Noćurak od obrada, #6 [podcast]

Pol Sajmon je prvi počeo! Pre nekoliko dana pojavio se njegov novi album - In The Blue Light na kojem je obrađivao svoje pesme, 'one za koje je osećao da su ostale nezavršene'. Za njim je došla Madlen Pejru, obrađujući ponovo Koena i napravivši od 'Slobode' Pola Elijara divan snimak. Zatim je Debra Man objavila album obrada Džoni Mičel... Za njima su iz raznih foldera dotrčali Den Ojerbah, Black Box Recorder, Echo & The Bunnymen, Brajan Feri, St. Vincent, Bouvi, Depeche Mode, Džoni Keš, Kings of Convenience... sa obradama pesama Crowded House, Dilana, Brajena Ina, Bouvija, Springstina, Toma Petija, Talking Heads, Koena i Air... 
I tako je ovaj Noćurak sa obradama iždžikljao pre vremena.

Ovaj Noćurak je nešto mirniji i nežniji no inače. Iskoristi priliku - slušaj, dremaj, spavaj, sanjaj uz muziku i otvoreni prozor. Jesen je već tu, šunja se noću po gradu, kida lišće sa drveća i u prolazu ti namerno trese roletnu, hoće da te zaplaši. 

Ignorišimo je, dok još možemo.

A što se spavanja i ove emisije tiče, Venders je davno negde rekao da su najbolji filmovi oni uz koje se lepo utone u san.

Evo "Slobode" Pola Elijara, u prevodu Dušana Matića. 
U emisiji je peva Madeleine Peyroux.


"Na mojim đačkim sveskama
Na mojoj skamiji i drveću
Po pesku po snegu
Pišem tvoje ime.

Preko svih pročitanih strana
Preko svih belih strana
Kamena krvi hartije ili pepela
Pišem tvoje ime.

Preko pozlaćenih slika
Preko oružja ratnika
Preko krune kraljeva
Pišem tvoje ime.

Preko čuda noći
Na belom hlebu dana
Preko vernih godišnjih doba
Pišem tvoje ime.

Na svim mojim parčadima azura
Preko ribnjaka buđavog sunca
Preko jezera živog meseca
Pišem tvoje ime.

Preko polja preko vidika
Po krilima ptica
I na mlinu senki
Pišem tvoje ime.

Na svakom dahu zore
Preko mora preko brodova
Preko izbezumljene planine
Pišem tvoje ime.

Preko pene oblaka
Po znoju oluje
Preko guste i bljutave kiše
Pišem tvoje ime.

Preko blistavih oblaka
Po zvonima boja
Po fizičkoj istini
Pišem tvoje ime.

Po probuđenim stazama
Po putevima razasutim
Po trgovima preplavljenim
Pišem tvoje ime.

Na lampi koja se pali
Na lampi koja se gasi
Preko mojih sjedinjenih kuća
Pišem tvoje ime.

Preko ploda presečenog na dvoje
Ogledala i moje sobe
Preko mog kreveta školjke puste
Pišem tvoje ime.

Na mom ješnom i nežnom psu
Na njegovim načuljenim ušima
na njegovoj nespretnoj šapi
Pišem tvoje ime.

Na odskoku mojih vrata
Preko uobičajnih stvari
Na talasu blagoslovene vatre
Pišem tvoje ime.

Na svoj usklađenoj puti
Na čelu mojih prijatelja
Na svakoj ruci koja se pruža
Pišem tvoje ime.

Na oknu iznenađenja
Na pažljivim usnama
Daleko iznad ćutanja
Pišem tvoje ime.

Preko razrušenih skrovišta
Preko mojih survanih kula svetilja
Na zidovima moje dosade
Pišem tvoje ime.

Preko odsutnosti bez želje
Preko gole samoće
Preko koraka smrti
Pišem tvoje ime.

Na vraćenom zdravlju
Na isčežloj opasnosti
Na nadi bez uspomena
Pišem tvoje ime.

Snagom jedne reči
Ponovo počinjem svoj život
Rođen sam da te upoznam
Da te imenujem.

Slobodo."

Osvaldo Sorijano: "Najduži penal na svetu"

Estrela Polar, tim iz priče. Izvor >>

Najfantastičniji penal za koji znam izveden je 1958. na jednom izgubljenom mestu u Dolini Rio Negro, u nedelju popodne, na praznom stadionu. Estrelja Polar - Polarna zvezda - beše jedan bilijar klub gde se i kartalo, birtija za pijandure u jednoj nepopločanoj ulici koja se završavala na obali reke. Imao je svoju fudbalsku ekipu koja je učestvovala u prvenstvu doline jer nedeljom inače nije bilo ništa drugo da se radi, dok je vetar razvlačio pesak sa nadstrešnica i polen sa imanja.

Uvek su to bili isti igrači ili braća istih igrača. Kad je meni bilo petnaest, oni su imali trideset i izgledali su mi stari kao Biblija. Dijas - golman - imao je skoro četrdeset , i sedu kosu koja mu je padala na čelo kao Indijancu araukanskog roda. U prvenstvu je učestvovalo šesnaest ekipa i Polarna zvezda je redovno bila ispod desetog mesta. Mislim da su 1957. završili kao trinaesti. Vraćali su se kućama uz pesmu, noseći u torbama uredno složene crvene dresove, jer je to bilo jedino što su imali. Počeli su 1958. pobedom od jedan prema nula nad timom Eskudo čileno, drugom očajnom ekipom.

Nikom to nije privuklo pažnju. Mesec dana potom, naprotiv, kad su već dobili četiri utakmice za redom i bili na čelu tabele, u dvanaest naselja doline već je o njima počelo da se priča.

Pobede su bile za po jedan gol, ali je to bilo dovoljno da večiti šampion, Deportivo Belgrano, tim u kojem su igrali Padin, Kontante Gauna i Tata Kardles, bude potisnut na drugo mesto sa bodom manje. O Polarnoj zvezdi se govorilo u školi, u autobusu, na trgu, ali niko nije ni pomišljao da bi na kraju jesenjeg dela prvenstva mogli da imaju dvadeset dva boda a mi - dvadeset jedan.

Tereni su bili prepuni ljudi koji su dolazili samo da ih vide kako već jednom propisno gube. Bili su spori kao lađe i teški kao zemlja, ali su dobro pokrivali svako svog igrača i drali se kao magarci kada nisu imali loptu. A trener - neki tip u crnom odelu, tankih brčića, s mladežom na čelu i ugašenim opuškom u zubima - jurcao je duž aut linije i podbadao ih štapom od trske kad su prolazili kraj njega. Publiku je to zabavljalo a mi - koji smo kao mlađi igrali subotom - nismo mogli sebi da objasnimo kako su pobeđivali kad su bili tako loši.

Davali su i primali udarce s takvom preciznošću i s takvim žarom da su na kraju izlazili s terena oslonjeni jedni na druge, dok je narod pljeskao na jedan prema nula i doturao im flaše vina ohlađene u vlažnoj zemlji. Noću bi slavili u javnoj kući Santa Ane, a Debela Zulema bi se žalila kako bi izjeli i ono malo što je imala u frižideru.

Bili su prava atrakcija i u njihovom mestu su im sve dopuštali. Stariji su ih skupljali po kafanama kad bi se napili i kad bi zadevali kavgu; trgovci bi im poklanjali tu i tamo neku igračku ili bombone za decu, a devojke su im dopuštale da ih u bioskopu miluju i iznad kolena. Van njihovog mesta niko ih nije shvatao ozbiljno, čak ni kada su pobedili Atletiko San Martin sa dva prema jedan. Usred euforije, kao i ostali, izgubiše u Barda del Medio i na kraju prvog dela šampionata prepustiše čelo tabele, kad im je je Deportivo Belgrano dao sedam golova i tako ih stavio na svoje mesto. Svi smo tada poverovali da su se stvari vratile u normalu.

Ali već sledeće nedelje pobediše sa jedan prema nula i nastaviše tu svoju litaniju mučnih, užasnih trijumfa i do prolećnog dela stigoše samo sa jednim bodom iza prvaka.

Poslednja utakmica je ušla u istoriju zbog penala.
Stadion je bio krcat, kao i krovovi okolnih kuća i čitavo mesto je očekivalo da Deportivo Belgrano, kao domaćin, u najmanju ruku ponovi onih sedam golova iz prvog dela prvenstva. Dan je bio svež i sunčan, a jabuke na drveću počele su da rude. Polarna zvezda je dovela pet stotina svojih navijača koji su na juriš zauzeli tribinu, pa su vatrogasci morali da potegnu šmrkove kako bi ih umirili.

Sudija koji je svirao penal zvao se Erminio Silva, padavičar i prodavac lutrije u lokalnom klubu. Svi su shvatili da stavlja na kocku svoj posao kad u četrdesetom minutu drugog poluvremena, kod rezultata jedan prema jedan, i dalje ne dosuđuje najstrožu kaznu, iako su se igrači Deportivo Belgrana naglavačke bacali u šesnaesterac da bi ga impresionirali. Sa nerešenim rezultatom domaći su osvajali prvenstvo i Erminio Silva je želeo da sačuva svoj ugled pa nije svirao penal jer nije bilo ni prekršaja.

Ali u četrdeset drugom minutu svi smo zinuli kad je leva polutka Polarne zvezde zabio gol iz slobodnog udarca sa velike udaljenosti i doveo goste u vođstvo od dva prema jedan. E, tada je Erminio Silva pomislio na svoj posao, pa je produžio utakmicu sve dok Padin nije prodro u kazneni prostor i čim mu se odbrambeni igrač približio - dunuo je u pištaljku. Tek tada je dunuo, prodorno, nekako ceremonijalno, i pokazao na penal. U to doba mesto za izvođenje penala nije bilo obeležno belom tačkom i trebalo je odbrojati dvanaest koraka. Erminio Silva nije uspeo čak ni da pokupi loptu jer ga je desni half Polarne zvezde, Kolo Rivero, uspavao jednim udarcem po nosu. Izbila je takva tuča da nije bilo načina da se teren raščisti, ni da se Erminio Silva probudi. S upaljenom lampom, šef policije je prekinuo utakmicu i uspostavio red pucanjem u vazduh. Te noći je vojna komanda zavela vanredno stanje ili tako nešto i poslala po specijalni voz da pokupi iz naselja sve one koji nisu ličili na meštane.

Prema ligaškom sudu koji se sastao u utorak, preostalo je da se odigra dvadeset sekundi posle izvođenja penala. Taj posebni meč između Konstantea Gaune i Gata Dijasa na golu zakazan je za sledeću nedelju, na istom stadionu, bez prisustva publike. I tako je taj penal potrajao čitavih nedelju dana i bio je - ako me niko ne uveri u suprotno - najduži u čitavoj istoriji.

U ponedeljak smo izostali iz škole i otišli u susedno mesto da pronjuškamo. Klub je bio zatvoren i svi muškarci su se okupili na terenu, između ograde od živice: čekali su u dugačkom redu da pucaju penale Gatu Dijasu, a trener u crnom odelu s mladežom na čelu, pokušavao je da im objasni kako to nije najbolji način da se isproba golman. Na kraju su svi pucali svoj penal i Gato je odbranio nekoliko jer su pucali u papučama i običnim cipelama. Jedan omanji, ćutljivi vojnik koji je bio u redu, nabio mu je gol špicem vojničke cokule tako da je gotovo pocepao mrežu.

Predveče su se vratili u mesto, otvorili klub i počeli da se kartaju. Dijas nije progovorio čitave noći; zabacivao je unazad svoju sedu, čvrstu kosu sve dok posle večere nije stavio čačkalicu u usta i rekao:

"Konstante ih puca u desnu stranu."
"Uvek", rekao je predsednik kluba
"Ali on zna da ja to znam."
"Onda smo propali."
"Da, ali ja znam da on zna", rekao je Gato.
"Onda se baci na levu i gotovo", rekao je jedan koji je bio za stolom.
"Ne. On zna da ja znam da on zna", rekao je Gato Dijas, ustao i krenuo na spavanje.
"Ovaj Gato je svakim danim sve čudniji", rekao je predsednik kluba kad ga je spazio tako zamišljenog kako polako korača.

U utorak nije došao na trening, niti u sredu. U četvrtak, kad su ga pronašli kako šeta po železničkoj pruzi, pričao je sam sa sobom, u pratnji nekog psa s potkraćenim repom.

"Odbranićeš ga?" upitao ga je nervozno jedan službenik fabrike bicikla.
"Ne znam. Šta će to da mi promeni u životu?" upitao je.
"Pa, svi ćemo da se proslavimo, Gato. Pomerićemo dupe tim pederima iz Belgrana."
"Ja ću da se proslavim kad plavojka Ferejra bude htela da me voli", reče i jednim zviždukom pozva psa da pođu kući.

U petak je plavojka Ferejra bila za tezgom galanterije, kad je u radnju ušao načelnik s buketom cveća i s osmehom širokim poput rasporene lubenice.

"Ovo ti šalje Gato Dijas i do četvrtka ima da pričaš da ti je momak."
"E jadničak", reče ona s grimasom. Cveće nije ni pogledala, mada je stiglo autobusom u pola jedanaest iz Neukena.

Uveče su zajedno išli u bioskop. U pauzi je Gato izašao da puši, a plavojka Ferejra je ostala sama, u polumraku, s tašnom u krilu, čitajući po stoti put program i ne dižući pogled.

U subotu popodne, Gato Dijas je zatražio da mu pozajme dva bicikla. Otišli su do reke, da prošetaju. U suton je hteo da je poljubi, ali je ona odvratila lice i rekla mu možda u nedelju uveče, na igranci, ako odbrani penal.

"A ja, kako da znam?" rekao je.
"Kako da znaš šta?"
"Da treba da se bacim na tu stranu."

Plavojka Ferejra ga je uzela za ruku i odvela do mosta gde su ostavili bicikle.

"U ovom životu nikad se ne zna ko koga vara", rekla je.
"A ako ne odbranim?" upitao je Gato.
"Onda znači da me ne voliš", odgovorila je Plavojka. Vratili su se u mesto.

U nedelju kad se pucao penal, iz kluba je krenulo dvadeset kamiona prepunih ljudi, ali ih je policija zaustavila već na ulazu u mesto i naterala ih da ostanu tu kraj puta i da čekaju na suncu. U to doba i na tom mestu nije bilo ni televizije ni radija niti bilo kakvog načina da se sazna šta se dešavalo na zatvorenom terenu, tako da su navijači Polarne zvezde uspostavili poštansku vezu između stadiona i druma.
Službenik fabrike bicikala popeo se na jedan krov odakle se video gol Gata Dijasa, i odande je prepričavao šta se dešavalo drugom momku koji je stajao dole na ulici, i potom prenosio to sledećem koji je stajao na dvadesetak metara od njega i tako sve dalje, dok svaka pojedinost ne bi stigla do mesta gde su čekali navijači Polarne zvezde.

U tri po podne, dve ekipe su izašle na teren. Bili su obučeni kao da će stvarno da igraju utakmicu. Erninio Silva je bio u crnom sudijskom dresu, iznošenom ali čistom, i kad su se svi okupili na sredini terena, otišao je do Kola Rivere koji ga je prethodne nedelje opalio i izbacio ga s terena. Još nisu bili izumeli crvenim karton i Erninio je pokazivao izlaz tunela za igrače odlučnim pokretom ruke o kojoj je visila pištaljka. Policija je, najzad, ozgurala Kola, koji je hteo da ostane i vidi izvođenje penala. Onda je sudija otišao do gola i - pritegnuvši loptu uz svoj bok - odbrojao dvanaest koraka i postavio je na mesto. Gato Dijas se očešljao i stavio briljantin, pa mu je glava sijala kao aluminijumska šerpa.

Mi smo ga gledali sa zida koji je opasavao teren, tačno iza gola, i kad se postavio na liniju od kreča i počeo da trlja ruke, krenuli smo s opkladama na koju će stranu pucati Konstante Gauna.

Na drumu su prekinuli saobraćaj i čitav svet je zavisio od tog trenutka jer je već deset godina kako Deportivo Belgrano nije izgubio nijedan kup, niti ijedno prvenstvo. Policija je takođe želela da sazna, tako da su dopustili da se lanac glasnika uspostavi duž tri kilometra, a vesti su se prenosile jedna za drugom, razdvojene tek kratkim uzdasima, koliko je trebalo da se uzme vazduh.

Tek u pola četiri, kad je Erminio Silva uspeo da upravnici klubova, treneri i drugi mesni faktore napuste teren, Konstante Gauna je prišao da namesti loptu. Bio je mršav i mišićav, a obrve su mu bile tako guste kao da mu lice dele nadvoje. Toliko je puta pucao taj penal - posle je pričao - da ga je ponavljao u svakom času svog života,  u snu ili na javi.

U četvrt do četiri, Erminio Silva je stao na pola puta između gola i lopte, stavio pištaljku u usta i dunuo iz sve snage. Bio je tako nervozan, a sunce mu je tako udaralo u potiljak, da je u trenutku kad je lopta poletela ka golu, osetio kako mu se oči prevrću i pao je na leđa, bljujući penu. Dijas je krenuo jedan korak i bacio se udesno. Lopta je poletela ka sredini gola i Konstante Gauna je smesta naslutio da će noge Gata Dijasa uspeti da je skrenu. Gato je pomislio na večernju igranku, na poznu slavu, na to da će neko već dojuriti da šutne loptu u korner jer je ostala da poskakuje u kaznenom prostoru.

Mali Mirabeli je stigao pre svih i šutnuo je u aut, u žičanu ogradu, ali Erminio Silva to nije mogao da vidi jer se u napadu padavice valjao po zemlji. Kad se čitava Polarna zvezda bacila na Gata Dijasa da proslavi, linijski sudija je s podignutom zastavicom otrčao do Erminija Silve i sa zida smo čuli kako viče: "Ne važi, ne važi!"

Radosna vest je krenula od usta do usta. Gatova odbrana i sudija u nesvesti. Svi koji su bili kraj puta tada su otčepili baloniće s vinom i slavlje je počelo, iako je ono "ne važi" stizalo preko glasnika koji su ga s grimasom užasa mucali.

Konačna odluka nije pala dok Erminio Silva, pokošen napadom, nije stao na noge. Prvo je upitao "šta se desilo?" i kad su mu ispričali, odmahnuo je glavom i rekao da treba ponovo da se puca jer on nije bio prisutan, a pravila kažu da utakmica ne može da se igra ako je sudija u nesvesti. Onda je Gato Dijas razdvojio one koji su hteli da tuku prodavca lutrije Deportiva Belgrano i rekao da treba požuriti jer su ga te večeri čekali jedan sastanak i jedno obećanje, pa je otišao i opet stao na gol.

Mora da je Konstante Gauna imao vrlo malo samopouzdanja jer je ponudio Padinu da puca i tek potom je otišao do lopte, dok je linijski sudija pomagao Erminiju da stoji uspravno. Napolju se čulo kako trube automobili navijača koji su već slavili, a igrači Polarne zvezde su počeli da napuštaju teren u pratnji policije.

Šut je bio ulevo i Gato Dijas se bacio na istu stranu s takvom elegancijom i sigurnošću kakvu nikad više neće postići. Konstante Gauna je pogledao u nebo i zaplakao. Mi smo preskočili zid i otišli da izbliza vidimo Dijasa, onako starog, kako posmatra loptu u svojim rukama, kao da je izvukao premiju na vašaru.

Dve godine potom, kad je Gato već bio prava olupina a ja drski momak, sreo sam se opet oči u oči s njim, na dvanaest koraka. Delovao mi je ogromno, tako pognut i na prstima, s tim dugim raširenoim šakama. Na jednoj mu je bila burma, ali ne od plavojke Ferejre, već od sestre Kola Rivere, isto toliko indijanke i isto toliko stare kao i on. Izbegao sam da ga pogledam u oči, promenio nogu i šutnuo levom, nisko, znajući da neće stići jer je već bio izgubio gipkost i već je teško nosio svoju slavu. Kad sam otišao da izvadim loptu iz mreže, podizao se sa zemlje kao isprebijan pas.

"Dobro je, mali", rekao mi je. "Jednog dana ćeš naokolo pričati kako si dao gol Gatu Dijasu, ali ti niko neće verovati."

*

Prekucano iz knjige "Otkačene priče Latinske Amerike", sa španskog i portugalskog izabrali i preveli Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić, izdanje Geopotike, 2008.

Original/na španskom >>
Original čita Alehandro Apo, uz zvuke tanga >>

*

p.s. Osvaldo Sorijano je autor još jedne genijalne kratke priče o fudbalu "Galjando Peres, fudbalski sudija" >> . Tu ćeš otkriti zašto su svi gubili od Barda Del Medio, kluba koji se pominje i u ovoj priči.

Noćurak ti otkriva blago! :: [emisija]

To se svima dešava: sa ljudima, knjigama i pesmama.

Nedeljama, mesecima, godinama su tu ali ne obraćaš pažnju na njih, sve dok vam se orbite ne poklope. Onda se prvo iznenadiš a zatim samoprekorevaš što tom blagu nisi ranije posvetio vreme koje zaslužuje.

Za ljude ne mogu da ti pomognem, za knjige ne mogu ni sebi, hajde da se bavimo pesmama.

Večeras u Noćurku otkrivamo blago: pesme sa albuma objavljenih u poslednjih nekoliko nedelja i meseci. Neke smo već slušali ali želim da ti ih zavrtim ponovo, jer šta je pogrešno u ljubavi na drugi pogled? 

Amanda Shires, Astronauts, Etc; Bonjay, Calexico, David Bowie, Death Cab For Cutie, Egret, Jonathan Wilson, King Creosote, LUMP, Michael Stipe, Neil Young, Rayland Baxter, Richard Hawley & Corinne Bailey Rae, Sivert Hoyem, The Arcs, The Chills, The Heads, The Mynabirds, TOPS, Tracyanne & Danny, Tropics, Tunng, Villagers...

Noćurak se re-emituje na @RadioAparat i @Radio0230Kikinda