"Treba nam pobeda kod kuće!" 24.09.2000

Ladislav i ja sedimo u stanu u bloku, kasni avgust 2000.

Toplo je, i ta vrućina samo pojačava stanje umora.

Obojica glava punih onoga što već nedeljama živimo i radimo: kampanje koje bi trebalo da inspirišu ljude da izađu više na te izbore u septembru mesecu i okončaju devedesete. Svi podaci su govorili: ukoliko nas bude dovoljno na biralištima – gotov(o) je.

Ostao nam je jedan koncept, nerealizovan.

A razglabali smo kako iskoristiti sport kao zamajac za kampanju: od početka devedesetih - kod kuće više gotovo nismo ni igrali, nije nam bilo dozvoljeno. 

Nastavili smo da pobeđujemo u gostima. I koliko god to bilo sjajno, sada je bilo vreme da zabeležimo jednu pobedu na domaćem terenu. Pred našim navijačima. 

Krenemo od nekih davnih pobeda, čisto da uvedemo publiku, a onda pređemo na stvar?

Scenario smo pisali 5 minuta, ostalih 10 smo tragali za tačnim godinama i gradovima.

„MANILA '78: Jugoslavija - Sovjetski Savez. Pobeda!

BARI '91: Crvena Zvezda - Olimpik, na penale: pobeda!

ISTANBUL '92: Partizan – Huventud!

ATINA'95: Jugoslavija – Litvanija!

ATINA '98: Jugoslavija-Rusija!

SRBIJA, 24. septembar 2000: Treba nam pobeda kod kuće!“

Ukoliko ga niko neće - možemo da ga napravimo sami.

Onda ćemo ga podeliti prijateljima po radio stanicama, neki od njih će imati prilike da ga emituju bez da rizikuju suspenziju ili otkaz.

Potpisaćemo se kao „Grupa zabrinutih navijača“.

Vokal smo snimili kod Ace i Joce, u studiju od kojeg smo inače živeli godinama, snimajući radio reklame.

Vraćam se kući autobusom, vokali su na flopi disketama.

Danas mi deluje smešno, ali mi nije bilo svejedno šta nosim u torbi.

Da bismo ostali dosledni žanru - svi efekti koji se čuju u spotu zapravo su pozajmljeni iz igre Ultimate Soccer Managera 98: publika, navijanje, pištaljke. Za podlogu je iskorišćen snimak bubnjanja Dragoljuba, Lava i Uroša – što jeste bio zvuk leta 2000.

Montiranu verziju smo poslali prijateljima na mail; zatim postavili na Mrežu desetak dana pre izbora, poslali linkove svima kojih smo se setili - uz objašnjenje šta smo uradili, da je stvoreno za dalju distribuciju. 

Znamo da je counter zabeležio lep broj poseta stranici.
Na Radio Indexu sam ga čuo nekoliko puta.

Neko mi je spominjao i Radio Pančevo.

Pričalo se da se zavrteo na još nekim stanicama.

Nama – puno srce.

Nismo razmišljali da li će „sloboda pevati kao što su sužnji pevali o njoj“.

Bila je važna sloboda, kao takva.

Snimak >>

"A što ne bi moglo?" (vežba za istezanje kičme, glave i pameti)

Zeleno svetlo ->  može i "na žuto" -> zašto ne - i "na crveno"?

Pikavac kroz prozor -> mrve od ručka -> sadržaj čitave piksle -> brik od soka -> puna kesa.

Sijalica iz hodnika zgrade -> sijalica iz lifta -> bakar iz mehanizma lifta -> delovi mosta.

Kafa za doktora -> viski za doktora -> novci za doktora -> doktori za novce.

Prva stranka -> druga stranka -> treća koalicija -> svaka Vlada.

Eva kod Makavejeva -> Aleksandra Petrovića -> u „Srećnim ljudima“ -> na "Farmi". 

Marija Kiri -> Maraja Keri...

Ne mogu da dohvatim taster „stop“, can't touch this, niz se nastavlja.

.

(Beograd, Studentski park, 2010)

Nik Horbi & Ben Folds: zajednički album!

Nik Hornbi u ulozi tekstopisca, Ben Folds kao kompozitor i izvođač?

Dobar deo preduslova za jedan od pop-albuma godine već je ispunjen.

Nik Hornbi je svakako jedan od najboljih pop-pripovedača sadašnjice, posvećeni obožavalac muzike čije su knjige/scenariji vratili nešto poljuljanog dostojanstva frikovima koji uživaju u samom činu slušanja muzike (da ne pričam o onim težim slučajevima koji o slušanju muzike vole i da pišu. Kraj samoironije.) i čiji se uspeh ne zasniva samo na strogom odnosu prema žanrovima. Njegova „Songbook“ (kod nas prevedena kao „31 pesma“) je ključni dokaz da u pop muzici na početku XXI veka nema drugog žanra do „dobre pesme“, jer - kako bi se drugačije među koricama jedne knjige našli i Led Zeppelin, Royksopp, Suicide i Santana?

Među tim koricama našao se i Ben Folds: jedan od komadića „Songbook“ je i Benova „Smoke“, za koju, ironije li – Folds nije pisao tekst, već samo muziku.

Konačno, nakon sjajno sročenog soundtracka za „An Education“, Nik je dobio priliku da se posveti i stvaranju muzike, što je nakon tolikih kilometara proze posvećene muzici i tolikih godina slušanja muzike sigurno jezivo težak posao: koji god akord da odsviraš ili pokušaš da povežeš – to će ličiti na nešto što si već negde čuo... I zato je Ben Folds verovatno najbolji mogući izbor saradnika: majstor pop-forme i pisanja komada koji uvek u sebi imaju nešto popično zarazno i koji uvek teku kao pesma, i koji je na osnovu Hornbijevih tekstova (i njegovih sugestija nastalih tokom zajedničkih sati u studiju) komponovao 11 lakih, sjajnih komada. Zanimljivo – tematika tekstova ne dolazi isključivo iz kategorije u kojoj je Horbni najjači („My top five most memorable break-ups...“ i slične priče), već je spektar tema mnogo širi – od pesama o ostarelim one-hit wonders - do Sare Pejlin!

Folds mu pak nije ostao dužan, stvarajući nove mitove za muzičke frikove: nastavljajući sopstvenom linijom „sofisticirane jednostavnosti“ u komponovanju – zaljubljenik u „klasični“ zvuk je album snimao na starinsku 2-inčnu traku, sarađujući sa velikanima aranžmana poput Pol Bakmastersa (radio gudače na snimcima poput „Moonlight Mile“ The Rolling Stones), radeći remaster najpre za vinil (!!!), a nakon toga digitalnu kopiju za obožavaoce takvih nosača zvuka. (Nik Hornbi je inače nedavno priznao da odavno sluša isključivo mp3 fajlove.)

Obožavaoci opusa Ben Foldsa, ali i oni stariji koji su rasli uz Joe Jacksona, Elvisa Costella - čak i Prefab Sprout - svakako će uživati u 45-minutnoj besprekornoj pop-vožnji, krivinama, usponima i usporenjima - svemu što bi od pop muzike, zapravo i trebalo očekivati.

Prvi singl sa albuma "From Above“ sam u proteklih sat vremena pustio cca. 7 puta. 
To, verovatno, govori nešto.
Zapravo, kako i odoleti pesmi koja se završava sa: "It doesn't work that way/Sure we all have soulmates but we walk Past them every day/Oh no/Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung")