Još uvek živimo u lavirintu kutija i neraspakovanih kofera i pozajmljenih torbi.
Cipele - hodnik, desno; odeća - ostava, dole, u koferima i kutijama levo, važniji papiri su valjda u kutiji u uglu sobe, bendžamin (fikus) donet, bio sam poput Žana Renoa u onom filmu, nosim ulicom drvo od metar i po; ponoć je prošla i siguran sam da komšinici nije bilo svejedno kada je ugledala kako se iz mraka hodnika ukazuje najpre drvo a zatim i neki nasmejani ludak što šeta drvo po kraju u noćnim satima, eh kakvi se to ljudi doseljavaju u našu zgradu... "dobro veče komšija, hoćete liftom?"
U novom jastuku nemam više od dva-tri odsanjana sna.
Nisam zapamtio ni prvi san u novom stanu, običaj nalaže da je to važno.
Nisam zapamtio ni prvi san u novom stanu, običaj nalaže da je to važno.
Spavam kao kamen, izmoren bukom, prašinom i dokumentacijom koja se sakupljala u glavi mesecima.
Ipak, kada otvorim oči u ranom jutru koje miriše na lipu,
znam da smo kod kuće.
Na zidovima još uvek nema Aleksandrinih slika, nema planiranih polica, još uvek nijedan ekser za kačenje stvari, tek poneka ogrebotina od unošenja kutija, kesa, kofera, torbi, kutija, kesa, kofera, kesa, kutija,
ali to su sada naši zidovi - i možemo po njima da radimo šta hoćemo.
Nema, zapravo, mnogo toga, ali ima mnogo ideja kako bi moglo da bude.
Nema, zapravo, mnogo toga, ali ima mnogo ideja kako bi moglo da bude.
Još uvek učimo šta je koji zvuk u zgradi i još uvek ne znam da po sunčevom zraku zaustavljenom na biblioteci procenim koliko je sati i koliko ima do mraka, ali su sve knjige konačno na jednom mestu i prvi put posle deset godina mogu da ih sve obuhvatim jednim pogledom. Saramago se oslanja na Vonegata, obojica na Kortasara; Mangel uparen sa Taborijem i Kolakovskim, evo i Barikove knjige su jedna kraj druge nakon toliko vremena rasejanja po uglovima, policama, drugim i trećim redovima ispod klupa; mnoge zovu na ponovno čitanje,
sada,
odmah!
konačno imaš vremena,
kod kuće si.
("I got plenty of time")
Tek nekoliko sumraka smo odgledali, u daljini se nazire reka i odsjaj neba na njoj, crvena boja je spektakularna kad dan stigne na battery low.
Iz obližne Bašte se čuju cvrči,
miriše na lipu.
* * *
kod kuće si.
("I got plenty of time")
Tek nekoliko sumraka smo odgledali, u daljini se nazire reka i odsjaj neba na njoj, crvena boja je spektakularna kad dan stigne na battery low.
Iz obližne Bašte se čuju cvrči,
miriše na lipu.
Subota je, jutro.
Kroz roletne probija osunčan dan, pesma lastavica me podseća na letnje raspuste,
nedaleko je pekara na čijim sam kiflama svojevremeno takođe odrastao i
čiji me ukus podseća
na dom.
Tu sam,
konačno.
konačno.
("Home, is where I want to be/
But I guess I'm already there/
I come home, she lifted up her wings/
I guess that this must be the place...")
