stvari. Vaš otac, umjesto da govori svojim prijateljima kako mu trujete posljednje dane, predstavlja vas tim istim ljudima kao kakvog proroka. Ti starci vam postavljaju pitanja o vanjskoj politici. Ako ste oženjeni, vaša žena je ljepša nego ikada: ako niste, girls vas naprosto opsjedaju. Volite prirodu? Ta ovdje živite u šumi! Volite svoju ženu? Tko je ono rekao da je lakše umrijeti za ženu koju voliš, nego živjeti sa njom? Ja osobno više volim mitraljez nego klavir, i razgovore mojih ljudi nego naklapanje starih dama koje dolaze k mojim roditeljima na čaj. Ne, Gibbonse, rat je divno vrijeme!
Podigao je čašu.
- U zdravlje onih dobričina Švaba koji nam pružaju sva ova zadovoljstva!

* * * 

- Što mislite, Aurelle, kad će se završiti ovaj rat? - upitao je doktor.
- Kad pobijedimo - prekinuo ga je general.
Doktor je, međutim, htio da govori o Društvu naroda. Nije vjerovao da je ovaj rat poslednji.
- Može se smatrati zakonom činjenica da ljudi gotovo polovicu života provedu ratujući. Neki francuz po imenu Lapouge izračunao je da je između 1100. i 1500. godine Engleska ratovala 207 godina, a da je od 1500. do 1900. ratovala 212 godina. Odgovarajuće cifre za Francusku jesu 192 godine, odnosno 181 godina. Prema tom istom Lapougeu, u ratovima svakog stoljeća prosječno gine po devetnaest milijuna ljudi. Njihovom krvlju moglo bi se napuniti tri milijuna bačava od po 180 litara, što je dovoljno za napajanje fontane koja bi izbacivala 700 litara krvi na sat od početka ljudske povijesti do danas.

- Sve to, ipak, dragi doktore, ne predstavlja dokaz da će vaša fontana vječno teći. I umorstvo je stoljećima bilo javna institucija, pa ipak je uvedeno sudstvo.
- Meni se ne čini - rekao je doktor - da je umorstvo kao institucija bilo na cijeni kod primitivnih naroda. Kain je, ako se ne varam, imao neprilika s pravosuđem svoje zemlje. Osim toga, sudovi nisu dokrajčili umorstva. Oni ih kažnjavaju, a to je nešto sasvim drugo. Izvjestan broj međunarodnih sporova bit će moguće riješiti pred međunarodnim tribunalom čovječanstva, ali ratovi iz strasti izbijat će i dalje."

* * *

Knjigu "Šutnje pukovnika Bramblea" otkrio sam u vojsci - i gotovo sam siguran da je na police te male biblioteke zalutala zbog naslova, a ne sadržaja. 

"Šutnje" su, zapravo najbliže filmu "M.A.S.H". Ova knjiga, kao ni film ili serija - ne utiču baš najbolje na moral vojnika u zimskom periodu.

Vojnik Knežević Ivan iz Novog Sada je gotovo slučajno otkrio da u kasarni postoji biblioteka, u koju izgleda, nije ulazio godinama - te se dobrovoljno prijavio da bude zadužen za biblioteku. Ja sam, pak, svestan činjenice da biblioteka nije najpopularnije mesto u krugu kasarne, te da na policama postoji još jedan primerak ove knjige -"Šutnje" su se godinu dana kasnije preselile na moju policu.
Uz Ivanovu saglasnost.

Ukoliko se dobro sećam - po tada važećem zakonu krađa hleba i knjige nisu bile osnov za pozivanje na krivičnu odgovornost.

* * * 

Andre Moroa se iz Prvog svetskog rata vratio potpuno sed. 
Imao je 33 godine.
.

Srbija, BREnd

I epizoda:

Ukoliko ste u danu vrhunca dejstva uragana Sendi pratili live streaming na YouTube kanalu, svakako ste primetili da je na kanalu bilo omogućeno i komentarisanje prenosa, odnosno situacije. Ta opcija je, ipak, nakon nekoliko sati ukinuta, a zbog neverovatnog broja neuljudnih komentara. Osoba koja je pisala tekst o razlozima zatvaranja opcije komentarisanja mogla je mirne duše da napiše i rečenicu: "Zato što su komentari iz Srbije prevršili svaku meru.".

Neuljudnost je, zaista, dopirala isključivo iz Srbije. Nisu se oglašavali svi tradicionalni neprijatelji Amerike, već isključivo naši: konačno dočekavši osvetu u vidu poplave i uragana, ubeđeni da je to "božija kazna za sva američka nedela", osveta za ovo-ono, pojaviše se tokom noći i Facebook grupe podrške Sendi - ili, da prevedem: omladina se grupisala i navijala za što štetnije dejstvo vazdušne mase iznad američkog kontinenta. Na trideset piksela dalje je na istoj stranici u kategoriji "srodne grupe", kako to FB uredno sortira po interesovanjima i broju istih članova - postavljen link za grupu "Рођен сам овде где се верује у Христа, где се крсти са три прста."
U grupi je njih 700-ak.
Na YouTubeu je streaming pratilo oko 9.000.000 ljudi.
.

O besu možemo da divanimo. 
No, radovati se tuđim pogibijama i smatrati dejstvo vazdušne mase odmazdom za političke nepravde je hrišćanski koliko i one mirišljave jelkice sa likovima svetaca koje vise po skupim a bahato parkiranim crkvenim vozilima po Srbiji. 

Komentari na YT kanalu, bili su uglavnom na engleskom, lošem ili boljem, tu već nismo koristili ćirilicu, tako da su svi zainteresovani imali prilike da se sretnu sa autentičnim srpskim besom, ispisanim pismom koji svi razumeju.

II epizoda:
Ministarstvo kulture Republike Srbije je povodom ne-susreta sa Marinom Abramović tokom njenog gostovanja u Beogradu hladnokrvno saopštilo: "Nismo znali da je u Beogradu". Bizarnim sticajem okolnosti, umesto Ministra - domaćin Marine Abramović bio je Ivan Ivanović. 

IIIa:
Ono u Đenovi.
Da li ima gorih od nas? Ima.
Prekjuče su za vreme intoniranja naše himne navijači u Sarajevu okretali gole guzice ka terenu.
Da li ima boljih? Ima.
Prema kome se merimo?
"Što se kačiš kad si slabiji?"

IIIb:
Ono u Kruševcu.
No - još gore od toga - ono što naši navijači rade jedni drugima, van terena.
Da li ima gorih od nas? Ima.
Da li ima boljih? Ima.
Prema kome se merimo?

IV:
I onda je jedva čujno, uz minimalan broj komentara na samu vest i bez preglasnog "deljenja" kroz društvene mreže - pre nekoliko dana objavljena vest (Blic >>) da je po najnovijem istraživanju kompanije Future Brands, a koje se bavi rangiranjem brendova-država na globalnom nivou - Srbija sa 94. sletela na 108. mesto - od 118. testiranih. 
Iza nas su, ovim redom: Nigerija, Bangladeš, Sirija, Ruanda, Zimbabve, Libija, Iran, Somalija, Pakistan i Avganistan. 
Ukoliko pogledamo preko ograde - vidićemo Rumuniju na 100. poziciji, Albaniju na 94, Bosnu i Hercegovinu na 82, Bugarsku na 79, Sloveniju na 63 i Hrvatsku na 41. poziciji.

Prvih pet na listi su: Švajcarska, Kanada, Japan, Švedska i Novi Zeland.

Klik za uvećanje. 
Istraživanje je dostupno na ovoj adresi (pdf) >> 

Kako nam se, sunca im belosvetskog, ovo dogodilo?

U ovoj kratkoj vesti nije pisalo da je u istraživanju učestvovalo 3.600 ljudi - i to biznismena, odnosno onih koji odlučuju gde će uložiti novce i - turista, odnosno putnika koji biraju gde će potrošiti svoje novce.

Ono što takođe nije precizno preneto u vesti jesu i parametri čiji je zbir odlučivao o rejtingu država. 
Lakom pretragom može se saznati da su ključne teme: percepcija "Sistema vrednosti" (Političke slobode, Tolerancija, Stabilnost, Pravno okruženje, sloboda govora i prijateljsko okruženje), "Kvalitet života" (pretpostavljate šta je sve na pod-listi); zatim "Poslovno okruženje" (pretpostavljate, takođe); "Nasleđe i kultura", te - "Turizam". 
Ponoviću: percepcije kategorija.
Ono što, dakle - misle o nama.

Da li je 3600 ljudi premali uzorak? 
Verovatno jeste.
Ali, ovo je jedno od onih istraživanja čiji se rezultati koriste kao relevantni, takva su pravila igre. 
I kako je ovo istraživanje percepirano kao reprezentativno, tj. valjano - tako su vest o rezultatima pročitale verovatno stotine hiljada ljudi širom matice Zemlje. Ili će ih pročitati kada budu razmatrali gde trošiti i gde putovati. I oni koji žele da ulažu sopstveni novac u poslovanje i oni koji žele da troše novac tokom putovanja. Nakon ovog istraživanja, dakle, još više sveta misli i veruje - jer sve je stvar percepcije - da smo po njihovom sistemu vrednosti - mi 108. od 118. država sveta koje se preporučuju što za ulaganje, što za odmaranje.

Još je zanimljivija činjenica da na ovu vest - naše reakcije nema! Ne, ne mislim na obraćanje Predsednika Srbije svetu na lošem engleskom. Nema interne reakcije - a Vlada Srbije je uložila dosta novaca u "stvaranje brenda Srbije". 
Niko da kaže - "pogrešili smo, popravićemo". 
Nema reakcije silnih stručnjaka "za brendiranje" (postoji priča o tome da Beograd ima više registrovanih agencija "za brending i marketing" nego London, no informacija nije dokaziva); čak je i ekipa na društvenim mrežama olako prešla preko svega, možda verujući da se virtualni svet ne računa u vrednost "brenda Srbija"? Detalj sa početka ove priče o komentarima na YouTube kanalu to demantuje. Sve je komunikacija, svaka komunikacija utiče na percepciju.

Podsećanja radi: uložili smo više od pola miliona dolara u emitovanje spota bez živog čoveka ali sa rumunskom crkvom u kadru (Rumuni su plasirani na 100. mestu, dakle krali smo od boljih od sebe, u redu), zatim dosta novca u kampanju "Sada i mi imamo Ustav" (oglasi u viđenijim ekonomskim magazinima Zapadnog sveta, glavna zvezda oglasa - Ustavotvorni i Državotvorni Ex-premijer); tu su Sajmovi; promocije; brošure; knjige; zlatotisak i kadifa; zatim novac uložen u "Soulfood Serbia" spot, koji je, zapravo, jedina dobra stvar koju smo napravili u proteklih deset godina, ali, pokazalo se - nije dovoljna. Nije dovoljno što Novak uspešno prebacuje loptu preko mreže, nije dovoljno što je Ana lepa a naš kandidat za Oskara film epohe ("Montevideo..."); nije dovoljan ni kajmak svež, pogača vruća i paprika ljuta; ni trube Guče, te ni maline nisu ekskluzivno naš proizvod.

Ma, da nisu sve to bili uzaludno potrošeni novci?
Da li je nepristojno da, kao poreski obveznik tražim da onaj/oni koji su tolike novce uzaludno potrošili odgovaraju za učinjeno?

Gde, očigledno, grešimo? 



V:
Očekivati da će Država reagovati - i to ne saopštenjem već konkretnim delanjem - je kao kada biste spremanje kuće počeli od čišćenja hard-diska desktop mašine. 
Studenti prve godine marketinga i komunikacija znaju da bi komunikaciji valjalo da prethodi sređivanje proizvoda, odnosno da lepa reklama može doći do TV ekrana nakon što su urađenje neke pripremne radnje - od postavljanja WC kabina duž auto-puta, preko sređivanja signalizacije, do nekih kompleksnijih, poput opšteg dogovora o nenapadanju turista, na primer.

Ne očekujte, dakle, odgovor - još manje se nadajte rešenjima.
Rešenja će se pojaviti kada odgovorna osoba konačno uzme za ozbiljno ono predavanje Sajmona Anholta o odnosu genocida, jagoda i trube održanom u Beogradu pre pet-šest godina (tekst >>), shvati gde je greška, zatim shvati kako je Hrvatska na visokom 41. mestu i šta je njihova ekipa radila unazad nekoliko godina (videti projekat "Brendiranje Istre", gostovao je Denis Ivošević u Beogradu još 2007. i najavljivao čudo koje se i dogodilo - ali mu je samo jedna devojka tražila kopiju prezentacije nakon kurtoaznog aplauza, ostale je valjda bilo sramota da pitaju za pomoć?)

Dok ta lekcija ne bude naučena, prolaze godine.
Rešenja, dakle, moraju doći od nas samih, građana Srbije.
Šta, tačno, može da učini svako od nas?

Ne mnogo, ali nije ni malo. 

Za početak, valjalo bi razmisliti. Da li nam je stalo do toga šta drugi misle o nama?
Ukoliko nije, verujem da ste ljuti na srpske vlade a u proteklih par godina, koje su spucale silne novce u "građenje brenda". 
Silne škole, domovi za napuštenu decu ili mamografi mogli su od tih novaca da se zgotove.

Ukoliko Vam je stalo do tuđeg mišljenja - možemo dalje:

Možete već od danas: 
... da, u skladu sa zakonom, propuštate ljude na pešačkim prelazima;
... ne bacate đubre kroz prozor stana ili automobila;
... ne lepite žvake po sedištima vozila javnog prevoza; 
... naučite da stojite na autobuskoj stanici, tako da prolaznicima ne stojite na putu; 

... insistirate da Država i zadužene službe rade svoj posao, dok ne shvate da je lakše da nešto urade nego da primaju pritužbe svaki dan (zanimljiv primer - Filip Vukša);

... ponekad podelite poneki osmeh sa okolinom (Danijel Goleman u "Socijalnoj inteligenciji" tvrdi da pomaže, razvija se empatija, ona je važna); 
... umesto kupovine dnevnih novina u kojima je verovatno jedina tačna informacija njihova cena - za desetak dana uštedite za odličnu knjigu; 
... ponekad zaista okrenete i drugi obraz;
... a kada neko krene na slabijeg, slabijeg i zaštitite; 
... i stvari će početi da se menjaju: neće samo Zagreb i Ljubljana biti besprekorno čisti gradovi u regionu (a jesu, i to nije rezultat toga što u njihovoj gradskoj službi rade Herkulesi-higijeničari, već ljudi jednostavno ne bacaju smeće nigde do u kante); neće samo Prag biti milionski grad čiji se saobraćaj ne čuje, a kada to znate - onda razmtrate opciju kratkog odmora u tom istom Pragu; neće biti na ekranu smeća ukoliko nije gledano (piplmetri su to!), već će se vremenom sadržaj prilagoditi potrebama publike, pa će i do onog nesrećnog RTS-ovog satelitskog programa (koji vidi ceo svet) stići nešto što izgleda bolje od programa TV Palme iz polovine devedesetih, u dnevnim novinama se možda nađe još neki - novinar, zbog kojeg ću sa zadovoljstvom kupovati baš te novine, baš tog dana; i tako dalje.

Da li je nešto sa gore navedenog spiska - teško za izvesti? 
Ne verujete da je promena moguća, nema šanse za bolje rezultate?

Testirajte sopstvenu percepciju: da li Japance prepoznajemo kao vredan svet? Da li je država Japan vredna ili su vredni ljudi?
Da li Švajcarce smatramo čistim narodom?
Da li Nemce smatramo pedantnim i preciznim?
Da li su komšije iz ulaza pored sredile zgradu i njihova je urednija od vaše?
Da li se osećate produhovljenim nakon čitanja dnevne novine ili, da ostanem u domenu nacionalnog, nakon čitanja "Despota Stefana" od Slavomira Nastasijevića? (na primer)

Eto: sve kreće iz ličnog.

Dodatno, te male promene vremenom će rezultovati i promenom percepcije: te nećemo više biti poznati kao stadionski huligani (na primer), već "država dobrih ljudi koja ima problem sa huliganima". 
Razlika između ova dva je vidljiva. 

U međuvremenu, Država možda i sagleda šta možemo trubom, malinom, festivalom ili nečim četvrtim. Dok se taj dogovor ne napravi - za početak bi mogli da pokušamo da nas prihvate kao zemlju pristojnih ljudi.
Na primer.

Pitanje je samo da li nam je stalo šta drugi misle o nama, ili nije.

Još važnije - koliko nam je stalo o tome - šta mislimo - o sebi ?


Ukoliko ništa nije važno , da se više ne zamlaćujemo sa imidžom, sportskim ambasadorima, kajmakom, malinama, Egzitom i Gučom, već da se opustimo i razgaćimo, bre, kao kod svoje kuće. 
Šta ko ima da viri preko ograde?

(Što bi neko rekao: "Učini da sve liči na kanalizaciju da ti kao govno ne bi štrčao", 
a mi smo u Paviljonima na Novom Beogradu već imali genijalan grafit: "Malo nas je, al' smo govna")


VI:
U nedavnom istraživanju objavljenom pod nekim naslovom tipa "Skandalozno!" pisalo je da, jao! tragedije! - svega 40% omladine odlazi u pozorište, a da 22%, možete li zamisliti, uopšte ne čita. U istoj vesti je, ukoliko se dobro sećam, pisalo da je svega 10% zaista zainteresovano za čitanje, učenje i sve to.

Ali, nije nama za promenu potrebno 100.000 Milankovića, 50.000 Tesli i 10.000 Andrića.
Ukoliko bi par desetina njih iz tih generacija osetili da vredi potruditi se i da se znanje isplati - to bi za početak bilo sasvim dovoljno! Tih 10% koji su zainteresovni za učenje - to je svakako više od broja sedišta u našoj Skupštini. Samo da ne izgubimo i tih 10%, onako, sasvim usput.

* * * 

www.street.rs

P.S. "Serbian BRE®nd" nije zezanje. Postoji grupacija koja smatra da je super napraviti organizaciju pod tim imenom te tako, na lošem engleskom koji izaziva ili podsmeh ili nevericu - promovisati srpske vrednosti. Ista postoji već godinama. Rezultati dejstvovanja - videti tabelu, ponovo.

P.P.S. Znam da ću za sve ovo popiti i negativne komentare - prvenstveno na račun sopstvenog naivluka i čestog insistiranja na nekim detaljima.

"Ali, onda se setim šta mi je deda rekao.
Nije neophodno da dostigneš cilj, ali moraš da se trudiš.
Ako ne danas - sutra.
Ako ne sutra - prekosutra.
I evo ga, šljaka kao leptir"
(Dule Savić, "Munje")
.
* * * 
Edit,  48 sati kasnije: ovaj tekst je u protekla dva dana pročitalo par stotina ljudi. Samo jedan mi je dojavio za grešku koju sam načinio - a to je da sam umesto "Kraljevo" napisao "Kragujevac", uz komentar: "Nisam bio siguran da li si pogrešio, ili je nešto bilo i u Kragujevcu, a mi već oguglali na gluposti pa se više i ne udubljujemo."
.

Milan, 18 godina

"Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio.

Pesma koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već dešava, čovek može da kaže miran sam jer se nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde"..

"Za kraj bih rekao da mi nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine." (1992.)
.
* * *
.
"Imam utisak da se Milan samo okrenuo da se odmori... i znam... istog trenutka se negde ponovo rodio..." (Zoran Kostić Cane)

.
Rođeni 05. novembra 1994. danas postaju punoletni. ..
.

Nina Simone by Meshell Ndegeocello [preslušavanje]

"Svi su od nje očekivali da bude uspešna, bila je pod stalnim pritiskom da niže hitove, ali je uspela da ostane dosledna svom zvuku i sebi. Imala je šta da kaže, imala je razlog da protestuje, bila je ponosna i glasna crna žena u vreme kada niko nije tražio i želeo da čuje crne, glasne žene."

Ovim rečima je Me'shell Ndegeocello najavila album obrada pesama koje su nam poznate i po interpretacijama velike Nine. Okupivši ponovo fenomenalnu ekipu muzičara i gostiju (Sinead O'Connor, Cody ChesnuTT, Liz Wright, Toshi Reagon...) - Me'shell uspeva da sve te pesme i svojim - i to čini podjednako dobro i kada su u pitanju pesme pisane za Ninu ("Please Don’t Let Me Be Misunderstood"), one koje je napisala Nina (odlične verzije "See Line Woman", "Four Women", "Nobody's Fault But Mine"), obrade Leonarda Cohena (izvrsna "Suzanne") ili tradicionala ("Black is the Color of my True Loves Hair") - u svakoj od njih, Me'shell pronalazi prostor za sebe i ekipu muzičara koja je prati. 
Sve to, možda, i nije iznenađujuće.
Me'shell je takođe glasna, crna žena. 

"Pour une âme souveraine - a dedication to Nina Simone" dostupan je za preslušavanje - na ovom linku >> :)
.
p.s. Prethodni album Meshell, odlični "Weather" i dalje je dostupan za preslušavanje ovde >>
.

"Na kraćem kraju sunčane aleje" (knjiga: DDR, Berlin, Stounsi i švercovani keks)

"Tokom života, mnogo je prilika u kojima čovek saopštava sopstvenu adresu, a Mihael Kupiš, stanovnik Sunčane aleje u Berlinu, uvek je iznova bio svedok dejstva koje je imao naziv Sunčane aleje; budio je miroljubiva, skoro sentimentalna osećanja (...) 

Mihael Kupiš mogao je da zamisli kako čak ni Josif Staljin, Hari S. Truman i Vinston Čerčil nisu ostajali imuni na pomen Sunčane aleje dok su delili glavni grad Rajha na sektore na Potsdamskoj konferenciji u leto 1945. Pre svih Staljin; poznato je da su diktatori i despoti slabi na šapat poezije. Staljin svakako nije želeo da prepusti Amerikancima ulicu tako lepog imena, barem ne celu. Zato je uputio zahtev za Sunčanu aleju Hariju S. Trumanu – a ovaj je to, naravno, odbio. Ali Staljin se tu nije predao – činilo se kao da će doći do sukoba. Kada su se Staljinov i Trumanov nos gotovo dodirnuli, britanski premijer se ugurao između njih, razdvojio ih i sam stao pred kartu Berlina. Video je već na prvi pogled da je Sunčana aleja duga preko četiri kilometra. Čerčil je tradicionalno bio na strani Amerikanaca, i svi u prostoriji su isključili mogućnost da bi Sunčanu aleju mogao da dodeli Staljinu. Svi su očekivali da će Čerčil, kao i obično, povući dim iz svoje cigare, razmisliti trenutak, ispustiti dim, protresti glavom i preći na sledeću tačku pregovora. Ali, kada je Čerčil ovoga puta povukao dim iz cigare, nezadovoljno je primetio da se ona već ugasila. Staljin mu je uljudno pripalio vatru i Čerčil je, dok je uživao u prvom dimu i naginjao se preko karte Berlina, razmišljao na koji bi način mogao da uzvrati Staljinu za taj gest. I tako, kada je Čerčil ispustio sledeći dim, parče Sunčane aleje u dužini od šezdeset metara pripalo je Staljinu, a Čerčil je zatim prešao na drugu temu. 

Mora da je bilo tako, mislio je Mihael Kupiš. Kako bi inače jedna tako duga ulica bila podeljena baš na samom kraju? 

A ponekad je pomišljao: da je glupi Čerčil malo bolje pazio na svoju cigaru, danas bismo živeli na Zapadu."

* * * 

"Na kraćem kraju sunčane aleje" Tomasa Brusiga je priča koju smo živeli (u tzv. lite verziji) i koju, samim tim, u potpunosti razumemo. 

Po tonu srodan filmu "Goodbye Lenin", pričama "Ruski disko" Vladimira Kaminera >> - pun humora poput filma "Disko i atomski rat" >> - ovaj roman sadrži sve što podrazumeva odrastanje u sistemu čiji se kraj još uvek ne nazire - ali se iz pukotina azbestnih zgrada nadomak Zida pojavljuju dugokosi egzistencijalisti glava punih smešnih planova o državnom udaru; obožavaoci "Exile on the Main Street" koji žele originalno izdanje a ne "jugoslovensko sranje" (citat); šverceri keksa i odela za maturu; prebezi i carinici koji se čude dostignućima japanske audio tehnologije oličene u kasetofonu sa svetlećim diodama - koji tvrde da čim je nešto toliko komplikovano - to je dokaz da kapitalizam sasvim sigurno - propada.

Prvih dvadesetak strana knjige dostupno je ovde ("Booka") >> 

"Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene" (T.B.)

Bon-ton ponton

...I kao što se u bukvarima može naći ilustracija za svako slovo, jer to pomaže detetu od 6-7 godina da lakše razume suštinu, tako i ja ova uputstva predstavljam slikom, verujući da će ove osnovne i nadasve jednostavne istine biti bolje shvaćene ukoliko se predstave na isti način, dakle - kao deci.
Slike su, dakle, pontonski prelaz za lakše razumevanje nekih pravila bon-tona. I ostalih stvari.

Malo o saobraćaju:

"Sirena nije deo automobila koji ga pokreće"

.

"Bolje 20 sekundi kasnije nego 20 godina ranije." 

Korisna kako za pešake, tako i za vozače, a sve u vezi sa semaforom.
Ova poruka može se varirati "po ciljnim grupama", na primer: 
"bolje 40 sekundi kasnije nego 40 godina ranije"

"Pešački prelaz je gazimestan za pešake. Po tom mestu oni gaze.

Ostatak kolovoza pripada onima na 2 i 4 četiri točka."

.
Sada nekoliko o odnosu prema mestu stanovanja, tzv. "zgradi".
.

"Lift se neće kretati brže ukoliko tresnete vratima istog."

.

"Lift se neće kretati uopšte ukoliko ne zatvorite vrata istog."

"Vaš prozor nije otvor kontejnera."

.
I za kraj, jedno opšte mesto..

"Svaki put kada u liftu napišete "Kosovo je Srbija" novac koji bi mogao 
biti iskorišćen u pametnije svrhe troši se na ribanje lifta."

p.s.
Svaki od fajlova primeren je za štampu na A4 formatu ;)

Ukoliko imate neku "svoju" da dodate na ovo, rado ću je priključiti spisku. Možda neka zaživi, možda nešto i preživi.

Pet!

Nemaran prema jubilejima ove vrste - preostaje mi da zapišem sledeće:  
"Prešlicavanje" postoji tačno pet godina i tri dana.

Sve što sam od blogovanja želeo i očekivao - to sam i dobio: 

Komunikaciju sa ljudima sličnih interesovanja a koje nisam uspeo da pronađem u realnom životu i koji su na putokaze koje sam postavljao uzvraćali desetinama raskrsnica. Neke sam naknadno i upoznao. 

Dobro sam se zabavljao.

U gorkim trenucima koristio sam ovo mesto kao igralište za šutiranje čemera i raščlanjivanje istog na sastavne delove jer je svaka muka manje strašna kada se rastavi u paramparčad. Iako tako izgleda da je neprijatelj još brojniji. 

Zato što sam verovao da ekran trpi sve - nakon duge pauze ponovo sam počeo da pišem. Uskoro će deo tekstova sa bloga postati i knjigom. 

U međuvremenu je nastala još jedna verzija prešlicavanja - na tzv "društvenoj mreži". 
Na tu stranicu postavljam kraće beleške i više tuđih nego ličnih dela a koja su srodna sa onim što se može naći na ovom blogu - i sve to lepo "raste" a nalazi se ovde (FB) >>

Od jednog malog bloga - 
ne bi valjalo tražiti više od toga.

Ukoliko Vam je do sada bilo upola zanimljivo i korisno koliko meni - verujem da ste uživali.
Hvala! :)

"On the Road" [Keruak: film & knjiga]

Ovaj film zamišljam od kako sam pre gotovo dvadeset i pet godina prvi put pročitao "Na putu" Džeka Keruaka, i to u verziji za koju sam verovao da je prava. U glavi sam ga već  premotao toliko puta: znam naizust neke pasaže i mnoge replike, sinkopirane opise svirke Georga Shearinga i Slima Gailarda, uživam u vožnji na leru u pasusima posvećenim izgubljenoj deci Amerike, upijam bluz atmosferu prelivenu glasom Billie Holiday u poglavljima sa slatkom Teri - poznajem tu knjigu kao što su Sel i Din znali put od istočne do zapadne obale, čitao sam i hrvatski prevod, radi poređenja ritma. Kada sam prvi put gledao trailer - znao sam na kojoj stranici knjige se nalazi koji kadar, obradovan što će Sela Peredajza igrati Sam Raily i što je priču preuzeo Walter Salles, reditelj "Motorcycle Diaries", čovek koji poznaje put, i koji će završiti taj dugački put koji je knjiga "Na putu" prešla od prvog izdanja, preko godinama nepoznatog "originalnog svitka" do konačnog snimanja koje se odlagalo još od 1957, kada je Keruak nudio Marlonu Brandu da snimi film, taj put je konačno dakle završen, film počinje.



Priča je od prve objavljene verzije knjige do filma putovala, dakle, više od pedeset godina i to je učinilo da je "On the Road" film drugačijeg ritma od Džekove naracije: a vredi poslušati kako je čitao segmente knjige pred publikom - Džekova dikcija je nervozna i praskava poput svirke Čarlija Parkera, ptica u letu, ali je ptica letela u drugom smeru: scenario je pripreman dugo, uticaj originalnog svitka je vidljiv, u priču se vratilo dosta od onoga što je cenzura brutalno isekla u prvom izdanju, menjač je prebačen u drugu brzinu, korišćeni su i biografski zapisi, Džekovi intervjui i knjige o bit-generaciji - ali je sve na kraju puta - dobilo drugačije značenje od originala. 

Oni koji do sada nisu imali prilike da uživaju u brzini, ritmu i raskalašnosti knjige možda će nakon gledanja poželeti da posegnu i za originalom - jer ga preporučuju izvrsna fotografija, muzika, čak je i taj zapravo konvencionalan ritam verovatno prijemčiviji kao preporuka široj publici; a tu su i odlični Rajli kao Sel i Garret Hedlund kao Din, sjajni sporedni likovi i nekoliko briljantnih sekvenci među kojima prednjače one iz džez klubova i sekvence sa druma.

Onima, pak, koji "poznaju vreme" (tako je ključna rečenica prevođena u prvom izdanju) ovaj film poslužiće kao inspiracija za ponovno putovanje - čitanje knjige (svitka), novo otkrivanje šta je bit-pokret zapravo značio Americi krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina - i slušanje muzike poput one uz koju je "Na putu" i nastajala - tonove uz koje kada ih čujem, bez obzira na ovaj film, nastavljam da zamišljam Sela, Dina, Meri Lu, Karla, Eda, Bula, Kamil, čak i Selovu tetku kako nastavljaju da putuju od obale do obale, jureći za zvezdama padalicama.

"I tako, u Americi, kada zalazi sunce a ja sedim na starom, uništenom rečnom doku, posmatrjući dugo i široko nebo iznad Nju Džerzija, osećam svu ovu sirovu zemlju koja se u neverovatno velikom broju kotrlja ka Zapadnoj obali, sav put koji prelazi, sve ljude koji sanjaju u njenom beskraju (...) Mora pasti zvezda-severnjača i rasuti svoju iskričavu svetlost po preriji, nešto pre nego što se spusti mrkla noć koja blagosilja zemlju, zatamnjuje reke, oštri vrhove i zamagljuje poslednju obalu, a niko, baš niko ne zna šta će mu se dogoditi osim usamljenih krpa starenja, mislim na Dina Morijartija, mislim čak i na starog Dina Morijartija, oca koga nikada nismo pronašli, mislim na Dina Morijartija. Kraj."

p.s. Ukoliko zbog toga gledate film, da - Kristen Stewart je gola u nekoliko scena. Ali, to je zaista najmanje važno.
 . .

Knjige, knjige braćo... (preporuke za Sajam knjiga?)

"Nepročitane knjige su znatno dragocenije od pročitanih. Biblioteka 

bi trebalo da sadrži što više onoga što ne znate, u meri u kojoj vam finansijske mogućnosti, hipotekarni krediti i trenutno krizno tržište nekretnina 

dozvoljavaju da nagomilate. Što ste stariji, to ćete prikupljati više znanja i 

više knjiga, a s polica će vas preteće posmatrati sve veći broj nepročitanih 

dela. Zaista, što više znate, to su duži nizovi knjiga koje niste pročitali. 

Nazovimo tu zbirku nepročitanih knjiga antibiblioteka." 

(Nasim Nikolas Taleb, "Crni Labud", izdavač "Heliks")

Pre nekoliko nedelja sam shvatio - već sada posedujem toliko knjiga, da ne postoji šansa da ću ih pročitati do kraja života. 
Neke će ostati nepročitane, neće biti vremena, ali - to ne znači da ću prestati da ih kupujem.

"Sajam Knjiga" počinje za nekoliko dana. 
Tokom protekle godine na ovom blogu sam preporučivao mnoge knjige - a za mnoge od njih i sada, sa distance od nekoliko meseci ili nedelja, verujem da su vredne stavljanja na vaš spisak pre polaska na Sajam.

(redosled nije važan)

Vels Tauer - "Sve poharano, sve spaljeno" >>

Dejan Tiago Stanković - "Odakle sam bila, više nisam" >>

Dragan Todorović - "Pjesme uz koje ne plešem" >>

Berislav Blagojević - "Revolucionar" >>

Frederik Vitu - "Rečnik zaljubljenika u mačke" >>

Džek Keruak - "Na putu" (originalni svitak) >> (nadam se reizdanju!)

Branko Dimitrijević - "Nećemo o politici" >> (reprint)

Ante Perković - "Sedma republika" (Pop kultura u Yu raspadu) >>

Ima i onih o kojima nisam pisao na blogu, a koje su za preporuku: "Rečnik zaljubljenika u sitna zadovoljstva" Alena Šifra; izvrsne "Plombe" Nenada Jovanovića (objavljene još 2001, no meni tek nedavno otkrivene); sa zakašnjenjem pročitan Vonegatov - "Vremetres" i "Mulej" Erlanda Lua. Svakako i gore citirani "Crni labud" Nasima Taleba.

Sa polica, radijatora, poda i ormana me već neko vreme vreba neprijatno veliki broj knjiga koje želim što pre da pročitam.
No, sada bih voleo da čujem vaše preporuke? ;)

"Knjige su najodaniji prijatelji i najmudriji savetnici".

The Touré-Raichel: "Tel Aviv Session" [preslušavanje]

Kao i u sjajnoj priči o Vincentu i Sissoku, čiji je slučajan susret doveo do stvaranja izvrsnog albuma (link >>), tako je i ova muzička poslastica nastala iz slučajnog susreta koji se dogodio na terminalu aerodroma u Berlinu. Gitarista iz Malija Vieux Farka Toure, poznat i kao sin genijalnog Ali Farke i izraelski pijanista Idan Raichel su se dogovorili tu, nadomak Berlina, da će svakako zasvirati zajedno što pre. 

Dve godine kasnije nastao je "The Tel Aviv Session" - rezultat svirke u koju je svaku uneo šta je imao,  umeo i znao - melodije, ritmove, instrumente, pogled ka Atlantiku koji se krije iza brda koja ne zaustavljaju vetar i pogled na Mediteran, zvuk koji premrežava putanje različitih kultura i hiljada kilometara, sve je tu, sve iz jednog slučajnog susreta.



Kompletan "The Tel Aviv Session" dostupan je preslušavanje :)
Više o projektu dostupno je na http://www.toureraichel.com/

5/10/12

Scena iz filma "Lice revolucije" >>

Naravno, ukoliko se još nekoliko godina na današnji dan budu pojavljivali naslovi poput „Dan lažnih nada“, „Dvanaest godina razočarenja“, "Izneverana očekivanja", "Godišnjica koju smo zaboravili" i slični, ovaj dan će uskoro zaista biti zauvek markiran kao onaj u kojem smo uradili nešto pogrešno, te da je sama primisao da je nešto uopšte valjalo menjati - takođe greška.
I naša istorija je krcata sličnim krivim srastanjima: zato i danas verujemo da je Vuk Branković izdao na Kosovu, da je Marko Kraljević bio junakom, da su mošti Svetog Save spaljene tamo gde je izrastao Hram i da je Vojislav Koštunica državotvorac, iako se za njegove vladavine država isključivo krunila, smanjivala.

Ova četiri slučaja samo su dokaz da je sve stvar - percepcije.

„Lažne nade“?

Nade su, verujem, bile iskrene i realne, ali su predate u ruke ljudima koji su se lažno predstavljali (ili smo se mi nadali da su oni boljima no što jesu). Oni su se, pak, nadali da će nam formalne a ne suštinske promene biti dovoljne da se namirimo na neko vreme i da zaboravimo snove koji su nas hranili deset godina.
Konačno, šta su tačno mogle biti nade ljudi izubijanih desetogodišnjim laganjem, silovanjem džepa, duše i mozga i ubijanjem kako drugih, tako i naših?

Očekivanja smo sami izneverili.
No, sigurno ima i onih čija su očekivanja itekako ispunjena.

Dodatno - razočaranje nije dvanaestogodišnje, počelo je dve i po godine kasnije, kada su pucali u čoveka na štakama.

I danas sam razočaran isključivo u ljude, ne u ideju.

A iza priče da je „našem društvu devedesetih bilo bolje“, koja se steže ubrzano poput maltera mogu da stanu potpuni naivci, totalni ignoranti ili ratni profiteri. Da je devesetih bilo bolje, onda bismo i mi danas bili kvalitetniji, spremniji i mudriji, te danas ne bismo pričali dvanaest o lažnim nadama, već bili sposobni da nade pretvaramo u dela. No ožiljci su zapravo dublji no što sam se nadao.

("Regularna predstava, ko ne pamti, iznova proživljava.")

Konačno, da bi se dogodio i taj šesti oktobar neće pomoći ni strane službe, plaćenici, agitatori, iluminati i ostali – to je samo naš deo posla. 
Rešenje neće doći sa strane, nikako sa neba.

Ukoliko za početak shvatimo šta želimo od tog - narednog dana.

Napraviš listu prioriteta, pronađeš istomišljenike i počneš.

Vidimo se tamo.

.