Gabrijel Garsija Markes se vraća u Makondo

"A Day In Macondo" >>

Sedamnaestog aprila uveče na ulazu u Makondo pojavio se starac grgurave kose, svečano obučen, bez tragova blata iz močvare na cipelama.

Iako su svi stanovnici Makonda bili sigurni da ga prvi put vide, on je, prolazeći kroz ulicu u kojoj su stari Arapi i dalje držali otvorene prodavnice svakoga pozdravio po imenu, uz osmeh koji krasi lica saučesnika i dece koja su upravo otkrila vrednost tajne.

Uskoro je Makondo brujao o strancu koji je ušao u Katerinovu krčmu, naručio šolju prevrelog gvarapa i pokretom ruke učinio da jedan od mehaničkih pijanina iz Krespijeve prodavnice u kojem su odavno živele samo kokoši iznenada zasvira valcer.

Stranac je znao sve o žutim leptirima koji su pratili lepoticu Remedios. Nije mu bila nepoznata Rebekina tajna da jede zemlju i da su Pukovnika mučili čirevi, mada to i nije bila neka tajna. Ali, znao je i recept oca Nikanora za levitaciju pred stanovnicima Makonda kojom je želeo da ih ubedi da bog postoji; crtao je po stolu u krčmi poteze partija šaha pukovnika Aurelijana Buendije i njegovog tasta, znao je tačan broj ubijenih u sukobu sa Kompanijom Banana i tako potvrdio da Hose Arkadio Drugi nije bio lud. Konačno, znao je tačan broj zlatnika u ćupu Svetog Josifa koji je Ursula sakrila ispod ploča u kući Buendija, čime je dokazao da pred njim nema tajni.

Hose Arkadio Buendija i Melkijades su iz Katerinove krčme utrčali u kuću ne osvrćući se na Ursuline prigovore što ostavljaju tragove blata na tek izribanom podu. Konačno su razumeli poslednje redove proračanstva koje ih je čekalo u radionici ispunjenoj dimom iz kotlića u kojem su bezuspešno pravili zlato.

"Jedan tek rođeni dečak će iz Makonda nestati prvih dana marta u godini kada žica bude spojila dva kontinenta. Vratiće se u selo jedne aprilske večeri nakon izgnanstva dugog osamdeset sedam godina.
Iako će znati sve o vama, pružite mu mir."

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.

.

03:57h

Kiša i vetar odoše ka severu, 

roletne se smirile, 
noć pritajila.

(A možda ovaj kasni sat računa kao jutro.)

Kroz san čujem i slavuja iz obližnje bašte.

A onda me prene potmuli, duboki, udarac, kao zid kada se ruši.

Pomislim na komšiluk, onda shvatim da je sve tiho.

Sklapam oči i tonem u san, i opet isti zvuk.

Pomislim da je srce, 
no ono miruje.

I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno, 
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.

Razbuđen, zabavljam se idejom da je taj zvuk zapravo eksplozija poslednjeg skladišta strpljenja koje mi je preostalo, nakon svega.
I da sad više ne stoji ništa između mene i svega što je to strpljenje pojelo.
Verovatno je neko tokom prethodnog dana uspeo da zapali fitilj, tinjao je sve do ovog sitnog sata, prolećna kiša ga nije ugasila.

Odam poštu detoniranom strpljenju, pomislim da je čudo što je uspelo da mi potraje i ovih četrdeset godina, i ta misao me uspavljuje.

Slavuj iz obližnje bašte i dalje peva.

Zadremala noć,
jutro će je iznenaditi.

.