"Jedan kit vidi ljude" (Tabuki)

"Uvek tako zadihani, dugih udova kojima često mašu.
I kako su samo slabo zaokrugljeni, nemaju dostojanstvo dovršenih i dovoljnih oblika, već malu pokretnu glavu u kojoj kao da se koncentriše sav njihov čudni život.

Stižu na more klizeći, ali ne i plivajući, gotovo kao da su ptice, i nanose smrt nežno, s ljupkom surovošću.

Dugo ćute, ali potom se deru jedni na druge s iznenadnim besom, kao neki splet zvukova koji se gotovo ne menja i kojima nedostaje savršenstvo naših osnovnih zvukova: zov, ljubav, žalosni plač.

I kako mora da je mučna njihova ljubav: trnovita, gotovo gruba, brza, bez trunke masne naslage, i pogoduje joj njihova izdužena priroda koja ne predviđa herojske teškoće spajanja niti veličanstvene i nežne pokušaje da se ono postigne.

Ne vole vodu, i plaše je se, i nije jasno zašto ulaze u nju.

I oni se kreću u čoporima, ali ne vode ženke sa sobom, i pretpostavlja se da one negde drugde borave, ali su uvek nevidljive. Ponekad pevaju, ali samo za sebe, i njihova pesma nije zov već neka vrsta bolnog lamenta. 

Vrlo brzo se zamaraju, i kad padne noć, pružaju se po malim ostrvima koja ih nose i možda zaspu gledajući u Mesec.

Tiho skliznu i jasno je da su tužni.“ *



Njihovim jezikom rečeno:

* Antonio Tabuki: „Jedan kit vidi ljude“ objavljena je u antologiji „Moderna svetska mini priča“ priređivači Brajović Snežana i Milisav Savić, 1996. Prevod: Jasmina Tešanović.

Tantos Desejos/Suba [#2]

photo: http://www.culturabrasil.com.br

"Beyond the favelas in Sao Paulo itself, a new and very different music was evolving that reflected life in a cosmopolitan business centre, that was now the fourth largest city in the world, described by the producer Suba as "Blade Runner In The Tropics".

Suba had moved to Brazil from Serbia to become the most experimental

and influential record producer of the '90s, mixing electronica with Brazilian styles.”

(BBC “Sound of Brasil”, 2007)

Najpre je najavljeno da Bebel ponovo dolazi u Beograd.

Prethodni koncert, održan u punom Domu Sindikata počela je sa: „I'm in the Land of Subaaaaaaa!“ 

Istih dana smo shvatili da je konačno isključen server na kojem smo proteklih deset godina (besplatno, pomoć prijatelja) održavali jedini sajt posvećen Mitru Subotiću Subi na našem jeziku - i da je vreme da postojeći materijal preselimo na drugu adresu. Više od 135.000 poseta posmatramo kao dokaz da zainteresovanih za Subinu muziku i životne putanje - još uvek ima.

Za ovih deset godina – na Mreži se nije pojavila nijedna novija i/ili potpunija platforme od one koju smo sazidali 2001. godine, zajedno sa onima koji su slali materijale, neobjavljene snimke, fotografije, podatke - od Sao Paola, preko Nju Jorka, Amsterdama, Pariza, Novog Sada i Beograda (a onda natrag ka Londonu, jer BBC nije imao materijale za gore navedeni serijal, te su kontaktirali Bojanu ;)

Ok - pakujemo foldere.

I dok ih lagano pakujem i raspakujem, pune sećanja i statičke prašine i proveravam linkove ka usamljenim stranicama posvećenim Subinom radu (sreća je da smo sačuvali sve tekstove, gotovo nijedan više ne postoji na Mreži) – dolazim do stranice sa nekoliko neverovatnih, do sada nepoznatih snimaka na kojima je Suba radio od 1992. do 1999. godine, pre esencijalnog remek-dela - „Sao Paulo Confessions“.

Čudan osećaj - kada ne očekuješ da ćeš više ikada čuti neki Subin snimak a da ga ne znaš, i onda te iznenadi, nakon toliko vremena. Tanto Tempo.

Ti snimci su ubrzali selidbu na novu adresu.

Od sinoć je na http://mitarsuboticsuba.blogspot.com ponovo dostupan gotovo kompletan materijal koji je činio prvu verziju „Tantos Desejos“.
Dodatno - konačno su na jednom mestu i svi novi/stari snimci, dostupni za preslušavanje + specijalna emisija emitovana 2002. godine, u kojoj su učestovovali i Bebel, Katia B, Rundek, Janjetov, Goran Vejvoda i mnogi drugi.

Biće još materijala.

Kada sam pre 10 godina pisao prvu verziju teksta za naslovnu stranu sajta, pojavilo se to poređenje požara u Subinom studiju sa onim koji je zahvatio Aleksandrijsku biblioteku, i ta ideja me i dalje ne napušta.

A ono što je spaseno, valja čuvati i učiniti dostupnim, svima.
Deo snimaka dostupan je i na ovom blogu - sekcija "preslušavanje" na vrhu strane.

Ove godine, Suba bi napunio 50 godina.

"Music is a Princess" (39 pesama, #15)

Moć velike pesme je, logično, rezultanta dve sile: jednu čini onaj koji je stvorio, drugu - onaj koji je sluša.

A kada se između tebe i čoveka po imenu Paddy McAl0on nađe „Music is a Princess“ – sve što znaš i osećaš, čak i sama pesma - dobija drugačiju dimenziju.

Priča kaže da je Pedi svoj bend Prefab Sprout nazvao po pogrešno shvaćenom stihu iz pesme „Jackson“ koju su davno pevali Lee Hazelwood i Nancy Sinatra. Umesto “... pepper sprout”, Pedi je čuo “prefab sprout” i izabrao tu kovanicu za ime benda koji će do svog parčeta slave doći polovinom osamdesetih godina XX veka. Na žalost, bez obzira na briljantne albume koji su više-manje redovno objavljivani sve do 1997. – to parče slave nikada nije bilo veličine koju je bend zaslužio. Surova pop-kultura pamtiće ih po svega jednoj ili dve pesme, a Pediju će doneti laskavu, ali tužnu titulu „najvećeg nepoznatog pesnika pop muzike“.

(Detalj o pogrešno shvaćenom stihu i sluhu dobija novo značenje mnogo godina kasnije - kada je Pediju dijagnostikovana Menijerova bolest: povremeni potpuni gubitak sluha, vrtoglavica - te u Pedijevom slučaju – i pogoršanje vida pokušali su da ga odvoje od muzike zauvek.

Ova bolest pogađa 0.2% svetske populacije. 

Svojevremeno je mučila i Emili Dikinson i Džonatana Svifta. Sve neke retke zveri.)

„Music is a Princess“ je čekala 16 godina na objavljivanje.

Prvi put snimljena 1993. i odbijena od strane Sonyja, deceniju i po je predstavljala deo izgubljenog albuma benda koji se u međuvremenu razišao i na kojem je Pedi nastavio da radi sam, bolešću usporavan i onemogućen za bilo kakav grupni rad – i koji je na kraju objavio pod imenom benda, posvetivši ga, ujedno – svim bivšim članovima.

Na snimku koji je 2009. konačno došao do ušiju i srca sveta ostao je vokal snimljen devedesetih, sve ostalo je Pedi naknadno, red po red, ređao – iznova.

Sam.

I to samo u danima kada je mogao da čuje sa zvučnika – ono što je čuvao u glavi i srcu.

Sve navedeno je – važno.

Jer, tek kada ukrstiš ove detalje – njegovi stihovi otkrivaju i tu drugu, tamnu stranu i čine da Pedi ne deluje kao patetična, omatorela luda u romantičnom delirujumu, već se pretvaraju u njegovu ličnu, iskrenu ispovest:

“Music is a princess/I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/carrying her flags.

From the first time I heard her/the sound of her voice

and her beauty completely bewitched me,

I was lost then and there/I was given no choice

ever since, there's been no peace for me.” 

Pedi će uskoro napuniti pedeset i pet godina. 
Odnedavno je član društva posvećenog rekonstrukciji istorijskih instrumenata na osnovu sačuvanih zapisa, u okviru kojeg se on posvetio kreiranju Lituusa, instrumenta za koji se veruje da je proizvodio najdublji zvuk - ikada.

Pedi živi muziku.

Menja svet.

I moje razumevanje muzike.

Zato je ovo jedina priča iz serijala „39 pesama” koja se više bavi onom drugom silom sa početka priče – autorom pesme.

Video spot za pesmu, naravno, nikada nije napravljen.

Nije ni potreban - pesmi, Pediju, ni meni.
Svet, ionako, ne sluša.
Play.

“Legacy? We’re all just paper on the wind, Grasshopper.”(Paddy McAloon, 2011.)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

 

"Varvari", Alesandro Bariko

Alesandro Bariko (http://puntofuturo.wordpress.com)

"Dakle, pojavila se Betovenova Deveta i zanimljivo je kako su je doživeli. Svet, kritičari, svi.

"Elegancija, čistota i mera, koje su bile principi naše umetnosti, postepeno su uzmakle pred tim novim stilom, frivolnim i izveštačenim, koji je počeo da dominira u ovom našem vremenu sklonom površnosti. Mozgovi koji, po obrazovanju i navici, nisu kadri da misle ni o čemu drugom osim o odeći, modi, tračevima i (...) moralnom rasulu, imaju poteškoća da izvuku jedno istančanije i manje grozničavo zadovoljstvo iz nauke i umetnosti.

Betoven piše za te mozgove, i u tome, čini se, ima izvesnog uspeha, ako treba da verujem u hvalospeve koji, kako vidim, pljušte sa svih strana, veličajući ovo njegovo poslednje delo“

(The Quarterly Magazine and Review, 1824.)

Eto.

Komično je da Deveta, danas, predstavlja upravo jedno od najčvršćih i najuzvišenijih uporišta te tvrđave kojoj preti invazija varvara. Ta muzika je postala barjak, himna, poslednje utvrđenje. Ona je naša civilizacija. E pa, imam za vas jednu vest. Postojalo je vreme kada Deveta bila barjak varvara! (...) 
Povodom Devete, čujte i ovo. Zašto su CD-ovi baš te veličine i zašto imaju baš tu minutažu koju imaju? U suštini, kada su ih izmislili, mogli su da ih naprave i malo većima, ili malo manjima, zašto baš te veličine? Odgovor: u Filipsu su, 1982. godine, kada su o tome odlučivali, zaključili sledeće: na njih treba da stane čitava Betovenova Deveta. U to doba bio je potreban nosač od 12cm kako bi se to izvelo. I tako je nastao CD.

I dan-danas se jedan Madonin disk, na primer, prilagođava dužini trajanja ove simfonije.“

. . . 

Serija Barikovih tekstova pisanih za dnevne novine 2006. godine objedinjena je koricama knjige „Varvari“ i konačno objavljena i na našem jeziku (Paideia >>).

Još od čitanja eseja „Next“ (na 80 strana uradio je koliko Naomi Klajn na 800, što ne znači da je Klajnova loša), bilo je jasno da Bariko nije samo vrhunski pripovedač („Okean, More“, „Zamkovi gneva“, „Pijanista“, „Ova priča“...) već i sjajan posmatrač. 

Baveći se svaštarijama - od Gugla, preko fudbala, pa sve do vina, Bariko definiše i analizira promene, varvare koji dolaze i "menjaju svet kakav poznajemo".

Obavezno čitanje.

“Budi sam”, ulica i trg.

(o inicijativi za "Trg Milana Mladenovića")

Pažljivi čitaoci intervjua sa prvoborcima jugoslovenske novotalasne scene su sigurno na više mesta pronašli detalj koji se provlači kroz sve priče a koji se odnosi na album „Paket Aranžman“. Članovima „Šarla Akrobate“, „Električnog Orgazma“ i „Idola“, po pročitanom, objavljivanje zajedničke kompilacije nije delovalo kao dobra ideja. Gile u jednom intervjuu čak navodi da se njegov odnos sa Milanom promenio u to vreme, iako su bili drugari iz gimnazijskih dana. Deo njihovog neslaganja sa objavom „Paketa“ je, naravno, dolazio i iz činjenice da su za istu kompilaciju planirani i „Tunel“ (!!!), ali i Bajagin prvi bend „Frka“ (i pesma "Ma pustite me druže"!!!!!), koji, na sreću, nisu završili na istom izdanju. Drugi razlog neslaganja je proizilazio iz toga što su svi bendovi smatrali da su već zreli za samostalno izdanje. Na sreću – neslaganja su prevaziđena -„Paket“ objavljen u obliku koji znamo, ostalo je istorija.

Neslaganje pominjem više puta jer se ta reč pojavljuje i u vezi sa nedavno pokrenutom inicijativom za imenovanje onog malog dela asfalta ispred Doma Omladine u „Trg Milana Mladenovića“, koju je pre nekoliko dana pokrenula Liberalno Demokratska Partija.

Ovo je treća ili četvrta veća inicijativa sličnog sadržaja. Poslednja, do sada i najmasovnija, pokrenuta od strane grupe entuzijasta a za podizanje spomenika Milanu sakupila je podršku i gotovo 20.000 ljudi, ali bez rezultata. Prethodna, za imenovanje neke od ulica Milanovim imenom takođe je potonula. Štaviše, predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova Petar Đorđević izjavio je da je on protiv „zbog detalja iz Milanovog privatnog života“.

Najnovija inicijativa, isključivo zato što je pokrenuta od strane političke organizacije, ima možda i najviše šanse da uspe.

Za naciju koja ne može da stvori konsenzus ni oko činjenice da treba da se čisti, odnosno da se đubre odlaže u kante -  ovo je sasvim dovoljan broj potencijalnih izvora neslaganja. Od činjenice da je reč „trg“ verovatno poslednja na koju biste pomislili dok opisujete taj komad asfalta; preko činjenice da je važan deo Milanove karijere bio više povezan sa platoom ispred SKC-a nego Domom omladine; do činjenice da je inicijativu sada pokrenula – politička organizacija. Dovoljno razloga za neslaganje, koje može dovesti do propasti i ove ideje.

Redovniji čitaoci ovog bloga znaju za moju posvećenost idejama, muzici i energiji koje je Milan za života emitovao, „bacajući svetlo daleko“. I koliko su mi te pesme važne >>, šta je proživljeno >>  uz njih, koliko sam želeo da neke od pesama dobiju i sliku >>, koliko je bilo važno analizirati čak i najlošije knjige >> posvećene tom periodu i tim ljudima.

Ne bi trebalo zaboraviti, Milan je svoje mesto već dobio - u Podgorici.

U Zemunu već ima ulicu. Tamo je u sjajnom društvu: Bertrand Rasel, Eli Finci, Milan i „akrobata“ Aleksić (I ne može biti slučajnost da se ulica jednog akrobate uliva u Milanovu! Ili neko ima sjajan smisao za humor...). No, to čitavo sjajno društvo gurnuto je na ljutu periferiju, i to, donekle, govori o nama.

Milan zaslužuje i ovo mesto u Beogradu, ne samo ono koje zauzima u srcu i glavama.

Možemo raspravljati da li zaslužuje neki drugi, veći ili dostojniji prostor. I da li je inicijativa uopšte u duhu onoga što je radio i za šta se zalagao. Možemo razmatrati i sa kakvim političkim planom je LDP pokrenuo inicijativu.

Inicijativu ću potpisati, svestan da se neslaganje pojavljuje bez obzira na to ko je pokreće. Koja god politička snaga da pokrene ovu priču – bila bi (i biće) optužena za skrivanje ili preuzimanje Milanovog dela i pokušaj manipulacije. Koji god prostor da je predložen, izazvao bi seriju drugih neslaganja.

Potpisaću inicijativu, jer je i meni, kao i pokretačima valjda jasno da su delo i trag koji je ostavio dublji i vredniji od svakog političkog pokreta i da sama ta inicijativa neće promeniti odluku kada dođe vreme izbora.

I zato što je stavljanje Milana Mladenovića na mapu Beograda važna promena, ko god je inicirao. Neslaganje u vezi sa drugim temema - ostaje.

Potpisaću i zato što će taj, budući Milanov plato (Trg...) biti na par stotina metara od drugog (po veličini) neuglednog platoa, a koji je nazvan po Zoranu Đinđiću i ta nova blizina između njih dvojice nije slučajna i nije prva.

Negde na pola puta između ta dva – pogled na gore, bivša zgrada Jugoexporta, a tamo - „Atlas nosi kuglu iznad glave“.

Valja se i setiti da će taj plato biti nedaleko od mesta sa kojeg je krenuo da se bori za mir na kamionetu, okružen preostalim prijateljima, pevajući „Mir, brate, mir“, ali i da je tu borbu preneo na sva raspoloživa polja >> - te da je za mene važan deo ove priče i ta zgrada u kojoj sam prvi put slušao Ekatarinu Veliku uživo, Dom Omladine, februar 1987, serijal koncerata kojim su promovisali album „Live 1986“, plakat još uvek negde čuvam, Margitine oči čine ga nezaboravnim.

A kada jednom u Beogradu osvane i muzička škola pod imenom „Ivica Vdović – Vd“, nazvana po najsjajnijem akrobati i najboljem bubnjaru čitave generacije, znaćemo da je vredelo boriti se.

„Ovo ne sme biti kraj.“

"Losing my Religion" (39 pesama, #14)

Nije lako hitove čuvati na listama ličnih, omiljenih, najvažnijih pesama.
No, “Losing my religion” je hit i u onom drugom, engleskom značenju te reči. 

Hit.

Udarac:  

u glavu, uho, grlo.

Onda srce. Odmah zatim - stomak.

I kada konačno otvoriš oči, dočeka te taj spot. 
I sada, dvadeset godina nakon što me prvi put udarila - prvi udarci bubnja i dalje izazivaju “little earthquakes” kako to dobro kaže Crvenokosa, jedina koja je zaista uspela da obradi ovu pesmu. 

Uho>

Prvi put sam je čuo u aprilu 1991, talasi B92, subotnje popodne.

Ne bih pamtio dan i sat da to nije bio jedan od tada već retkih, a svakako među poslednjim vikendima koji smo proveli zajedno porodično, svi u vikendici van Beograda.

Planirao sam da krenem ka Beogradu pre ostalih, autobusom.

Bilo je toplo. 
Asfalt Beograda je čekao da mu se vratim. 

Iz dve masivne Sony kutije kraj starinskog a moćnog Aiwa radija udarili su istovremeno – bubanj, bas, mandolina i gitara - i svega 13 sekundi im je trebalo da raščiste prostor za uvodno Stajpovo “Oh, life is bigger/It's bigger than you/And you are not me...” a na takve stihove moraš reagovati kada imaš nepunih 18 godina, vezu pred raspadom i stotine ispisanih kratkih priča i stihova koji su pokušavali da budu to što je Stajp uradio u prvom stihu, u tri poteza.

I šta ti preostaje nego da upijaš dalje: “The lengths that I will go to/The distance in your eyes/Oh no, I've said too much/ I set it up” 

Udarac.

Hit.
Do celog albuma sam došao uskoro, "Jugotonovo" izdanje.
Ploče su još uvek stizale. 
.
Grlo >  
Ponašanje stanovnika moje domovine baš tog proleća 1991. učinilo je da sam koncert na kojem ću ovu pesmu konačno čuti uživo čekao jebenih 14 godina, sve do januara 2005, kada su R.E.M konačno stigli i do Beograda.

Naravno da je bilo prilike čuti ih uživo i ranije u državama u okruženju, ali želeo sam da ovu i još neke pesme čujem uživo u mom gradu,

na mojoj zemlji.
I kada je Piter Bak u drugoj polovini koncerta uzeo mandolinu u ruke, znao sam da je to – to, da počinje, da je vredelo doći i razmišljao kako je neverovatno da tih desetak hiljada ljudi nema problem da pesmu koju smo svi doživljavali krajnje lično sada prihvatimo kao opštu-ličnu, da je pevamo punog srca i otvorenog grla, u gomili:

“That's me in the corner/That's me in the spotlight, I'm/Losing my religion”.

Udarac.

Mali zemljotresi. 

(Verujem da ću vibraciju poput te doživeti još samo dva puta u životu: kada se na Ušću ipak jednom bude čuo prvi takt “Enjoy the Silence” i ako se čika Dejvid ipak odluči da dođe pred nas i zasvira “Heroes”. Ostali nemaju šansi.)

Naravno, pevao sam, iz sveg glasa, nisam štedeo grlo. 

Srce, stomak >

Beogradski koncert R.E.M. dokazao mi je upravo to – da postoje pesme koje i nakon petnaest godina slušanja umeju da ubrzaju krvotok, iako uz njih ne igraš, iako znaš da prepoznaš svaki detalj aranžmana, i one gudače što se lagano prikradaju srcu i postaju sve primetniji kako pesma odmiče - "I thought that I heard you laughing/I thought that I heard you sing/I think I thought I saw you try."- sve ide u nizu i sve si niže, sumnje i strahovi obavijaju srce i stomak kako se primiče kraj, sve do četiri ponavljanja reči "dream", poslednje reči u pesmi. 

Hit.
Udarac.
I na podu si.

Patos, ne patetika. 

Glava >

R.E.M. su, naravno, i pre i nakon ove pesme snimili i važnije i teže pesme, ima i onih koji su više cool; nakon ove pesme sročili su jedan od najboljih albuma karijere („Automatic for the People“), ali bez obzira na sve racionalne razloge - „Losing my Religion“ je ostavila najdublji trag.

A možda je sve to tako ispalo i zato što je tom pesmom označen kraj teenage perioda života.

Nekoliko nedelja ranije prvi put sam video tenkove na ulicama Beograda; nešto kasnije dobio i poziv za regrutaciju; sve se ubrzano raspadalo, kao i verovanje da će sve ipak biti u redu, no ništa od toga, nismo više bili deca, gubici i udarci počeli su da se gomilaju. 

„That was just a dream.

Dream.“ 

p.s. Oči >

Zahvaljujući tadašnjoj emisiji „MTV Awake on the Wild side“ (voditeljka: Rebecca De Ruvo) koji se emitovao (uglavnom do podneva) na 3K, ovaj spot je brzo stigao do naših očiju i bio toliko emitovan svakog dana - da je itekako uticao i na ponašanje ljudi za vreme slušanja pesme. U sitnim satima, kada se žurke završavaju ali još uvek ima dovoljno treznih da brinu o muzici, mnogi dečaci i devojčice pokušavali su da igraju kao Stajp u režiji Tarsema Singha, neverovatnog reditelja. 

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

Ja@Libartes: "Mreža puna ideja"

„Kojom i kakvom Idejom se boriti protiv vetrenjača, snage miliona coolera za procesore računara koji Mrežu čine? Kako osvojiti tržište idejama zasnovanim na istini, odnosno faktografiji? Kako Ideje koje su zapravo neupotrebljive, odnosno netačne istisnuti na 2. stranu Google pretrage – do koje veliki procenat zainteresovanih nikada i ne dolazi? Kako (ovo je još teže) učiniti tržištu zanimljivim ideje klasične književnosti, muzike ili bilo koje druge grane umetnosti?

Univerzalni recept ne postoji.

Broj strategija je ograničen, kao što se i kompletna dramaturgija može svesti u „36 dramskih situacija“ – ali je broj taktika – neograničen!

(...)

Mreža nije samo tržište Ideja. Ona je, ujedno i Trg na kojem se okupljamo, ujedinjeni Idejama. Okupljamo se, iako se ne poznajemo, niti smo vezani rođačkim, prijateljskim, poslovnim ili nekim sličnim vezama. Prosto smo okupljeni oko Ideje da nešto možemo uraditi zajedno, na način na koji donedavno prosto nije bio moguć, na ovaj način, pred neverovatno brojnom publikom, i uz ovako nisku cenu.

Možda je najbolji dokaz za to činjenica da ove redove pišem na molbu osobe koju ne „poznajem“ (nikada se nismo „uživo“ sreli) a koja je sa drugim osobama koje takođe ne poznajem pokrenula elektronski magazin koji sadržajem nadomešćuje i popunjava prostor koji je sve nedostupniji u štampanom, klasičnom formatu, jer je komercijalno neodrživ.“

Ovo je deo teksta objavljenog u drugom broju elektronskog časopisa „Libartes“,

a pod nazivom „Mreža puna ideja“.

Delić priče je, u drugačijem kontekstu, nedavno prešlicavan i na ovom blogu.

Promenom konteksta – delići dobijaju drugačiju funkciju.

Kompletan tekst dostupan je – ovde.

"The Illusionist", Sylvian Chomet

Iako se plakati-sa-recenzijama i ja retko slažemo, sve što se može pročitati na plakatu za "The Illusionist" - potpisujem (ko ne vidi dobro šta sve piše - 2x klik na sliku :)

Nikada realizovani scenario velikog Jacquesa Tatia, u rukama Sylviana Chometa (pamtite ga po sjanom animiranom "Les Trippletes des Belville") donosi uživanje slično onom kada slušate Šopena u Pogorelićevoj izvedbi - koja teče kao da je Šopen pisao baš za njega. Tako teče i ova priča - kao da je Tati pisao baš za ovog reditelja, sedam godina pre no što se reditelj uopšte rodio.

"Mađioničari ne postoje" - je poslednja rečenica u filmu.
Ko pogleda film, znaće da to, prosto, nije tačno.

"Beogradizacija Beograda"/Alahu akbar!

Rano sunčano subotnje popodne, Trg Republike.

Stotinak nosilaca ćiriličnih ispisa koji latiničnom svetu imaju za cilj da predstave podršku Srbije Pukovniku Gadafiju pažljivo sluša govornike, koji im se obraćaju na arapskom, spremni da na svako pominjanje Srbije kao takve glasno uskliknu s ljubavlju (poneki usklikne i na „Alahu Akbar“, ali se tešim da su to ipak reakcije Libijaca koji su takođe među publikom).

Foto: Beta

Par stotina metara dalje, Knez Mihajlovom ulicom prolazi špalir predvođen konjičkom patrolom policije, za njima pleh orkestar, pa deca, bila je i jedna maketa kuće od kartona na kojoj je bilo islikano „ja volim Novi Beograd“, ali je ležala oborena na kamionu, oko nje par balona, rekoše mi da je bilo i ljudi na štulama, a sve to u okviru akcije „Beogradizacija Beograda“, započete prošlog leta u cilju „očuvanja identiteta i kulturnog nasleđa glavnog grada Srbije”. Povorka je prošla pored zatvorene knjižare SANU; zatim pored niza pozatvaranih lokala "u pripremi", jedva žive knjižare "Geca Kon", te se na kraju zaustavila pored zatvorene Robne kuće "Beograd", kraj čijeg imena cvetaju grafiti. Tako je "Beograd simbolično dočekao proleće", da citiram jednu vest. 
 

Foto: Blic

Muziku koja dopire iz slušalica prekidaju malo uzvici protestanata, malo muziciranje orkestra.

Zažalim što u plejeru nemam onu staru pesmu, da si upotpunim doživljaj:

„Tamo svako radi ono šta hoće/tamo raste svako voće.“ 

No, pesme nema,

u meni raste nelagoda,

zbog oba.
Muka mi od raznih simbolika. 

"Ovaj grad je nekada bacao svetlo daleko,

ovaj grad bi mogao bolje."

Duran Duran: “All you need is Now!”

Tog leta, tetka Olga mi daje na slušanje tri albuma.

Pored „Paket aranžmana” i „Stop Making Sense” bio je tu i “Rio” Duran Duran, zapravo jedinog benda koji sam tada stvarno znao od navedenih - po retko emitovanim ali neverovatnim spotovima na TV-u i čestom emitovanju u okviru „Dragstora”, petkom na talasima Radija 202.

Očekivano za broj godina koje sam imao, fenomenalni omot Patrika Najdžela je u početku bio najčešće prazan - odnosno ta ploča je najčešće bila na masivnom, drvenom Lenco gramofonu. Druga dva su svoje mesto u glavi i srcu zadobila nešto kasnije.

I danas bih mogao da „rekonstruišem” čitave aranžmane svih pesama sa albuma, ton po ton, šum po šum, i to bez preslušavanja. Čak i mesta na kojima je igla gramofona preskakala pamtim. I bez obzira što su u narednim godinama DD imali i veće hitove – „Rio” je ostao ubedljivo najbolji album svih Tejlora u bendu, Le Bona i Roudsa. Zapravo, više nikada nisu ni pokušavali da stvore nešto slično.

Sve do sada.  

Mark Ronson, producent novog albuma DD – „All You need is now” imao je 7 godina kada je „Rio” objavljen

.

Trideset godina kasnije Ronson je konačno uspeo u onome što mnogima pre njega nije: da nakon toliko vremena bend vrati na teritoriju na kojoj su, dokazano, bili najbolji: čistoj pop muzici, rasterećenoj eksperimentisanja kojem se bend posvećivao u očajničkoj želji da zvuči “sveže” i “moderno”, što ih je nedavno dovelo čak do Timbalanda sa kojim su 2007. napravili jedan od najgorih albuma čitave karijere.

(Možemo da zamišljamo: Ronson sedi na sredini sobe i tera čitav bend da ponovo preslušava snimke s početka sopstvene karijere, jednostavne i pevljive pop-strukture koje su ih i učinile velikim. Le Bon povremeno gunđa jer nije siguran da li je prihvatljivo da čovek njegovih godina ponovo peva takav pop, Džonu Tejloru je zabavno jer će ga to preporučiti novoj generaciji šiparica. Bubnjar Tejlor razmišlja o farmi koju je napustio nakon 20 godina odsustva iz muzičkog sveta, Rouds prebira po glavi gde je ostavio analogne klavijature... Ronson pominje i saradnju sa Kelis, na šta se Džonu smeši brk.)

Nakon trideset dana slušanja, trideset godina nakon albuma čije ime više neću pominjati - čistog srca i čistih ušiju – mogu da potpišem: “All You Need is Now” je odličan album.

Od prvog udarca bubnja u naslovnoj pesmi, preko klasične novo-romantičarske “Being Followed”, do pesme-blizanca esencijalne “The Chauffer” – a to je “The Man Who Stole The Leopard” u kojoj se pojavljuje već spominjana Kelis, sve do najboljih četiri minuta albuma – sjajne “Girl Panic” – a zatim do “Runaway Runaway” i “Before The Rain” koje nastavljaju tamo gde su nekada “Last Chance on Stairway” i “Save A Prayer” stale, sve to, ispresecano kratkim gudačkim pasažima (!!!) čini  ovaj album vrednim preslušavanja više puta – ukoliko ste DD ikada voleli. Ostali ih neće zavoleti ni sada.

Za one koji su odrasli okruženi drugaricama koje su se u potpisivale po sveskama i spomenarima kao „Jaca Le Bon“ i „Caca Taylor“ ovaj album biće često vožen vremeplov. Za one mlađe biće karta za put ka otkrivanju starijih albuma. Za mene će biti razlog više da, ukoliko Beograd ponovo bude ucrtan u plan turneje kao 2005., odem na koncert Duran Duran. 

Na prošlom koncertu Sajmon nije falširao čak ni na mestima na kojima je mašio na albumima. Konačno je naučio kada da uzme vazduh, kako da peva "iz stomaka", mada sada to zapravo više nije ni važno.

Duran Duran su ovim albumom opisali pun krug i dokazali da su konačno veliki bend, koji je konačno naučio lekciju iz silnih malih grešaka koje su do sada napravili. 

Konačno - na početku teksta pominjani „Dragstor“ se od pre nekoliko nedelja ponovo emituje na talasima Radija 202, petkom od 20h. Dragana Kaucki ponovo najavljuje Duran Duran.

A Dejvid Linč dolazi na kraju, kao reditelj njihovog noćašnjeg koncerta održanom u Los Anđelesu. Ovako je to izgledalo:

Veliki crveni krug na belom. U njemu, ljudi.

Beograd, Trg Republike, 19. mart 2011 [foto: Tanjug]

Zanimljivo: slučaj keruše Mile, katastrofa u Kraljevu i zemljtroes i cunami u Japanu su po intezitetu i broju reakcija događaji gotovo identične važnosti za Srbiju u proteklih 12 meseci. Štaviše - ovaj poslednji je izazvao možda i najsnažniju reakciju, iako je od nas, geografski – najudaljeniji.

Priručno znanje psihologije onemogućava me da imenujem taj fenomen. Ipak, iskustvo neminovno upućuje na činjenicu da kao društvo generalno najglasnije reagujemo na drame koje su iznenadne; koje nas zateknu usred svakodnevice koja je takođe dramatična, mada to više i ne primećujemo. I možda je to jedan od razloga: već dvadeset i više godina svakodnevica nam je tako gadna da nam je potrebna dupla doza drame da bi se prenuli i doživeli - katarzu. Više od dve decenije razvlačenja po mukama, gnjavljenih poput kora za pitu (u kojoj smo mi valjda mleveno meso?) očigledno nas je učinilo imunim na drame koje se iz dana u dan razvijaju kroz nove epizode, sve nam je postalo normalno.

I ako smo dosegli stepen otupelosti u kojem katarzu možemo doživeti još samo ukoliko je udarac nenajavljen a doza čemera veća od propisane, ostaje pitanje: otkud – Japan kao katalizator?

Živimo u društvo u kojem je vraćeni novčanik vest dana.

Vest nedelje je nedavno bila priča o vozaču i jednoj ženi koji su jedini, u punom autobusu, skočili da spreče otmicu devojčice od 13 godina.

(Postavljanje ovog pitanja nije pokušaj ni merenja snage ni ispravnosti reakcije: svaki čin pomaganja drugom biću na ovom blogu dobija aplauz.)

Valja se podsetiti a istovremeno i naučiti važnu lekciju: ne tako davno Japan je ipak percepiran kao saradnik nacista, nacija koja se u II svetskom ratu našla na suprotnoj strani; zatim kao kolevka ljudi kojima je čast sve i u kojoj Ministar saobraćaja daje ostavku ako je zbirno godišnje kašnjenje svih vozova Japana veće od nekoliko minuta; te, u proteklih nekoliko decenija – nacija čija (prvenstveno) tehnološka dostignuća pomeraju čovečanstvo ka blagostanju koja se ponekad graniče i sa mitovima, tj. preterivanjem.

Očigledno je da je Japan uspeo da se rebrendira, odnosno u praksi sprovede naizgled pretežak zadatak da od države (na fizičkoj ravni) čija su dva grada sravnjena do temelja zablista ponovo punim sjajem, odnosno da od nacije (na perceptivnom nivou) kamikaza koji su se borili protiv saveznika postanu poštovani kao nacija vrednih ljudi.

Tu pokaznu vežbu promene Srbija još uvek nije sprovela u delo, ali je možda reakcija Srbije na zemljotres u Japanu prvi, mali korak ka toj suštinskoj promeni.

Građani Srbije su definitivno proživeli katarzu – posmatrajući iz daljine prirodnu katastrofu koja je pogodila Japan (i pokrenula lančanu reakciju ostalih katastrofa). Prepoznavši Japanski narod kao prijatelje kroz vidljive simbole pomoći (vidi pod: autobusi u Beogradu) ili kroz informacije kolika je ta pomoć bila – Srbi su se, kroz do sada nezamisliv broj ideja, akcija i kanala, posvetili – pomaganju drugima, kategoriji u kojoj nismo briljirali, naročito kada su drugi blizu nas, na korak ili dodir, odnosno kada smo u pitanju mi, sami.

U komentarima na vesti čak se mogu naći i konkretne ponude – Srbi nude građanima Japana svoja imanja, zapuštena ili čak i ona na kojima žive, da se presele ovamo i počnu novi život, tolika nam je zemlja, toliko neiskorišćenog prostora a nigde ruke da zemlju obrađuje i nešto stvara, ostavljaju ljudi poruke na engleskom, brojeve telefona; pojavljuju se i oni koji žele da usvoje decu koja su ostala bez roditelja u katastrofi, koja, zapravo, još uvek nije gotova. 

U danima nakon nesreće je objavljeno da će Japan i u 2011. nastaviti da pruža pomoć Srbiji (i to iznosom koji nadmašuje pomoć koju je naša Vlada poslala Japanu u danima nakon nesreće). Naravno - ni Srbija kao država ni njeni građani ne mogu poslati ne znam kakvu novčanu pomoć, ali su gestovi, odnosno niz akcija poput one juče izvedene na Trgu Republike možda i značajniji od novca: ne mali broj ljudi je svojim delanjem pokazao da nam je stalo do drugih, čime smo napravili mali, ali važan korak u promeni pogleda na Srbiju sa strane. Jer, barem spolja gledano – ovo sada liči na domaćinstvo koja više brine i o dalekim rođacima više nego o prvim komšijama ili samima sebi - a to, ma koliko iracionalno bilo, šalje signal ne samo narodu Japana već i nama samima; da nisu sve ljudske vrednosti istrebljene u Srbiji za proteklih dvadeset godina, iako tako često samooplakujemo sopstveni pad; te dokazuje da Vlada jedne države ili sistem može biti ovakav ili onakav, ali da su ljudi ipak u Srbiji uspeli da prežive, ponovo počinju da se samoorganizuju, želeći da budu ljudi, ujedinjeni idejom pomoći, što nikako nije malo – jer se pokazalo da nekakva energija ipak postoji.

Ta i takva energija valja biti iskorišćenom: jer, kao što smo u proteklim danima čitali vesti koje se dramatično razlikuju od našeg životnog iskustva (putevi koji se grade za 4 dana; kako Japanci i nakon katastrofe čekaju u redu za vodu i hranu; kako nije zabeležen porast kriminala; ...) – tako bi sada od Japana nakon lekcije o rebrendiranju nacije, sada valjalo naučiti i ove druge.

Nama će biti bolje.

Nećemo više samo bolje misliti o samima sebi, već ćemo bolje i živeti.

I valja požuriti sa učenjem.

Uskoro ćemo se ponovo izdeliti i posvađati oko nove teme, da li je Pukovnik poslednji branilac slobodnog sveta ili ne, do sledeće nedelje ćemo pronaći još barem tri priče nad kojima možemo filozofirati i nadglasavati se – i prilika ostaje propuštena.

[. . 8 . . ]

"On the count of ten you will be in Europa..."

A možda ova osmica iz naslova samo padne na bok,
i postane znak za
beskonačno.

[Zagreb]

Dok gledam ka vrhu Sljemena kroz šoferku razmišljam da li pokušati sa uvođenjem sistematizacije, poput sledeće:

„Možeš da kažeš da si bio u gradu tom-i-tom ukoliko si:

• proveo u njemu više sati no što si do njega putovao;

• minimum jednom si obedovao,

• sa nekoliko ljudi si i prozborio.

Sve manje od toga se ne priznaje kao poseta.“

Po pravilima jednoglasno usvojene sistematizacije, danas sam bio u Zagrebu zapravo prvi put, posle 23 godine. 
(Prethodni put smo bili prekratko da bi se brojalo, predaleko od centra.)

Gotovo sve što sam onda o Zagrebu znao, dolazi iz Džonijevih pesama, Tribusonovih knjiga, Pavličića, „Smogovaca“, serije „Lažeš, Melita“, demo snimaka Psihomodo Popa, Rundeka, „Nedeljnog prepodneva“ i tekstova o staroj akciji „BG-ZG: Dobrodošli - bolje Vas našli“.

Sada, na žalost, ne znam mnogo više. Poneki film i serija, vesti o prosvjedima.

Ladislav mi je pričao da je za vreme njegovog nedavnog boravka ugledao „Marš na Drinu“ u izlogu kioska na Trgu Bana Jelačića.

Prolazim istom ulicom u kojoj sam pre 23 godine kupovao zvanična izdanja u Jugotonovoj radnji a bootleg izdanja The Sisters of Mercy na samoj cesti.

U istoj toj ulici sada po knjižarama tražim „Pjesme uz koje ne plešem“ – izvorno beogradskog pisca a sada kanađanina Dragana Todorovića, knjigu koju je izgleda objavila meni nepoznata naklada iz Rijeke, do Beograda nije stigao nijedan primerak.

No, nema.

 .

Alek otkriva zahvaljujući pristupu wirelessu dobro mesto za ručak, konobarici ne smeta naš srpskohrvatski u kojem se sudaraju kafa, juha, mleko, mlijeko, hleb i kruh.

No, to je valjda normalno. 
Mi i dalje govorimo „kuća“ i „domar“, a oni „dom“ i „kućepazitelj“. 

I onda dođe vreme da krenemo - kući.

Bre.

Lefkada #3 [Rozoli i čamdžija]

Otvaram bocu, odlivam do polovine čaše i shvatam da nam je ostalo manje od polovine predivnog Rozoli likera, kupljenog na Lefkadi pre dva leta.

„Sir, You have to try it... It's called Rosoli and has taste like Christmas” izgovorila je vlasnica male radnje u centru Lefkasa, simpatična žena kratke sede kose i osmeha osunčanog koliko je to pristojno za jednu britanku i tom rečenicom uz takav osmeh preselila jednu od boca sa polica pravu u našu torbu.

Da je nastavila, u torbi bi verovatno završile i dve boce.

Da smo bili pažljiviji dok smo ga probali u samoj radnji – bilo bi ih i više.

Prvi gutljaj te slatke mešavine cimeta, pomorandže, limuna i „drugih začina” vraća pred oči tu plažu, tihu uvalu sačuvanu od gužve činjenicom da se do nje može doći na dva načina, od kojih jedan košta a drugi nije lak.

Lakši put podrazumeva korišćenje čamca koji polazi na svakih pola sata iz Ag. Nikitosa, obližnjeg seoceta koji krase mnoge sjajne taverne. Drugi, teži put, podrazumeva dvadesetak minuta hoda uskom stazom kroz rastinje a sa malo hlada, preko brda sve do spusta niz kozju stazu koja vodi do jedne od najlepših plaža Mediterana – Milos, tih i pitom, bez ijednog dokaza da je civilizacija iza brega i očigledno nezainteresovan za protok vremena, dovoljno prostran da gužve nema, koliko god čamdžija bio vredan.

Drugi gutljaj likera vraća u misli baš tog čamdžiju i matematiku nastalu tokom poslednjeg popodneva na Milosu, provedenog u stanju potpune fjake, pogled na zalazak sunca, zvuk talasa, srebrne bube što zriču „ostani”, udaljeni zvuk motora čamca koji vredno zuji tamo-amo.

Matematika, dakle:

(Broj prolazaka x prosečan broj ljudi u čamcu x 2EUR u jednom pravcu po osobi x tri meseca sezone) – (gorivo + amortizacija + i neka državi daje i 50% od zarade što je svakako nemoguće) = ...

Jednako?

Uh.

Mnogo.

Para.

I slobodnih dana.

Jednako: 

šta li ti radiš Nebojša u životu i gde li si samo pogrešio?

Treći gutljaj.

Kao na snimku - ništa se ne dešava.

Samo na tren prođe muzika iz „Mediterranea” kroz kadar.

Četvrti gutljaj.

Peti.

Šesti,

i tamo ste.
.