„Someone Somewhere in Summertime“ (Simple Minds, 39 pesama, #36)

Iako odavno nisam obožavalac takvih top-lista, drago mi je kada ugledam album “New Gold Dream” Simple Minds na listi “1001 albums You Must Hear Before You Die”. Iako ne posedujem dokaze za narednu tvrdnju, siguran sam da je taj album jedan od nekolicine koje sam ja zapravo preslušao 1001 put. Matematički je sasvim moguće: album sam prvi put presnimio od Vlade Gugla pre više od dvadeset godina - i kako sve pesme zajedno traju tačno 45 minuta (taman za jednu stranu kasete) – sasvim je moguće da sam nešto više od 32 dana života proveo slušajući ga.  Da znam da sviram sve te instrumente, mogao bih to da dokažem i tako što bih kompletan album odsvirao, jer znam svaki njegov detalj, od prvog udarca bas bubnja u „Someone Somewhere in Summertime”, do poslednje činele u „King is White and in the Crowd” koja zatvara album.

.

O „Someone Somewhere in Summertime” je zapravo teško pisati. Jer - svaki put kada čujem uvodni rif; od prvog udaraca bas bubnja i fantastičnog ulaska bas linije i gitare, sve to mi pomalo zamuti pamet poput slatkog Auruma, onog čudnog likera u kojem ima čak i previše šećera i gust je poput meda, na prve gutljaje deluje bezopasno - ali zapravo sadrži lep procenat alkohola – i tako neprimetno opija. Svaki put kada je čujem, pre no što Džim Ker zapeva, ja pomislim na polovinu avgusta, onaj period leta kada je glava već rasterećena višenedeljnom fjakom a još uvek sam bezbedno udaljen od početka septembra; noći su sve duže ali i dalje sviće dovoljno rano, tako da je lako dočekati zoru; pesma se lepi poput smole za prste, ali je ti ne skidaš sa kože jer se u toj mešavini slanog vazduha i lepljivih prstiju ne može uživati svaki dan, to je leto, i ti u njemu, negde.

.

Postoji, dakle, nešto vanvremensko u tim slojevima klavijatura, gitare i basa koji nikada pre nisu tako zvučali – bend je još uvek bio rasterećen slave koja je nastupila godinu dana kasnije i reflektori će uskoro istopiti preveliki deo magije njihovih albuma i poetike Džima Kera, koji je u tih četrdeset i pet minuta zapravo dosegao vrhunac (i nešto kasnije oženio Krisi Hajnd iz The Pretenders – zapravo – to je bio njegov vrhunac ;), nižući slike u kojima se lako nađeš kada imaš manje od dvadeset godina, lako je pronaći svoje mesto u stihovima poput “Somewhere there is some place/that one million eyes can't see/And somewhere there is someone, who can see what I can see”, koliko god ti stihovi sada, sa distance, delovali banalno.
.

„Someone Somewhere in Summertime” ujedno je bila i jedan od razloga odlaska na njihov koncert u “Areni” pre dve-tri godine. Nesrećno promašivši onaj prvi koncert u Beogradu, za koji su godinama sami članovi benda govorili da je to bio njihov najbolji nastup ikada, našao sam se konačno pred binom lišenom nepotrebnih pirotehničkih pomagala, nije bilo gužve i to je bilo sasvim ok. Džim je bio bolestan do mutiranja glasa, i zato se nakon druge pesme obratio publici:  „...I have influenca, you can hear it obviously... Doctors told me to cancel this show... But Simple Minds never cancel!  Not in Belgrade!...“ - i to je bilo sasvim dovoljno da sve u trenu dobije zlatni odsjaj i da uvodni taktovi ove pesme sruče neočekivane količine endorfina i dopamina koji me je i te večeri iz hladnog novembra vratio u ona leta u kojima se ne dešava ništa, ali se zapravo dešava sve, u vreme kada dani nisu imali imena i u kojima je bilo lako izgubiti se, “letim ka letu”, rekao bi jedan prijatelj.

.

Noć je, maj.
Preslušavam album 1002. put.

.

"Brilliant days/
wake up on brilliant days"



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

.

"Un cuento chino" (kakav film!)

Morao sam da nadoknadim propušteno: "Un cuento chino" prikazan je čak tri puta tokom ovogodišnjeg Festa, sinopsis je obećavao ali su i termini prikazivanja obećavali da ćemo se ovaj film Sebastiana Borenštajna i ja mimoići tih dana.
Ali, drago mi je što smo se konačno sreli.
.
Ovo je film o susretu dva čoveka različitih jezika, porekla, navika i želja. Jedan od njih, razuveren u smisao kao takav jedinu pasiju pronalazi u bizarnim vestima koje iseca iz novina, dok je drugog iz Kine do Argentine dovela jedna od tih istih bizarnih priča: krava koja je pala sa neba i to pravo na njegovu verenicu, dok su se u divnom prolećnom popodnevu vozili čamcem po jezeru.
.
No, iako je prva scena pad krave niotkuda (i koja kao da je doletela pravo iz genijalnog filma "Luna Papa" Baktijara Kudojnazarova), ovo je ipak priča o prijateljstvu, sporazumevanju i neočekivanim obrtima - ispričana tako da je "Kinez za poneti" zapravo jedan od najboljih filmova koje sam video u proteklih nekoliko meseci, i koji nastavlja niz izvrsnih filmova koji stižu iz Argentine - poput "Subote u jednom kadru" ili "Dobar život" (Buena Vida Delivery).
.
Obavezno gledanje.
.
Update: Ana >> dojavljuje da će "Kinez za poneti" biti ponovo emitovan 20. maja, u okviru festivala "Španski metar", DKC. 
.

„Okean“ (La Strada; 39 pesama, #35)

Pokušavam da izaberem omiljenu Tišminu pesmu i shvatam da je taj pokušaj sličan onom sutonu poslednjeg dana odmora, još uvek si na plaži i torbe su pune sakupljenih kamenčića i školjki, jasno je da nećemo sve poneti jer ne može baš sve stati u kofere; zato izabiramo najčudnije, ostale bacam iz ramena daleko od obale, vraćam ih u okean. 

.

No, ovaj Tišmin Okean nije od te vrste - i ovo nije pesma o okeanu kao takvom, što ja, na prvo slušanje, naravno, nisam znao. Sa trinaest godina nije lako razumeti o kakvom Okeanu on zapravo peva - kao što nisam mogao znati da se on toj temi vraćao već drugi put (na prvom i jedinom albumu grupe Luna - "Nestvarne stvari" postoji istoimena pesma >>, ali potpuno drugačija). 

.

No, iako sam imao svega trinaest godina, bilo je jasno da postoji nešto zaista sumračno u pesmi ali da to nije suton o kojem Tišma peva: postoji kriška večnog u toj prelepoj gitarskoj temi, u odjeku bubnja i gitara i klavijature koji se zajedno valjaju poput talasa nasuprot krhkom i ponekad zbrzanom Tišminom pevanju, dok pokušava da ispali sav tekst iz sebe u strofi, načinom koji je promenio moje tadašnje razumevanje pevanja.

.

„Okean“ sam, dakle, prvi put čuo jednog subotnjeg popodneva 1986, u „Ventilatoru“ Zorana Modlija.

Slušao sam je još mnogo puta, iz prilično ne-muzičkog razloga.

.
Tih godina je Modli, oduvek pionirski natrojen tokom emisije emitovao po jedan program za ZX Spectrum, prethodno nas obaveštavajući da pripremimo kasete i to snimimo, te isti koristimo do mile volje na svojim računarima. To je bilo davno, ali zvuci koji su sledili >> na nacionalnoj frekvenciji teško se zaboravljaju decenijama, te sam siguran da su stariji slušaoci Radija 202 verovali da su u pitanju ili smetnje, ili dejstvo "švedskih detektora za drugi TV prijemnik" ili delo Nečastivnog lično. Mi mlađi znali smo da je ta gomila buke zapravo nova igra ili program koji nam Modli nesebično poklanja. Nakon jednog od tih emitovanja u etar je krenuo "Okean" i ostao zabeležen na istoj toj traci. I tako se prečesto nalazio i u mom kasetofonu, povezanom sa Spectrumom.

.
I danas sam zahvalan Modliju na oba snimka.

.

Predugo sam pesmu šetao sa kasete na kasetu, nedostajalo je nekoliko uvodnih udaraca bas bubnja i negde pred kraj je počinjala nekakva radio reklama, najduže je bio na crnoj TDK normalki, te sam navikao da je sastavni deo pesme i taj početak reklame - i tek nekoliko godina kasnije sam se konačno dokopao jednog od svega 500 štampanih primeraka albuma i napravio valjani snimak čitavog albuma. 
.

* * * 

Ova pesma je otvarala je drugu stranu prvog i jedinog albuma La Strade, objavljenom u tom nepristojno malom tiražu, snimljenog u Studiju Radija Novi Sad. 

.

U intervjuu objavljenom u tadašnjem „Roku“ otkriven je i jedan od razloga zašto sve to tako zvuči: vokali za album snimani su jutro nakon „Live Aida“ koji su, po Tišminom priznanju svi odgledali od početka do kraja - a zatim su tako iscrpljeni, sa sve Subom kao producentom, očiju i ušiju punih velike scene, ušli su u studio u jutarnjim satima (za "male" bendove bili su slobodni samo ti termini) i snimili sve vokalne deonice, na ivici snage, verovatno željni samo jednog - da otplivaju do obala Okeana i konačno zaspu. No, ta nesavršenost jeste ono što "Okean" i danas čini velikom pesmom - autentičnom i iskrenom - iako uvijenom u mnoge metafore, od kojih za neke ni danas nisam siguran da ih dobro razumem. 

.

Ta, zapravo druga pesma koju je Tišma ispevao Okeanu bila je i poslednja tonski zabeležena posveta "praznoj pučini", ali - Tišma je nastavio da klizi niz obalu i temi okeana se vraćao još nekoliko puta kroz knjige koje je nastavio da piše: "Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo (...) To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena (...) Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. 

To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja."(*)
.

Tako sam, vremenom, otkrivao moguća značenja Okeana, jer se toj temi uvek vraćao - kroz plime i oseke - kao što se ja i danas često vraćam ovoj pesmi - ali i danas, kada god je čujem, shvatam da "Okean" - ni Tišmin ni onaj pravi - neću otkriti do kraja. Do sada sam ispitao možda deo obale, zagazio u plićak, još uvek vidim sopstvena stopala pod vodom i to je znak da nisam otišao duboko i da je voda bistra. Nemam pojma šta se sve krije u tom Okeanu punom reči, punom mačeva, ali me to ne sprečava da se svaki put otisnem sve dalje i zaplivam.
.

* * *
.

U kakvom tiražu je objavljena i koliko je slava promašila La Stradu - toliko je dokumenata iz tog vremena i sačuvano.

Donedavno jedini dostupan video zapis ove pesme bio je, ironično, samo šuštavi i mutni fragment "Okeana", pola pesme, snimak sa TV Novi Sad s kraja osamdesetih. Kako materijala nije bilo dovoljno, sve što mi je preostalo bilo je da od postojećeg materijala nekako "složim" dovoljno slike za svih četiri minuta i pedeset sekundi i preko  toga pustim "stereo" snimak, ova pesma je zaslužila - barem toliko pažnje.

Dok neka nova plima ne donese i ostatak snimka. 

Okean je to, izroniće već snimak odnekuda.

.

Četvrt veka nakon objave ovog "Okeana", 2012. godine Slobodan Tišma je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman. 

.

Poslednje reči u "zvaničnom" delu romana su:  „Pozdravljam te, stari Okeane, još jednom. I budi im milostiv!"
.

*citat je preuzet sa bloga http://slobodantisma.blogspot.com/

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.