Zoran Crnomarković: "Pop priče"

"Temperatura u gradu je 0 stepeni, vazdušni pritisak 899 mb, vlažnost vazduha 52%, tiho je, bez vetra...”

Danas nemaš puno posla. Zato sediš sama u kancelariji i gledaš dan pod sobom. Ljudi, automobili, mostovi, ulice, trgovi sve otiče. Dan je bistar i to se jasno vidi. Negde u toj masi ugledaš i mene. Idem na pivo. Čisto dok se ne pojaviš i ne sedneš pored.

Naručujem crno. Slatka, smolasta pena lepi se po nepcu i usti-ma. Onda pogledam nagore, u sjajni dan. I tako ukrstimo vizure.

Na samom početku si se pojavila kao nekakva neprimetna sporedna uloga i zatražila moje srce. Rekla si: „Pozajmi mi svoje srce!” Tada sam mislio da će kratko trajati: zasitićeš se, ili ćeš ga razbiti kao staklenu igračku, ili ćeš mi ga prosto vratiti. Ali ne. Ispalo je potpuno drugačije.

Zato sam se u početku branio. Potom sam sebe ubeđivao da to nije ništa. Posle sam mislio da samo što nije prošlo. Na kraju sam uh-va-tio sebe kako priznajem da samo na tebe mislim i da ne mogu da iščistim glavu, kao „kad si ti u mojoj glavi oko mene svi su prozirni”.

A ti? Za svo to vreme ti si se igrala mojim pozajmljenim srcem. Nekada si mu i dopuštala da samo ode i da te ostavi. Ono ti se uvek vraćalo. Iznova i iznova. I tako do dana današnjeg.

Zatvaraš prozor, izlaziš iz kancelarije, spuštaš se strmim ste-pe-nicama u prizemlje, izlaziš na ulicu, hodaš, ulaziš u kafić u kome te čekam, prilaziš mi, ljubimo se, sedaš, ćutimo. Tiho je, bez vetra...

(iz zbirke priča Zorana Crnomarkovića - "Pop priče" (izdavač "Binder" >>, 2013)

* * * 

Ne dozvolite da vas naslov zavede. 
Kratke priče Zorana Crnomarkovića nisu samo – pop.
U mikrosvetu koji pažljivo osluškuje i raspisuje nizom kratkih, a veoma dobro skrojenih priča odzvanjaju i novi talas, bluz i džez.

Sinkope života remete snoviđenja i planove, rifovi i srce razgone oblake, a ritam naracije potvrđuje da je Zoran Crnomarković, iako mu je ovo prva knjiga pisac priča koje teku kao pivo niz grlo i ponekad učine da se oči zacakle.

Od dima, naravno.

Promocija Zoranove knjige održaće se u ponedeljak, 18. novembra u klubu Atom, u Dušanovoj broj 13 a od 19 časova.

Specijalni gosti na bini biće i bend Džasmin i Haubice.

Vidimo se tamo! :)

Domovina se ne brani laptopom, postom i lajkovanjem... [o #lifestyleserbia projektu]

Nedavna pojava "projekta" nazvanog "Lifestyle Serbia" (link >>) je najnoviji dokaz da je "brendiranje Srbije" jedan od najomiljenih sportova i hobija naših sugrađana.
Reč "amaterski" u prvoj rečenici pre reči "sportova" nije navedena zato što ovo nije priča o amaterima već osobama koje zarađuju baveći se ovim hobijem. 
To su, dakle, profesionalci.

Da se odmah razumemo: ukoliko je svrha ovog projekta bila da svetu predstavi toponim u kojem, kao i u drugim delovima planete postoje sumrak, reke, oblaci, cveće, spomenici ljudima koji su strancima apsolutno nepoznati (te i nevažni, sve dok im se na valjan način ne ukaže na važnost određene istorijske osobe) ali i neverovatan broj ljudi obučenih/dizajniranih u potpunom neskladu sa državom u kojoj žive i koji po ceo dan piju kafu - ovaj projekat je u potpunosti ispunio svoj cilj! Ukoliko je cilj projekta bio i to da svetu predstavi toponim čiji stanovnici engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje (što strancima može biti simpatično, ne sporim) - i taj cilj projekta je ispunjen, zbirom zanimljivih gramatičkih bravura. 

Na sajtu je i opis/ideja projekta:"Kampanja Lifestyle Serbia želi da pokaže mladu, urbanu Srbiju! Modernu i brzu, ali koja ne propušta da popije kafu sa prijateljima! Srbiju 21. veka, ali koja poštuje svoju tradiciju! Štaviše, šeruje je na Instagramu! Srbiju koja voli sunce i svoje reke, koja voli svoje planine, i koja zna da uživa u svakom trenutku! Srbiju koja zna da je život samo jedan!"

Nemam ništa protiv, ali čemu ovo tačno "služi, a uz to i ne radi", "da citiram "Mikijevu radionicu".

"Visit the Middle Age fortresses on Danube – true ladies always belong to castles."
Fotografija i prevod preuzeti sa ove stranice LifestyleSerbia projekta.

Jer, čak i da je sve gore navedeno zaista bilo cilj projekta, ostaje otvoreno pitanje: Zašto je ovo (od)rađeno/plaćeno? 
Ko je procenio da će ovakav koncept privući nove turiste ili promeniti sliku o Srbiji? Neko je procenio da će domaći turisti misliti bolje o državi u kojoj se bude svakog jutra? Neko je pomislio da će stranci, zavedeni ovim lajfstajl konceptom, iskrcavši se na tlo Srbije iz automobila, voza ili aviona i reći: "Hej, vidi, stvarno je kao na onim slikama!".

Jer nije.

* * * 

Najžući predstavnik žute štampe ovaj sajt razvlači po blatu već nekoliko dana, igrajući na skandalozno senzacionalno šokantno otkriće da je prava cena svega postavljenog na ovaj sajt više desetina puta manja od isplaćene, skrenuvši tako raspravu na potpuno pogrešan kolosek.
U odbranu autorki i cene projekta već je stalo nekoliko digitalnih gurua blogovima ili objavama na društvenim mrežama - ali to nije ključni problem ovog projekta.

Nije ovde problem finansijska vrednost projekta.
Da je jedan evro koštao - previše je.
Jer je besmislen.
Dokle god se ne urade neke druge, važnije predradnje.

* * * 

Uprkos brojnim kampanjama kojima je Srbija pokušavala da se "rebrendira", privuče turiste i izbriše iz njihovog sećanja ono što znaju o nama na osnovu naše novije istorije (link >>) raspoloživi podaci dokazuju da je od 2004. godine do kraja 2012. broj stranih turista koji Srbiju posećuje gotovo - identičan.

(Mogli bismo, naravno, sad da raspravljamo da li su sve te kampanje imale za cilj da privuku turiste Srbiju ili da "promene imidž Srbije u svetu", ali bismo u oba slučaja imali kao odgovor neuspehe koji su nas već koštali previše.
I para i vremena.)

Od sada već mitske kampanje pokrenute na CNN-u krunisane snimkom rumunske crkve i muzikom koja je Srbiju delocirala na bliski istok, do nedavne (odlične, ali prekratke) Soulfood Serbia kampanje - silni novci su uloženi u produkciju i emitovanje a izlazni rezultat je - kako bi Rambo Amadeus rekao - jedno te isto, jedno te isto.

Razloga za taj isti rezultat je, naravno, nekoliko, ali je ključni - prvi - najvažniji: šta smo i ko smo i kako se predstavljamo drugima?



Da objasnim problem plastično?

Ovog leta smo se automobilom vraćali iz Grčke. 
Odbijeni gužvom na prvoj benzinskoj pumpi posle granice sa Makedonijom, a na koju se upravo iskrcao sadržaj tri autobusa punim turista željnih korišćenja svih dva toaleta na istoj, produžili smo dalje.

A, da izvinete, priteralo me.
Zato što sam lepo vaspitan, nisam zakočio kraj druma i urinirao po domovini te bacao đubre kroz prozor.
Nisam tako vaspitan.

Jedan sat smo vozili od granice do Vranja, onim delom auto-puta koji je u izgradnji već četvrtu ili petu godinu, poštujući ograničenje brzine. 
Zatim smo ušli u Grdeličku klisuru, jedan od najprometnijih regionalnih drumova u Srbiji, u koji se slivaju tokovi iz Bugarske, Makedonije, Srbije (i, zapravo, svih onih koji putuju auto-putem ka jugu ili sa juga Evrope), poštovali propise, brojali kilometre i čekali, uzaludno, da na nekom od desetina zađubrenih stajališta ugledamo dva civilizacijska simbola: toalet i kantu za đubre.

Toalet se, konačno, ukazao na stotom kilometru od granice. 
Stanje istog je bilo ekvivalentno stanju toaleta na saboru u Guči, poslednjeg dana. 
Nakon pljuska. 
I epidemije tifusa.

To je Lifestyle Srbija za putnika kroz Grdeličku klisuru.
I to je slika koja ne-korespondira sa kampanjama poput ove. Štaviše, turista ima puno pravo da popizdi (da izvinete) što smo ga privukli fotkama prirodnih lepota a onda ga teramo da kenja (da izvinite, još jednom) po tim istim prirodnim lepotama, jer nema gde drugde.

I tu impresiju će svakako podeliti i sa prijateljima kada se bude dovukao do kuće.

* * *
Ovaj plastični, ali realan problem Srbije kao turističke destinacije ili države koja vapi za re-brendiranjem je ono što #lifestyle Srbija ne može da popravi, nikada.

Jer, turisti već dolaze i prolaze kroz Srbiju.
Iz nje odlaze ili izlaze nakrcani impresijama o musavoj zemlji u kojoj se putevi raspadaju (osetite tu egzotičnu razliku u asfaltu na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije) u kojoj nema bežičnog interneta na drumovima (u Makedoniji ih ima, na svakoj naplatnoj rampi), u kojoj nema klonja, valjane signalizacije, oznake ulica su ispisane pismom koje ne razumeju, hoteli su preskupi u odnosu na to što nude (što će biti i veći problem nakon povećanja PDV-a na hotelske usluge od 150%); čiji građani ne znaju najbolje strane jezike ali im se omakne da ponekog stranca umlate ili mu ukradu bicikl, o vozilima da ne pričamo. 

(Neki će otići iz Srbije sluđeni i ponudom splavova, koji nas re-pozicioniraju na mesto Kube Evrope: jeftino piće, egzotične a pristupačne žene, dobra klopa i etno-muzika. 

Ta dobro, ali - ukoliko ne želimo da nas vide kao Kubu Evrope, onda hajde da se ne pravimo da nismo, dokle god ne prestanemo to da budemo.)

Zato verujem da je svaki evro uložen u oglašavanje Srbije kakva je danas razumna koliko i loženje kamina novčanicama od 500 evra.

I zato sam siguran da bi i tih 45K evra (koliko "Kurir" tvrdi da je ovaj projekat "koštao") valjalo uložiti u sve drugo, samo ne u oglašavanje Srbije kao destinacije, sve dok ne popravimo i ne ispunimo elementarne uslove da budemo destinacija za bilo koga, a ne samo Visoke Predstavnike Svega i Svačega, koje ovde šalju po zadatku ili kazni.

A kako je za ovaj projekat isplaćeno mnogo više, i da ne bih bio isključivo negativan, evo malog spiska važnosti u koje je ovaj novac mogao biti uložen, a koje bi, ne biste verovali koliko brzo, zaista promenilo sliku o Srbiju iz perspektive stranaca, koje tako željno čekamo da ugostimo.

• Toaleti na stajalištima uz drumove Srbije, dakle.
• Kontejneri za đubre uz drumove Srbije, takođe.
• Telefoni za pomoć na drumu? U Hrvatskoj i Grčkoj ih imate svako malo, vidljive.
• Naučiti barem engleski, ako ne i još neki jezik (ko dolazi i prolazi kroz Srbiju najčešće? Znamo li?) one koji će se odazivati na pozive sa tih telefona?
• Besplatni (od strane države Srbije plaćeni) časovi engleskog (i drugog) jezika za one koji su u kontaktu sa strancima. Čisto da se ne blamiramo prevodima (i na lifestyle projektu)
• A onda ulaganje u dodatnu edukaciju koja će nas učiniti boljim, te samim tim i turistički privlačnijim:
• da naučimo vozače u Srbiji da zakoče na pešačkim prelazima 
• da naučimo vozače u Srbiji da signaliziraju da skreću
• da naučimo taksiste u Srbiji da će izgubiti posao ukoliko lapaju od stranaca
• da naučimo budale da će biti poduže u zatvoru ukoliko mlate strance
• da očistimo đubre sa dokova reka, jendeka kraj drumova i ulica gradova
• da napravimo drumove. Kako stranci da stignu do tih lepota koje oglašavamo?
• da sa fasada oribamo svastike i poruke mržnje. I okrečimo te zgrade.
• možda i popravimo zgrade uništene bombardovanjem pre 14 godina koje se nalaze u centru Beograda. Ili da od toga napravimo brend?
• da na ulice vratimo čuvare reda da brinu o očišćenom, ukoliko je potrebno.

A ovo je samo delić onoga što nas čeka, ukoliko želimo da o nama lepo misle i da nas češće posećuju.

Tek kada uradimo taj deo posla - ima smisla lansirati projekte poput ovog najnovijeg, koji će onda svetu prikazati ono što zaista jeste Srbija, zemlja iskorišćenih prirodnih lepota, prijatnih ljudi koji mogu da pomognu ako je neka nevolja, u kojoj se dobro jede a toaleti su čisti.

Ukoliko želimo da to budemo.

Zato za kraj parafraziram čika Ršuma:

Domovina se ne brani laptopom,

postom, 
i fejvom 
i lajkovanjem.

Domovina se brani krvavim radom,

i lepim vaspitanjem.
.

Preko svake granice

"Mi smo na granici, i nema povratka."

 (Milan Mladenović)

Najpre se teoretisalo o pomeranju granica.
Zatim je usledilo nekoliko činova narodnog delanja ka njihovom novom uspostavljanju.

To je pomeralo granicu ponašanja koje su oni koji su živeli u okviru naših granica pristali da tolerišu.
Čin po čin, sve dok se granica između činova više nije mogla videti.

I kako je sve više ljudi prelazilo granicu u ponašanju, rasuđivanju, zaključivanju i delanju, tako je sve više ljudi prelazilo granicu u jednom pravcu, ka prostoru gde fizičke granice nisu više važne ali sve druge granice - jesu.

Nakon dvadeset godina, granica u nas više nema ili ne znamo gde su - bez obzira na to da li pokušavamo da mapiramo fizičke ili one druge.

Verovatno nikome nisu potrebne.

Da jesu, trudili bismo se da ih definišemo.

Čuvara granica gotovo da više i nema, 
pomrli su ili oterani, 
proglašeni su graničnim slučajevima.

I sad poput doseljenika zabijamo ašov u ničiju zemlju, ograđujemo je i branimo kako umemo, pokušavamo da razgraničimo glupost, ludilo i bezobrazluk koji zavijaju poput vukova ispod naših prozora, čak i po danu, dok teoretišemo 
gde postaviti granicu preko koje više nikome nećemo dozvoliti da pređe.

Ova država me čini bezgranično gorkim.
Što nije moje prirodno stanje.
Državu ne mogu da menjam, 
sebe mogu.