U eseju o Valteru Benjaminu Jovica Aćin tvrdi da se Benjamin vraća u detinjstvo između ostalog i zbog toga da bi u svojim uspomenama pronašao znamenja katastrofa koje su se već dočepale njegovog života, te da je dete sposobno da primeti pretvaranje svojih mikrokosmosa u mikrohaose.
Alehandro Sambra u "Načinima povratka kući" preispituje svoje detinjstvo: vreme odrastanja u Čileu pod Pinočeom, preispituje odnos i ulogu roditelja i komšija koji su ili podržavali ili ćutke trpeli godine diktature, dok istovremeno razmatra ulogu procesa pisanja kao sredstva da se stvari postave na pravo mesto, ukoliko je to uopšte moguće. Svega jedan pasus pročitan u knjižari, s nogu, osvojio me naracijom i tonom i otkrio junake od one vrste sa kojom nakon prve razmenjene rečenice osetiš neočekivanu empatiju. * * *
"U nedelju ujutro sam se pretvarao da sam prehlađen - hteo sam još malo da spavam. Pošto su mi dali bezbroj saveta, otišli su na stene. Ubrzo sam ustao i, dok sam spremao doručak, pustio sam Rafaela. ila je to kaseta sa njegovim najboljim pesmama koje je mama snimala s radija. Nažalost, slučajno sam na nekoliko sekundi pritisnuo dugme "Rec". Upropastio sam kasetu baš na refrenu pesme "Da niko ne zna" (Que sabe nadie). Bio sam očajan. Pomislio sam, nakon kratkog razmišljanja, da je jedino rešenje da nasnimim taj deo i započeo sam s vežbanjem deonice doterujući glas da bude što uverljiviji. Napokon sam snimio taj deo i preslušao traku nekoliko puta, naivno verujući da je ishod prihvatljiv, iako me brinuo nedostatak muzike od nekoliko sekundi. Moj otac je grdio, ali me nije tukao. Nikada nisam dobio batine od njega, to nije bio njegov stil, više je voleo razmetanje krupnim rečima koje su ostavljale utisak u početku, budući da ih je izgovarao krajnje ozbiljno, kao da glumi u poslednjoj epizodi neke televizijske serije: razočarao si me kao sin, nikada ti neću oprostiti što si to uradio, tvoje ponašanje je nedopustivo, itd. Ja sam, međutim, želeo da me jednom udari tako jako da me nasmrt povredi. Najčešće sećanje na detinjstvo jeste potreba za tim udarcem do koga nikada nije došlo. Zbog toga je povratak bio mučan. Tek što smo krenuli nazad u Santjago, rekao da sam umoran od Rafaela i da je bolje da slušamo Adama ili Hosea Luisa Rodrigesa. Mislila sam da voliš Rafaela, odgovorila je moja mama. Adamove pesme imaju bolji tekst, rekao sam, no adut sam ispustio iz ruku, jer sam nehotice isprovocirao raspravu o tome da li je Adamo bolji od Rafaela, raspravu u kojoj je pomenut i Hulio Iglesias, što je nesumnjivo apsurd, jer se nikome u porodici Hulio Iglesias nije dopadao. Da bi nas uverio u Rafaelove vokalne kvalitete, otac je odlučio da pusti kasetu, i kada je na redu bila pesma "Da niko ne zna", morao sam da primenim očajnički plan B, koji se sastojao od najglasnijeg pevanja pesme od samog početka, računajući da kad stigne do refrena moj glas bude još glasniji. grdili su me što urlam, ali nisu otkrili lažiranost kasete. Kasnije, po povratku kući, uhvatili su me kako sam napravio rupu pored ružičnjaka da zakopam kasetu. Bio sam primoran da sve ispričam. Mnogo su se smejali i preslušavali pesmu nekoliko puta. Uveče su, ipak, došli u moju sobu da mi saopšte da sam kažnjen i da ne smem da izlazim celu sedmicu. Zašto me kažnjavate kad ste se onoliko smejali, upitao sam ujutro. Jer si lagao, odgovorio je otac." * * * "Imala je sedam-osam godina kad se u dvorištu s drugaricama igrala žmurke. Bilo je kasno, vreme da se ide kući i roditelji su ih zvali, devojčice odgovarale da dolaze - natezanje se produžilo, roditelji su sve energičnije zvali, a one se smejale i nastavljale sa igrom. Noć je već poodmakla kad su naprečac shvatile da su već odavno prestali da ih zovu. Pomislile su tada, da su se odrasli igrali žmurke, da su ih odnekud posmatrali želeći da ih nauče pameti. Ali nije bilo tako. Ušavši u kuću Eme je videla da su prijatelji njenog oca plakali a da je majka sedela prikovana za stolicu pogleda uprtog u prazno. Slušali su vesti na radiju. Govorilo se o upadima u kuće. Govorilo se o nastradalima. O sve više nastradalih. Mnogo puta se to događalo, pričala je Eme tog dana, pre pet godina. Mi, deca, naprečac smo shvatili da nismo tako bitni. Da je bilo toliko toga nedokučivog i ozbiljnog što nismo mogli znati i što je prevazilazilo naše poimanje. (...) Dok su odrasli ginuli ili ubijali, mi smo po svojim ćoškovima crtali. Dok se zemlja raspadala na parčiće učili smo da govorimo, da hodamo, da pravimo avione i brodove od papira. Dok se roman događao, mi smo se igrali žmurke, skrivanja, nestajanja." (prekucano iz knjige, izdanje "Geopoetike") * * * Ovdašnje generacije, izrasle u specijalnim uslovima, tek čeka pisanje ovakvih priča i romana. Biće zanimljivo čitati preispitivanja nepostojeće lične krivice za zatečeno stanje i raspetljavanja odnosa prema svetu u kojem su odrasli.
Kritičari nedeljama pokušavaju da usaglase stavove: da li se u glasu Laure Mvule čuje eho Nina Simone, Billie Holiday ili je to ipak Erykah Badu - i da li su harmonije koje stvara bliže Beach Boys, Janelle Monae, ili čak - Bjork!, te da li je njen album-prvenac začetnik novog muzičkog pravca koji je Paul Lester iz The Guardian nazvao "gospeldelia" (nimalo rđava definicija) ili nešto već poznato. "Green Garden" je prvi hit :)
Gore navedene Nina, Billie i Erykah nisu dovoljne, jer Laura Mvula nije samo retro-soul. Harmonije koje se razlivaju od uvodne "Like the Morning Dew" preko "Green garden", hipnotičke "Is There Anybody Out There?" (koju kao da je skrojio Brian Wilson) i magične "Sing to the Moon" - svaki od tih komada predstavlja malu senzaciju jer nijedna od pesama ne odlazi u očekivanom pravcu. To je, ujedno ono što ovih sat vremena muzike preporučuje za često (i glasno) preslušavanje u toplim danima koji dolaze. "Sing to the Moon", uživo:
Uz harmonije, Laura Mvula ume i sa rečima.
"Our love is like the morning clouds/ Like the morning dew, that goes away/ Try to write the perfect song for you/ Then I realize it didn’t belong to me/ It didn’t belong to me." "Sing to the Moon" je njen prvi album, odnedavno dostupan za preslušavanje. (Da ponekad valja slušati i novu muziku potvrđuje nedavna studija u kojoj se tvrdi "da deo mozga koji je povezan sa percepcijom zadovoljstva i nagrade postaje aktivniji kada ljudi slušaju neku pesmu po prvi put.")
U danima u kojima nivo svinjarija preti da pređe preko kućnog praga čak i ukoliko je televizor isključen a iz bookmarkaizbrisane adrese gotovo svih medija, korisno je sakriti glavu iza knjige čiji tok prija glavi poput prolećnog vetra nakon čađave zime. "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga" zapravo je zapis neverovatno zabavnog i poučnog dijaloga esejiste/dramaturga/Bunjuelovog saradnika Žan-Klor Karijera i Umberta Eka koji počinje promišljanjem budućnosti knjige kao ideje, formata i sredstva prenosa informacija, da bi se, poput hiperteksta razgranao ka istorijskim otkrićima, analizi fenomena gluposti, civilizacijskih zabluda, filozofije te konačno budućnosti biblioteka, knjiga i čitave civilizacije. Ova knjiga može se čitati kao hipertekst. Iako predstavlja samo dijalog - nakon nekoliko strana počinje da izrasta u zbirku referenci koje se preporučuju za dalje izučavanje; pregled istorijskih grešaka čiji nas eho i dalje čini gluvima, te se može koristiti i kao putokaz ka bizarnim stranputicama koja su svojevremeno proglašavana naučnim dostignućima a koja se i danas, tužno, smatraju tačnim. Bez obzira naerudiciju oba učesnika i česte meandre do kojih naracija dolazi, ova knjiga je neverovatno zabavna. Dok je budete čitali - sve češće ćete čuti smeh obojice sagovornika (i medijatora - Žan-Filip De Tonaka), koji kao da se međusobno nadmeću i poput dva tinejdžera pokušavaju jedan drugog da zadive otkrićima i pričama koje su tokom godina otkrivali, arhivirali i konačno - razmenili, a čitaocu doneli utehu da je glupost oduvek bila tu i da nije isključivo naša privilegija da živimo u vremenu prepunom isprazne buke.
Iz poglavlja nazvanog "Ništa neće stati na put taštini": Ž-P. de T: Prošlost do nas stiže izvitoperena na sve moguće načine, a naročito kada u prenošenje znanja o njoj umeša prste i ljudska glupost. Vi ste takođe naglašavali kako kultura voli da pamti samo svoje Himalaje, dok zanemaruje sve ono što joj ne služi na čast. Možete li nam navesti nekoliko primera iz te druge kategorije "remek-dela"? (...) Umberto Eko: Radeći na knjizi o potrazi za savršenim jezikom, nabasao sam na neke lude lingviste, na autore sumanutih teorija o poreklu jezika, od kojih su najzabavniji nacionalisti - po kojima je Adam govorio jezikom njihovih naroda. Prema Gijomu Postelu - Kelti su poticali od Noja. Po nekim drugim, španskim lingvistima, poreklo kastilijanskog jezika se vezuje za Tubala, sina Jafetovog (...) Baron od Rikolta tvrdio je da je flamanski bio jedini jezik kojim se govorilo u doba nastanka ljudskog roda. A zatim, dalje, u XVII veku, Georg Štirnhjelm je u knjizi De Linguarum origine praefatio dokazivao da je gotski, po njemu staronorveški jezik bio izvor svih poznatih jezika. Švedski naučnio Olaus Rudbek, u delu Atlantica sive Mannheim vera Japheti posterorum sedes ac patria (knjizi od tri hiljade strana!) tvrdio je da je Švedska bila Jafetova domovina i da je Adam u početku govorio švedskim jezikom (...) Izvesni Andrije je 1869. godine objavio knjigu o zdravstvenim problemima koje mogu nastati usled korišćenja čačkalica. Neki gospodin Ekošoar je pisao o različitim tehnikama nabijanja na kolac, a jedan drugi autor, zvani Fumel je 1858. objavio knjigu o ulozi i značaju batinanja, navodeći spisak čuvenih pisaca i umetnika koje su batinali, od Boaloa, do Voltera i Mocarta. Ž-K. K: Ne zaboravite Edgara Berijona, člana Akademije Nauka, koji 1915. godine piše da Nemci proizvode više fekalnih materija od Francuza. Štaviše, po količini njihovog izmeta može se ustanoviti kojim putem su prošli. Berijon govori o "polihreziji nemačke rase" (hiperaktivnost peristaltike). To je čak bio naziv jedne od njegovih knjiga. (...) Umberto Eko: Najzanimljiviji je, ipak, fenomen ludaka koji su pisali o ludacima. Gistav Brine u "Ludim književnicima" ne pravi nikakvu razliku između sumanutih knjiga i ozbiljnih knjiga koje su pisale osobe sa nekim psihičkim problemima. Na njegovom inače zabavnom spisku nalazimo Enrijona, koji je 1718. napisao disertaciju o telesnoj visini Adama, ali i Sirana De Beržeraka, De Sada, Furijea, Poa, Njutna i Volta Vitmana. U svojoj knjizi (sa hiljadu pet stotina odrednica!) Blavije navodi pobornike novih kosmogonija, higijeničare koji izlažu prednosti hoda unatraške, izvesnog Madrola koji se bavio teologijom železnica, nekog Pasona koji je 1829. objavio Dokaz o nepomičnosti Zemlje, i Tardija koji je 1878. dokazao da se Zemlja obrne oko svoje ose za četrdeset i osam sati."
Cena ove knjige (pronađena u "Beopolisu" pre nekoliko dana) ekvivalentna je dvadesetodnevnom uzdržavanju od kupovine dnevnih novina. Njena vrednost je, pak, nemerljiva. Ukoliko gore prekucani pasus nije bio dovoljno uverljiv, na raspolaganju je i ovaj, nazvan "Pohvala gluposti" >>, kao i preporuka koju je pre nekoliko meseci napisao Đorđe Kalijadis na Jorgoslovlju >> Čitanje kniga poput ove (kao i po duhu srodne "Istorije ljudske gluposti" Pola Taborija) povećaju broj antitela na glupost u organizmu. Za indikacije ili željene efekte obratite se Vašem knjižaru ili bibliotekaru. .
