Iako je poticala iz ugledne i izuzetno bogate sarajevske porodice - sa četrnaest godina postaje jedan od Valterovih kurira.
Odlazi u rat, zajedno sa starijom braćom.
Igmanski marš je preživela zahvaljujući čudu i dobroti komšije, Sarajlije.
Po završetku rata su se i ona i braća odrekli kompletne imovine u Sarajevu i raselili po različitim delovima Jugoslavije.
Od njih najbolje pamtim Slobodana, koji je plovio na 'Galebu', godinama, ali često boravio i u Beogradu.
Na fotografiji iz maja 1945 je vidimo sa titovkom i širokim osmehom na licu.
Po završetku rata Dobrila odbija 'Partizansku spomenicu'
(Nisam zbog toga išla u rat.)
Prvo dete joj umire od meningitisa.
U tridesetoj je ostala bez drugog muža, Milenka Milovanova, kojeg Sovjeti ubijaju u
ambasadi Jugoslavije, za vreme revolucije 1956.
Od odštete koju je nakon dosta ubeđivanja prihvatila od strane SSSR-a kupila je klavir za kojim je svirala moja majka.
U četrdeset i četvrtoj je postala baka prvi put.
Nakon trećeg razvoda, odbila je poslednjeg prosca, diplomatu koji se spremao za službu u Africi.
Želela je da "uživa u unucima".
Otkrivala mi je važnost knjiga, lepog vaspitanja ('hvala lepa' posle svake vožnje vozićem na Kalemegdanu, posle svake kugle sladoleda na uglu Kneza i tadašnje ulice Sedmog jula) i šta je hrabrost i neodustajanje.
(Uspela je da mi obezbedi i potpis Desanke Maksimović u "pionirskoj knjižici".)
Dobrila Živanović-Tomić je doživela 90 godina.
Ispratile su je tri ćerke, petoro unučadi i jedno praunuče.
Kakav život.
Hvala ti,
na svemu.
