Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Milan Mladenović i Makarska, ili „tamo gde talasi zovu bela jedra”

Milan u Makarskoj, sedamdesete (c) Zadužbina Milana Mladenovića

Na obroncima Biokova i dalje žive oni koji pamte Milana kao bucmastog dečaka koji se sa drugarima iz Puharića spušta do plaža Makarske jašući ’magere’. Milan u to vreme već zna kako se magaretu komanduje da krene („Gijo! A može i - ’co!")

Pamti se i kako kao dete objašnjava ujka Martinu da Bog ne postoji, i te scene se prepričavaju uz glasan smeh: „Gagarin je bio gore, nije ga vidio!“

Jedan od bliskih prijatelja iz Makarske priča: „Za nas on nikad nije prestao biti išta više od dječaka s kojim smo se vozili na biciklu, igrali košarku i picigin, dijelili snove, planove i prijatelje. Mi smo svjedočili njegovoj neobičnoj nježnosti i nespretnosti koja je tražila popuštanja naše strane. Rugali smo mu se kad bi s plaže došao crven poput jastoga i mazali ga maslinovim uljem a na bolna leđa stavljali melem od gaze natopljene octom.“

Treći se dobro seća večeri kada su kao tinejdžeri svirali turistima i zaradili „prvi honorar“ od 5.000 (starih) dinara, o čemu je Milan tog leta pisao i roditeljima. Tokom razgovora neko će iz kutije izvući i fotografiju sa muzičkog takmičenja održanog na terasi hotela u Tučepima. Na sceni je kvartet, Milan je gitarista. Na poleđini fotografije piše: 30. VII 1977, Jadran, „Mikrofon je vaš“. Osvojili su prvo mesto.

Neki se sećaju igranja basketa („Milan je bio odličan tehničar“), drugi vožnje pikapom putevima ispod Biokova: „Milan stoji odzada. Diga je ruke i vrišti u vjetar, od tog osjećaja slobode“. Sećaju se kako uplovljava u luku na brodici kojom je njih nekoliko krenulo na plovidbu od Biograda preko Makarske ka Hvaru, iako niko od članova „posade“ nije moreplovac. Jedan pominje i druženje sa Rundekom u kasne sate na gradskoj plaži – „Darku je pobegao trajekt.“*

Pamte se dani na plažama Sveti Petar, Ratac i Nugal, sviranje Nila Janga na akustičnoj gitari, „ekstravangantni gosti“ koji su leti dolazili u Makarsku sa Milanom.

Više njih pominje mir i sreću kojima je zračio tokom poslednjih dolazaka. „Meni se čini da njegov osmijeh nikad nije bio veći i iskreniji i svežiji nego ovdje. Ovdje se zapravo samo smijao i uživao u svakom trenutku. S Majom mu se osmjeh proširio još par centimetara.“
Makarani znaju i kome je posvećeno „Jadransko more“.
Mali grad kraj mora i podno Biokova ovih je dana pun smeha, muzike i priča o Milanu.

Te slike su žive, pune boja.
Ima i modrih i zelenih.
Jer, Makarska je odista bila Milanovo “srećno mesto”.

*

Pisano za Zadužbinu Milana Mladenovića, u septembru 2025 > 

*Darko Rundek pominje istu epizodu u ovom intervjuu >>