"U doba kada smo
imali šesnaest, sedamnaest godina
i kada je sve u životu bilo novo – svirao sam tenor-saksofon. I to bedno. Naša
kapela zvala se Red Music, što je
bilo pogrešno, jer to ime nije imalo nikakve političke konotacije. Ali u Pragu
je postojao orkestar po imenu Blue Music a
mi, budući da smo živeli u protektoratu Češka i Moravska, nismo ni slutili da u
džezu blue ne znači ime boje i tako
smo našu kapelu nazvali Red Music. Ali
ako samo ime nije imalo nikakve političke konotacije, naša slatka, divlja
muzika je takve konotacije imala; džez je, naime, oduvek bio trn u oku svih
ultravladalaca koji su redom, od Hitlera do Brežnjeva, vladali u mojoj
domovini.
.
Kakve političke
konotacije? Levičarske? Desničarske? Rasne? Klasne? Nacionalne? Rečnik ideologa
i šarlatana nema za to pogodan izraz. Na početku, neposredno pre drugog
svetskog rata, kada je moja generacija doživela otkrovenje muzike, džez uopšte
nije izražavao nekakav protest. Bez obzira na moguće nedostatke liberalne
republike T.G. Masarika, beše to pravi raj kulturne tolerancije. I neka Le Roa
Džons kaže šta hoće, ali suština ove muzike, ovog „načina da se pravi muzika“
nije samo protest. Njena suština je u nečem mnogo elementarnijem: elan vital, eksplozivna i stvaralačka
energija, koja kao u svakoj pravoj umetnosti uzima čoveku dah i koju čovek
oseća i u najtužnijem bluzu.
Njeno dejstvo je
katarza.
Ali, ako su životi
pojedinaca i zajednica pod kontrolom vlasti, koja sama ostaje van domašaja
kontrole, pod kontrolom robovlasnika, careva, firera, prvih sekretara i
maršala, generala i generalisimusa, ideologa diktatura sa obe strane spektra –
tada se stvaralačka energija zaista pretvara u protest.
.
(...)
.
Uprkos Hitleru i
Gebelsu, slatki otrov judejsko-negroidne muzike (to su bili atributi koji su
nacisti davali džezu) ne samo da je istrajao, nego je i pobedio – čak nakratko
i u samom srcu pakla, u terezinskom getu. The
Ghetto Swingers... postoji fotografija, amaterski snimak, napravljen unutar
zidina ovog grada, one kratke sedmice u kojoj su im dozvolili da sviraju
prilikom posete predstavnika švedskog Crvenog krsta, koji su došli da vide
Potemkinovo selo nacizna. Na tom snimku su svi: svi do jednog osuđeni na smrt,
u belim košuljama i crnim kravatama, pisak trombona ukoso štrči u nebo,
simulira ili možda stvarno doživljava radost ritma, muzike, možda komadić
očajničkog osećanja bekstva.
.
 |
| "The Ghetto Swingers" >> |
Totalitarni ideolozi
ne vole stvara život (drugih ljudi) jer ga ne mogu totalno kontrolisati; mrze
umetnosti, proizvod želje za životom, jer i ona izmiče kontroli – ako umetnost
stave pod kontrolu i zakon, ona umire. Ali pre nego što ugine – ili nađe
utočište u nekakvom samizdatu – umetnost se, htela to ili ne, pretvara u
protest. Popularna, masovna umetnost, džez, pretvara se u masovni protest. Zbog
toga su ideološki, a ponekad i policijski pištolji upereni u ljude sa
saksofonom.
.
Red Music je svirala (loše, ali sa oduševljenjem šesnaestogodišnjaka) za vreme
vladavaine najarijevskijeg od svih arijevaca i njegovog kulturnog potrčka dr
Gebelsa. I upravo je Gebels izjavio: „Govoriću
sasvim otvoreno o tome da li nemački radio treba da emituje takozvanu
džez-muziku. Ako pod džezom razumemo muziku zasnovanu na ritmu, koja sasvim
ignoriše ili čak prezire melodiju, muziku u kojoj ritam određuju pre svega
ružni zvuci urlajućih instrumenata, koji predstavljaju uvredu duše, onda na
gore postavljeno pitanje možemo odgovoriti apsolutno negativno.“
.
(...)
.
Nekakav Gauleiter izdao je nečuveni spisak
pravila koja su bila obavezna za sve plesne orkestre u domašaju njegove pravne
moći. Škripeći zubima čitao sam ova pravila u nedeljniku Filmski glasnik, a petnaest godina kasnije sam ih parafrazirao –
uveren sam, tačno, jer su mi se duboko urezala u sećanje – u priči Neću povući reč.
.
- U
repertoaru orkestara za zabavu i igru kompozicije u fokstrot-ritmu (tzv.
sving) ne smeju da prekorače 20%
- U
repertoaru tzv. džeza mora se davati prednost durskim kompozicijama, a ne
molskim, kao i tekstovima koji izražavaju radost života (Kraft durch
Freude), a ne jevrejski sumornim tekstovima.
- Što
se tiče tempa, prednost treba dati bržim kompozicijama a ne sporim (tzv.
bluz), ali tempo pri tome ne sme da prekorači određeni stepen alegra,
određen arijevskim osećajem za disciplinu i umerenost. Ni pod kojim
okolnostima ne sme se dozvoliti negroidna ekscentričnost u tempu (tzv.
hot-džez) niti u solo izvođenju (tzv. brejks)
- Tzv.
džez-kompozicija može sadržati najviše 10% sinkopa, a ostatak mora činiti
prirodno povezano muzičko kretanje, bez karakterističnih ritmičkih
preokreta, karakterističnih za muziku varvarskih rasa što izaziva mračne
nagone, strane nemačkom narodu (tzv. rifovi).
- Najstrože
se zabranjuje korišćenje nemačkom duhu stranih instrumenata (npr. tzv.
kau-bels, fleks-a-ton, brašiz i sl.) kao i svih sordina, koje plemeniti
ton duvačkih instrumenata pretvaraju u jevrejsko-masonsku dreku (tzv.
va-va, in-het i sl.)
- Zabranjuju
se tzv. sola na bubnju (dram brejks) duža od ½ takta u ¾ ritmu (izuzetak
čine vojni marševi).
- Na
kontrabasu se u tzv. džez-kompozicijama dopušta isključivo sviranje
gudalom, zabranjeno je trzati strune. To muči instrument i arijevsko
muzičko osećanje. Ako je za karakter kompozicije neophodan tzv. picikato,
tada se strogo mora paziti da strune ne udaraju u telo instrumenta, što se
zabranjuje sa trenutnim važenjem.
- Zabranjuje
se izazivačko ustajanje prilikom solo sviranja.
- Zabranjuje
se muzičarima da tokom izvođenja kompozicije uzvikuju (tzv. skat)
- Preporučuje
se svim zabavnim i plesnim orkestrima da ograniče upotrebu saksofona svih
vrsta i zamene ih čelima i violama, ili eventualno, prigodnim narodnim
instrumentima.
.
Kada se ovih neobičnih
Deset zapovesti pojavilo u toj priči
u prvom čehoslovačkom almanahu džeza godine 1958, cenzori jedne sasvim
drugačije diktature zaplenili su ceo tiraž. Radnici u štampariji spasli su samo
nekoliko primeraka, a jedan od njih došao je do ruku Miloša Formana, tada
mladog apsolventa Akademije umetnosti
muza, koji je tražio materijal za svoj prvi film. Posle nekoliko godina
pisanja i svađa sa cenzorima scenario je konačno bio službeno odobren, ali ga
je posle toga lično zabranio čovek koji je tada vladao Čehoslovačkom:
predsednik Antonjin Novotni. Tako je naš film propao pre nego što smo počeli da
ga snimamo. Zbog čega? Zbog toga što je naredba starog Gauleitera opet važila, ovoga puta u zemlji pobedničkog
proletarijata."
.
(Jozef Škvorecki, iz knjige „Bas saksofon“, 1977;„Prosveta“, 1986, prevod Aleksandar Ilić)
.
Šesnaest godina je čekao na objavu "Oklopnog bataljona".
Dvadeset godina je čekao na mogućnost da se vrati u Češku.
Nije prestajao da piše.
Umro je preksinoć, u svom domu u Kanadi.
.
