Izvrsna knjiga Pola Taborija - "Istorija ljudske gluposti" (Gradac, 2006) otkriva "jednu novi sliku sasvim poznatog sveta gluposti, blesavosti, budalaštine, gluparenja, nerazboritosti, tupavosti, u koje su glavni junaci... blesavci, bukvani, bene, duduci, mamlazi, tikvani, tupavci, zvekani, zevzeci, suklate, sumlate, telci... ili jednostavno - ograničeni" (iz predgovora Zefirina Grasija).
Pored ostalog, Tabori iznosi i priču o "Čoveku sa gvozdenom maskom", zabetoniranoj netačnostima samo zato što su dvorske ulizice svojevremeno pokušale da kreiraju što je moguće "bolje" rodoslovno stablo Napoleona Bonaparte, u vreme kada je ovaj preuzeo vlast u Francuskoj.
"Značajan pokazatelj razmjera što ih ponekad ima ljudska taština jest i to što neki ljudi, koje bi zahvatila čežnja za uzvišenim precima, nisu imali ama baš ništa protiv toga da se sazna i objavi kako se njihov predak rodio kao grešni plod preljuba ili da je bio obično vanbračno dijete-kopile. "Kraljevska krv ne može se okaljati" tvrdili su ti ljudi. Upravo je takav, čudni mentalitet stvorio "rodoslovno stablo" što su ga neki lojalni dvorjani smjerno podastrijeli Napoleonu Bonaparti.
Bonapartistički genealozi započeli su od legende o "željeznoj maski".
U to vrijeme još se vjerovalo da tajanstveni zatvorenik u Bastilji, koji je pred druge ljude smio izlaziti samo sa željeznom maskom na licu, nije bio nitko drugi nego glavom brat-blizanac Luja XIV. U Bastilji je čamio samo zato što je imao nesreću da se rodi nekoliko minuta pre budućeg Kralja-Sunca. U svojoj verziji legende barun Glejhen otišao je još dalje, tvrdeći da je "Željezna maska" bio pravi Luj, odnosno pravi kralj, dok je čovjek koji se nazivao Lujem XIV i koji je sjedio na prijestolu bio dijete "grešne ljubavi" Ane Austrijske, kraljice-udove Luja XIII, i kardinala Mazarena. Nakon smrti Luja XIII, grešni kraljevsko-kardinalski ljubavni par potajno je izmijenio dječake i podmetnuo na prijastolje bastarda, dok je pravoga bacio u tamnicu, gde je on do smrti morao neprestano nositi željenu masku da se ne bi vidjela njegova tipična burbonska fizionomija.
Danas znamo manje-više pouzdano da je tajanstveni zatvorenik u Bastilji doista postojao, ali da je to bio talijanski grof Matioli, bivši ambasador vojvode od Mantove na francuskom dvoru. Njega je francuska policija uhvatila u nekoj vrlo nezgodnoj špijunskoj operaciji, a to tako razbjesnilo Luja XIV da je naredio da bude bačen u tamnicu bez obzira na zaštitu koju mu je davalo međunarodno pravo. Prvo su ga držali u tvrđavi Pinerol, onda na otoku Sv. Margarete, a najposlije u Bastilji (gdje je umro 1703.). A što se tiče željezne maske, ona uopće nije bila od željeza, nego od svile. Osim toga, zatvorenik je nije morao nositi neprestano, nego samo dok bi šetao dvorištem tamnice: nije smio dopustiti da ga netko kojim slučajem prepozna, jer bi to moglo izazvati nezgodne međunarodno-političke komplikacije.
Bonapartistički genealozi izmislili su krasnu proču da bi rodbinski povezali Napoleona sa "Željeznom maskom". Po njihovoj priči - kćerka upravitelja tamnice na otoku Sv. Margarete sažalila se nad jadnim zatvorenikom, a onda se u njega i zagledala - odnosno, pošto je nosio željeznu masku - zaljubila. Poslije nekog vremena rodila mu je sina, a taj je, dakako, morao biti otpremljen iz tamnice, gdje nije smio ostati. Neki poverljivi čovjek odnio ga je na Korziku, gdje je dječak lijepo odrastao. Nosio je, dakako, majčino prezime - Bonapar.
Upravo je to bila spona kojusu trebali bonapartisti - a sve drugo je bila puka formalnost.
Prezime su pretvorili u italijansko Buonaparte, a onda su sve članove korzikanske obitelje Buonaparte proglasili potomcima onog vanbračnog djeteta sa otoka Sv. Margerete. Tako je Napoleon "postao" praunuk "Željezne maske", čovjeka koji je prema legendi bio jedini zakoniti nasljednik francuske krune i prijestola.
Zaključak: mali Korzikanac uopće nije uzurpator, nego čovjek kojem porijeklo daje sva prava na carsku krunu.
Prilično tadašnjih ljudi povjerovalo je u ovaj vatromet gluposti. Prije nekoliko godina u Njemačkoj objavljen je faksimil plakata namijenjenog buntovnicima iz Vandeje, gdje su oni upozoravani da ne nasjednu na "otrovnu glasinu" da je Napolen tobože potomak Burbona.
A što je o svemu tome mislio sam Napoleon?
"To je obična besmislica."
* * *
Prikaz knjige Pola Taborija dostupan je ovde >>
Knjiga pronađena u "Beopolisu", pre nekoliko dana.
Priče poput ove zauzimaju prostor po medijima i dalje, svaki dan.
.
Najpre, Pol Valeri.
Kratka priča:
"Dan"
Ovde fotelja, krevet, klatno, ogledalo, ključ na ormaru, prozor, zastori, dan vrlo značajan, i promenjiv, rubovi sobe, slobodni prostor u sredini, loptast, prašina koja sjedinjuje, vodenkasti i končići svetlosti po uglovima nameštaja, stvari nesređene na stolu, tela nameštaja govoreći uvek jedno te isto, oticanje vremena na oknima, približene boje, čovek u sedećem položaju, rastojanja.
Fotelja čeka, krevet se odmara, klatno radi, ogledalo se otvara, prozor žubori, zastori zavode, dan misli, soba nastavlja, središnji prostor se rastvara, čovek se menja: deblja.*
* * *
Valerijevo ogledalo dobija šire značenje u sjajnom kratkom filmu "Ogledalo" Ramona i (Antoine Tinguely i Laurent Fauchère)
* - prepis iz knjižice "Najkraće priče na svetu", priredio David Albahari.
.
Za ovu priču je najmanje važno što Vesnu poznajem "od malena".
Važnije je da se nismo videli... predugo, zapravo od kako je napustila Beograd i otišla preko bare, da bi na drugom kontinentu započela i ostvarila sjajnu karijeru.
Važnije je zato mi je Vesna tek nedavnom prepiskom najpre otkrila deo onoga čime se trenutno bavi (fenomenalno! Link >>), a zatim i da planira da krene u pravcu Severnog pola, sama.
Ovo je priča kojom najavljuje planiranu avanturu i traži podršku za ostvaranje ideje koja zaslužuje pažnju.
Nekadašnja devojčica sa Karaburme, nakon što je osvojila mnoge litice i vrhove po raznim delovima sveta kreće ka Severu, tragajući za mnogim odgovorima.
Želim da se njen plan ostvari, kao što želim da taj njen put vidim, kao film, fotografije i priču koju će napisati po povratku.
Vesna kaže:
"
Uvod ili o sredovečnoj ženi i njenoj solo alpinističkoj ekspediciji usred ledene nedođije
Film koji planiram da snimim - "Odoh na sever" ("Gone North") - biće dokumentarac o jednoj takvoj ženi, ali i više od toga.
Zašto bi žena iz dobre kuće odlučila da se smrzava u šatoru, bez tuša i hrani isklučivo instant supama za večeru tokom pet nedelja, severno od arktičkog kruga? Šta je toliko privlači divljini, ili samoći?
Zašto alpinizam ima više smisla od karijerizma?
Zašto je penjanje po vrletima vrednije od uspinjanja uz lestvice karijere u kompaniji?
Nisam sigurna da znam odgovore na sva ova pitanja - ali sam rešila da snimim moj put do tamo, dok pokušavam da formulišem odgovore, u arktičkoj Norveškoj.
Dve decenije sam skoro sve radila po prinicpu: "red je".
Onda sam priznala sebi da mi taj 'red' jednostavno - nije logičan. To je loša preporuka za 'red', s obzirom da sam bila debelo plaćena za primenu mojih analitičkih sposobnosti na najkompleksnije zakone prirode, i bila sam uspešna u tome.
Trenutno tragam za nekim alternativnim redom, živim vrlo jednostavan život i bavim se istraživanjem svega što može da inspiriše i mene i druge.
Jedna od inspiracija dolazi iz planina.
Lofotens u Norveškoj je dom poslednjih devičanskih planina u Evropi i mesto koje sam žudela da istražujem odavno - zapravo od kako sam u sedmom razredu osnovne škole pročitala prvi roman Knuta Hamsuna.
Sada, konačno, imam dovoljno vremena - iako ne i para - da to ostvarim i podelim sa svima kroz dokumentarac "Odoh na sever" koji ći snimati za vreme puta.
Ekspedicija ili gde sam pošla
Početkom marta ove godine poći ću na dug put do stena Austvagoja (najvećeg Lofotenskog ostrva) preko Osla, Trondhajma i Bodoa avionom, zatim u selo Svolvaer brodom. Provešću nekoliko noći u selu nabavljajući hranu i učeći o lokalnim putevima od samih lokalaca. Onda tovarim alpinističku i filmsku opremu na sanke i na skijama ih odvlačim u belu pustinju. Neće mi biti prvi put da tako nešto radim, ali ću ovaj put ići bez mape poznatih staza, naoružana isključivo sopstvenom veštinom orijentacije uz pomoć staromodne mape i kompasa. I staromodnom procenom vremenskih uslova.
Zatim idem iza granitnih rogova koji se vide na fotografijama, što dalje od direktnog zagrevajućeg uticaja Golfske struje, u potrazi za debelim ledenim smerima ususkanim u usecima narezanim po granitnim stranama širom ostrva. Podižem kamp (i najverovatnije ga pomeram nekoliko puta) blizu stena, što dalje od mogućih lavina. I tako ću živeti oko 4 nedelje. Verovatno ću jednom morati u selo po namirnice.
U zavisnosti od stanja leda, u nekom trenutku ću se prebaciti na ostrvo Senja, s istom namerom. Pošto je Senja jos dalje na severu, biće hladnije, i sa više leda, no i dalje dovoljno topla u martu za mršavu južnjakinju.
Zašto idem solo, tj. sama?
Pogledajte moju internet stranicu http://gonenorth.weebly.com, tamo ćete saznati kako je sve počelo.
Pošto sam amater-zemljoradnik i pobornik male poljoprivrede, pokušaću da volontiram na lokalnoj farmi par nedelja posle moje ekspedicije. Želim da iz prve ruke naučim kako su ljudi vekovima preživljavali i hranili se, tako daleko, na severu.
Dokumentarac "Odoh ka severu", ili šta snimam
Snimaću sve: uspešne uspone (od kojih će neki verovatno biti prvi, ikada napravljeni), propale pokušaje, rutinu kampovanja, verovatno će biti i pomalo kenjakanja i kukanja, kao i razmišljanja i sumnji, inspirisanih životom u potpunoj izolaciji usred predivne prirode koja je tako blizu civilizacije - ali je uspela da izbegne iskorišćavanje ljudi. Kada se budem vratila u civilizaciju, svakako ću imati materijala za priču o potrazi za smislom i lepotom, van konvencija zadatog života.
Sada znate deo razloga zašto me ovaj projekat ispunjava i unapred oduševljava na mnogo načina. Ovo su dodatni, važni:
Volim kad mogu da ispičam zanimljivu priču i oduvek sam volela film, naročito dokumentarce. Izrežirala sam hiljade njih u prošlosti, no samo u mislima. Ovim dokumentarcem konačno ću moći da ispričam priču za koju verujem da je važna: priču o sredovečnoj ženi u potpuno subjektivnoj misiji, kojom testiram granice sopstvene veštine i iskustva, potpuno van ograničenja koje su život i društvo pokušavali da mi nametnu do sada. Ovo nije priča o uspehu, nito o porazu - već priča o pokušaju da se nađe razumevanje i ravnoteža sa sobom, društvom i prirodom - a da se u isto vreme održi ono najbolje u sva tri.
Zapravo, idem na sever da bih ispricala priču o odlasku na sever, i sviđa mi se ta cirkularnost.
Volim tehnički izazov, a snimanje ovog dokumentarca će to biti. Na većinu smeri ću se penjati više puta - da bih pričvrstila potpore za kameru na sred litice - želim da snimim sebe iz ptičje perspektive, dok napredujem uz glavice ledenih karfiola. Zašto verujem da ću moći da se nosim sa tehničkom stranom snimanja filma? Sticajem okolnosti, većinu moje naučne karijere provela sam snimajući mikroskopske pojave u metalima, polimerima i živim ćelijama, sve u visokoj rezoluciji. Koristila sam kompleksnije kamere, scenarije snimanja i video programe, konstruisala video sisteme, pisala programe za video obradu i nosila se sa mnogo gorim alama (na primer: dekani i šefovi katedre) nego malo mećave. Ovaj film će, zapravo, biti lakše napraviti. Jedini izazov je u drugačijem uglu napada i u tome što ću snimati sebe, kako pokušavam da drzim moj poveći nos van kadra...
I ne mogu da dočekam - da počnem!
Koliko me sve to košta?
Ovaj projekat zavisi od donacija. Vaša donacija biće racionalno iskorišćena na plaćanje velikog broja troškova snimanja dokumentarca i dela troškova ekspedicije.
Kao alpinista i svetski putnik, budite sigurni da sam apsolvirala umetnost škrtarenja. Na listi troškova su, recimo, bolja kamera i tripodi, dodatne baterije i digitalna memorija, solarni punjač baterija, kao i dodatni troškovi povećanog prtljaga, dodatna alpinistička oprema za montiranje kamere na litici, novi hard drajv, ali i nove trake za penjanje (koje se lepe za donji deo skija, da mogu da se krećem uzbrdo dok vučem teške sanke sa opremom)...
Bez Vaše pomoći - ja ću moći da ostvarim ekspediciju po planu - ali ne i da snimim dokumentarac. A ovaj dokumentarac mi je važniji od prvih uspona koje ću prijaviti na kraju.
Podrška je važna
Indiegogo na kojem sam pokrenula projekat sakupljanja donacija je odlična internet platforma koja pomaže običnim ljudima da ostvare neobične projekte, koji inače ne bi mogli da napreduju dalje od maštarije.
Svaki $1 doprinosi uspehu moje akcije: što se više ljudi uključi, to će moj projekat imati veću vidljivost na Mreži, među potencijalnim donorima koji su van mog ličnog kruga.
Ukoliko verujete da je ovo dobra ideja, razmislite, na primer, o doniranju iznosa koji je cena bioskopske ulaznice (i grickalica)!
Možete mi pomoći i tako što ćete proslediti adresu moje Indiegogo akcije prijateljima, ali i tako što ćete me 'lajkovati' na Facebooku - naročito moje obaveštenje o akciji koju planiram.
Facebook stranica akcije je: http://www.facebook.com/GoneNorth2013
A kada akcija bude uspešno finansirana i dokumentarac završen, postoji i sistem nagrada, odnosno znakova zahvalnosti, u zavisnosti od iznosa donacije. Sve informacije dostupne su na http://www.indiegogo.com/GoneNorth2013
Ipak, još o znacima zahvalnosti
Prvo i najvažnije, bićete deo ove priče, odnosno filma, jer priče neće biti bez Vaše podrske.
Tu su 'nagrade' za svaku donaciju i svaka je izraz zahvalnosti na podršci. A jedna od nagrada je inspirisana raspravom sa prijateljima muškog roda na temu provokativnih kalendara i alpinističke fotografije. Videćete već.
Po povratku iz Norveške, selekciju najboljih fotografija biće dostupna na http://gonenorth.weebly.com, moći ćete da birate koje želite.
Ukratko, to je moja priča i moj plan.
Iskreno zahvaljujem svima koji su posvetili vreme čitanju ove priče.
Vesna."
Da li će sve uspeti kako je Vesna planirala, zavisi i od nje i od Vas.
Na dan objavljivanja ove priče, Vesna je na Indiegogo platformi sakupila oko 25% planiranih sredstava. .
.
