Noćurak za ćaleta

Večeras pesme koje su roditelji pisali deci;
one kojima su ćerke i sinovi uzvraćali roditeljima,

i nekoliko dodataka – pesme koje su me ovih dana lečile.

Johnny Cash, Cat Stevens, Paul Simon, Natalie Merchant, John Lennon, Loudon Wainwright III, Van Morrison, R.E.M, The The, The Flaming Lips, Pulp, Bruce Springsteen, Diane Birch, Bill Fay, Sting, Peter Gabriel, Matija Dedić, Veliki Prezir, Pink Floyd i jedna posebna za kraj.

Konačno: "Kocka, kocka, kockica", 15. oktobar 1980.

Nakon višegodišnje (zapravo, višedecenijske) potrage, tokom koje smo zaboravili i kako se tačno epizoda zvala i kada je emitovana, nekako već pomireni sa idejom da je epizoda verovatno izgubljena i obrisana... - Ana Davidović Wijnberg >> je uspela da je pronađe! :)

(Šta možeš da učiniš kada ti se neko razboli, u Srbiji)

Da  odmah odgovorim: prilično je crno i još malo crnje i ne možete učiniti gotovo ništa. 

Tačnije - malo od onoga što bi bilo normalno na kontinentu na kojem je pre dve i po hiljade godina zabeležena Hipokratova zakletva.

Tako da uglavnom možete da se zagrlite i zajedno plačete,
ili da se držite hrabro pred bolesnikom kao da je sve pod kontrolom, kao što će se i on pred vama junačiti a svima je zapravo ostalo samo da se nadaju da se čuda dešavaju.

Ne pišem ovo zato što verujem da će reči nešto promeniti. 
Ovde rečima ne možeš da promeniš ništa, više šansi imaš neartikulisanim urlikom od kojeg će se možda druga strana uplašiti za sopstvenu sigurnost te uraditi ono što joj je posao.

Pišem za one koji nisu do sada imali nesreću da leče nekoga ili sebe u Srbiji od teške bolesti. 
Možda vam pomogne da se na neke stvari pripremite. 
A možete samo da se pripremate, jer većinu tih stvari ne možete izbeći.

Pišem i zato što bi moj pokojni Brana više voleo da nakon svega uradim nešto možda korisno za druge, a ne samo da samo bljujem vatru i prolivam čemer.

*

Za nešto više od dva meseca, koliko je trajao naš pokušaj borbe, mi nismo ni stigli do lečenja. 
Prvi razlog je što bolest nije otkrivena na vreme. 
Drugi je taj što smo za svaki novi korak - pregled, pretragu, proveru, rezultat - čekali danima i danima, čak i kada smo išli sa preporukama, a najčešće zato što većina ustanova nema poverenje u rezultate druge ustanove, te se insistira na dodatnim pretragama, proverama i "najnovijim rezultatima", što nam je kralo vreme kojeg smo, sada znamo, imali premalo.

Zato je prva nadam se korisna stvar koju moram da vam kažem: idite na kontrole i ne dozvoljavajte roditeljima da ih izbegavaju.

Ne verujte ni sebi ni roditeljima ni bilo kome kad se počne sa "nije to ništa", da "će proći" i da je to "malo umora" ili "od godina". 
I nadajte se da za to zaposleno lice ume da čita te rezultate.
Nemojte se iznenaditi ako ne zna i zato tražite tumačenje istog rezultata od više doktora, makar to plaćali kao savete u privatnim klinikama. 
Dragoceno je.

Rešenje za ovo drugo, odnosno tu igru između dve vatre koju ustanove igraju međusobno, gađajući vas novim zahtevima da svako malo radite nove analize (koje ćete, naravno, najbrže završiti u privatnim domovima zdravlja ali možda ni to ne bude dovoljno brzo) nemam savet, ni rešenje. 

Spremite novce, 
naoružajte se strpljenjem.

*

Ukoliko se (nakon dosta napora, borbi i molbi) domognete smeštaja za bolesnika u državnoj bolnici, ne očekujte - ništa.

Primera radi, na palijativnom odeljenju Zemunske bolnice nema ni toplog čaja za bolesnike.
To je, znate, onaj napitak koji se pravi tako što kesicu osušene trave stavite u kipuću vodu.
Nema toga, nego donosite bolesniku to od kuće.
Ali ništa za to - nema ni empatije, koja je na tom odeljenju važnija od toplog čaja. 
Ono malo empatije koju smo osetili došla je od doktora kojem na odeljenju najviše problema prave njegove kolege zato što se trudi da svoj posao valjano.

Na istom tom odeljenju nema funkcionalne komunikacije (to je, za one koji ne znaju, jebeni plastični taster, par metara dvožilnog kabla i lampica ili zujalica sa druge strane žice) kojom bi bolesnik mogao da dozove sestru kada je žedan. 

Ali, hej, nema ni stolice da se sedne pored kreveta u kojem neko umire, nego sednete na krevet.

Ako prozor ne može da se otvori a jedan od pokretnijih pacijenata ga popravi sam posle osam dana čekanja - taj će popiti vaspitno ribanje od strane načelnice, jer "će se majstori naljutiti što ste im uzeli posao"

Uzgred, nemojte uzaludno moliti sestre da vam eventualno dojave telefonom da li se pacijent osvestio da biste se oprostili od njega - jer "nije po pravilu službe". 

Na sve navedeno se pripremite, 
kako znate. 

Možete u časovima nemoći, odnosno nemogućnosti da nešto promenite na bolje - da se zapitate gde su nestali silni novci od doprinosa na plate koji su plaćani decenijama unatrag i da li ni to nije dovoljan razlog da budete besni i ljuti i nezainteresovani za politiku.

Jedini savet koji imamo za sve gore navedeno je - pravite scene. 
Ako ne ide milom, onda probate vikom. 
Ponekad upali.
Na suze i molbe su, izgleda, imuni.

*

Treća stvar, najčešće najteže rešiva: novac.
Dosta novca. 
Ne za mito, već za ozbiljno skupe lekove koje bolnice nemaju te će ih naručiti "od sledeće nedelje". A ukoliko vas lekar diskretno zamoli da ne tražite refundaciju za lekove koje kupujete - jer će oni imati probleme što su prepisali "skupe lekove" - nemojte se čuditi.

*

Konačno, nemojte se premišljati da pitate za savet, kontakt, vezu, tražite pomoć od familije, prijatelja ili poznanika. 
Iznenadićete se koliko ljudi oko vas je imalo bliski susret sa raznim užasima, koliko su spremni da pomognu, koliko ljubavi i empatije će isplivati tamo gde je ne očekujete. 
To je, zapravo, najdragocenije otkriće u ova dva meseca. 
Nisu svi postali nezainteresovani za druge i ne znači da pomoć neće dolaziti i od onih koje nikada niste upoznali.

Beskrajno smo zahvalni svima koji su bili uz nas rečima ohrabrenja, savetima, kontaktima, lekovima, novcem, rečima utehe, sve do kraja. 

*

Ukoliko ništa ne uspe, ne krivite samo osiromašeni uranijum. 
Srbija je, po statistikama koje sam čitao ovih dana - 18. u Evropi po broju obolelih od raka, 
ali je zato prva po broju preminulih. 

Nije to, dakle, samo osiromašeni uranijum, već i osiromašena država i njeni stanovnici odučeni od ideje da se uopšte vredi boriti i živeti.

*

Nemojte na sve ovo samo coktati, odmahivati tužno glavom i konstatovati da je sve otišlo u kurac. 

Borite se protiv toga - tako što ćete tražiti ono što vam ili što joj ili što mu - nakon godina plaćanja doprinosa i poreza - pripada.

Možda je u šesnaestom veku, u vreme Montenja bilo čudno ako neko premine "od odliva snage izazvanog dubokom starošću". 

Danas je to, valjda, naše pravo.

*

Počinje vikend, dani porodičnih ručkova.

Uživajte u njima, 
dok ih ima.
Potrudite se da traju što duže.