"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.
Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.
A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.
Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.
Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."
* Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.
p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa. p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.
Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora. Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat: hrani se svakim talasom, korakom po pesku, zalogajem, pesmom čudnih ptica, sunčevim zrakom, ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova. (Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo. Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.) Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči, a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta. Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje. Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."
(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)
Uz te zvuke, slike iz života u razglednici:
Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj:
Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni). (I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...)
Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.
Još putopisa i audio-razglednica je dostupnoovde >>
"Stanje osluškivanja uključuje cijelo tijelo, ono priziva stanje pažljive prisutnosti.
Zvuk nije koncentriran, rijetko se percipira u nekoj točki,
doživljavaš ga kao dio prostora koji te okružuje." (Darko Rundek, 2011.)
"Nestade Jeršalajim, veliki grad, kao da ga nikad na svetu i ne bejaše."
(Mihail Bulgakov, "Majstor i Margarita", poglavlje 25, 1928-1938.)
O "Trećem svijetu" je najbolje pisati usred leta. Koža je sjajna od znoja, vlage i česte kiše; vreme je naizgled stalo, leto je zrelo i lepljivo, ali već osećaš da ga uskoro neće biti i da naigled beskonačni raspust ipak ima svoj kraj. Jesen neće zaobići tvoj deo grada, ne ukoliko ostaneš tu gde si.
Drugo najbolje vreme je bilo kada.
Slušanje "Trećeg svijeta" je neka vrsta igre, koju igram već mnogo godina. Vremenom sam naučio da vidim crvotočinu između udaraca u doboš i otkucaja bas-gitare, tu su pukotine malo pozelenele od tropske mahovine, dovoljno je uzeti vazduh i provući se.
"Trećim svijetom" može se lutati decenijama bez cilja, ali i bez želje da se lutanje ikada završi. Ludaci vremenom pomisle da prepoznaju krajolike i putokaze, i jedne večeri se ohrabre da iscrtaju mapu tog sveta, preciznošću dostojne prvih mornara koji su prošli Herkulove stubove. Te mape su maglovite i pune netačnosti, predimenzioniranih kontura i glasina koje raspaljuju maštu.
Nakon trideset i pet godina putovanja ovim albumom, ja se usuđujem da skiciram jednu.
U uglu mapa nepoznatog sveta koje su iscrtavali prvi pomorci obično su se nalazila otelotvorenja mornarskih strahova - Krakeni, Scile i Ihtiokentauri (o čijem postojanju svedoči i Borhes). Na ovoj mapi u tom donjem uglu nisu Behemot, Asmedaj i Abadona iz one prve pesme u kojoj nas svaki obrt pedala bicikle-sa-Nenom udaljava od stvarnosti, već, zbog Jeršaleima u koji ćemo stići uskoro – u uglu mape su, u čast dijaboličnosti sveta i Bulgakova - Behemot, Azazelo i Voland, koji pune uše stražarima da se pripaze u zoru.
Taj trio će se sa mape ceriti ka nama, dok rukama i šapama pokazuju dijagonalno iznad sebe, ka kopnu: jednoj zemlji, Pangei u kojoj od Međimurja do Anda nije daleko, kao ni od periferije Zagreba do Afrike i Južne Amerike, soc-realizam i pomahnitale diktature su komšije. Detaljnije posmatranje te mape će otkriti da među tim prostorima nema granica, a zatim ćemo shvatiti i da su nazivi toponima, obala i mora na toj mapi svima razumljivi. Ovde svako govori svojim jezikom ali se svi razumeju međusobno, borba je sveprisutna, odjekuju rafali garde, to nas ujedinjuje, po tome se razumemo, sve se to čuje u zvuku ovog albuma, kiša je svuda zelena,zvuk je voda na toj mapi, on sve okružuje.
Ukoliko bih pokušao da jednom rečju opišem zvuk "Trećeg svijeta", kolebao bih se između "nesvrstan" i "autohton". (A mogli bismo reći i "samonikao" ("te delom i samobitan", kaže enciklopedija). Lepo bi mu pristajalo i to "nesvrstan", no autohtonost je najluđa reč koja se može izabrati – zato što se najčešće odnosi na stvari koje su izrastale u izolaciji, odvojene od drugih, a "Treći svijet" je povezao u sebi šarenolike stvari sa svih strana sveta, da bi izrastao drugačije.
Čitanje starih intervjua, kao i knjige Anta Perkovića koja krije mnoge ključeve ("Rundek, između") pokazuje da je taj zvuk rezultat ozbiljne borbe i brisanja granica svih koji su ga stvarali. Oružje korišćeno u toj borbi su afričke konge, zampone, kene, brazilska cuica i talking drum, panove frule, gomila zvrčki koje se više nikada nisu pojavile u pop-muzici Jugoslavije ili barem ne u takvom odnosu. Strašna ritam-sekcija (Saher-Gulić), praskavi duvači, gitara koja kroz čitav album šalje tajne poruke morzeovim azbukom i klavir koji razbija formu – sve to stvara zvuk koji nije ničiji ali stiže odasvud. Ko je pažljivo slušao koncertne snimke Haustora iz 1982, a na kojima se neke od ovih pesama pojavljuju po prvi put, otkrio je kako je kratko vreme bend usporio i muzički sazreo. (I Rundekova lirika se promenila, ali o tome nešto kasnije.)
Rundekov glas i tekstovi raspiruju ideju slike sveta koji je u neprekidnoj borbi za slobodu, nezavisnost i nesvrstanost: "djevojke u luci pale za stvar", "bose žene koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom", "dječak sa puškom u ruci vodi me do logora", "dolari su vrući i miriše dim", "stražari su otrovani, konji su spremni", Rundek je "skriven iza lažnih imena", pod klupom su "sličice iz mašte za ratne godine", "momci sa automatima glume patuljke u vrtu"... sve je natopljeno borbom, otporom i vožnjom zaobilaznim drumovima, u oblaku prašine se nekima učini da vide i Korta Maltezea (Zoran Paunović je pisao da su Korto, Pišta i Šejn maske koje Rundek koristi da bi pokazao ko je on zapravo). Naspram toj borbi - tu su ljubav i telesno. Ko sumnja u njenu važnost u ovim pričama, evo mu stih "...njena koža slana i zlatna kao jutro miriše/slušam kako diše/čujem joj sne", eno i pesme "Babilonske baklje", jedine na albumu u kojoj postoje samo njih dvoje, nema plotuna u pozadini, pao je mrak, revoluciju ćemo nastaviti sutra, "nek za nama samo zvijezde jezde i igraju".
Nedavno, a tridesetak godina nakon što je ovaj album objavljen, Srđan Saher je gostujući na zagrebačkom Radio Yammatu >> otkrio i emitovao ne samo dub-verzije pesama sa ovog albuma, već i neke demo-verzije snimane tokom priprema albuma.
Tekstovi koje Rundek peva ili, preciznije – uglavljuje u već strukirane melodije se umnogome razlikuju od onih koji su završili na albumu, i daleko su od izbrušenosti i metafora koje sada naizust znamo. Na sreću, tu nije stao, ili su ga gurali da nastavi da istražuje i bori se.
U već pomenutoj Perkovićevoj knjizi Rundek kaže:
"Ja sam od Sachera stvarno najviše naučio (...) On je izuzetan autor, muzičar, izuzetna osoba. Jedino što ne idemo dobro zajedno. On je iskomponirao pjesme i donio mi pjesmu uz gitaru, jasnu ideju ritma, i neke indikacije o čemu bi htio da se u toj pjesmi radi, dvije riječi u refrenu, neku atmosferu, ili bi mi donio knjigu, ili bi otišli pogledati neki film... da me pokuša uvesti u atmosferu neke pjesme. A onda bih ja počeo krčkati dalje."
I zato, kada Rundek na koncertu najavljuje "Zadnji pogled na Jeršaleim" rečima "Lijepo je hodati po svijetu kad paralelno postoji neka stvarnost od knjiga." postaje jasno da je ta borba za nezavisnost (ili autohtonost) bila podjednako teška i za njega, i da se probijao kroz suvu pustinju sve do ulaza u Jeršaleim, tamo sreo onaj trio iz donjeg ugla mape, ali oni nikada nisu imali ništa protiv tipova poput njega, naprotiv.
*
I mogao bih još ovako, ali se negde pred kraj albuma ponovo nađem pred buketom putokaza i znam da je vreme za još jedan krug lutanja.
Neki od putokaza su isključivo muzički: Black Uhuru, King Sunny Ade, čak i Kid Creole. The Clash su i zvuk i stav; treći zovu da se ponovo krene ka vratima knjiga Maria Vargasa Ljose (ponovo pročitati "Panteleona i posetiteljke"!) i Sabata (Nikola tvrdi da su u te putokaze urezana i imena Amada i Huana Rulfa (tim putem još nisam išao), a tu je i ta fotografija petorice sa omota, grupica zaverenika ispred zida na uglu periferije Zagreba, slika mutna od uvećanja i provučena kroz filter, svedenost ovog omota me podseća da je to lutanje unutrašnja emigracija.
Mogao bih još, ali svako
MORA
da iscrta
svoju mapu, nećemo pronaći dve identične. (Neki tvrde da u "Trećem svijetu" nema ničeg ezoteričnog, ali to je zato što su na ulasku dobili samo turističku, kratkotrajnu vizu.)
Vanvremenski, vanprostorno i sinematično postavljen, ovaj album nakon trideset i pet godina zvuči sve bolje. Čak i ta pesma o radničkoj klasi koja je oduvek štrčala, a našla se na albumu iz razloga koji više nisu važni, i ona je vremenom dobila drugačiju dimenziju: Crni đavo iz pesme je u međuvremenu pobedio, poplaćao pića i učinio da najpodmitljiviji ostanu da prave štetu ovde, u našem svetu, a više nema ni perona sa kojeg bi se moglo bežati u raj.
Zato i dalje često bežim u "Treći svijet".
Tamo predaja i dalje nije opcija,
stražari su otrovani,
konji su spremni,
zora rumeni.
("Treći svijet" se odnedavno može slušati i na YouTubeu >> i drugim platformama (Deezer >>). Zvuk je pomalo tanak, bolje nabavi nedavno objavljeni remaster,
pali i vuci :) P.S. Voljeni "Radio Sevojno" je pre nekoliko meseci kreirao mapu "Trećeg svijeta", na svoj način. Topla preporuka za preslušavanje >>
