Simple Minds: “New Gold Dream ’81-’82-’83-‘84”, ili san o zlatnim godinama

“Uzdrman sam neprekidnom lepotom ove muzike” - napisao je kritičar Pol Morli na stranicama magazina New Musical Express 18. septembra 1982, dva dana nakon objave albuma “New Gold Dream”.

O Morlijevom talentu da prepozna i zabeleži veličanstveni trenutak u muzici je suvišno pisati. Zapisi o Bouviju, Joy Division ili Toniju Vilsonu koje je potpisao to potvrđuju.

Njegov tekst o petom albumu Simple Minds (i prvom koji je prodat u “zlatnom tiražu”, ha!) otkriva čoveka koji je za kratko vreme već nekoliko puta preslušao album, i koji je iskreno oduševljen lepotom koja ga je duboko takla.
Poslednje reči u tom prikazu kažu - “AND NOW you begin...”, što možemo prihvatiti kao poziv da sami otkrivamo momente koji će nas oduševljavati i pronaći svoja mesta u srcu i sećanjima, da tamo zauvek svetlucaju.

Mnogo hiljada preslušavanja kasnije “New Gold Dream” (NGD) i dalje ima isti, nepomućeni, zlatni odsjaj.

“Could have been years, or only seconds ago”, peva Džim Ker u “The Big Sleep”, jednoj od najlepših među prelepim pesmama sa ovog albuma.

To je zanimljiva odlika ovog remek-dela. Kao što postoje pesme, ili dugosvirajuća dela kojima vreme oduzima, menja, tamni, ili dodaje patinu i zrelo-zlatni ton, tako NGD za četiri decenije nije promenio tonalitet.

Bez obzira na to u kojem ste životnom ili godišnjem dobu, kada ste ga prvi put preslušali, koliko puta ste mu posvetili vreme, slušali ga ležeći na podu u noći razočaranja ili u jutru nove zaljubljenosti – ovaj album uvek deluje na slušaoca na isti način.

Pun je optimizma, ali i razoružavajuće melanholije.
Neke od pesama su sonični blizanci značenja reči polet,  iako u rečima tih pesama ima i sete kakvu ne očekujete od benda čiji je prosek godina dvadeset i tri, i koji je iza sebe već imao četiri pomalo nervozna i grublje brušena albuma.
Ovaj album je bio prekretnica i za njih, i može se izučavati kao dokument o trenutku okretanja benda ka svetlima koja ih dozivaju podjednako snažno ka prošlosti, i budućnosti.

(Nešto slično, iako u drugom tonalitetu, dogodilo se još jednom spektakularnom generacijskom bendu, a to su Echo & The Bunnymen koji će se u ovoj priči pojaviti još barem jednom.)

“New Gold Dream”, konačno, spektakularnim čini zvučna slika. Nežnije oslikana od onih koje su do tada stvarali, a kolorom bogatija od svega što su stvorili kasnije, u vreme najveće slave - ta zvučna slika je zasluga producenta Pitera Volša, koji je imao svega 21 godinu kada su počeli sa radom na albumu. Ono što je stvorio sa bendom nema direktnog naslednika u pop-muzici, a stoji ravnopravno sa najbolje produciranim albumima dekade.

Ako bismo tu sliku morali da opišemo rečima, posegnimo za Džimovim stihom koji kaže: “Sun is set in front of me / worldwide on the widest screen”. Dovoljno je.

Ipak, lepotu jednog albuma ne čini samo prostranstvo i boja zvuka, ovde oslikana eteričnim i grlećim klavijaturama, zastrašujućim basom Dereka Forbsa, Čarlijevom bestežinskom gitarom i spektakularnim bubnjevima za kojima su se smenjivala čak tri bubnjara, već - naravno- pesme.

Na ovom albumu se nalaze najmanje četiri „klasika” koje SM i danas sviraju na oduševljenje hiljada ljudi koji horski pevaju po halama sveta “Someone Somewhere in Summertime”, “Promised You A Miracle”, “Glittering Prize” i naslovnu pesmu. Tu je i jedna od najlepših pesama koju su SM ikada napisali - elegična “Big Sleep”. U “Hunter and the Hunted” briljira i neočekivani gost Herbi Henkok. Tu je i instrumental “Somebody Up there likes you” koji otkriva da srce ovog albuma pokreće međuigra klavijatura, basa i bubnja.

U totalu: 46 minuta i 6 sekundi “neprekidne lepote”, da potvrdim Morlijeve reči.



Džim Ker je pre nekoliko dana objavio tekst povodom godišnjice albuma u kojem kaže: “Znali smo da smo napravili hit-album”.
Bio je u pravu, ali vreme najvećih hitova je došlo nešto kasnije.
Simple Minds su nakon NGD promenili zvuk. Džim Ker je otkrio snagu svog glasa, Čarli je ponovo otkrio distorziju i bend je počeo da živi svoj stadionski “I say la-la-la-laaaaaaa” san.
 
U tom snu ih je pohodilo sve manje pesama koje su podsećale na “zlatne dane", a njihov zvuk i stil postali su toliko uobičajeni da su u nekom trenutku, možda pomalo nepravedno od strane kritičara dobili nadimak “U3 & The Bunnymen”. Bendu to nije kvarilo pogled sa vrha top lista.

Četrdeset godina kasnije Džim i Čarli (jedini preostali članovi nekadašnje postave) i dalje objavljuju dobre, korektne, ponekad rutinske albume. Sviraju u pristojno popunjenim halama, i imaju horsku podršku publike u pevanju starih hitova.

Na koncertima kojima sam prisustvovao “New Gold Dream”, “Promised You A Miracle” i “Someone Somewhere in Summertime” tresli su prostor i srca snažnije od “Don’t You Forget About Me”. Ili sam se ja više tresao.

Vratimo se svetlucanju.

Sada je vreme da ti preslušaš ovaj album >>.

Da li će ti to biti prvi put, ili hiljadito preslušavanje je najmanje važno.

Pred ovim albumom svi imamo isti broj godina,
i iste snove.

"And when you dream,
dream in the dream with me."

Noćurak :: Summer Mixtape #8 :: Desafinado

Između dva mikstejpa, vrelo je postalo zrelo.

Možemo još malo da se pravimo da nas leto neće uskoro ostaviti. Da uživamo u toplom vetru koji preliva pesme nežno poput talasa, da punimo patike peskom, uši zrikavcima, objektive zracima, glavu idejama kako ova jesen može biti lepša.
Da pevušimo „Desafinado“, pomalo van tonaliteta, usta slatkih od smokvi i lubenica koje pucaju od slasti.

Leto nagovaraju da ostane što duže: Henry Mancini, Sergio Mendes & Brasil '66, Sly & The Family Stone, Earth Wind And Fire, Jungle, L'Impératrice, Dimitri From Paris, Elvis Presley, Gaspard Royant, Stan Getz & Joao Gilberto, Zdenka Vučković, Kali Uchis, Helado Negro, Bebel Gilberto, Sessa, Izae, Darko Rundek, Serge Gainsbourg, Nate Najar, Forro in the Dark, Mario Biondi, Durand Jones & the Indications, Bobby Oroza, Adrian Quesada & iLe, Thomas Dybdahl, The Delines, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach.

"Life of Brian" ili - "Ti si Gospod i ja to znam, pratio sam ih nekoliko!"

Na današnji dan 1979. godine, možda najviše zahvaljujući Džoržu Harisonu koji je novčano podržao projekat u trenutku kada su se producenti povukli u strahu - svet je prvi put ugledao „Žitije Brajanovo“.
Neki od članova Monti Pajton grupe tvrde da takav film u XXI veku takav film verovatno ne bi mogao biti snimljen.
Kako bi sada svet reagovao na priču o mladiću kojeg narod meša sa obećanim mesijom, i koji ih uči da im za veru nisu potrebne vođe?

Erik Ajdl priča:
„Gilijem i ja smo se zapili u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama, o Džonu Klizu, o tome kako ga je loš majstor slabo zakucao na krst i kako ovaj daje upustva drvodeljama pošto su toliko nevešti. Pa se onda krst stalno rušio i on padao licem u blato... sve takve neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kada čovek sedi u lepom toplom Amsterdamskom baru i popio je nekoliko flaša holandskog piva.
Onda smo iznajmili gomilu holivudskih biblijskih filmova, i gledali sise Čarltona Hestona i onu mrtvačku ozbiljnost s kojom pristupaju svemu, i tako smo imali svež pogled na stvar.“

Majkl Pejlin: „Shvatili smo da je ključna stvar rekonstruisati biblijski period tako uverljivo da, ako stavimo savremene karaktere i savremene poglede, i oni budu uverljivi kao deo tog perioda. Onda smo videli, proučavajući Hristov život (što smo svi radili), da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu.
Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused!
Eto, imaš Brajana.

Sećam se kako smo stigli do raspeća i pitali se „kako ćemo sad to da izvedemo?“ Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod. Kada prihvatiš da to nije bio jedinstveni događaj, onda možeš uvoditi likove koji su u ona vremena mogli postojati, recimo onog velikog dobričinu koji su ponudi da jednome ponese krst, a taj smesta zbriše.

Ako smo rekli da će neko pevati na krstu, onda smo krenuli ovako da razmišljamo: „Ne ide, mnogo ćemo sveta uvrediti“. A sasvim se lako može argumentovati da je u to vreme moralo biti ljudi koji to nisu primali skrušeno. Hoću reći: ono što je prikazano na crkvenim vitražima, to je verzija koja je naknadno nametnuta... Naš cilj – ono zbog čega taj film vredi nije bio da kažemo „Isus nije postojao“, ni „Isus je bio varalica“ ni „Isus nije bio u pravu“, nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara – obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.“

Teri Džons: „Brajan“ nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao, ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi. Suština one scene: „Sandala!“ – „Nije sandala nego cipela!“ je u tome što predstavlja istoriju crkve u tri minuta."

(Iz knjige "Monti Pajton priča", Plato, 2009.)

*

Preporuka za gledanje - debata nakon premijere filma: