„U zemlji krvi i meda“ (neko te filmove gleda)

Naravno da je gotovo nemoguće gledati „U zemlji krvi i meda“ čiste glave.
.
Višemesečna galama koja prati film još od faze priprema za snimanje istog a koja je eksplodirala proteklih nedelja u regionu unapred će vas nabrijati da u svakom detalju, kadru ili drugom planu tražite dokaz da je ovaj film protiv nas, bez obzira da li ste oni ili mi, da brojite koliko je poginulih po nacionalnostima (ima medija koji su i to radili ovih dana), da razmatrate šta je autorka želela da kaže kroz nemušte dijaloge te da li je za njih ili protiv nas (što nije isto) i tako dalje, i tako niže.
.
A vredelo bi podsetiti se: ova filmska priča je još pre snimanja proglašena problematičnom te su vlasti Bosne i Hercegovine na kratko Anđelini čak zabranile snimanje. U to vreme se jedan od analitičara istakao briljantnim pasusom koji kao da je prepisivao od naših: „Osuđuju se žrtve rata da donose mišljenje, a nisu pročitale scenarij! Pa, zašto bi ga i čitale? (...) Dovoljan je samo kratki siže koji se odnosi na temu, a to je već poznato. Zar se trebaju čitati dijalozi i analizirati kadrovi? Pa, kome je to bitno?”
.
Sa naše strane je, takođe, zabeleženo nekoliko divnih silogizama (ironičan sam, naravno), među kojima prednjači ingeniozna ideja da je srce anti-srpske kampanje zapravo Džon Vojt, Anđelinin otac, čija je krivica sadržana u činjenici da je kao dete upisan u školu „Alojzije Stepinac“ u Njujorku (Večernje Novosti: „To da je Džon Vojt praktično đak Alojzija Stepinca možda je ključ antisrpske kampanje Anđeline Džoli“). To što su istu školu pohađali i Alan Alda i Chip Taylor, Vojtov brat i autor genijalne pesme „Wild Thing“ ostaviću za drugu priliku - kao da neko pita decu da pristaju da budu upisana u školu pod imenom tim-i-tim - no - ova stereo histerija u čijem su prvom poluvremenu lupetali jedni a sad i jedni i drugi čini da od prvog kadra tragate za dokazima zavere u filmu koji je, suštinski, nevažan i zapanjujuće loš.

Večernje novosti u punom sjaju >>

.

No, to što je film loš trenutno ne smeta nijednoj strani: jedna strana ga, valjda rešena da se ishitrena zabrana snimanja što pre zaboravi - sad glorifikuje isti do tragikomičnog nivoa, dok druga odbija da ga gleda, verujući da će ukoliko ga ignorišemo i zažmurimo – problem nestati.

.

Šta se, zapravo, u filmu može pronaći?

.

Na fakultetu sam (na)učen da afirmativno posmatram svako - te i najgore delo – i iskreno sam se trudio da u ovom filmu pronađem nešto barem zanatski valjano. No - „U zemlji krvi i meda” nije imala čime da mi uzvrati. Izuzev pola minuta na samom početku filma, u kojima se čuje obrada pesme „Zemlja” Ekatarine Velike (pametan izbor) i koja nas uvodi u priču - u drugom minutu počinje da žulja očigledna nemogućnost uživljavanja u lik na stranom jeziku, da bi se do negde desetog minuta od zanatskih očekivanja uglavnom odustalo. Do dvadesetog minuta ste kao gledalac odustali od svake ideje da će u ovom materijalu biti nečeg katarzičnog, a sve nakon toga je neprijatno poput vožnje onim starim putem kojim smo nekad vozili ka moru - od Zenice preko Kiseljaka i onda Konjica, pa dole. Za neke - zanatski neprijatno, za neke - istorijski. I tako se film, nekako, otkrlja do kraja.

.

Kao i u ratu, u ovoj galami oko filma - nema nevinih. Nevini, jebi ga (da izvinete) ginu bez galame. Galamdžije uglavnom prežive, te iz svega izađu još deblji i glasniji a mi – još tiši i siromašniji (ili, što bi rekle sarajevske Štuke: „A vi ste obična bagra s koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mrznje, gluposti i straha.”)

.

Anđelinina naknadna uveravanja da je želela da snimi ljubavnu priču su prilično besmislena i trapava, ako se zna gde se ta ljubavna priča odvija. Dodatna uveravanja da ovaj film zapravo osuđuje međunarodnu zajednicu iskrena su koliko i glumci u filmu „Ranjena zemlja” Radoslava Lazića. Snimati film sa ovakvom pričom petnaestak godina nakon završetka rata čiji su mnogi aspekti i dalje tabu tema i maštati da će film biti izbalansiran može biti stav samo totalnog amatera, a gđa Džoli je ovim filmom pokazala da je prosto - amater.

.

Sa druge strane - to što su oni sudili o filmu unapred bez čitanja scenarija a mi sudimo o filmu bez gledanja, glupost je iste vrste, koju najglasnije sprovode oni koji od galame mogu imati najviše koristi, bez obzira na to kojoj strani pripadaju. Krv i med sipaju se sa obe strane. Neki nisu sav med iz tegle ukrali, drugima nije dosta krvi proliveno, te hajde da odugovlačimo s krajem još malo, možda (po „frajtagovoj piramidi”) dođe još neki momenat poslednje napetosti, možda se još malo ušićari na nesreći.

.

U toj, bukom prezasićenoj atmosferi, nikako da ispliva mnogo ozbiljnije pitanje, kojim bi trebalo da se pozabave oni koje anđelinina verzija peče i žulja: Šta bi bilo da je „U zemlji krvi i meda” – "dobar film"? Da preformulišem - šta bi radili da je Anđelina snimila film koji je zanatski odličan i koji raznosi blagajne u paramparčad?

.

U ovom slučaju možemo seiriti (stara srpska reč ;) što je film finansijski propao i zabeležio zaradu koja je daleko ispod uloženog; gledati kako mu je ocena na IMDB svega 3.6/10 (ovde su sprovođene čak i koordinisane akcije „obaranja ocene” na tom sajtu, iako film nije bilo moguće pogledati i super nam je ta strategija – prvo pucate pa pitate ko je) i lupetati kako je sve to arapski novac što je nadrealna glupost (pogledati producentsku filmografiju Džolijeve i Pita i shvatiti nemogućnost pojave arapskog novca u ovoj priči) te beležiti činjenicu da je na projekciji u Beogradu bilo 12 ljudi, zamalo i imena da im objave. (Uzgred, neki regionalni mediji tvrde da je "U zemlji krvi i meda" četvrti po gledanosti u Srbiji i Crnoj Gori"?)

.

Šta bi, dakle, tačno radili da ovaj film ima sjajne prihode, visoke ocene i gomilu onih fensi venčića sa festivala na plakatu? Šta bismo uradili kada bi taj film i publika i kritika shvatili ozbiljno?

.

Ukoliko nastavimo da se ponašamo u duhu naše diplomatije, to jest u nama omiljenom Kalimero-Koštuničinom modu, oličenom u odbijanju prihvatanja da nešto postoji ukoliko nam se ne dopada, sledeći put ćemo proći mnogo gore.

.

Umesto vređanja i okretanja glave u stranu - možda bi bilo bolje otići u bioskop, pogledati film (u oči :), pronaći mu slabe tačke i napraviti nešto bolje od toga.

.

Ukoliko nam je stalo da se za borimo za našu stvar, tj. istinu.
.
Molim vas, ne pokušavajte to sa Šotrom. Jeste da je čak i on bolji reditelj od Anđeline, ali jedan Boj na Kosovu je sasvim dovoljan.

.
Korisni tekstovi:
Emir Imamović Pirke - "U zemlji kravala i međa" >>
Vladan Petković - "Ko se boji Anđeline još" >>
.

2/12: za sada najbolje iz 2012 [muzika, preslušavanje]

Melanholični i melodični Sandro Perri, u čijoj muzici se čuju daleki odjeci Arta Lindsaya; sjajni Robert Glasper Experiment koji je na jednom mestu okupio i MeShell Ndegeocello, Eryku Badu i izvrsnu obradu prestare pesme "Letter to Hermione" koju je davno pevao Bowie; Bruce "The Boss" Springsteen čiji je novi singl već na set-listi Obamine kampanje (kao i Arcade Fire); tamni a zavodljivi The Brandt Brauer Frick Ensamble; Chairlift koji koriste najbolje od muzike osamdesetih; sjajni Of Monsters and Men; akustični Punch Brothers a koji neodoljivo podsećaju na Radiohead; čika Leonard Cohen; uvrnuti Django Django; Polica čija pojava na trenutke podseti čak i na Elizabeth Fraser, te na kraju Paolo Fresu i Omar Sosa obrađuju Paul Simona.
.
.
Uživajte u otkrićima iz prva dva meseca 2012. 
Biće ovo dobra godina.
Mislim na muziku, naravno.

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

"Ono što pokušavam sad" [39 pesama, #26]

Leto je, 1992.

Nisam još uvek student, kao ni većina prijatelja sa kojima sam tih dana u koloni - no, dok se kolona kreće gradom - to nije ni važno.
Činjenica da sam konačno dobio pravo glasa daje mi, verujem, pravo da se bunim.

Petnaestak dana ranije, tadašnjoj Jugoslaviji su po prvi put uvedene sankcije.

Ništa ne izgleda dobro. 

Mi pokušavamo da nešto promenimo..
.

Niko od nas u koloni, zapravo, ne zna šta nam se još sprema.

No, instinkt nam govori više od zvaničnih vesti, kao i obećanja da smo jači i od sudbine.

.

Znam da tog leta nisam otišao na more. 

Znam da nema cigareta - odnosno - kada ih ima - nema onih kojih je bilo juče.

Ne dopada mi se korov koji raste iz TV ekrana.

I znam da mi se ne dopada u kakvom stanju su se, nekoliko meseci pre toga sa linija vratili prijatelji koji su bili prva generacija onih koji su pucali pravom municijom u prave mete.

.

Zato, mi hodamo, pravimo put.

.

Veličanstvena je ta reka ljudi koja se vidi sa vrha Kneza Miloša, kao i onaj tren kada se osvrneš oko sebe i vidiš da je još mnogo njih iza. 
.
Mladi smo i ne plašimo se - verovatno zato što ne znamo koliko glava aždaja zapravo ima.

Silazimo niz Kneza Miloša i penjemo se ka Dedinju.

Pokušaj probijanja kordona ispred njegove kuće nije, pak, nimalo veličanstven, dok je Borisova opaska usred pokušaja proboja kroz kordon gotovo zabavna u tom trenutku:

"Jebote, pa ja sam prvi do pandura!". 

Nema kamenica, niti previše modrica, ipak su ovo samo studenti i čak i policija to dobro zna, nema prekomerne upotrebe sile.

.

Kordon, naravno, nije probijen. Pokušali smo, ali nismo stigli do njegove kuće, nismo mu došli pod prozor.

Idemo nazad, gotovo u tišini.

Nismo napravili put.
.

Toplo je. 
Na zemunskoj strani, sa druge strane reke se vide oblaci.

.

Kasno popodne je, vratili smo se na Plato.

Ekipa se razišla.

.

Oblaci su sada već iznad Studentskog trga, dok se zraci sunca probijaju iz pravca Knez Mihajlove i osvetljavaju krošnje u parku.

.

Vasina ulica je još uvek zatvorena za saobraćaj i potpuno je tiho.

Jedino vozilo u pokretu je "mobilni razglas" - kamion opremljen agregatom i zvučnicima (možda isti onaj sa kojeg su par nedelja ranije Milan, Čavke, Cane, Gile i prijatelji pevali "Mir, brate, mir") lagano se udaljava od Platoa.

.

A sa zvučnika zagrmi jedan od najmoćnijih Antonovih rifova.

Taj rif je zapravo tu umesto grmljavine.

.

Počinje kiša, blaga, letnja.

.

Palim cigaretu, tog dana se puši "sarajevski" Bond. 

(Naravno da pamtim svaki detalj.)

.

Stojim sam na sredini kolovoza.

Kiša postaje sve jača i ja uživam na tom pljusku.
.
Gotovo da se osećam slobodnim, barem na tren, 

iako mi nebo pada na glavu, 
što, zapravo, još uvek ne znam.
Saznaću to tek kasnije, u godinama koje su dolazile.



Dvadeset godina nakon tog leta - i dalje žalim što nismo došli do njegovog prozora. Nešto bi, svakako, bilo drugačije. 

Ovako, ostaje ti samo gorak osećaj da taj pokušaj nismo iskoristili.

.

Zoran Kostić Cane je imao manje od 25 godina kada je napisao ovu pesmu.

Ja sam sada blizu 40. 
Cane je nešto kasnije utehu pronašao u veri, ja verujem sve manje.
.
Izuzev u činjenicu da vredi pokušavati i "šutirati mrak, dok iz njega ne poteče svetlost."
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.