Erlend Øye: "Legao" [preslušavanje!]

Iako su se The Whitest Boy Alive razišli, te nema ni najave novog albuma Kings of Conveniece, Erlend Oye nije lenčario. Prošlog leta objavio je predivnu "La prima Estate" - prvu koju je ikada otpevao na italijanskom, a pre nekoliko dana objavio je novi album: "Legao" (na portugalskom slengu reč za stvari koje su "strava" i "cool"), prvobitno planiran za objavu još u maju, od čega je odustao svestan da bi ovaj album publici bolje legao na jesen.

Naravno da se ne bih bunio da se ovaj album pojavio i tada.
No, ova prijatna mešavina regea (koji, uzgred, svira njegova islandska ekipa), brazila, mediterana, soli, smilja i sunca zaista leži ovih dana - dok se dani skraćuju, toplije stvari izvlače iz ormana i jorgani uvlače u posteljinu.

Od pre nekoliko dana - "Legao" je dostupan za preslušavanje.

Zato klik na Play 
i vidimo se tamo, na obali, 
pod suncem.
.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 

"Legao" je dostupan i na Deezeru >>

..

Sad bi Niče plakao (o knjigama i staroj hartiji)

Mrežom i dalje kruži navodna Čerčilova izjava iz dana kada se Britanija užurbano pripremala za odbranu od nemačke invazije. Desmond Morton, lični asistent tadašnjeg Premijera postavio je pitanje da li da prekine ulaganja države u kulturu i da preusmeri taj novac na odbranu države - na šta mu je Čerčil navodno odgovorio: 
"Naravno da ne. Za šta bismo se inače borili?"

* * * 

U godini u kojoj je Ministarstvo kulture Srbije proglasilo "Godinu knjige i jezika", pre svega četiri godine, našim medijima je prostrujala priča o kafiću čiji je enterijer obogaćen presečenim knjigama >>, koje tako naseckane nisu štrčale van dubine isuviše plitkih polica. O toj plitkoj ideji nije se previše raspravljalo: vandalski čin je već bio učinjen, lokal je bio vlasništvo nekoga kome taj čin upolovljavanja knjiga nije, očigledno, smetao - štaviše - tako naređane knjige pružale su privid kulturnog okruženja, forma je bila važnija od suštine, a nama je bilo preostalo da dotično mesto zaobilazimo, odnosno ne povećavamo profit vlasniku istog.

Za svega četiri godine ta vandalska ideja stigla je, konačno i do jedne od pretkomora srca državne kulturne politike - "Službenog glasnika" - ugledne izdavačke kuće u čijem katalogu su, pored ostalih i Niče, Šopenhauer, Hana Arent, Franc Kafka, Pol Sezan, Slobodan Šijan, Svetislav Basara, kao i (po svemu sudeći svi) prevodi Jovice Aćina. Vršilac dužnosti direktora ove institucije, mračni tip kojem ime ne pominjem zato što je, zapravo, nevažan (iako nije isključeno da su baš ovi autori na spisku zato što nisu po njegovom ukusu) - objavio je da će knjige gorenavedenih i mnogih drugih autora biti ponuđene na prodaju po ceni stare hartije - što prema računici jednog medija znači da za 200 dinara možete otkupiti 200 knjiga - i što ukazuje na njihovu potencijalu sudbinu - odnosno konačno uništenje.

Iz analize tekstova koji obrađuju ovu temu ne može se zaključiti previše dobrog: od zaklanjanja iza "evropskih procedura" (ovoga puta je zgodno pozivati se na iste), do nedorečenih objašnjenja na temu isteka autorskih, vremenskih i drugih prava, koja se podmeću kao izgovori za ovaj čin, sve do prebacivanja odgovornosti na državu koja, eto, naplaćuje porez na knjige koje bi Glasnik inače drage volje, velikodušno poklonio bibliotekama, školama i drugim institucijama.

Imam snage da pretpostavim da izbor autora i naslova nije lični izbor v.d. direktora "Službenog glasnika".

No, u tom slučaju nemam snage da svarim preostale moguće odgovore. 
Ili je u pitanju suštinska nezainteresovanost, koja ne bi trebalo da bude odlika osobe na toj funkciji i koja je odavno mogla da učini da se, na primer, porez na knjige koje su poklon ukine; ili potpuno nerazumevanje šta je knjiga; ili je ovo izvorni varvarizam. 

(Opciju bahatog cenzoraja ostavljam po strani, iako ne mogu a da se ne setim pasusa iz "Povijesti čitanja" Alberta Mangela - "Kao što su diktatori stoljećima znali, najlakše je vladati nepismenom gomilom. Budući da se umijeće čitanja, kad se jednom postigne, ne može opozvati, drugi je najbolji način ograničiti njegov doseg. Stoga su knjige, kao nijedan ljudski izum, bile prokletstvo diktatorskih režima.")

I kako bi svaka temeljnija analiza ideje da se knjige liferuju u staru hartiju i tako izbrišu samo uvećala stepen ozlojeđenosti sistemom koji, pored ostalog, oporezuje knjige koje se poklanjaju - neću se baviti analizom, već prostim pitanjem - šta možemo učiniti? 

Kojim i kakvim dobrim delom zaustaviti varvare?

Možda se odgovor nalazi u pravom Čerčilovom odgovoru iz dana pre nemačke invazije na Britaniju (onaj gore navedeni - "Zašto se onda borimo" je urbana legenda).
Direktor Nacionalne galerije Kenet Klark predložio da se dragocena dela iz galerije prebace iz Londona u Kanadu.
Čerčil se okrenuo ka njemu i odgovorio: 
"Ne! Sklonite ih. U pećine i na tavane. 
Nijedna ne sme da napusti Englesku. 
Mi ćemo pobediti."

Šta nas tačno sprečava da za početak - ti, ja, mi, zajedno - otkupimo te knjige kada budu ponuđene za otpis i podelimo ih tamo gde verujemo da su potrebne.
Aukcija će, valjda, biti javna?

Dve stotine dinara za dve stotine knjiga?

Niče nikada nije bio na nižoj ceni u Srbiji.

To je ujedno i sjajna prilika da za male pare i on i svi drugi autori planirani za reciklažu i pretvaranje u neku žutu štampu ili neku sličnu gadost dođu neoštećeni do glava koje će čitati, učiti i na kraju razumeti da "varvari nisu nikakvo rešenje", kako bi rekao pokojni profesor Vava Hristić.

Ili nam nije stalo?

* * *

(Ukoliko tekst deluje rastrzano i kao da je "u rezancima", oprostite.
Zamišljanje te scene - u kojoj na tlu jedva pismene države, na kraju 2014. godine državna ustanova knjige šalje na pretvaranje istih u rezance remeti tok misli i izaziva mučninu.)
.

Rovinj, u suton

Dan je počeo pljuskom, što nije osujetilo moj plan - rano ustajanje i lunjanje po ulicama još uvek uspavanog grada, ali kiša je rasterala mačke sa svakog dovratka na kojem su me već tradicionalno dočekivale, vlasnici prodavnica su odložili otvaranje izloga punih fotogeničnih andrmolja a kolori su zgasnuli i nikako nisu hteli da uđu u objektiv kako sam želeo.

Kada je kiša konačno stala, nešto utehe donelo je i dalje toplo more i upijanje poslednjih tragova topline stena kraj opustele plaže.

No jutros obogaćena kišnim kadrovima, kolekcija fotografija grada u kojem sam već treći put i koji i dalje smatram idealnim mestom za kraj i dalje je manjkala za par kadrova onih kitchy sumraka, kao sa razglednica - sve do večeras, kada smo se na konačno sreli sunce, Rovinj i ja u suton, i srcu se čula nepoznata muzika, kako bi rekao Tišma.

(slike se uvećavaju na klik)