Jane Parđovski

Fotografija iz 1985, akcija "Dobrodošli - bolje vas našli: BG-ZG". Jane je u sredini, kraj Dejana Cukića

U nedelju je objavljeno da je poginuo, na neosiguranom pružnom prelazu kod Vrčina. Vest tvrdi da je išao u vikendicu u kojoj je sa prijateljima trebalo da proslavi rođenan.

Jane Parđovski je, zajedno sa Igorom, Čejom, Firčijem i nedavno preminulim Milošem Petrovićem učinio da mi je prvi album benda Jakarta – „Maske za dvoje“ i dalje jedan od najdražih iz čitavog tog pop-talasa. 
Janetova gitarska solaža krasi „Zov ljubavi“ Škripca. 
Svirao je na „Irini“ grupe Hajmo, kao i na Bajaginim „Jahačima“.

Nakon muzike, posvetio se pravu. Bio je sudija Višeg suda u Beogradu.

49 godina.

Neosiguran pružni prelaz.

Preslušavam ponovo sve te pesme, čitava dekada, 
poneka od njih napravi i dijagonalu poput te akcije 
"Dobrodošli - bolje vas našli",

ređam jednu na drugu, promiču i one na kojima nije svirao a koje pripadaju tom vremenu, ponelo me - sve do poslednje Delčine pesme.

Play.

"Piši kao što pejstuješ, izveštavaj kako je najavljeno" (Blic/The Cult)

Na novinarskim kursevima se godinama provlačila priča čija tačna imena aktera znaju malo stariji, ali to ne utiče na njen značaj:

Kraj osamdesetih godina prošlog veka.

Ugledna muzička kritičarka “najstarijeg lista na Balkanu” pripremila je opsežan prikaz koncerta klasične muzike koji je prethodne večeri zakazan na “Kolarcu”. Tekst je prošao urednika, objavljen je u sutrašnjem izdanju, pola strane.

Zašto je priča zanimljiva?

Koncert nije ni održan.
Otkazan je zbog bolesti soliste.

Izvinjenje zbog „tehničke greške” objavljeno je sutradan, novinarka je dobila otkaz (ili dužu suspenziju, zavisi od verzije koje se prepričava.)

Godinama je ova priča korišćena kao pokazno sredstvo da rad u javnom glasilu ne donosi samo beneficije već i odgovornost prema napisanom i prema istini. No, izgleda da je priča ili zaboravljena ili novinari više ne prolaze kurseve.

Kvantitativna eksplozija broja medija u Srbiji je odavno rezultirala dramatičnom osekom kvaliteta sadržaja. Trend je započet neverovatnom ekspanzijom TV i radio stanica u Srbiji devedesetih godina, da bi se preneo i na izdanja velikih medija. Zanimljivo je – oni manji, odnosno manje uticajni mnogo ređe prave propuste te vrste. Valjda im je više stalo do tačnosti informacije, upravo zato što su mali.

Prednost on-line izdanja jeste i u tome što se neki tekstovi mogu naknadno srediti. Tako je, na moju žalost sa stranice „Blica” nestala genijalna rečenica sa prošlogodišnjeg koncerta Eltona Džona – „da je publika sjajno reagovala i na njegov novi hit – Rocket Man” (pesma je inače iz 1972.), što se može pripisati neznanju i mladosti autora/ke teksta.

Ali sam zato prikaz >> sinoć održanog koncerta The Cult objavljen stranici „Blica” sačuvao – jer isti dokazuje da nije problem samo neznanje – već i ne prisustvovanje koncertu, odnosno bolikurcizam, da izvinete.



Deo teksta o koncertu, trenutna verzija na stranici "Blica".

Nemam razloga, ni dovoljno prostora da nabrajam šta mi sve kao posetiocu koncerta dokazuje da autor/ka juče u Arenu nije ni ušla, a imao/la je zadatak da objavi prikaz koncerta: od greške u prvom koraku (kojom pesmom je koncert započet), preko pogrešno sastavljene set-liste (dobar deo pesama navedenih u tekstu na „Blicu” jesu svirali – ali na drugim koncertima – ne i u Beogradu), do konačnog potonuća navođenjem podatka da su na bis svirane dve pesme kojih uopšte nije bilo – umesto činjenice da je koncert završen sjajnom verzijom „Break on Through” od The Doors, što jeste podatak vredan pomena. Tu su, naravno, i napamet osmišljene rečenice koje dokazuju komunikaciju s publikom i još nekoliko promašaja, te potpuno preskakanje najzabavnijeg dela koncerta – u kojem je „Wild Flower” odsviran 2 puta zaredom – jer je na pola prvog izvođenja gitaristi vrisnuo kabl. 

"Because you have to get value for your dinnars", reče Bil Dafi, gitarista. To je kuriozitet koji bi svaki novinar ovakvog medija svakako - stavio u priču. 

Nije ova priča važna zbog The Cult, niti je važan raspored pesama.
Važna je zato što sjajno ilustruje stanje u kojem je većina medija, a naročito „kulturne redakcije” (genijalna kovanica, koja implicira da postoje i „nekulturne redakcije”?), svedene na copy/paste način rada, koje bez obrade i provere informacija koje uniformisane stižu u redakcije i takve budu i objavljene, često lišene tačnih podataka, ali – najvažnije – najčešće lišene bilo čega što bi čitaoce informacije na bilo koji način inspirisalo, odnosno pozvalo da određeni događaj uopšte i posete, ili barem zažale što su ga propustili te će to učiniti prvom sledećom prilikom.

Zato je i normalno što je interesovanje za “kulturne događaje” (još jedna genijalna kovanica! Koji su to „nekulturni”? :) ravno zanimanju za vodostaj Dunava kod Smedereva u zimskom periodu i zato će, po svemu sudeći – biti sve gore, barem u klasičnim medijima. Na mreži pak, postoji već sasvim solidan broj relevantnih sajtova/autora koji, očigledno, uz mnogo više energije i pažnje najavljuju, analiziraju i odjavljuju neke događaje, ulažu vreme i energiju u analize filmova, knjiga i recenzije novih albuma – očigledno posvećeni sadržaju, valjda željni da ono što je u njima izazvalo nekakvu katarzu (ili odvratnost) podele sa drugima i tako učine da se i kvalitetni sadržaji šire dalje, odnosno đubre, koliko je to moguće, što pre baci u kantu.

Zanimljivo, ima čak i stranaca >> koji objavljuju sadržanije tekstove o stvarima iz Srbije, nego mnogi lokalni mediji.

To je genijalan paradoks: vlasnici medija plaćaju ljude da pišu gluposti i takve tekstove naplaćuju čitaocima štampanih izdanja, dok blogeri i slični besplatno isporučuju kvalitetne tekstove. Nisu, dakle, problem novci, već nešto drugo.

Nekada se znalo – nije bilo moguće pronaći copy-paste prikaz koncerta ili albuma u različitim medijima, bilo je normalno da se ne može o istom albumu, na primer Ekatarine Velike pročitati isto mišljenje u „Ritmu”, „Pop Rocku”, „Politici” ili „XZabavi”, a čitaoci su, samim tim, po afinititetima, odnosno ukusu birali koje izdanje plaćaju, odnosno znali su zašto čitaju ovaj ili onaj magazin.

Od pitanja ukusa smo trenutno dalje no ikad, jer je u opštem kopi-pejstiranju sve postalo prilično bezukusno.

B92 je, uzgred, već objavio sasvim solidan prikaz koncerta. Pročitajte ovde >>.

Ima i dobrih video snimaka.

Neko se potrudio, jer mu je stalo.

*

NOVO: tekst na stranici "Blica" je u promenjen, dva sata nakon objave ovog teksta. To je, svakako, rezultat i ne malog broja komentara na samu vest, koji ukazuju na greške.

NAJNOVIJE: Drugarica Stela javlja i dokazuje da je tekst "u onom obliku" završio i u - štampanom izdanju! >>

Prethodna verzija teksta sa "Blica" dostupna je ovde >>.

Gagarinovim očima, 108 minuta

Izvrstan četvorosatni dokumentarac BBC-a „Space Race“  otkriva da je Gagarin izabran za Prvog Čoveka U Svemiru ne samo zbog savršene fizičke spremnosti i letačkog iskustva, već i zato što potiče iz radničke porodice. Dok su mu roditelji radili na „zajedničkom imanju“, Jurij je odrastao doslovce u kući od blata. Sovjeti su želeli da iskoriste tu priliku i još jednom dokažu da je put od blata do zvezda – moguć.

Sergej Titov, prvi kandidat za pilota tog leta, postao je drugi čovek lansiran svemir zbog proburžoaske prošlosti njegovih roditelja. 
Ironijom sudbine i sticajem okolnosti, Titov je svoj buržoaski karakter pokazao i dokazao i na delu - tako što je postao prvi čovek za kojeg je zabeleženo da je u svemiru - zaspao, ali to je za drugu priču, o drugom letu.

Natrag na Gagarina.
Projekat „The First Orbit” je rekonstrukcija Gagarinovih 108 minuta provedenih u orbiti.
Sve je tu: od lansiranja Vostoka, preko komunikacije sa vođom čitavog projekta Koroljevim (proveo je šest godina u Gulagu, iz kojeg su ga vratili da bi Sovjetski Savez vinuo ka zvezdama!), preko (pre)dugih minuta tišine tokom kojih preleće usnulu Ameriku i Vernera Fon Brauna, Koroljevog takmaca koji je besno gledao u nebo, sve do sletanja na Zemlju. Sve to je snimljeno tehnologijom koja bi trebalo da nam dočara kako je Juriju bilo tamo gore.

Ignorišite suvišnu orkestraciju koja prati film. Juriju sigurno nisu svirale violine u slušalicama, već je slušao škripu metala i napinanje čelika, slušao je strune u sopstvenoj glavi kako se zatežu dok brinu da li će letelica izdržati, zagledan u kolevku, nasmejan i toliko rastrojen da je u jednom trenutku on, iz kosmosa, uputio pitanje Koroljevu:

„Ja sam sjajno. Nego, da li ste vi tamo svi dobro?”

Snimci dijaloga Gagarina i Koroljeva u filmu su autentični.

Gledati u Full screen modu:

10... 9... 8... 7... 6...

Više o projektu dostupno je ovde >>