Prvi "veliki" intervju :)

...Nadam se da će članovi šire i uže familije prihvatiti pojavu intervjua u "Bazaru" kao dokaz da sam uspeo u životu, i da završimo više sa tim :)
Jučerašnji broj, strane 74 i 75.

(Desni klik/Open in new tab na sken za lakše čitanje :)

.

Živeo život

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju"

(Borivoje Petković, 2013)

"Grocka kombinat": logotip nisam video dvadesetak godina. Ukus njihovih marmelada bih, siguran sam, prepoznao i danas.

"Fruit Juice", leto 1982/3? Pošteno je cedio moj džeparac: prvi sok u "briku na slamku", revolucionarna promena u odnosu na do tada standardne "dojpake", koji se slamkom nisu mogli probušiti.

"Dve kifle za ovde i jogurt za poneti :)" @Pekara Pera, nekada na početku ulice Carice Milice.

U konkurenciji "mirisa žvaka", "mirisa Pino Silvestre", "Pitralona" i drugih, ovaj je, zapravo, najautentičniji.

"Dobar dan... Poslala me mama da nam sameljete kafu, ako radi mlin."

Pet dinara je bila cena i gore viđenog "Fruit Juice" soka. Odnos cena parkinga i sokova se promenio. 

Izbor pesama stavljen na "Jukebox 70", izložen na poslednjem nivou izložbe. Na žalost, ne radi.

Na jednom ovakvom sam prvi put slušao "Paket aranžman" i "Stop Making Sense"

Grafoskop, desno.

Magazin u kojem sam krajem 80ih pročitao prvi intervju sa Kejvom, ikada.

Izložba "Živeo život" otvorena je do 31. jula, u robnoj kući "kod ruskog cara", ili kako bi to stariji rekli - u "Robnoj kući Nama". 

Radi i "bioskop" u kojem je svake večeri na repertoaru drugi film, dok se preko dana emituju "prilozi iz bolje prošlosti" ili "priprema za budućnost koja se nije dogodila".

Ima i klikera, viršli "iz crvenog kioska" (liče, ali nema belih "državnih" kifli), Politikinih zabavnika iz sedamdesetih i osamdesetih, razglednica iz vojske, dresova fudbalera, singlica, Revox magnetofona i kariranih stolnjaka, čak i dva "stereoskopa", ko ih se seća?


Više o izložbi "Živeo život" dostupno je na: http://www.ziveozivot.com/
Aleksandrine fotografije sa izložbe dostupne su ovde >>
.

Pali na protestu ("Stop uništavanju kulture", 22. jun 2013.)

Fotografija: Dulex

"Zato nam i ide ovako, usrano" 

(Osvaldo Sorijano)

Glumci mogu da izađu na scenu - i ćute. 
Ili da otvaraju usta, bez glasa.
Ili kažu šta ih muči, jasno i glasno.
Ili da igraju pod otvorenim nebom i tako možda podsete i širu javnost na to čemu "kultura služi".

Muzičari mogu namerno svirati raštimovano.
Ili da sviraju kako nikada nisu svirali.
Ili da odbiju da sviraju.

Slikari mogu po galerijama da izlože bela platna, tek preparirana.
Ili da oslikavaju zidove grada, noću, gerilskim akcijama.
Subverzija, sećate se?

Vajari neka postave smese neobrađenog materijala u izloge.

Pisci mogu stati kraj novinarnica i čitaju svoja dela naglas.
Glumci im se mogu pridružiti.

Svi zajedno mogu stati u kolonu i u tišini hodati gradom, i ta tišina bi odzvanjala glasnije i strašnije od svih bubnjara, pištaljki ili pesme.

Postoji toliko načina za iskazivanje protesta.
I toliko načina da se podsetimo šta je kultura i čemu koristi?

U Novom Sadu su barem čitali knjige naglas.

Ukoliko, pak, organizatori jučerašnjeg okupljanja ne umeju/mogu da osmisle ništa subverzivnije od stajanja na suncu i  slušanja snimka na kojem se nižu imena pokojnih umetnika, onda ništa. 

I zašto su na spisku velikana isključivo pokojnici? 
Da li time glasno priznajemo da živi umetnici nisu vredni pomena? 
Ukoliko je tako, onda ništa i ovom slučaju. 
Ukoliko nije jasno da je "kultura" uveliko uništena, i da "Stop uništavanju kulture" kasni dvadesetak godina, te da je vreme za akcije pod nazivima poput "Ura za novu kulturu!", i onda - ništa.

I ukoliko je koncept bio doneti "target" crtež i desetak poluzaumnih parola i njima mahati pred kamerama, Ministar ima sve razloge da otrči do poslastičarnice i sve prisutne časti kabezom, jer Ministru nije čak upućen nijedan konkretizovan zahtev, ništa, ništa, ništa. 

Bez šale - nakon jučerašnjeg skupa, Ministar kulture može da odahne i da se zahvali svim "pregaocima kulture" što su dokazali da su potpuno bezopasni i svakog može da časti krempitom iz svoje poslastičarnice, specijalno ukrašenom iscrtanim likom Konstantina za čiju će izradu potrošiti i poslednji dinar od planiranih 0.62% budžeta namenjenog kulturi.

Ovaj protest završen je rečenicom "istekao je prvi sat protesta. Protest je tek počeo. Protest će se nastaviti". 

Nadam se da će drugi sat doneti manje skakutanja po ringu i odmeravanja protivnika. U međuvremenu, ostaje mi da se prisećam protesta poput čina Antonija Pušića i njegovog "Neću da zabavljam glasačko tijelo" pre 20 godina pred uključenim kamerama RTS-a; vožnje džinovskog penisa Knez Mihajlovom grupe "Magnet" i glumaca tadašnjeg Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta koji su iz protesta posedali na kolovoz tadašnje ulice "Maršala Tita", jednom, 
očigledno predavno.

Bilo je toga još.
Sve što nedostaje je malo kuraži, 
za početak.
Ili prepišite tekst pokojnog Miomira Grujića Fleke, napisan je pre trinaest godina >>

I setite se strašnog oružja pod imenom "humor".
Smeh je ono što svaku vlast najviše nervira.

p.s. Sve je pisano je u dobroj nameri, i zato što mi je stalo.

Ukoliko je ovo zaista najviše što umetnici Srbije mogu da urade, Ministar može nakon rafalnog trošenja para na Konstantina i gušenja džeza da pređe i na druge forme izražavanja koje smatra nepatriotskim ili mu prosto nisu po ukusu. 
Juče je objavljeno i da je biblioteka za slepe "nije predviđena u budžetu" >>, što se nije dogodilo ni za vreme Drugog svetskog rata. 

U nastavku će Ministar možda objaviti da ne voli ni glumce koji imaju brkove.
Možda bi želeo da sve glumice budu crnke.
Možda ga ježi e-mol.
I knjige bez slika.

A možda želi i da njegovo ime odzvanja u večnosti.
"Mislite o tome."
.