Havana.
Habana.
Pohabana.
Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.
Habana.
Pohabana.
Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.
Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester otplivala "Bal na vodi". Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.
Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.
Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš tri ključne činjenice, ovim redom: ne možeš zabeležiti sve, nećeš poneti njihove duše na traci, jer nije ovo doba dagerotipije - i ne moraju baš sva siromaštva biti zabeležena na traci; nećete se od toga bolje osećati ni oni ni ti ni prijatelji kada budu gledali zavaljeni u lazy bags hiljadama milja daleko.
Gledaš, upijaš zvuk motora i znaš da ćeš svaki tren ovog putovanja pamtiti dugo i kroz snove.
Gledaš ljude na zidu korzoa, pecaroše, klince, starce, velike mame i malu decu, bicikle i zastave koje kriju američku ambasadu i odjednom shvatiš da si zavoleo Kubu, iako je zapravo uopšte ne poznaješ. Ili je ona zavolela tebe i to što nisi nasilan prema njenoj deci i daješ za njihove uslove nerazumno visoke napojnice.
Nogu pred nogu, lagano, delom Habane namenjenog turistima. Bez obzira na renoviranja, jasno je da je pravim sjajem sijala pre 1959. Dobro poznati komunizam izbija iz sveže prekrečenih zidova, masna farba i linije, da li je beše Brodski napisao da je ceo SSSR jedna dugačka masna linija u nivou glave, nije zapravo trenutno ni važno.
Ulaziš u čuveni Nacional, predratna tajkunarija u punom sjaju, Las Vegas na Karibima, zlatne ručke i zlatna kazaljka nad liftom koji se zatvara rešetkom, ispred hotela kadilaci u nizu od roze preko svetlo zelene do nežno plave, čudno deluje taj mali geto - parking ispred hotela, jer odmah iza njegovih zidina ponovo počinje pohabani grad, zanosnog ritma, membrane udaraljki pobelelih od crnih palčeva i mulati, belci, crnci - svi stoje u redu za najjeftiniju picu, toliko jeftinu da je turisti čak i ne uzimaju u obzir kao izbor a nekako si siguran da je bolja zabava u tom redu ljudi nego u špaliru iza vodiča.
U danima "Proslava" na trgu ispred Kapitola nepregledne šahovske table za simultanu igru. Pažljiviji posmatrač će primetiti iskrzane ivice crnih i belih kvadrata, karton, vlagom rastočeno drvo, krive figure. Sve to ne smeta: na tabli je odnos figura takav da je i laiku jasno da ovde igraju majstori, mada retko koji pupkom stiže do ivice stola. Nedaleko od njih, ispod montiranih šatri dele se knjige. Na bini, desno, svira orkestar.
U danima "Proslava", program se sa bine prenosi razglasom u celom gradu. Dok hodamo iza Kapitola tražeći način na koji je iscrtana mapa Habane, odjednom se začuje muzika iz "The Simpsons". Da li Komisija za Moral zna o čemu se radi ili se serija čita kao "antikapitalistička"? Sklon sam mišljenju da je ovo prvo. Ukoliko i nisam u pravu, ne insistiram, ali želim da verujem da je u pitanju prosta subverzija, podmetačina onih koji slušaju dugotalasne radio prijemnike i kriju antene u ispod lošeg crepa, kao u "Bas saksofonu" Škvoreckog, ta misao me raduje iako uopšte nije ni mesto ni vreme.
Loše odsviran ton gotovo da se ne može čuti. Svaki pokret ruke preko žica ili membrane bubnja je na pravom mestu, odmeren, pomalo preterano pozerski, ali sjajan. Na ulicama Habane se muzika zaista može čuti na svakom uglu - veoma retko sa zvučnika, jer oni, gotovo, da ne postoje. Muzičari po kafanama, kafeima i baštama restorana i hotela, ponekad samo pijanista čije note je verovatno slušao i Laski ili Al Kapone, umornog lica ali gipkih prstiju, vozi kroz repertoar prekinut ranih šezdesetih. Često se sretne trio, na ponekom mestu i kao kvintet, zvuči bogovski, nisi gladan, žedan, ne smeta vlaga, ne smeta ništa. Žmarci i vlaga.
Bend Compay Segunda, koji smo imali sreće da čujemo, praši. Iako se oglašavaju kao "Buena Vista Social Club", među njima nema nikoga prepoznatljivog iz filma. No, to nije ni važno. Muzika je zanosna, kao i latino-azijatski par koji je izašao iz publike da igra, opušteno, ne kao atrakcija za turiste.
Miriše na vlagu i voće, beton opran vodom, nedaleku luku i kreme za sunčanje turista i njihove dece.
Obuzeti vlagom, nespremna deca Evrope počinju da mešaju imena koktela, revolucionara, ulica, naselja, hotela, znamenitosti, kuća, cena, ne razlikujemo ni vrste ruma, da li je revolucija pravedna ili je pojela i decu i roditelje. Mislim na Sela Peredajza i Dina Morijartija u Meksiku, iako nije mesto i poređenja nisu umesna. Ali, zar je važno.
Nastaviće se...
[drugi deo teksta >> ]
.
