„Heroes“ (David Bowie, 39 pesama, #25)

I

Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek moj gramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“.

Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta.

Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novu godinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) - napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansirana biografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj - u tom izdanju sam prvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, Lu Rida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijsku indoktrinaciju.)

Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje „Live Aid“ koncerta. Trinaesti juli 1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage za više. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prvi put sam čuo „Heroes“.

Na prvo slušanje nisam shvatio sve.

Ali refren – plutajuća gitara i epska širina – bili su sasvim dovoljni za drugo slušanje i spoznaju da je verovatno važnije znati napamet tekst te pesme nego na primer „Pesme o majci“, koja je bila obavezna lektira za šesti razred.
Premotavao sam traku sa snimkom mnogo puta: treće, peto, petnaesto preslušavanje – sve snimljeno mono, s televizora.
Mali zvučnici i mono-tehnologija ne mogu zaustaviti velike pesme.

Zato i jesu velike.

.

II (opšti nivoi, množina)

.
„Heroes“ je zapravo  dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst - podjednako važni. Iako tehnički "Heroes" nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 u Americi), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu.

.

Njena epska širina dolazi najpre iz zvuka - i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke i francuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nije otpevao, ali - da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja.
Ali, njen zvuk je nastao greškom - i to Tonyja Viscontia, koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom: nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog. 

I to je bilo - to!

"Svima su nam pale vilice. Danas je to trenutno prepoznatljiv zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi" - zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji.
.
A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine.

"Heroes" smo najpre čitali kao pesmu o hrabosti, nastalu tokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzike u Hansa studiju - u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I will be King/And You, You'll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos; "We can beat them/just for one day.“ - sve je, nekako, tu.

Takvom berlinskom shvatanju pomogla su i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida („Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu") - nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova.

.

Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio i moj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji. 

Petnaest godina kasnije - Zida više nije bilo, ali više nije bilo ni Kula World Trade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku - u gradu u kojem je praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“, ponovo. I sve je dobilo novo značenje.

.

Kada je, konačno - i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je i tu oduvek željenu dimenziju - himne koja te uverava da je pobeda moguća. 
Snimak iz Berlina iz 2002 - to i dokazuje.

.

I onda dolazi - do obrta.
.

Nakon svih tumačenja i momenata veličanstvenosti koje smo proživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita - i učinio ga, zapravo, još većim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti - koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti iz studija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak sve do 2004, kada se Toni razveo od svoje žene.

.

Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sada smo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina.

(„Heroes“, ne Heroes.)

.

III (privatni kontekst, jednina)

.

Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije - oduvek mi je najdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i deset sekundi, integralni ep.

.
Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadeset godina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi. "Heroes" se nalazila u svakoj verziji ručnog prtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu, diskmenu, plejeru, svuda. 
Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde si i kakav si i kuda si krenuo.

I to je, valjda, čini velikom pesmom.

.

IV

.

„Heroes“ nikada nisam čuo uživo.

Prvu šansu sam imao u septembru 1990.

No, verovatno sam bio premali da bih herojski, sam pokušao da odem u Zagreb u tom trenutku, te jeseni - zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.

Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisam imao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok, nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega.

.

Na oba koncerta je svirao tu pesmu.

.

Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo.

Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu.

Danas proslavlja 65. rođendan.

.

Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.

Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan - ipak moguć.

.
Hoću da bude - ovako.

Just for one day.

.

.
p.s. Nekoliko meseci nakon objavljivanja ovog teksta, Dejvid se vratio na scenu albumom "The Next Day". No, najave koncerata i dalje nema.

p.p.s. Šansa više ne postoji. Januar 2016.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde.  Svi tekstovi iz serijala su naknadno prilagođeni za štampano izdanje knjige.].
.

“Habemus Papam!” [Nani Moreti, novi film]

Hrabro otvaranje: nakon smrti Svetog Oca, kardinali biraju novog Papu.

I još vetar nije beli dim razvejao nad dimnjakom, a novoizabrani Papa shvata i oglašava da nije spreman za tu dužnost.

Ne manjka mu vere u boga, već u sebe i sopstvene sposobnosti.

Zato je pozvan psihijatar - da pomogne.

.

Psihijatar – Savetniku: „Mislim da ne smem da pitam...?“

Savetnik: „Apsolutno ne.“

Psihijatar: „Naravno ništa o seksu... Da spomenem majku?“

Savetnik: „U ovom trenu to može da pokrene daleka sećanja.“

Psihijatar: „A suočavanje sa neispunjenim maštarijama i željama?“

Savetnik: „Ne.“

Psihijatar: „Nešto iz detinjstva?“

Savetnik: „Vrlo diskretno.“

Psihijatar: „A nešto o snovima?“

Savetnik: „Zavisi od snova.“

Psihijatar: „Pa onda... bolje ne.“

Savetnik: „Bolje ne.“

Psihijatar (vraća se Papi): „Da počnemo!...“

Papa: „Bog u meni vidi sposobnosti koje nemam.“

Psihijatar: „Gde su te sposobnosti?“

Papa: „Tražim ih, a ništa ne nalazim.“

Psihijatar: „Vi ste izabrani, da tako kažemo, od strane Boga zbog svojih kvaliteta i dobrote...“

Savetnik II: „Je li neko pitao doktora da li je vernik?“

Savetnik: „Jeste li?“

Psihijatar: „Nisam.“

Papa (uz osmeh): „To nije dobro.“

Sutradan, novoizabrani Papa beži iz Vatikana.

.

.

„Imamo Papu!“ Nanija Moretija sleteo je direktno na ničiju zemlju. Sa jedne strane - zvanični portparol Vatikana pozvao je na bojkot filma, dok je Radio Vatikan utvrdio (tačno) da film ne sadrži niti ironične niti karikaturalne elemente Svetog Oca, već isključivo – ljudske. Sa druge strane – deo kritičara je film unapred osuđivao zbog inicijalne ideje ulaska iza zidina Vatikana – dok je drugi deo, pak, očekivao oštriji film sa više čvrstine i verovatnosti, koja u nekim trenucima filmu zaista manjka. Ali - među svim tim očekivanjima, Moreti je uspeo nerešivo: da provokaciju ispriča bez vređanja i zadiranja u pitanja vere, već se posveti suštinskom pitanju – vere u sopstvene mogućnosti te preispitivanju sopstvenih želja, što je i težak i hrabar potez, ako se priča o željama Svetog Oca.
.

A jednom će ovakav film biti snimljen i ovde, u pravoslavnoj verziji.

I ma koliko to možda delovalo blasfemično - katarza koju će doneti učiniće dobro - i za Crkvu i za vernike.
Sa obe strane ove priče su, ipak, ljudi.

.

„Red Music” (odlomak) Jozef Škvorecki (1924-2012)

"U doba kada smo imali šesnaest, sedamnaest godina i kada je sve u životu bilo novo – svirao sam tenor-saksofon. I to bedno. Naša kapela zvala se Red Music, što je bilo pogrešno, jer to ime nije imalo nikakve političke konotacije. Ali u Pragu je postojao orkestar po imenu Blue Music a mi, budući da smo živeli u protektoratu Češka i Moravska, nismo ni slutili da u džezu blue ne znači ime boje i tako smo našu kapelu nazvali Red Music. Ali ako samo ime nije imalo nikakve političke konotacije, naša slatka, divlja muzika je takve konotacije imala; džez je, naime, oduvek bio trn u oku svih ultravladalaca koji su redom, od Hitlera do Brežnjeva, vladali u mojoj domovini.

.

Kakve političke konotacije? Levičarske? Desničarske? Rasne? Klasne? Nacionalne? Rečnik ideologa i šarlatana nema za to pogodan izraz. Na početku, neposredno pre drugog svetskog rata, kada je moja generacija doživela otkrovenje muzike, džez uopšte nije izražavao nekakav protest. Bez obzira na moguće nedostatke liberalne republike T.G. Masarika, beše to pravi raj kulturne tolerancije. I neka Le Roa Džons kaže šta hoće, ali suština ove muzike, ovog „načina da se pravi muzika“ nije samo protest. Njena suština je u nečem mnogo elementarnijem: elan vital, eksplozivna i stvaralačka energija, koja kao u svakoj pravoj umetnosti uzima čoveku dah i koju čovek oseća i u najtužnijem bluzu.

Njeno dejstvo je katarza.

. 

Ali, ako su životi pojedinaca i zajednica pod kontrolom vlasti, koja sama ostaje van domašaja kontrole, pod kontrolom robovlasnika, careva, firera, prvih sekretara i maršala, generala i generalisimusa, ideologa diktatura sa obe strane spektra – tada se stvaralačka energija zaista pretvara u protest.

.

(...)

.

Uprkos Hitleru i Gebelsu, slatki otrov judejsko-negroidne muzike (to su bili atributi koji su nacisti davali džezu) ne samo da je istrajao, nego je i pobedio – čak nakratko i u samom srcu pakla, u terezinskom getu. The Ghetto Swingers... postoji fotografija, amaterski snimak, napravljen unutar zidina ovog grada, one kratke sedmice u kojoj su im dozvolili da sviraju prilikom posete predstavnika švedskog Crvenog krsta, koji su došli da vide Potemkinovo selo nacizna. Na tom snimku su svi: svi do jednog osuđeni na smrt, u belim košuljama i crnim kravatama, pisak trombona ukoso štrči u nebo, simulira ili možda stvarno doživljava radost ritma, muzike, možda komadić očajničkog osećanja bekstva.

.

"The Ghetto Swingers" >>

Totalitarni ideolozi ne vole stvara život (drugih ljudi) jer ga ne mogu totalno kontrolisati; mrze umetnosti, proizvod želje za životom, jer i ona izmiče kontroli – ako umetnost stave pod kontrolu i zakon, ona umire. Ali pre nego što ugine – ili nađe utočište u nekakvom samizdatu – umetnost se, htela to ili ne, pretvara u protest. Popularna, masovna umetnost, džez, pretvara se u masovni protest. Zbog toga su ideološki, a ponekad i policijski pištolji upereni u ljude sa saksofonom.

.

Red Music je svirala (loše, ali sa oduševljenjem šesnaestogodišnjaka) za vreme vladavaine najarijevskijeg od svih arijevaca i njegovog kulturnog potrčka dr Gebelsa. I upravo je Gebels izjavio: „Govoriću sasvim otvoreno o tome da li nemački radio treba da emituje takozvanu džez-muziku. Ako pod džezom razumemo muziku zasnovanu na ritmu, koja sasvim ignoriše ili čak prezire melodiju, muziku u kojoj ritam određuju pre svega ružni zvuci urlajućih instrumenata, koji predstavljaju uvredu duše, onda na gore postavljeno pitanje možemo odgovoriti apsolutno negativno.“

.

(...)

.

Nekakav Gauleiter izdao je nečuveni spisak pravila koja su bila obavezna za sve plesne orkestre u domašaju njegove pravne moći. Škripeći zubima čitao sam ova pravila u nedeljniku Filmski glasnik, a petnaest godina kasnije sam ih parafrazirao – uveren sam, tačno, jer su mi se duboko urezala u sećanje – u priči Neću povući reč.

.

1. U repertoaru orkestara za zabavu i igru kompozicije u fokstrot-ritmu (tzv. sving) ne smeju da prekorače 20%
2. U repertoaru tzv. džeza mora se davati prednost durskim kompozicijama, a ne molskim, kao i tekstovima koji izražavaju radost života (Kraft durch Freude), a ne jevrejski sumornim tekstovima.
3. Što se tiče tempa, prednost treba dati bržim kompozicijama a ne sporim (tzv. bluz), ali tempo pri tome ne sme da prekorači određeni stepen alegra, određen arijevskim osećajem za disciplinu i umerenost. Ni pod kojim okolnostima ne sme se dozvoliti negroidna ekscentričnost u tempu (tzv. hot-džez) niti u solo izvođenju (tzv. brejks)
4. Tzv. džez-kompozicija može sadržati najviše 10% sinkopa, a ostatak mora činiti prirodno povezano muzičko kretanje, bez karakterističnih ritmičkih preokreta, karakterističnih za muziku varvarskih rasa što izaziva mračne nagone, strane nemačkom narodu (tzv. rifovi).
5. Najstrože se zabranjuje korišćenje nemačkom duhu stranih instrumenata (npr. tzv. kau-bels, fleks-a-ton, brašiz i sl.) kao i svih sordina, koje plemeniti ton duvačkih instrumenata pretvaraju u jevrejsko-masonsku dreku (tzv. va-va, in-het i sl.)
6. Zabranjuju se tzv. sola na bubnju (dram brejks) duža od ½ takta u ¾ ritmu (izuzetak čine vojni marševi).
7. Na kontrabasu se u tzv. džez-kompozicijama dopušta isključivo sviranje gudalom, zabranjeno je trzati strune. To muči instrument i arijevsko muzičko osećanje. Ako je za karakter kompozicije neophodan tzv. picikato, tada se strogo mora paziti da strune ne udaraju u telo instrumenta, što se zabranjuje sa trenutnim važenjem.
8. Zabranjuje se izazivačko ustajanje prilikom solo sviranja.
9. Zabranjuje se muzičarima da tokom izvođenja kompozicije uzvikuju (tzv. skat)
10. Preporučuje se svim zabavnim i plesnim orkestrima da ograniče upotrebu saksofona svih vrsta i zamene ih čelima i violama, ili eventualno, prigodnim narodnim instrumentima.

.

Kada se ovih neobičnih Deset zapovesti pojavilo u toj priči u prvom čehoslovačkom almanahu džeza godine 1958, cenzori jedne sasvim drugačije diktature zaplenili su ceo tiraž. Radnici u štampariji spasli su samo nekoliko primeraka, a jedan od njih došao je do ruku Miloša Formana, tada mladog apsolventa Akademije umetnosti muza, koji je tražio materijal za svoj prvi film. Posle nekoliko godina pisanja i svađa sa cenzorima scenario je konačno bio službeno odobren, ali ga je posle toga lično zabranio čovek koji je tada vladao Čehoslovačkom: predsednik Antonjin Novotni. Tako je naš film propao pre nego što smo počeli da ga snimamo. Zbog čega? Zbog toga što je naredba starog Gauleitera opet važila, ovoga puta u zemlji pobedničkog proletarijata."

.

(Jozef Škvorecki, iz knjige „Bas saksofon“, 1977;„Prosveta“, 1986, prevod Aleksandar Ilić)

.

Šesnaest godina je čekao na objavu "Oklopnog bataljona".

Dvadeset godina je čekao na mogućnost da se vrati u Češku. 

Nije prestajao da piše.

Umro je preksinoć, u svom domu u Kanadi.

.