(Bora Ćosić citira Pesou)

"U današnjem društvu nije moguće da neka skupina ljudi, ma koliko svi u toj skupini bili dobronamerni i isključivo zaokupljeni stvaranjem slobode, deluje zajednički, a da među sobom ne stvore tiraniju, da u praksi ne unište sve ono čemu u teoriji teže, da nenamjerno u najvećoj mogućoj mjeri ne naruše svoje ciljeve koji promiču. 

Trebalo bi da svi radimo za zajednički cilj, ali odvojeno".

(Bora Ćosić - "Drugi", iz antologije "Drugi pored mene")

Za povratnike sa odmora [dajdžest]

Vratili ste se nakon odmora i strahujete da ste nešto užasno važno propustili?

Ovako stoje stvari...

Nakon prva tri dana, u kojima tamniju boju kože počne da nasleđuje staro, dobro poznato bledilo od ranih ustajanja i previšesatnog rada, najpre oko očiju, a onda se širi preko ostatka lica; i u kojima ste podelili sa prijateljima savete o idealnoj destinaciji za odmor i pokazali fotografije koje ste smeli da pokažete, nije baš sad vreme da se pokaže kako ste odbacivali skrupule, najpre ćeš na tim fotografijama već sada primetiti da si to na odmoru bio stvarno pravi ti a ovo već sada ko zna ko je – jer nit' se sebi dopadaš niti sebi prijaš – ali možeš već sada početi da se samoubeđuješ da je to post-odmorni pesimizam koji će odmeniti bonaca kasnog leta i rane jeseni, biće prijatnih večeri uz reku dok se ne zažuti lišće; nakon toga će se već opet kovati planovi za zimski odmor, no trenutno je ta zima predaleko, a opet preblizu kada preračunaš da ti je zapravo do kraja života ostalo još možda trideset i pet – ma najviše četrdeset letovanja, možda koje više ako budeš ekstremno pažljiv kako se hraniš i na šta živce trošiš, jer muškarci u Srbiji žive u proseku 69 godina, a žene nešto duže, u Austriji je recimo čak 79 - no nikada se nisi pronalazio u srpskim statistikama pa nemoj ni u ovoj, vreme je dakle da počneš da praviš liste „35 places you must visit before you die“ a sve to pod znakom pitanja da li ćeš već sledećeg leta imati dovoljno da odeš barem na ona najjeftinija, najniže rangirana mesta sa te liste, jer možda za više imati nećeš; kolika digresija; i tako ta prva tri dana prođu a sve je udaljenija huka talasa i pesma zrikavaca i trećeg dana uveče se upitaš – šta li se važno dogodilo za tih petnaest dana tokom kojih se nisu pratile „vesti“, mora da je na planeti barem nešto krenulo na bolje za tih 15 punih krugova oko sopstvene ose – a onda shvatiš da su problemi koji si ostavio za sobom ili već zarđali od nepomeranja, od ležanja na suncu i kiši i tek sada ih je teško pomeriti – ili su već previše izdžikljali jer ih je neko iz nepažnje previše zalivao pa se tu i korov nahvatao okolo, pa to bode i ranjavi prste dok ga vratiš barem u stanje u kojem je ostavljen pre odmora; sve u svemu malo toga se promenilo na bolje: u najbližem mikrosvetu komšije i dalje kradu delove od lifta i kvare ih trudeći se tako da zarade koji dinar od bakarnih žica ali i skrate živote svojim najstarijim ukućanima i time oslobode sobičak za treće dete koje je na putu ili čisto da imaju taj sobičak kao ostavu; one druge komšije i dalje smatraju da ima šanse odbaciti kesu sa đubretom i do 100 metara od zgrade u pokušaju da pogode kontejneri; a do kontejnera skupljači više ne dolaze na raskantanim dijanama ili spačecima, već su počeli ponovo da uprežu konje, valjda je to još jedan znak krize koji je ostao neprimećen, ili se ta promena tek sada dogodila; a na opštem planu vidiš da je dinar skočio, okliznuo se i eno ga sada pada kroz prozor, i kada se učini da se zakačio za antenu na trećem spratu i ima šanse da se izvuče onda ga golicaju da padne još niže; ma nije ni važan taj dinar, važno je da nam nisu odgovorili na pitanje koje nismo ni postavili i te da i dalje smatramo da je južna pokrajina i dalje deo naše države iako već i sami komuniciramo da je „nemoguća misija“ uveriti i ostatak sveta da je to tako; a deca koja su rasla jedući štangle šećernih tabli jer za više nije bilo posegla su za štanglama od gvožđa da drugim ljudima isteruju tamo neke ideje iz glave; nije teško biti fin ali je lakše biti bitanga u okruženju koje se održava predsedničkim „snažnim preporukama“, njegovom „iskrenom zalaganju“, „odlučnim sugerisanjima“, „više puta podvučenim prioritetima“ da se grade i mostovi i stanovi i putevi i krstovi od 150 metara ako je potrebno i da žive u miru i vuk i lisica i miš i mačka i meda i zeka i cela šuma da bude jedinstvena u odbrani teritorijalnog integriteta, suvereniteta i teta; a to što se rupe za budućih platane na Bulevaru još ne vide nije ni važno, zašto bi se uradilo sve odjednom kada posao može da se radi i naplati dva puta; i što ona jadna kuja neće dobiti pomagala za koju je već skupljen novac od preživelih filantropa kojima je stalo; u međuvremenu se Grand nije duplirao mitozom ali je inspirisao nekog genija da fenomenalno sublimira dve ključne vesti dana u „Grand na Foxu, Lejdi Gaga na koksu“, jer to su bili najčitaniji naslovi na internet stranicama; sve ostalo je manje važno za naš dalji napredak; u međuvremenu se i selektoru nedavno kanonizovanom u Sv. Antarija Čudotvorca zaklimao oreol, a njegovi fudbaleri su odlučnim možda podržali da je dobro imati trenera ali da im je načelno svejedno pod čijom se kontrolom neće truditi koliko to od njih nacija gladna pobeda očekuje; važno je da su oni familija i da se neće rastajati ko god im bude bio komadant mogu oni do kraja sveta ovako; i kad smo već kod kraja sveta valja primetiti da na kosmičkom planu ima vesti ali nisu sjajne - Hoking nas je podsetio da imamo još cca. dva veka da počnemo sa iseljavanjem sa Planete inače je kasno; i to ukoliko pre toga preživimo jedan asteroid koji će nam dva puta prohujati kraj ušiju - prvi put kroz nezavršen tavan a drugi put kroz hodnik, osim ako ne pošaljemo Brusa Vilisa IV u međuvremenu da razbuca asteroid dok Stiv Tajler zavija iz pozadine; sve u svemu - ništa niste propustili, Zemlja se vrti u krug i samim tim sve je isto – pitanje je samo godišnjeg doba, odnosno da li smo bliže ili dalje od izvora toplote i sreće – Hose Arkadio Buendija je odavno primetio da se vremenska mašina pokvarila i da se ni uz najveći napor ne može pronaći valjani dokaz različitosti između danas i juče; ne gubite vreme surfujući po netu ili prelistavajući već zastarele magazine, tragajući za nekakvim novitetima, nema specijalnih vesti – čak se i moda osamdesetih povampirila, još samo naramenice ženama da ponovo stave, i kada se oljušti sve – ostane par informacija poput one da Fernando Tores ostaje u dresu Liverpula a Brajan Feri najavljuje novi album novim singlom, kakva barokna raskoš zemlje Hedonije je ta pesma, „You can dance“, dakle igrajte i igrajte se, to je najbolje što se može uraditi, dok još ima toplote i snage nakupljene odmorom u stopalima i kukovima, dok se i poslednji sloj tamne boje ne oljušti sa kože a onda ćemo početi da planiramo u koji raj do pobegnemo na novih 10-15 dana, tamo jedan dan od nedelje, da se ode tamo gde nema lavine vesti koje to zapravo i nisu ili ćemo već od večeras da razmotrimo – kako da sve ovo postane malo smislenije ili barem vedrije, važno je ne odustajati od ideje da je happyend moguć i u trećoj dimenziji, van bioskopske sale, samo valja požuriti, vidite da je sve jedna neprekidna rečenica, stvari teku, nema tačke

Kefalonija #2 [tips, tricks & štips]

Pod mediteranskim podnevnim suncem, kada senke nestanu i stvari se pojavljuju samo u svom pravom obliku – nije lako razumeti Odiseja i njegovu privrženost Menelaju koja ga je naterala da krene u avanturu i da napusti ovakvo mesto; kao što je teško verovati da je pod tim vrelim suncem, mirisom ruzmarina i borovine Penelopa bila verna svih tih deset godina.

Do takvih misli dolaziš pri prvom spuštanju na Mirtos, uvalu koja je Kefaloniju razglasila svetu. Mirtos krase one boje mora koje je u nekim danima mirno i bez talasa sve do podneva, sitan šljunak je dovoljno udoban za ležanje i dovoljno dubok za ubadanje suncobrana, dovoljno prostran da se na njemu u prećutnoj simbiozi nađu i porodice sa decom i nudisti; parkinga koji je relativno slobodan do 11-12 sati, nakon čega se automobili lagano slažu uzbrdo, sve dalje od plaže, stvarajući oblik bleštave zmije pune odsjaja koja se uzdiže iznad uvale i lagano raste, iz sata u sat.

Ipak, slavu Mirtosa ugrožava možda najlepša neotkrivena plaža Ostrva, koja se ne može naći na svim mapama a pronalaze najuporniji: na jugozapadnom delu, pravo preko brda koje se uzdiže iznad Liksurije, put kroz tiha sela potonula u fjaku, ka manastiru Kipuria - a zatim makadam, na čijem se kraju nalazi dvestotinak stepenika koji pod skoro neprijatnim nagibom vode do skrivenog carstva: plaže Platia Amos. Ova plaža je možda najlepši odgovor Kefalonije na lepote Lefkade: lepo skrivena u uvali koju posećuju zaista retki, krupnijeg šljunka uglancanog talasima i suncem do visokog sjaja nudi najskrovitije mesto za potpunu „obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“: nema glasova, nema vriske koja krasi na primer Makros Gialos; prilaz moru je prijatan a voda je prijatna, iako (prebrzo) i duboka. Povratak sa Platia Amosa vraća u sećanje 300 stepenika Egremnija, ali i otvara pejsaž koji će grejati misli i tokom najbljuzgavijih noći zime koja dolazi.

Jugozapadni deo Kefalonije otkriva najpre zaliv crvenog peska – poznat po plaži Ksi (Xi), čiji je glavni deo prekriven ne-vozećim gostima obližnjih hotela, što je čini previše adastom, ali koja omogućava da svega pet stotina metara dalje, nakon kratkog hoda kroz plićak dođeš do tihe uvale u kojoj su prethodni kupači za sobom ostavili figure žena u realnoj veličini stvorene od gline za koju se priča da je lekovita, a nedaleko od njenih stopala jeste glineni krokodil, u raskoraku ka vodi. U tom prijatnijem, pustom delu se sa vremena na vreme nađu i lokalci – najčešće kreposni, još uvek snažni starci tamne kože i bele kose, iskaču iz svojih transportnih kamioneta i traže osveženje u vodi u ranom popodnevu, a onda te prijatno iznenade ponudom koja dolazi niotkuda: uz širok osmeh pun zuba nude kriške rashlađene dinje, iako te vide prvi, a verovatno poslednji put, ali – ne mari.

Centralni južni deo, od Argostolija ka Skali najpre otkriva prelepu, ali prenaseljenu plažu Mikros Gialos u Lasiju – karipski raj oslikan peskom, dugim plićakom zaštićenim od talasa – što ga istovremeno čini mlađe-maloletničkom rajskom destinacijom, a raj je u njihovim godinama veoma bučno mesto. Nešto dalje, odmah nakon bezobrazno skupog ali prelepog „White Rocks“ kompleksa i njihovih privatnih plaža otkriva se ponovo premala i prenaseljena plaža St. Tomas, iza koje sledi dugačka, prijatna Lurdata – duga peščana obala, do koje opet dolaze retki, iako puteljak od parkinga do same plaže zahteva pet minuta hoda. Na tom delu Ostrva počinje i carstvo kornjača, sektor u kojem se možeš kupati i uživati, ali uz poštovanje određenih pravila - među kojima se nalazi i klauzula da ste dužni da pre odlaska sa plaže za sobom srušite sve zamkove, mostove i kanale koje ste tako mukotrpno stvarali.

Put do Skale ujedno otkriva bogatiji deo Ostrva: putevi su glatki i lakši za vožnju, vode ka skupljim zvezdastim hotelima – sve do centra grada koji krasi i prijatna atmosfera i dugačka kamena plaža sa pogledom na Istok, odnosno kopno, no ta senzacija nije dovoljno jaka da bi nas duže zadržala, već nastavljamo dalje, ka Severu, putem na kojem valja zastati kada se dođe do čuvene pećine – 7 EUR po osobi za vožnju kroz čudo prirode.

Dve ključne tačke istočne obale svakako su gradići Ag. Efimija i Sami – čija je atmosfera mirnija i utegnutija od Argostolija i Liksurije. U Samiju se otkriju gotovo prazni restorani (previše njih sa Kapetanom Korelijem u imenu), valjda rezultat ovogodišnjeg smanjenja broja turista i tada već aktivne benzinske krize. No, svega 3-4 kilometra od Samija krije se lepa plaža Antisamos, na kojoj je vazduh predivno zasićen mirisima svega po čemu se leto pamti: borovina, ruzmarin i so nošeni vetrom po zalivu podsećaju na srednju Dalmaciju i neka pradavna letovanja po Hvaru i Korčuli.

U predvečerje, kada glava postane teška od soli i sunca u kosi a koža ispuca od vetra valja se uputiti ka Fiskardu, Ag. Efimiji ili Argostoliju: Fiskardo je prijatno ribarsko seoce, ali i najveća marina na ostrvu - zastave celog sveta lepršaju na vetru i utrkuju u visini, na rivi se mešaju engleski, holandski, italijanski, grčki i slovenački, najviše pred frižiderima sa dobrim lokalnim sladoledom.

Za razliku od omalene Liksurije koja je prijatna ali nudi samo jedno zaista dobro mesto za jelo („Zorbas“ – a kako bi se drugačije zvala najbolja kafana u gradu?) i koja nema dostojnog zamenika fantasičnom Statisu čiji su Girosi bili najukusniji deo odmora na Lefkadi - Argostoli, kao glavni grad, krije odličnu piceriju „Paparazzi“ u uličici kraj glavnog trga, kao i odlične kolače u „Premieru“ - mada ni palačinke koje se nude nešto dalje na glavnoj štrafti uopšte nisu za potcenjivanje. Još važnije: obavezno probati vafle sa prelivom od čokolade i sladoledom! Argostoli je ujedno jedina i prilika za nesuvernirski šoping, koga zanima.

I kada dnevna tura izmori i noge i oči i isprazni rezervoar (uzgred: 1.7 EUR/l), a moraš nazad ka Liksuriji ili bilo kom delu zapadne obale – nema razloga za vožnju (inače prijatnim) putem oko čitavog zaliva: trajekt na pola sata ide u oba pravca sve do kasnih sati (za vozilo: 3.60 EUR; po glavi 2.40 EUR) i ta vožnja kroz noć punog meseca preko zaliva u kojem se ogledaju svetla Argostolija i Liksurije jeste najlepši kraj dana, kada zrikavci utihnu a preko šuma talasa se prelama zvrndanje cvrčaka i daleka, jedva čujna izvorna grčka muzika iz taverni u kojima se toči belo vino i lagano priprema za jutarnje izvlačenje mreža.

Još ima vremena: dug je mesec avgust; a ni septembar, kažu, na Kefaloniji nije kišovit.

Plaže će biti praznije; pesak topliji a domaćini - još srdačniji.

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“.

(J.H)

(prvi deo teksta >>)

.