Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači:

David Bowie: “Station to Station” / pedeset godina od putovanja ka izbavljenju

Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji.
A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.

Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama".
Po pričama svedoka - danima je ostajao budan.
Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao". 

Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.

Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.

Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje.
Sve suprotno od Zigija.
 
Iako je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo.

Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku ‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.

Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.

Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.

(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)

Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“

Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.

Godinu dana kasnije - ponovo će biti stanovnik Evrope.
Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje.

„Station to Station” objavljen je pre pedeset godina, na današnji dan 1976. godine.
Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.

Noćurak za gledanje u maglu / u sebe :: Mixtape

Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.

Ovaj je izrastao neplanirano.
Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš.
To je, nekako, dozvalo Lakiko.
Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike
za gledanje u maglu,
ili u sebe,
ili iznutra,
ko se čega manje plaši.