Kako postati heroj [film, ceo ;]

U danima poput ovog valja se podsetiti nekih lekcija o istrajnosti, protoku vremena i kuraži.

Ovo je film Mladena Matičevića – sjajna, iskrena i normalna priča o čoveku koji je nakon višemesečnih priprema uspeo da pobedi samog sebe, odnosno da istrči maraton.

Film je odnedavno dostupan na Mreži - ne znam da li je tu uz dozvolu autora ili ne, do sada je emitovan svega dva-tri puta na televiziji - i zato valja požuriti sa gledanjem te početi sa pripremama već danas. 

.
Ipak će ovo biti svojevrstan maraton - oko 1460 dana je pred nama. 
Plan, naravno, nije da stignemo na cilj poput Filipida, javimo vesti i padnemo mrtvi. 
.
Valja trčati dalje.

.

"Lice revolucije" (film)

Naravno da "Lice revolucije" nije samo film o Branku Iliću, Otporu i Brankovom povratku u Beograd, deset godina nakon 5. oktobra 2000. godine. Ovaj film je istovremeno i naše ogledalo, iz kojeg nas gledaju nekadašnje želje i nade - najpre one neostvarene, a onda i one zaboravljene, koje još uvek čekaju svoj red ili propast.
.
Ipak, nakon sinoćne premijere najjači utisak ostavio je višeminutni aplauz >> koji je Branko dobio, istovremeno i veličanstven i gorak, retki su revolucionari koji to ostanu i nakon što se revolucija okonča.
.
Ovoga puta ne želim da analiziram, već želim da preporučim za gledanje. 
Jer, "revolucija je jedna z.....ana stvar".
.


.

"The Passenger" (Iggy Pop; 39 pesama #34)

I
.
Prvi put u životu ulazim u inostranu prodavnicu ploča.

Prodavnica nije prevelika ni preterano ekskluzivna, nema gramofona i slušalica za preslušavanje onoga što bih kupio (a toliko sam slušao o tim prodavnicama u kojima možeš da čuješ ono što bi kupio, toga kod nas nema); ulazim u prodavnicu na sredini Tsimiski Street u Solunu i u narednim minutima počinju da me bole - ovim redom - novčanik, zatim glava, te konačno - i srce.
.
Imam četrnaest godina, još uvek se nisam obrijao nijednom u životu, ograničen sam na džeparac - i imam dovoljno novca da kupim tačno tri albuma. 

.
Ili - jedan "dupli" plus jedan "običan"... 
Ili - jedan "dupli" plus dve kasete. 
Toliko tih "ili" mi se mota po glavi i srcu (sa novčanikom nema "ili", tu je sve egzaktno), a nalazim se u centru univerzuma, barem ja u trenutku verujem u to - jer - sve što sam do tada čuo ili znao da postoji, kao i još nekoliko stotina (ili hiljada?) naslova je pod mojim rukama - i svega će tri ili troje biti izabrano, odluka nije laka i moje kopanje po naslovima traje predugo.

.

Tog popodneva u toj prodavnici spoznao sam neke od najvažnijih životinih činjenica, a koje me prate i danas: 

Prva: "Nikada nećeš otkriti sve, jer kraj ne postoji".

Druga: "Nikada nećeš imati dovoljno para da kupiš sve ploče koje želiš".

.

Zato će tog popodneva, kao i mnogo puta kasnije, presuditi radoznalost.

.

Igija u tom trenutku bolje znam kroz priče koje sam čitao iz Bouvijeve biografije, te već posedujem album koji se tih dana mogao kupiti u Beogradu - "Blah Blah Blah" - "povratnički" album a koji mi nije odgovorio zašto je Igi toliko važan za rock'n'roll? Znam ga i po pesmi "The Passenger" koju su nekoliko meseci ranije obradili Siouxsie and the Banshees, a koja je već bila redovna u mom vokmenu.
.
I kako sam već uskraćen za preslušavanje albuma pre kupovine, odlučujem o kupovini na osnovu onoga što znam, a prethodno nisam čuo. 
Znao sam da su Dejvid, Igi, gitarista Rick Gardner i ostatak ekipe čitav album snimili za svega osam dana, u istom studiju u Berlinu u kojem su nastala i tri sjajna Bouvijeva albuma; znao sam da su se tokom snimanja ovog albuma njih dvojica utkrivala ko će uraditi više za kraće vreme, što je u jednom trenutku učinilo da se pitaju čiji je to zapravo album; znao sam da je "The Passenger" inspirisan stihom Jima Morrisona ("... modern life as a journey by the car... ") i da je tekst nastao na licu mesta, u studiju. Sve to bilo je sasvim dovoljno da probudi radoznalost - kako ta pesma zapravo zvuči u originalu, zašto su svi pisali o tom albumu kao važnom, šta se, konačno, nalazi - na izvoru. 

(Ono što nisam znao je da je "The Passenger" prvobitno objavljen kao B-strana singla sada zaboravljene pesme "Success", ali je ta istorijska nepravda ispravljena vremenom, te svakako ne bi uticala na moju odluku o kupovini.)

.

Konačno - ali nikako i najmanje važno - omot albuma bio je od one vrste koja ne čini da me roditelji gledaju popreko i počnu gunđanje na temu "na šta bacaš pare, mogao si nešto od Stounsa da kupiš", česta rečenica u periodu mog otkrivanja muzike.

.

Tako je "Lust for Life" postao jedan od tri albuma koji su završili u kesi koju sam nosio pod miškom, izlazeći na ulicu Tsimiski, teška srca napuštajući jednu od dve prodavnice muzike koju ću uvek pamtiti. Taj album biće ujedno i prvi od tri kupljena koje ću staviti na stari Phillips gramofon desetak dana kasnije, po povratku u Beograd.

.

I od prvog udarca bubnjeva na "Lust for Life" znao sam da se radoznalost isplati. Da nikada ranije nisam čuo tako dobro snimljen bubanj i da do tog dana nisam znao šta zapravo mogu da urade gitara, bubanj i bas. I kada sam se konačno otkrljao do "Passengera", u verziji potpuno drugačijoj od Siouxsie obrade - dobio sam prvu pravu lekciju o sirovosti u dve stotine sekundi, poučak o jednostavnosti i dobrom gitarskom rifu, shvatio sam šta je produkcija, pomalo patio što se na snimku od Dejvida ne čuje mnogo, malo me iritirao taj prateći vokal dok nisam shvatio da je to zapravo bolje; te dobio još jedan dokaz da su sve velike pesme nastajale na brzinu i da staju u četiri-pet akorda, to ih takođe čini velikim: ovde su to A-mol/F/C/G, odnosno F/C/E, dovoljno jednostavno da je i ja uskoro prosviram na mojoj akustari, znam sve te akorde, o sreće.
.
Nekoliko dana po povratku sa letovanja prvi put sam obrijao te tinejdžerske brkove, počeo da nosim album na rođendane i uspevam da pustim barem 2-3 pesme, lagana edukacija okoline, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o pravljenju benda - ipak su to samo četiri akorda, možemo i mi tako, te na kraju shvatio i činjenicu da je to letovanje poslednje koje ću provesti sa roditeljima, i da mi najbolja putovanja tek predstoje.
.
II

.

U Tsimiski street ponovo sam zakoračio dvadeset-i-nešto-godina kasnije. 

.
Aleksandra i ja iza sebe imamo tri hiljade kilometara kruženja po Grčkoj prethodnih dana, lagano se povlačimo ka Beogradu i na tom putu prolazimo kroz Solun, tu ćemo prespavati; prolazimo i kraj tog ćoška na kojem je bila prodavnica; u izlogu sadašnje prodavnice cipela vidim potamnelog sebe i po prvi put nakon mnogo godina hronično neobrijanog, nisam ni znao da mi je brada tako proseda ali prija mi, ništa od toga me ne uzbuđuje, kao ni činjenica da je i ona druga-najvažnija-prodavnica-ploča takođe uveliko zatvorena, a nalazila se u Ljubljani, ništa me ne žulja; uskoro gazimo gas i krećemo ka kući, uskoro će sumrak i vozićemo još koju stotinu kilometara kroz mrak do Beograda, na usb-u sa kojeg muzika svira tokom svih tih kilometara verovatno ima i više muzike nego što je postojalo u toj prodavnici; tu je i ceo "Lust for Life"; nisam umoran i ništa ne smeta;"life as a journey by the car"; sada znam i to da je "The Passenger" više pesma o nemogućnosti upravljanja i prepuštanju nego o samom putovanju, ali ni to ne smeta, gazim gas i puštam muziku glasnije.
Najlepši kilometri su pred nama.

.
"And everything was made for you and me/
All of it was made for you and me/
'Cause it just belongs to you and me..."
..

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.