“Life in A Day” (YouTube Project)

Začetak  ove ideje može se pronaći i u eksperimentu o kojem se pričalo krajem devedesetih godina: neko je, na jednom kraju planete, uperio svoju web-kameru ka suncu. Na drugom kraju planete, neko drugi je sliku sa te web-kamere uperio ka biljci, zasađenoj u saksiju koja je stajala u njegovom podrumu, mračnom.

I biljka je rasla, koristeći to svetlo, sa drugog kraja Planete.

Nakon projekata poput YouTube„hora“ >>  i Johnny Cash Projecta >>, bilo je pitanje vremena kada će se neko osmeliti i pokušati da realizuje ovakav film: reditelj Kevin MacDonald je, uz podršku braće Scott (Ridley & Tony) pozvao planetu da tog, 24. jula 2010. godine snimaju klipove i postave ih na YouTube. Želeći da budućem filmu da i čvršću strukturu, reditlj je sve zainteresovane za učešće zamolio da u okviru svojih snimaka odgovore i na nekoliko naizgled jednostavnih pitanja: Šta nas plaši; Šta volimo i Šta imamo u džepovima.

Godinu i po dana kasnije, od 5100 sati postavljenog materijala, koji je dostavilo oko 80.000 učesnika, Kevin je uz podršku YouTube kanala postavio na Mrežu Life in A Day, film o nama, koji smo mi i napravili.

Sam način pripreme, odnosno produkcije čini „Life in A Day“ spektaklurnim delom, prvim takve vrste u istoriji čovečanstva. Prateći, logično, period od 24 sata tokom kojih luta po meridijanima, kroz lične priče, momente, strahove, nade i džepove, ovaj film, istovremeno, izdiže sve te privatne momente na novi nivo, ujedinjujući sve te priče na jednom mestu, sjedinjavanjem autora koji se međusobno ne poznaju, a koje je, tematski, ujedinio taj jedan dan i sve što jedan dan donosi: smeh, tugu, ljubav, rođenje, te konačno - i smrt.

Uprkos manjkavostima (kolažni film ovog tipa u kojem učestvuje ovoliki broj autora jednostavno ne može biti „Koyaanisqatsi” iako to u nekim momentima pretenduje da bude), „Life in A Day“ otvara novo poglavlje u razmatranju ne samo forme filma forme, već i toga šta nam donosi a šta ugrožava demokratizacija tehnologije, te, na samom kraju – i pitanja poput onih koja je otvarala „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša, posvećena tom čudnovatom mestu u kojem se brižljivo kreiraju i čuvaju biografije svih nas, nepoznatih, običnih ljudi. Nakon ovog filma je jasno da ti biografi više nemaju posla jer stranice enciklopedije sada popunjavamo sami.

 

Kompletan film:

 

Više informacija o filmu dostupno je ovde: http://www.youtube.com/lifeinaday

p.s.

Zanimljivo, ovaj i ovakav pristup "snimanju filma" već dobija "naslednike".
Evo priče o "One Day on Earth" projektu, koji se vezuje za 11/11/11.

“Gugl mrzi Srbe” (?!?)

Pre nekoliko godina Beograd je ugostio i Sajmona Anholta - na planeti Zemlji prepoznatog i priznatog stručnjaka za osmišljavanje i sprovođenje strategija promene imidža gradova, regiona i država a zarad ekonomskog napretka istih (Srbi bi rekli: “stručnjak za brendiranje”). Gospodin Anholt je pred prepunom salom na Beogradskom sajmu, govoreći o značaju “brendiranja” izrekao (parafraziram) i sledeće: “Kada mi pomenete Srbiju, moje prve asocijacije su: rat i genocid. Neprijatno je, zar ne? Ali, šta vi tačno činite da se te asocijacije promene? Pokušavate da osvojite svet trubom i malinama? Žao mi je, ali pojam “genocida” je mnogo strašniji i snažniji od trube i malina. Morate da se potrudite, da pokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim. Da budete nacija vrednih ljudi,na primer. Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sa rečju „Srbija”.

Anholt ove reči nije izgovarao kao neprijatelj Srbije. To verujem ne samo zato što je na  skupu govorio kao gost na manifestaciji koju je podržala i tadašnja Vlada Republike Srbije (2007. godina, setite se ko je bio Vlada), već je, da je „birao reči”, mogao da se ogrebe i za neki lobistički honorarčić, da lobira za našu stvar u svetu. Ali, nije.

Link ka tekstu

Danas je pod senzacionalnim naslovom objavljeno da čak i „Gugl mrzi Srbe”, priča potkrepljena nikakvim predznanjem o načinu na koji Google funkcioniše i screenshotom dve pretrage, u kojima se vide prve, druge i treća asocijacija kada se termin „serbian” utipka u polje za pretraživanje svetske mreže. Sudeći po rezultatima: nasilni smo, ludi i visoki.

Zanimljivo je kada se medij inače posvećen jeftinom stereotipisanju Univerzuma posveti stereotipima tek kada nam idu na štetu, dodatno praveći senzaciju tamo gde je nema, odnosno gde je usmerena na pogrešnu stranu. Nema ovaj stereotip toliko veze sa Googleom, koliko sa nama samima.

Stereotip je, po definiciji - "pogrešno i neopravdano uopštavanje stvari", odnosno pojednostavljenje koje vodi ka stvaranju predrasuda. Ova pojava je, naravno, planetarna, jer je, uprošćeno govoreći – ljudski mozak sklon pojednostavljenju predstava radi brže i kvalitetnije reakcije, kada je potrebna. Vođeni tim i takvim procesom smo i mi svojevremeno etiketirali određene pojave, ljude ili nacije, zauvek ih definisavši kao takve. (Istovremeno smo dali večnu inspiraciju autorima stereotipija poput „Kursadžija”, mega-uspešnog TV-formata koji svu inspiraciju crpi iz stereotipa: onaj je lenj; ovaj je sračunat; onaj treći je peder, četvrti je dugouha uštva i tako dalje.)

No, Google pretraživač.
Za one koji se nikada nisu bavili temom kako Google radi – koristan film može se naći na ovoj adresi >>, traje svega tri minuta, a govori dosta. Ukratko, prepričano: Google rangira i predstavlja rezultate na osnovu algoritma koji obrađuje: pretrage drugih ljudi na zadatu temu,  posećenost stranica, frekventnost korišćenja termina koji se traži na istoj, relevantnost izvora (broj linkova ka stranici), posećenost, i tako dalje.

(„Algoritam?

Aha, i ta matematika je protiv nas!

Pitagora, ... em te algoritamski!”)

Hladna i ravnodušna na naše kampanje sa bugarskim crkvama, maline, sabor u Guči i borbu za istinu, taj isti algoritam, čija su pogonska snaga i inspiracija stanovnici Planete Zemlje, odnosno stavovi o određenim pojavama i stvarima – taj isti Google, dakle, nama ne radi ništa što ne radi i drugima, a na osnovu drugih pretraga:

Ne zaboravite, taj princip rada pretraživača Google nedavno je poslužio Amerikancima da, ubacivanjem ključnih reči na veliki broj stranica učine da na kucanje reči „misarable failure” dobijate kao odgovor „George Bush” , odnosno da Istok Pavlović pre godinu-dve sprovede akciju „najveći car” – na koje je Google izbacivao odgovor Zoran Đindić.

Sad - šta smo mi to tačno uradili u proteklih deset godina, da bi se asocijacije vezane za Srbiju promenile? Da bi se pisalo o nama drugačije no što se sada piše? 

Verujem da smo u malo boljoj poziciji nego guske, kojima je trajno onemogućeno da sa sebe skinu mit glupih životinja. Verujem da za razliku od tih pernatih prijatelja mi imamo šansu da nešto promenimo u percepciji drugih, s obzirom na to da imamo moć komunikacije sa drugim jedinkama, internet priključak i nekakvo znanje jezika.

Ali, pre no što počnemo da lepo pišemo o sebi i punimo Mrežu nekakvim sadržajem, valjalo bi da znamo: ako posegnemo za istorijom, nećemo se dobro provesti. Čak i da smo prvi jeli viljuškama, ta informacija je na početku XXI veka apsolutno irelevantna. I Feničani su prvi koristili novac, ali feničana više nema; i Maje su zbudžile kalendar, ali ih više nema, o Atlantiđanima da ne govorim, koliko god civilizovani bili u ono doba. Valjalo bi znati i da neće mnogo vredeti ako budemo lepo pisali o tome gde ćemo biti, planovi, futur II i sve to. To se ne računa.

Bilo bi možda bolje, za početak, da poradimo na sebi i onda prepustimo drugima da pišu o nama. Jer, tek u drugima možemo da procenimo ko smo i koliko vredimo i kakve stereotipe o nama imaju. (Uz pomoć tog istog Googlea pronalazim da postoji i lepa Andrićeva rečenica: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”)

A ukoliko nam, pak, potpuno odgovara da se ništa ne menja i da nas boli đon za to šta misle o nama, onda ništa: hranićemo se tekstovima koji dokazuju poluistinama da nas niko ne voli, povući ćemo se u brda i postati golumi. 

I tu dolazim do važnog pitanja: Zašto, na kraju svega, pravim ovoliku dramu oko jednog zlonamerno poluistinitog polu-teksta objavljenog u novini požuteloj od uriniranja po drugima?

Odgovor je prost: jednom sam već sve ovo preživeo, ne tako davno.

I preko godina u kojima je trebalo da uživam u slobodi, kretanju i spoznavanju svih čuda sveta – u tim godinama je preko svih tih želja prešao talas kreiran tekstovima poput ovih, u kojima su nas svi mrzeli i identifikovali sa zabrađenim divljacima koji kašikama kolju ljude, u kojima smo se samoproglašavali starijim i mudrijim od čitavog sveta; u kojima su nam obećavali tajna oružja dinastija Ming i u kojima je jedina istina bila ono što mi kažemo, a ne ono što drugi misle.
Juče je ista ova novina objavila da "strani mediji tvrde da je osoba koja je u Sarajevu pucala na SAD ambasadu - Srbin", which is not true rekli bi stranci - jer u cititanoj vesti lepo piše da je osoba građanin Srbije, poreklom iz područja koje je naseljeno uglavnom muslimanima".

Dvadeset godina kasnije, nekako verujem da ne bih lako podneo da mi još jedan talas glupave mržnje poplavi život. I zato sam danas uložio sat vremena i petnaest minuta u ovaj tekst, verujući da ukoliko više ljudi uloži isto toliko vremena u borbu protiv zlonamernih gluposti – onda možda imamo šanse - ne da se o nama pronalaze bolji rezultati na Google-u, već da se taj naredni talas razbije o nekakvu branu koja će onemogućiti da nas naši rođeni stereotipi, o nama samima – konačno podave. I da se na listi stereotipa, koje će drugi imati o nama možda ponovo pojave oni bezazleni, a sve ređe spominjani pojmovi poput gostoljubivosti, za početak.

Uzgred, a za one koji veruju u zlonamernost Google algoritma: jedan od dva osnivača Google-a je Rus poreklom. Ta ne bi valjda nama braća ovako nešto uradila? ;)

p.s. redakcija "Trojke" bila je temeljnija od mene u dokaznom postupku koga sve Google mrzi >>

“Sedma republika” (Pop kultura u Yu raspadu - Ante Perković)

„Jedno je sigurno, Thompson ne bi postojao da nije bilo rata, jednako kao što ni Svetlana Veličković iz Žitorađe ne bi bila srpska princeza nevjesta, u osvajanju Balkana bitno uspješnija od muža ubojice, kriminalca i ratnog zločinca. Nisu slični, ne sviraju sličnu muziku, čak vjerujem da – suprotno popularnim tezama – ne dijele ni značajan dio publike, ali im se karijere lako daju zakopčati zajedničkim motivima: oboje su nacionalni simboli kojih bi se nacionalni establishment najradije riješio, oboje – na različite načine – na rubu zakona (svakako izvan okvira politički korektnog), oboje za svoje fanove romantični junaci, oboje vrhunski pop proizvodi bez prave konkurencije u svom segmentu tržišta.

Paradoksalno, ali to dvoje deklariranih nacionalista, ta turbo patriotkinja i taj heavy domoljub, svojom muzikom djeluju kao ozbiljan faktor integracije među republikama bivše Jugoslavije. Odveli su dva najuspješnija pop recepta jugoslavenske ere, Bregovićev i Brenin, do punog ispunjenja, do točke u kojoj je ono na sceni i ono izvan nje jednako važno. Bez privatne mitologije ponosnog ratnika i gorde udovice, njenog preplitanja s ratom i njegovim neumrlim posljedicama, oboje bi bili blijedi polu-proizvodi.

Ovako su idealne zvijezde medijske kulture koja se sadržajem bavi samo kao povodom za neumornu proizvodnju piljevine na temu forme, kozmetike, garderobe, seksa i duhovnosti. Dok god se o njima piše na prednjim, »ozbiljnim« stranicama novina, konkurenciji su neuhvatljivi. Svaka nova afera ih jača: Ceca je 2002. napunila Marakanu, 2003. završila iza rešetaka, a 2006. svoj show odvela u još veći prostor, na Ušće, gdje ju je gledalo preko 120 tisuća ljudi. Aura progonjenih pravednika očito ne blijedi ni kad je suočena s čvrstim dokazima. 

.

Thompson i Ceca, odmetnuti i prkosni, lako mogu biti glazbeni Romeo i Julija mitološkog Balkana. Zvuči kao najgore svetogrđe, ali baš se takve stvari najbolje prodaju. Po zakonu velikih brojeva, a industrija zabave ne poznaje jači zakon, zbrajanje dvije velike izvođačke karizme nameće se samo po sebi. (...)

.

Zamišljena zajednička pjesma Cece i Thompsona, posljednja balada pred fajrunt, svirala bi na onoj svadbi s kraja Kusturičinog „Undergrounda”, da je zajednički pjevaju živi i mrtvi, prijatelji i neprijatelji, ubojice i žrtve, varalice i prevareni, dok se grumen proklete zemlje odvaja i polako, sa svim sukobljenim, prepletenim povijestima i istorijama, kreće niz vodu, pravo onamo gdje šaljemo stvari koje smo putem stvorili ali nam nikako ne odgovaraju, da se nikad ne vrate.”

.

(duža verzija teksta dostupna je ovde >>)
. . . .

..

Precizna, odmerena, obogaćena isključivo detaljima koji omogućavaju hladnokrvniji pogled na proključalu dekadu, u momentima neobično hrabra i zabavna (videti citat gore, ponovo) „Sedma republika“ Anta Perkovića je do sada objavljena najbolja analiza kretanja, skretanja i saplitanja pop kulture na teritoriji bivše SFRJ, a u periodu devedesetih godina XX veka.

.

Ukoliko još uvek niste posetili Sajam – već ova knjiga je dovoljan razlog da to učinite. Za one druge - viđena je i u knjižari „Zepter“ u Knez Mihajlovoj ulici.

.

I tek sada shvatam da je prošlo svega 5 godina od “Za milion godina” do “E moj druže Beogradski”, pesme koja je označila kraj te imaginarne „Sedme republike”, o kojoj Perković piše.

.

Prethodne godine pokazuju da se ta republika ponovo formira. 

.

Konačno - i ova knjiga objavljena je zahvaljujući izdavačima „Novi Liber” iz Zagreba i „Službenog glasnika” iz Beograda, nije mala stvar.

*

.
I još jedan pogled na knjigu >>