[u proseku 145 km/h]

... I nakon 1700 kilometara na četiri točka, kroz pet država tamo gde su donedavno bile svega dve; a sve u tri dana - prekasno, na svega 400 kilometara od Beograda shvatam da sam gotovo čitav put bio zagledan u ekran, čitajući i čisteći nepročitane repove ili tekstove, vesti i trice; a ko će pisati o putu kada u put nisi pogledao; pola bivše domovine i još jednu državu si prešao, nisi se osvrnuo -> putopisi možda i nemaju budućnost -> putnici opremljeni GPS-om umilnog glasa više neće lutati, sve je mapirano i digitalizovano, scroll na ekranu vodi gde poželiš po Google mapama; putnici zagledani u digitalne knjige i filmove na ekranima koji mogu raditi danima zahvaljujući univerzalnim punjačima made in China utaknutim u ležište za upaljač, sve postaje ekranizovano – a lokalno stanovništvo će ponovo biti jedino koje zna kako miriše taj vazduh na obali mora i riblji specijaliteti pod novembarskom mesečinom uz blagi povetarac sa pučine i ruzmarin iz otvorenih blago napuklih keramičkih zdela koje stavljaju pored priloga na sto i sve to će ponovo postati samo njihova tajna - svet će može ponovo postati polupoznat, sve faktografske činjenice biće tu, vratićemo se u vreme pre turizma - a važno je skupljati i neposredna iskustva; zato isključujem ekran laptopa; usporavam se; vidim koliko mi spušteni farovi dozvoljavaju; gledam u prozore kuća kraj druma, mesta nepoznatih i smešnih naziva i pomišljam na ovu pesmu, no, da bih zabeležio sekvencu sa tog druma i tu kišu, ponovo moram posegnuti za nekakvom tehnikom... > mi vozimo po crti, tankoj žutoj crti kroz mrak...

Silovana učiteljica

Nedavno objavljeno istraživanje koje pokazuje šta i koliko stanovnici Srbiji (ne)znaju o sopstvenoj, ali i tuđoj istoriji verovatno je jedini logičan nastavak – ili, još gore, polufinale procesa započetog pre dvadesetak godina a nakon čijeg finala nas, zapravo, neće ni biti.

U nizu mudrosti koje se mogu naći među „Latinskim izrekama“ stoji i ta, opšte korišćena: „istorija je učiteljica života“, što je sublimirani zaključak da bez razumevanja procesa koji su bili i koji uglavnom univerzalno funkcionišu bez obzira na prostor i vreme –jedna nacija prosto ne može napred – već, što bi rekao Štulić – „tko ne pamti, iznova proživljava“. Ako ćemo pravo, integralna izreka glasi: „istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života.“, ali – verovatno je prekomplikovano brinuti o čak četiri važne reči (svedok, istina, pamćenje, život) i pozabaviti se njihovom suštinom, ovako se lakše pamti.

Spominjani rezultati (evo, evo, deo njih će se i ovde predstaviti u punom sjaju) pokazuju da je naš narod možda bliži Hegelovom shvatanju istorije - „razumevanju vremena sa stanovištva jednog principa.“ Ovo je, naravno, ironija - jer bi najpre Hegel u nekoj sličnoj anketi verovatno bio prepoznat kao levo krilo Bajernove generacije iz sedamdesetih, ili – ne bi me iznenadilo, kao najbliži Himlerov saradnik, zločinac koji je kriv za istrebljivanje ptice Dodo tokom tajnih operacija SS snaga na Madagaskaru u operaciji „Purpuni skokotač“; a reč „princip“ lako postaje razlog razlaza kumova i porodica iako se sami principi zapravo baziraju na gomili koještarija.

Ovo istraživanje* pokazuje da ne što ne pamtimo i razumemo - već smo učiteljicu života vezali za drvo usred šume, te onda silovali dok nije počela da priznaje sve što tražimo od nje, a sve što nas uznemirava prećutkuje – jer, kako drugačije objasniti zabrinjavajuće odsustvo čak i trivijalnih znanja – poput onog da rođenje Hrista označava kraj stare i početak nove ere (45% ne zna, podsetiću da je u Srbiji preko 95% „vernika“, od čega 90% veruje u Hrista); da je prvi čovek na Mesecu bio Amerikanac (42% misli – Rus) te čak 84% nema pojma kada su bili Balkanski ratovi, što je neočekivano – jer smo „najskuplju srpsku reč“ upravo nakon tih ratova dobili na upravljanje, posle pauze od 500 godina. Toliko bi, valjda, moralo da se zna na tu skupoću.

Ova tri primera nisu tragikomična. Ne bi bili smešni ni da pričamo o stanovnicima tamo neke Tunguzije, važne tačke na spisku poseta našeg Ministra inostranih poslova. Ova tri primera najpre inspirišu na inicijativu za podizanje optužnice protiv svih Ministara prosvete tokom proteklih 20 godina a za koje se pokaže da nisu ni mastionicu pomerili trudeći se da nešto poprave; a zatim primeri počinju da me plaše – jer je ovakav stepen neznalica kao upisan za najrazličitije manipulacije – od trabunjanja o narodu najstarijem do najnovijih idiotluka o tome kako nam je zemljotres kod Kraljeva „podmetnut, čim je tako plitko epicentar, to nije prirodni zemljotres“, te da je „kazna što smo moralno posrnuli“ - da se sada ne prisećamo zatvaranja u kuće na dan pomračenja sunca dok se sav normalan svet šetkao pod sve tamnijim nebom, uživajući u fenomenu koji je bio naučno objašnjiv još pre 2500 godina – elem, populaciju koja ovoliko ne zna može u tri poteza zavesti svaki iole veštiji šarlatan, nameren da se ludo i brzo obogati. A nema smisla šarlatanima mnogo šta spočitavati, već onima koji im slepo veruju.

(Odzvanja Dositejev glas - „Knjige, knjige braćo moja - a ne zvona i praporaca.")

Postoji li protivotrov?

Nakon dvadeset godina tamburanja da je „svaka taraba u Srbiji starija od američke istorije“ i potpuno nonšalantnog odnosa prema činjenicama, deluje da je otrežnjenje gotovo nemoguće.

Protivotrov verovatno postoji, ali (na sreću?) nije u rukama plebsa. Kako se delanje resornog Ministra svakako neće za zeru promeniti nakon sagledavanja ovih rezultata, jer to, je'l te, nije rezultat njegovog rada već njegovih prethodnika, preostaje nam ili potpuna defanziva i ćutanje, ili pokušaji rasvetljavanja barem onih ključnih mitova srpske para-istorije (jer u tim mitovima činjenica najčešće ima samo u naznakama).

Ko se usudi da sam krene sa saopštavanjem neprijatnih činjenica – preklopiće ga bukači puni negodovanja, koje će iskreno boleti da pročitaju da je Marko Kraljević postao mit verovatno zato što je Osmanlijama bilo potpuno prihvatljivo da se u zvezde kuje jedan nebitni velmoža koji im čak nije bio neprijatelj; biće onih koji će sa užasom u očima zastati ako im se naznači da se Miloš Obilić ne pojavljuje u istorijskim dokumentima sve do početaka XVI veka te ga možda nikada nije ni bilo – što žučnu raspravu o tome da li je Srbin ili Albanac čini totalno irelevantnom - i bilo bi tu mnogih, sličnih neprijatnosti koje će možda pokrenuti na razmišljanje – zašto u našoj istoriji nikako da se nađe prostora za bavljenje nekim istinskim (postojećim) junacima – već više verujemo narodnoj pesmi nego činjenicama. O ključu po kojem se stvarni junaci biraju, drugi put.

Opet, kada se setim da je ta moguća promena principa u rukama predstavnika naroda, odnosno onih koje je narod izabrao kao najbolje, iskreno se zapitam da li je ta promena moguća ili ćemo nastaviti pravcem koji smo već pošli, lagodno docrtavajući detalje koji nam se čine zgodnim (vidi pod „Kremansko proročanstvo“) odnosno zaboravljajući sve što bi bacilo senku na neki od važnih mitova (vidi pod: šta je bilo sa čuvenim majorom Gavrilovićem). Iz perspektive vođa naroda - ovako je lakše upravljati nadama ili kvazi-sećanjem cele nacije: Teslina tajna oružja; Kineska pomoć u obliku tajnog oružja dinastije Ming; Srbi prave Svemirsku Agenciju i iskrcavaju se na Mars 2040; Srbija ima plan za izlazak iz krize; Srbija je Republika ali na zastavi ima krunu i tako to. Nemam mnogo protiv lupetanja, dokle god ovakve genijalnosti ne izvlače novac iz budžeta ili prave i veću štetu.

„Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“**

Ovu rečenicu je Jovan Skerlić zapisao 1906, opisujući srpsku političku scenu, tj. naše društvo. Deluje kao da je jutros zapisana.

Za one koji istoriju ne znaju - budućnost se jednostavno ne dešava.

Silovana učiteljica života ostaje zaboravljena vezana za drvo, dok poslednje generacije jedu mravi, da parafraziram kraj jedne knjige o usponu i padu.

* - link ka tekstu o istraživanju, ponovo  

** - citat iz knjige „Ulje na vodi“ Dubravke Stojanović

„Ogledalo“ [39 pesama #11] [re-post]

Najpre taj silazni bluz, usna harmonika, uvod koji će smeniti ritam koji se razbija od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom; od prvog udarca definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "Ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali Milan i Suba su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi koji podsete na Borhesovog tigra, ranjenog, skrivenog u tami - izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "...smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali. 

Sve to čujem u ova četiri minuta pesme „Ogledalo“ Angel's Breath koja je zaslužila da dobije i ekranizaciju, na godišnjicu Milanovog odlaska - i zato biram kadrove iz Velsovog filma, uklapam ih uz muziku i postavljam na Mrežu, želeći da broj onih koji će (se) zagledati u ogledala bude sve veći.