„Okean“ (La Strada; 39 pesama, #35)

Pokušavam da izaberem omiljenu Tišminu pesmu i shvatam da je taj pokušaj sličan onom sutonu poslednjeg dana odmora, još uvek si na plaži i torbe su pune sakupljenih kamenčića i školjki, jasno je da nećemo sve poneti jer ne može baš sve stati u kofere; zato izabiramo najčudnije, ostale bacam iz ramena daleko od obale, vraćam ih u okean. 

.

No, ovaj Tišmin Okean nije od te vrste - i ovo nije pesma o okeanu kao takvom, što ja, na prvo slušanje, naravno, nisam znao. Sa trinaest godina nije lako razumeti o kakvom Okeanu on zapravo peva - kao što nisam mogao znati da se on toj temi vraćao već drugi put (na prvom i jedinom albumu grupe Luna - "Nestvarne stvari" postoji istoimena pesma >>, ali potpuno drugačija). 

.

No, iako sam imao svega trinaest godina, bilo je jasno da postoji nešto zaista sumračno u pesmi ali da to nije suton o kojem Tišma peva: postoji kriška večnog u toj prelepoj gitarskoj temi, u odjeku bubnja i gitara i klavijature koji se zajedno valjaju poput talasa nasuprot krhkom i ponekad zbrzanom Tišminom pevanju, dok pokušava da ispali sav tekst iz sebe u strofi, načinom koji je promenio moje tadašnje razumevanje pevanja.

.

„Okean“ sam, dakle, prvi put čuo jednog subotnjeg popodneva 1986, u „Ventilatoru“ Zorana Modlija.

Slušao sam je još mnogo puta, iz prilično ne-muzičkog razloga.

.
Tih godina je Modli, oduvek pionirski natrojen tokom emisije emitovao po jedan program za ZX Spectrum, prethodno nas obaveštavajući da pripremimo kasete i to snimimo, te isti koristimo do mile volje na svojim računarima. To je bilo davno, ali zvuci koji su sledili >> na nacionalnoj frekvenciji teško se zaboravljaju decenijama, te sam siguran da su stariji slušaoci Radija 202 verovali da su u pitanju ili smetnje, ili dejstvo "švedskih detektora za drugi TV prijemnik" ili delo Nečastivnog lično. Mi mlađi znali smo da je ta gomila buke zapravo nova igra ili program koji nam Modli nesebično poklanja. Nakon jednog od tih emitovanja u etar je krenuo "Okean" i ostao zabeležen na istoj toj traci. I tako se prečesto nalazio i u mom kasetofonu, povezanom sa Spectrumom.

.
I danas sam zahvalan Modliju na oba snimka.

.

Predugo sam pesmu šetao sa kasete na kasetu, nedostajalo je nekoliko uvodnih udaraca bas bubnja i negde pred kraj je počinjala nekakva radio reklama, najduže je bio na crnoj TDK normalki, te sam navikao da je sastavni deo pesme i taj početak reklame - i tek nekoliko godina kasnije sam se konačno dokopao jednog od svega 500 štampanih primeraka albuma i napravio valjani snimak čitavog albuma. 
.

* * * 

Ova pesma je otvarala je drugu stranu prvog i jedinog albuma La Strade, objavljenom u tom nepristojno malom tiražu, snimljenog u Studiju Radija Novi Sad. 

.

U intervjuu objavljenom u tadašnjem „Roku“ otkriven je i jedan od razloga zašto sve to tako zvuči: vokali za album snimani su jutro nakon „Live Aida“ koji su, po Tišminom priznanju svi odgledali od početka do kraja - a zatim su tako iscrpljeni, sa sve Subom kao producentom, očiju i ušiju punih velike scene, ušli su u studio u jutarnjim satima (za "male" bendove bili su slobodni samo ti termini) i snimili sve vokalne deonice, na ivici snage, verovatno željni samo jednog - da otplivaju do obala Okeana i konačno zaspu. No, ta nesavršenost jeste ono što "Okean" i danas čini velikom pesmom - autentičnom i iskrenom - iako uvijenom u mnoge metafore, od kojih za neke ni danas nisam siguran da ih dobro razumem. 

.

Ta, zapravo druga pesma koju je Tišma ispevao Okeanu bila je i poslednja tonski zabeležena posveta "praznoj pučini", ali - Tišma je nastavio da klizi niz obalu i temi okeana se vraćao još nekoliko puta kroz knjige koje je nastavio da piše: "Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo (...) To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena (...) Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. 

To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja."(*)
.

Tako sam, vremenom, otkrivao moguća značenja Okeana, jer se toj temi uvek vraćao - kroz plime i oseke - kao što se ja i danas često vraćam ovoj pesmi - ali i danas, kada god je čujem, shvatam da "Okean" - ni Tišmin ni onaj pravi - neću otkriti do kraja. Do sada sam ispitao možda deo obale, zagazio u plićak, još uvek vidim sopstvena stopala pod vodom i to je znak da nisam otišao duboko i da je voda bistra. Nemam pojma šta se sve krije u tom Okeanu punom reči, punom mačeva, ali me to ne sprečava da se svaki put otisnem sve dalje i zaplivam.
.

* * *
.

U kakvom tiražu je objavljena i koliko je slava promašila La Stradu - toliko je dokumenata iz tog vremena i sačuvano.

Donedavno jedini dostupan video zapis ove pesme bio je, ironično, samo šuštavi i mutni fragment "Okeana", pola pesme, snimak sa TV Novi Sad s kraja osamdesetih. Kako materijala nije bilo dovoljno, sve što mi je preostalo bilo je da od postojećeg materijala nekako "složim" dovoljno slike za svih četiri minuta i pedeset sekundi i preko  toga pustim "stereo" snimak, ova pesma je zaslužila - barem toliko pažnje.

Dok neka nova plima ne donese i ostatak snimka. 

Okean je to, izroniće već snimak odnekuda.

.

Četvrt veka nakon objave ovog "Okeana", 2012. godine Slobodan Tišma je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman. 

.

Poslednje reči u "zvaničnom" delu romana su:  „Pozdravljam te, stari Okeane, još jednom. I budi im milostiv!"
.

*citat je preuzet sa bloga http://slobodantisma.blogspot.com/

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.