Ivan Ivačković: "Kako smo propevali (Jugoslavija i njena muzika)"

Upustiti se u pisanje knjige koja će pokušati da među koricama pomiri četrdesetak godina muzičke scene Jugoslavije i to lutanjem po žanrovima - od Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, Lepe Lukić, Silvane Armenulić i Šabana Bajramovića, Miroslava Ilića i Lepe Brene; do Šarla Akrobate, Idola i Orgazma - te konačno do crtica o bendovima koji su turnejom "Izađi i bori se" za sada poslednji put gitarom, bubnjem i basom dali Srbiji podsticaj na neko delanje - pokušaj da se, dakle, sve to stavi na pravo mesto zadatak je koji će sebi dati ili potpuni ludak ili osoba koja je veoma sigurna u sopstvene moći sakupljanja, rasuđivanja i umešnosti razdvajanja važnog i nevažnog.

Zato što taj i takav pokušaj podrazumeva i dopisivanje čitavih pasaža koje će rasvetliti i događaje iza bine i na političkoj sceni Jugoslavije u periodu od pola veka - sve što mi preostaje je da čestitam Ivanu Ivačkoviću, autoru knjige "Kako smo propevali", objavljene pre nekoliko nedelja.

Uprkos obimu (470 strana) i tom vrludanju od Silvane do Nirvane (što je, kao postupak često označavano kao uzrok kraha jugoslovenske pop-kulture) - Ivačković je uspeo da kreira pitku knjigu, ali ta pitkost nije rezultat kreiranja knjige koja je "po svačijem ukusu".

Najpre, Ivačković je uspeo da skroji knjigu kroz koju se prolazi sa uživanjem poput onog koje su donosili serijali "SFRJ za početnike", "Robna kuća" ili ponovo aktuelna izložba "Živeo život II" koja se ovih nedelja održava u bivšoj "Elektrotehni" u Knez Mihajlovoj: hladne glave rasvetljava mnoge (najčešće paralelne) procese koji su se na sceni i iza nje odvijali tokom decenija posleratne Jugoslavije. 
Dodatno - knjiga je krcata (ali ne i preopterećena) referencama i putokazima ka drugoj literaturi koja se bavi epohom i kulturnim gibanjima i tako sa lakoćom poziva na dalje istraživanje teme ili događaja.

Momenti u kojima Ivačković pobeđuje pomenuti serijal i kreira vrednije delo su pasusi u kojima uspeva, iako osuđen na (neophodnu) jezgrovitost, da zabeleži i lični stav - sa kojim se čitalac može ali i ne mora slagati, i koji čitaoca vuče da posegne za sopstvenim sećanjem ili osećajem i da uđe u raspravu sa knjigom, premotavajući po glavi novinske članke, davni radio program ili emociju koju (ne)poseduje prema izvođačima koji su u ovoj knjizi tretirani jednakim, bez obzira na to da li su bili po ukusu većine, manjine ili samog autora.

Ova knjiga ponovo otkriva i more pikantnih detalja: (prve ikada zabeležene) ulične proteste spontano organizovane zbog nepravde učinjene Đorđu Marjanoviću na jednom festivalu 1961; šta su frizura i ponašanje Zorana Miščevića iz Silueta na sceni značili za jugoslovensku muziku; tiraže Mice Trofrtaljke o kojima su rokeri mogli samo da sanjaju; razloge prekida karijere Vice Vukova; osam taktova koje je Bijelo Dugme odsviralo pred Titom; podseća na činjenicu da je PGP RTB odbio da štampa omot "Odbrane i poslednjih dana" zbog Miroslavljeve ćirilice ali da zagrebački "Jugoton" nije imao problem sa tim - i mnoge druge momente kroz koje se može razumeti zapetljanost sistema i duh epohe.

(Neki od "živopisnih detalja" koji bi definisali zeitgeist su, na žalost, preskočeni - poput činjenica da su prateće vokale na "Bolje biti pijan nego star" pevali Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov; i da su neki "narodnjaci" snimali albume za 50 (pedeset!) minuta a prodavali ih u 300.000 primeraka - ali zato postoje - i druge knjige i razni drugi sagovornici :)


"Kako smo propevali" predstavlja, dakle, odličan početak - mesto sa koje mogu početi potrage u svim pravcima (i koje bi zainteresovanog čitaoca mogle da odvedu i van kruga knjiga o muzici poput "Sedme republike" Anta Perkovića >> ili Žikićevog "Fatalnog ringišpila" sve do, na primer "Koka Kola socijalizma" Radine Vučetić >> ili "Od internacionale do komercijale" Zorana Janjetovića), ali to nije i njena jedina (emotivna) vrednost. 

Tokom čitanja - sigurno će vas naterati da ponovo preletite kroz albume koje niste slušali godinama ili potražite pesme koje pamtite sa radija a koje su bile sastavni deo našeg odrastanja (iako ih nismo voleli :)



(Nakon "100 godina" sam ponovo preslušao "Beskonačno" Leb i Sol, 
"Doživjeti stotu" (i shvatio da ga i dalje znam napamet); "Zonu sumraka" Filma; prvi album Miladoyke YouNeed i "Tuplji ili bistriji..." Šarla. 
Eto, to vam radi ova knjiga.)

Čitanje ove knjige, odnosno ponovno sagledavanje turbulencija kroz koje je Jugoslavija prolazila na političkom, ekonomskom, kulturnom i muzičkom planu istovremeno rasvetljava jednu od najbolnijih činjenica sadašnjice. Ukoliko ne računamo nekoliko preživelih aktera iz srećnijih vremena koji i dalje mogu da se pogledaju u ogledalo - na ovom tlu se već godinama nije pojavio autor ili bend čija muzika, stihovi i stavovi uspevaju da pokrenu ni delić lavine kakve su nekada pokretali Štulić, Bregović, Đorđević ili Mladenović. Oni koji su izrastali u vreme i nakon uragana besmisla koji nam je odneo krov nad glavom, koliko god bili dragi ne uspevaju da na koncertima okupe više od 300 ljudi i to uveliko nije tema za zabrinutost već razlog za gorki okus, kojeg ne mogu da se oslobodim, već godinama.

"Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio
A sad nosim kako mi ga skroje"


.

Katarina II: "Geto" [o preskočenom stihu, Novom Beogradu i video klipu]

I dalje ne znam zašto je iz pesme "Geto" izostavljen red teksta koji je zabeležen na omotnici albuma Katarine II i koji kaže: 

"Rođen sam u getu/
Tako nešto zadaje strah."

Sa omotnice albuma "Katarina II"

U knjizi "Mesto u mećavi" Aleksandar Žikić citira Petra Janjatovića: 
"Sećam se pesme "Geto". Bili smo u njegovoj sobi na Novom Beogradu, to je ona klasična dečija soba, uska, sa samo jednim prozorom na zidu i onda me je on pozvao da pogledam kroz taj prozor i rekao: evo, to što vidiš kad pogledaš dole odavde, to je opisano u pesmi "Geto". To je geto, taj Novi Beograd."
.

Fotografija iz devedesetih.

No, taj red o strahu koji Milan nije otpevao , ...balkon, zid sa divljim ružama, Atlas... Grci, mit i legenda" i stih "plava bluza i kifla pred čas" koristim kao putokaze i ka drugim značenjima geta.

Pričajući na temu geta u jednom od poslednjih intervjua, deset godina nakon objavljivanja te pesme, Milan priča:

"Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede (...) Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi, a da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče baš iz toga što ljudi žive baš u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski , ali i ljudski, što je mnogo važnije.
Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, i tako dalje... 

Iz geta je sve sumorno, sve je strašno."
(Intervju je dostupan ovde >>, ali nije "poslednji", kakvim ga predstavljaju.)

* * *

Za "Geto" nikada nije napravljen zvanični video.

Dok magla češlja pramen na ulici, uz snimak sa albuma Katarina II ređam kadrove iz jednog filma Dušana Makavejeva, 
o kraju epohe i ideje 
plave bluze i kifle pred čas.

Za rođene tačno u čas da vide.


.

Nikolas Kar: "Plitko" (da li nas i kako internet menja?)

Trogodišnja Kaća stoji ispred ekrana "starog" televizora koji je pre pet godina bio "čudo tehnologije".
Dodiruje prstima ekran, pokušava da "pritisne" deo slike na ekranu, ali ekran ne odgovara na njen pritisak.
Kaća se okreće ka nama i iskreno razočarana kaže: 
"Ne radi. Hoće Ju-tub!"

* * *

Da li će Kaćina generacija biti "gluplja" od naše, koja je odrastala najpre uz crno-bele televizore, a zatim i one bez daljinskog upravljača? Da li će ostati uskraćena za ono što smo mi pronalazili u "Velikoj Prosvetinoj enciklopediji" ili "zelenom" Larusu? (još uvek stoje na policama i ponekad su veoma korisne).

Da li će nam mozak "zakržljati" od "neupotrebe"?
To zavisi samo od nas, korisnika.

Da li je mreža donela promene srodne onima koje je civilizaciji podario Gutenberg?
Svakako - da.

Da li je mreža samo komunikacijski kanal ili oblikuje način na koji mislimo?

Da li nas mreža vraća u stanje potpuno razuđene svesti koja je bila prirodno stanje naših predaka, čije je preživljavanje zavisilo od rasutosti pažnje na opasnost, hranu, sklonište i potomke? 
Da. Ali, za to, kao i mnoge druge izazove ove vrste postoji lekovi: volja i mera.

Da li ćete u narednim sekundama, već zamoreni ovakvim uvodom pokušati da preletite kroz ovaj tekst dijagonalno da biste pronašli odgovore i ključne reči?
Verujem da hoćete.
I ja bih to, verovatno, učinio, suočen sa ovolikim tekstom :)

* * *

Od kako se pojavila u prodaji (najpre u hrvatskom a zatim i i srpskom prevodu) - citati iz ove knjige a koji su rezultati predanog rada Nikola Kara počeli su da služe kao pomagalo i argumentacija za tekstove koji žele da dokažu da "nas internet zagljupljuje", a to zapravo nije pravedno prema njenom autoru.
Jer, odgovor nije jednostavan i nije - jedan.
A "Plitko" sa lakoćom rasvetljava dubine problema.

Najpre - čitanje ove knjige (izdavač - Heliks, 2012) donosi radost poput onog koje je donela "Historija čitanja" Alberta Mangela ili "Ne nadajte se da ćete se otarasiti knjiga" (Umberto Eko i Žan Klod Karijer >>), baveći se temama koje odlaze do toga kako je pojava zareza (da - "," - tog znaka) uticala na uticaj pisane reči u istoriji naše civilizacije.

Na drugom nivou - Kar je baveći se ovim problemom zaista uronio duboko u problematiku i rasvetlio temu prateći naporedo socijalno-kulturološke promene u civilizaciji od Egipta do danas, argumentujući stavove, kada je potrebno - i istraživanjima neurologa koji uveliko prate promene koje nam se dešavaju u glavi.
Nikolas Kar nije digital native, ali je on-line više od dvadeset godina i tokom rada je konsultovao obiman broj izvora, što ga čini odličnim vodičem ka odgovoru na ključno pitanje: da li nas Google zaista zaglupljuje, ili se samo prilagođava našoj lenjosti, ne-kritičkom mišljenju i prihvatanju "prvih odgovora" kao jedinih istinitih.
Jer, mi jesmo skloni plitkom.

"Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor." 

(...)

"Mreža donosi i brzinski sistem reakcija i podsticaja - rečnikom psihologije, "pozitivnih potkrepljenja" - koji ohrabruju ponavljanje kako fizičkih tako i umnih radnji. Kad mišem pritisnemo hipervezu, dobijamo nešto novo što možemo da pogledamo i ocenimo (...) Ona nas pretvara u laboratorijske miševe koji konstantno pritiskaju poluge ne bi li dobili mrvice socijalne ili intelektualne hrane."

(...)

"Kad su knjige i časopisi počeli da plave tržište, ljudi su prvi put osetili da su pretrpani informacijama. Robert Barton u svom remek-delu iz 1628, "Anatomija melanholije" opisuje "golemi haos i zbrku knjiga", s kojom se suočavao čitalac u 17. veku: "One nas tlače, oči nas peku od litanja, a prsti od okretanja stranica". Godine 1600, dakle tek malo pre toga, još jedan engleski autor, Barnabl Rik, ovako se jada: "Jedna od velikih bolesti ovog doba je to mnoštvo knjiga koje tako preteško pritiska svet pa on nije u stanju da svari to preobilje inertne materije koja se bez prestanka leže".

* * * 

Dok ne prošetate do knjižare, nabavite knjigu i pokušate da se koncentrišete na linearno čitanje ne-klikabilnog teksta (a to je, i dalje, vrhunsko uživanje, naročito u zimskim danima, dok je računar isključen) i dok ne uronite u naraciju koja u sebi krije putokaze, tj. linkove ka mnogim drugim knjigama i sadržajima a koji će izoštriti pogled na problem, evo uvodnih stranica iz knjige sa sajta izdavača >>, kao i veoma zanimljovog teksta postavljenog nedavno na (odličan) blog Politiks tejps - "Da li nam Google uništava pamćenje" >>

* * *

Drago mi je ukoliko ste pažljivo čitali ovaj tekst od početka do kraja. 
Ukoliko ste tokom čitanja poželeli da se on završi što pre i počeli da prelećete preko redova, "Plitko" je knjiga za Vas.
Ukoliko niste brzali pri čitanju - biće i to uskoro.
Period Vaše adaptacija je već u toku.
Pitanje je samo da li želite da budete korisnik ili korišćeni.

.