Noćurak :: Happy If You're Happy

Možda će ovaj mixtape zvučati još bolje ako ti ne otkrijem šta je privuklo baš ove pesme da se okupe na jednom mestu, poput noćnih leptirova i srebrnih buba oko svetla.

Možda će ti biti zabavnije da otkrivaš putokaze koji te vode od jedne do druge, bez suvišne priče.

Negde u miksu se krije i pesma koja kaže: „Read the directions even if you don't follow them.”

Stavi slušalice, i pusti maštu na volume.

Možda tebi ove pesme ispričaju drugačije priče nego meni.

Ako želiš, dojavi mi šta su ti rekli Andrew Bird, Baz Luhrmann, Bob Marley & The Wailers, Činč, David Bowie, Dope Lemon, Electronic, Fountains Of Wayne, J.J.Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Jarvis Cocker, Jens Lekman, Joe Strummer, Kae Tempest, Kevin Morby, Khruangbin, Mark Eitzel, Matt & Kim, Phoenix, R.E.M., Richard Hawley, Selena & David Byrne, She & Him, Shuggie Otis, Steve Harley, Talking Heads, The Mountain Goats, The National, The Shins, The White Stripes, Thomas Dybdahl...

Prešlicavanje za LiceUlice: „There is Power in a Union“! (maj 2022.)

Pokretači prvih sindikalnih protesta su brzo shvatili: da bi žar protesta varničio a učesnici osetili moć kolektiva – neophodna je muzika koja će artikulisati zajedničku energiju i pomoći nam da budemo kao jedan! Pre tačno 150 godina radnici su na ulicama zapevali “Eight hours a day and decent pay - It is for that they fight!”, refren najstarije sačuvane i objavljene sindikalne pesme “Eight Hours Strike” Bilija Pastora. Omasovljenje pokreta i sindikata pratio je i sve širi repertoar pesama, dok su muzičari postajali glas radnika u medijima i koncertima.

Ljudi koji gitarom i glasom proširuju područje borbe kao počasne sindikalne horovođe tema su ove priče.

Džo Stramer

Bez obzira na godine ili vrstu muzike koju je svirao - Stramer je uvek pevao o nepravdi, problemima i ne/mogućnostima radničke klase. Od pesme „Crumby Bum Blues” koju je snimio u vreme kada je imao nadimak „Vudi“ (po Gatriju) i nije znao šta je pank - do čuvenih reči „People can change anything they want to.“ - Stramer je bio na pravoj strani, kanališući ono što je i lično iskusio u vreme kada je radio u fabrikama za proizvodnju gume ili industriji tepiha.
Poslušajte ponovo „Career Opportunities“, „Clampdown“, „Magnificent Seven“... ili se setite kako su The Clash odredili cenu albuma „London Calling“. To je stav, tako se brane ideje.
Stramer je dokaz da iskreni glasovi odzvanjaju snažnije. A kada otpevane reči prate dosledna dela - večnost je zagarantovana.

Bili Breg

Najpoznatiji trubadur britanske pop-scene ili – „muzičar i levičar“. Od ranije inspirisan muzikom Boba Dilana i Vudija Gatrija – Bili je shvatio čime želi da se bavi na jednom koncertu The Clash, koje i dalje pominje kao etičke uzore.
Tokom karijere je snimio veliki broj poznatih i voljenih protestnih pesama („There is Power in A Union“, „Take Down The Union Jack“, „A New England“), sa bendom Wilco je odsvirao i neverovatan omaž Vudiju Gatriju (album „Mermaid Avenue“), javno se borio i protivio politici Margaret Tačer, na koncertima često svira „Internacionalu“; pozvan je da piše nove reči Betovenove „Ode radosti“, a na seminarima drži prezentacije pod naslovom „Odgovornost: protiv-otrov autoritarizmu“... Naslov njegove biografije možda ponajbolje otkriva suštinu njegovog dela i delanja: „Still Suitable for Miners”, u kojoj se bavi ne samo sopstvenim životom, već i Tačerizmom, usponom Džeremija Korbina i Bregzitom.
Tipovi poput Bilija su uvek neophodni na čelu kolone.

Brus Springstin

Najveća zvezda današnje priče, takođe veliki poštovalac Vudija Gatrija i autor nekih od najpoznatijih pesama XX veka o mukama i snovima radničke klase Amerike zapravo nema dan „ozbiljnog radnog iskustva“ u radnoj knjižici. „Jedini pravi posao koji sam u životu radio bilo je održavanje travnjaka i sređivanje komšijskih ograda tokom letnjeg raspusta. To sam radio da bih zaradio za prvu gitaru“ izjavio je svojevremeno. Ali, to Brusa nije sprečilo da napiše i otpeva pesme poput „Factory“, „Working on the Highway“, „The Promised Land“ i druge u kojima se prašina, znoj, umor, hrapave ruke, umorna glava, prazan račun i borba za bolju budućnost jednostavno čuju.
I to nije samo pitanje talenta.
Kada Brus zapeva „I'm working on a dream/And I know it will be mine someday” mi iskreno verujemo da nam Springstin upravo peva istinu, i da je naša borba vredna cilja.
Taj osećaj vredi kao deset prijatelja koji koračaju u koloni, uz nas.

*

Više o majskom broju magazina LiceUlice >>

Noćurak za ležanje u visokoj travi :: The Big Sky mixtape

Ovaj Noćurak je neočekivano procvetao.
Počeo je da klija iz sećanja na savet baka i deka:
„Ne leži se na travi u mesecu koji ima slovo R“, opominjali su, i ostavili nam na uživanje maj, jun, jul i avgust.
Na tu mudrost se nadovezao Milanov stih o ležanju na leđima i gledanju oblaka, za njim me stigao onaj stih Slobodana Tišme - "ja sam tako nevino nasmejan, dok ležim u visokoj travi“.
To me povelo ka pesama o oblacima, gledanju u nebo, plandovanju i odrastanju.
Oblaci su počeli da plove, krećući se gde im je volja i menjajući oblike kako im se hoće, a ne kako sam se ja nadao - koliko god želeo da neke pesme sačuvam u miksu.

Pesme o oblacima (Kejt peva - „That cloud looks like Ireland!“) bezbrižnosti i danima kada smo mogli da se sakrijemo od svega u visokoj travi; i one koje zvuče kao putovanje na oblaku iz visoke trave pevaju i sviraju: Arcade Fire, Belle and Sebastian, Júníus Meyvant, Paul Weller, Draga, Ika, Kings Of Convenience, Valerie June, The Antlers, Tomberlin, Jenny Hval, Kate Bush, Cocteau Twins, Sun's Signature, Helado Negro, Suba, O Terno, The Manhattan Transfer, Norah Jones, Kathryn Joseph, Charlotte Gainsbourg, Blonde Redhead & Ludovico Einaudi, Jay-Jay Johanson, Ólafur Arnalds, Cibelle, Kevin Morby, Cassandra Jenkins, Lavinia Meijer & Iggy Pop, za kraj.