"Tokom života, mnogo je prilika u kojima čovek saopštava sopstvenu adresu, a Mihael Kupiš, stanovnik Sunčane aleje u Berlinu, uvek je iznova bio svedok dejstva koje je imao naziv Sunčane aleje; budio je miroljubiva, skoro sentimentalna osećanja (...)
Mihael Kupiš mogao je da zamisli kako čak ni Josif Staljin, Hari S. Truman i Vinston Čerčil nisu ostajali imuni na pomen Sunčane aleje dok su delili glavni grad Rajha na sektore na Potsdamskoj konferenciji u leto 1945. Pre svih Staljin; poznato je da su diktatori i despoti slabi na šapat poezije. Staljin svakako nije želeo da prepusti Amerikancima ulicu tako lepog imena, barem ne celu. Zato je uputio zahtev za Sunčanu aleju Hariju S. Trumanu – a ovaj je to, naravno, odbio. Ali Staljin se tu nije predao – činilo se kao da će doći do sukoba. Kada su se Staljinov i Trumanov nos gotovo dodirnuli, britanski premijer se ugurao između njih, razdvojio ih i sam stao pred kartu Berlina. Video je već na prvi pogled da je Sunčana aleja duga preko četiri kilometra. Čerčil je tradicionalno bio na strani Amerikanaca, i svi u prostoriji su isključili mogućnost da bi Sunčanu aleju mogao da dodeli Staljinu. Svi su očekivali da će Čerčil, kao i obično, povući dim iz svoje cigare, razmisliti trenutak, ispustiti dim, protresti glavom i preći na sledeću tačku pregovora. Ali, kada je Čerčil ovoga puta povukao dim iz cigare, nezadovoljno je primetio da se ona već ugasila. Staljin mu je uljudno pripalio vatru i Čerčil je, dok je uživao u prvom dimu i naginjao se preko karte Berlina, razmišljao na koji bi način mogao da uzvrati Staljinu za taj gest. I tako, kada je Čerčil ispustio sledeći dim, parče Sunčane aleje u dužini od šezdeset metara pripalo je Staljinu, a Čerčil je zatim prešao na drugu temu.
Mora da je bilo tako, mislio je Mihael Kupiš. Kako bi inače jedna tako duga ulica bila podeljena baš na samom kraju?
A ponekad je pomišljao: da je glupi Čerčil malo bolje pazio na svoju cigaru, danas bismo živeli na Zapadu."
* * *
"Na kraćem kraju sunčane aleje" Tomasa Brusiga je priča koju smo živeli (u tzv. lite verziji) i koju, samim tim, u potpunosti razumemo.
Po tonu srodan filmu "Goodbye Lenin", pričama "Ruski disko" Vladimira Kaminera >> - pun humora poput filma "Disko i atomski rat" >> - ovaj roman sadrži sve što podrazumeva odrastanje u sistemu čiji se kraj još uvek ne nazire - ali se iz pukotina azbestnih zgrada nadomak Zida pojavljuju dugokosi egzistencijalisti glava punih smešnih planova o državnom udaru; obožavaoci "Exile on the Main Street" koji žele originalno izdanje a ne "jugoslovensko sranje" (citat); šverceri keksa i odela za maturu; prebezi i carinici koji se čude dostignućima japanske audio tehnologije oličene u kasetofonu sa svetlećim diodama - koji tvrde da čim je nešto toliko komplikovano - to je dokaz da kapitalizam sasvim sigurno - propada.
"Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogate uspomene" (T.B.)
