Tuesday, 2 September 2014

Gabrijel Garsija Markes: "Jesen patrijarha" (ono kad odnose more)

Hannes Wallrafen, "Dan u Makondu"

"... Ekselencijo, pa ova zemlja ne vredi ni strugane rotkve, naravno, pritom izuzimam more, neću da grešim dušu, ono je prozirno, hranljivo i sočno, dovoljno je pod njim potpaliti vatru i u njegovom golemom kotlu bi se skuvala ogromna riblja čorba za čitavu vasionu, porazmislite malo, ekselencijo, a mi smo spremni da uzmemo more kao otplatu nagomilanih dugova koje neće uspeti da otplate ni stotine pokolenja tako dičnih i snalažljivih domoljuba kao što ste vi, ekselencijo, ali te reči general nije u prvi mah uzeo ozbiljno i otpratio je ambasadora do stepeništa misleći o majko moja Bendision Alvarado pa jel’ vidiš bre kakvi su divljaci ovi Ameri, zar je moguće da u svojoj tikvi misle o moru samo kako da ga požderu, oprostio se s gostom uobičajeno ga potapšavši po ramenu i ponovo ostao sam sa sobom (...) no u neko doba strogi ambasador Mek Kvin odbrusi, ekselencijo, više nema smisla da se raspravljamo, režim se ne drži na nadanjima ni na konformizmu, pa čak ni na teroru, on naprosto počiva na inerciji posle davnašnjeg i neisceljivog razočaranja, iziđite na ulicu i pogledajte istini u oči, ekselencijo, nalazimo se na poslednjoj krivini, ili će se marinci ponovo iskrcati ili ćemo odneti more, drugoga izlaza nema, ekselencijo, a zaista i nije bilo izlaza, majko, pa su tako odneli Karipsko more u aprilu, pomorski inženjeri ambasadora Evinga rasparčali su more i svaki komad označili brojem da bi sve ponovo sastavili u krvavim zorama Arizone daleko od naših uragana, odneli su more sa svim njegovim obiljem u nutrinama, moj generale, sa odrazima naših gradova, s našim sramežljivim davljenicima i mahnitim zmajevima, ništa nije vredelo što se general dovijao i u svojoj hiljadugodišnjoj prevejanosti pribegavao svakojakim marifetlucima ne bi li izazvao gnev i otpor u narodu protiv ovog grabeža, ali niko živ nije hteo ni glavu da okrene, moj generale, niko nije hteo ni milom ni silom da iziđe na ulicu, jer mi smo mislili da je opet posredi neka nova smicalica poput mnogih prethodnih i da njome želi da preko svake mere utoli svoju neutaživu pohlepu za svevlašćem, mislili smo, jebi ga, neka se već jednom dogodi što god pa makar i more odneli, pa makar odneli čitavu domovinu s njenim zmajem, tako smo mislili ne osvrćući se na blagoglagoljiva nagovaranja i preklinjanja vojnih lica koji su upadali u naše kuće preobučeni u civilna odela i u ime domovine nas molili da iziđemo na ulice, pa da vičemo na sav glas Amerima da se nose odakle su došli i da nas ne čerupaju do gole kože, podbadali su nas da palimo i pljačkamo radnje i vile stranaca, nutkali su nam grdne pare da iziđemo i protestujemo, govoreći da će nas štititi vojska koja se solidariše s narodnim gnevom protiv agresija, ali niko nije ni prstom mrdnuo, moj generale" (...)

(Gabrijel Garsija Markes, "Jesen patrijarha", str 191/212., prevod: Milan Komnenić, "Prosveta", 1979.)
.

Tuesday, 26 August 2014

Zamisli da Hulio danas proslavlja 100. rođendan u Latinskom kvartu...



Zamisli kakav bi to svet bio u kojem Hulio Kortasar danas proslavlja stoti rođendan negde u Latinskoj kvartu, srećan što konačno ne živi od pozajmica i što ga više niko ne pita zašto je "Blow Up" tako različit od njegove priče; treća cigareta oduševljenja mu dogoreva u ustima, 
predveče je ali u klubu već pršte bi-bap improvizacije, 
jednim okom prati Peraltu koji se i dalje skriva od Estevesovog sina, 
drugo oko ne pomera sa ulaza na kojem će se valjda uskoro pojaviti Maga, 
hronopije rade šta im je volja, seljaci iz Solentinamea su slobodni, 
zamisli.
.

Sunday, 24 August 2014

"Finding Vivian Maier" (priča o 100.000 slučajno pronađenih fantastičnih negativa i jednoj tajnovitoj ženi)

Ovu priču bi trebalo započeti fotografijama Vivian Majer, nastalim tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.




Na poslednjoj u nizu, u odrazu ogledala vidimo Vivian Majer, tajnovitu autorku ovih (i još preko 100.000) fotografija, koje je stvarala malom Rolleiflex kamerom na ulicama Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa.

Sjajne su, zar ne?

No, istorija ovih fotografija, život Vivian Majer i upornost koju je Džon Maluf, klinac iz Čikaga uložio da bi ih učinio dostupnim javnosti čine ove fotografije još dragocenijim i pojačavaju kontrast na njima.

Jer niko pre njega nije imao uvid u negative i dokumentaciju Vivian Majer.
Niko o njoj zapravo nije ni razmišljao kao o umetnici.
Vivian Majer je po zanimanju bila - dadilja.

I čuvala je te desetine hiljada razvijenih i nerazvijenih fotografija i slajdova u skrivenim boksovima i kutijama koje su se sticajem okolnosti našle na maloj aukciji nakon njene smrti i koje je, slučajno (ima li u ovoj priči uopšte slučaja ili je u pitanju sudbina namenjena tim fotografijama?) kupio u druge svrhe, oduševio se zatečenim a onda shvatio da niko ne zna za Vivian Majer - umetnicu, već su ga svi tragovi kojima raspolaže vodili ka nekadašnjoj deci koju je Vivian čuvala kao dadilja, i koji je pamte kao fantastičnu, no čudnu ženu koja se nije odvajala od aparata -  i koja im nikada nije pokazala nijednu napravljenu fotografiju.

Dokumentarac "Finding Vivian Maier" razotkriva dodatne tajne ove fantastične priče, koja je ispričana isključivo zahvaljujući posvećenosti Džona Malufa, koji je povezivao delove slagalice, otkrivao putokaze, te onda i putovao, pričao i snimao sve ljude do kojih je uspeo da dođe a koji je sećaju Vivian. Uloženi napor je, za sada, rezultirao činjenicom da su fotografije Vivian Majer konačno stigle tamo gde su od početka i zasluživale da budu: u ugledne galerije i do očiju i srca publike koja je radove Vivian prihvatila i pre no što su istoričari umetnosti stigli da je uvrste među velikane fotografije, kojima Vivian pripada. 

Iako možda uopšte nije želela da se među njima nađe.

Ukoliko budete u prilici - svakako pogledajte.


.