"Disko i atomski rat"

I

Jedan dečak svake nedelje čitave epizode “Dallasa” pretače u pisma koja šalje svojoj rođaci sa sela. On je srećnik, jer živi u Talinu i gleda seriju na finskom TV kanalu čiji se signal hvata u gradu. Ostali Estonci nemaju tu sreću, ali „Dallas“ smatraju „realnim životom“: prvi put vide ljude koji rade u neboderima „i lepe žene koje su nesrećne“.

Godina je 1982, Estonija je pod Sovjetima, do dolaska Gorbačova ostale su još tri prvomajske parade.

II
Hiljade vozila istočne proizvodnje hrli ka tom istom Talinu, da bi gledali “Emanuelu”. Ilegalno prekucavan i umnožavan TV program (koji se prodaje za jednu rublju!) najavljuje film koji će stići do malih ekrana Talina sa tog previsokog predajnika, namerno okrenutog na Estoniji. Lokalne vlasti u međuvremenu nisu uspele da izgrade džinovsku mrežu koja će biti postavljena usred zaliva između Finske i Estonije i tako blokirati program.
„Do popodneva, na jugu zemlje ostali su samo starci i deca“.

Na neki blesav način - grudi Silvije Kristel postaju iskre slobode savremene Estonije. (Ili je neko pažljivo birao šta i kada emituje komšijama u Talinu)

„Disko i atomski rat“ (Disko ja tuumasõda) je poludokumentarac koji se, iako govori o drugoj državi “iza gvozdene zavese”, drugim jezikom i o drugačijim prilikama – sa bolnom lakoćom razume i ovde: sumanute ideje lokalnih (estonskih) i sovjetskih lidera u borbi protiv „dehumanizujućeg TV kanala“; prvi susret socijalističke omladine sa disko muzikom; antene pravljenje od termometara koji ometaju obližnju bazu nuklearnih projektila; crna berza mikročipova koji omogućavaju prijem finskog programa koji je u drugačijem sistemu nego sovjetski; narodna milicija koja patrolira gradom; „hvatači signala“... - sasvim dovoljno podsećanja na to da svi socijalistički sistemi pucaju na istim šavovima, pokušavajući da sve uvedu u plave bluze i tamno braon odela.

Iako ispričan u gotovo romantičnom tonu, jezikom staloženih svedoka koji su doživeli da prođe i njihovo ovaj film najpre deluje nadrealno, a zatim prizove u sećanje vreme radosti zimskih raspusta u Sloveniji - kada sam gledao italijanske kanale, ali i mnoge minute TV-priloga s početka 80-ih godina na našoj televiziji – o ekipama inžinjera koji „švedskim detektorima“ pronalaze one koji nisu platili TV pretplatu i „pečate“ im TV prijemike ili, čak, nije šala, oduzimaju drugi prijemnik ako se pretplata plaća za samo jedan. A video-rikorderi uveliko stižu u grad, snimaju se epizode serija sa TV-a, presnimavaju filmovi, piraterija otvara vrata percepcije i oči, ali pomaže i prvobitne akumulacije kapitala najvećih među piratima i švercerima.

I onda pomisliš da su u nas vrata možda suviše naglo otvorena - ili su otvorena ona pogrešna: jer, sve je dostupno, svačega ima i svašta se može gledati, te ima i toga i previše– ali se sve manje vidi i sve je manje vrednog gledanja.

 p.s. Zanimljiva koincidencija: "Dallas" je prestao da emituje u godini u kojoj je Estonija proglasila nezavisnost. p.p.s. hvala Proceduri na skretanju pažnje na film.

Kefalonija [#1]

Iako su sva svetska mora odavno isparcelisana, a onda i mapirana - čak se i na Mediteranu – (svakako najduže crtanom i istraživanom moru u istoriji civilizacije) i dalje mogu pronaći uvale i obale koje su promakle i temeljnijim turističkim vodičima, fotografima i piscima monografija. I upravo zato je oduševljenje skrivenim uvalama još veće: kada ne očekuješ ništa spektakularno na kraju makadama koji te trucka i prašnjavi već treći kilometar, dok se voziš kroz stereo zrikavce koji svrdlaju sa obe strane puta; a voziš na leru jer grčki prevoznici ponovo štrajkuju i na ostrvo već danima ne dolazi ni kap goriva – i kada iza borovog šumarka izviri uvala koja ne staje ni u širokougaoni objektiv, a insistira da na nju zakoračiš, uskočiš, legneš i sanjaš ispod slamnatog šešira - ostaje ti samo da je poslušaš.

To je, ukratko, Kefalonija: najveće ostrvo Jonskog mora, južni sused prošlogodišnjeg otkrića - Lefkade, ovogodišnje ostrvo isceljenja.

Ako je plan za odmor avion+rent-a-car+apartman - dobićeš najmanje tri mape Kefalonije, koje se međusobno razlikuju – u putanjama asfaltiranih drumova; (ne)upisanim plažama, ali i planinskim selima; čak i rasporedom ulica u najvećem gradu - Argostoliju. Sve to predstavlja izazov kojim se valja baviti danima: zapadni krak ostrva (op. Pali – okolina Luksurije) deluje siromašnije: putevi su stariji; oznake zarđale, automobili prašnjaviji, koze češće idu drumom nego vozila - ali su i cene niže a najbolje plaže – nestvarno puste. Istočni deo (a ponajviše op. Eleios–Pronoi, okolina Skale) pak nudi glatke puteve, utegnutije taverne, naseljenije plaže i viziju svega što će kompletno ostrvo svakako postati u skoroj budućnosti, jer je turizam jedan od glavnih izvora prihoda za ostrvljane.

Zato na Kefaloniju valja požuriti.

Iznenađenje tim kartografskim nedoslednostima postaju još veća, kada se posegne za knjigama koje tvrde da je Kefalonija naseljena još pre više od 50.000, mada sigurni dokazi postoje za poslednjih 10.000 godina. Ipak, ni toliko dugo prisustvo ljudi nije, čini se, mnogo promenilo krajolik: osim poneke usamljene tvrđave, nema mnogo tragova o dugom boravku civilizacije na ovom ostrvu koje se, kao i Lefkada, velikim zemljotresom 1953. ponovo vratilo u pred-civilizacijsko stanje: gotovo je sve je srušeno. Samo je Fiskardo - mala luka na severu ostrva koja neodoljivo podseća na mala mesta na Hvaru - ostao relativno neoštećen. Ipak, za razliku od Lefkade, na čijim se kućama se još uvek mogu videti limene ploče umesto zidova i krovova, Kefalonija je pukotine nastale zemljotresom zašila i počela da živi - iznova.

Umesto antičkih građevina – postoje mnoge legende: da je pre početka vremena ostrvo dobilo ime po Kefalusu koji ga je pak dobio na poklon nakon silnih ljubavno-preljubničko-ratničkih peripetija i odolevanja čarima boginje Io; da je Kefalonija zapravo dom Odiseja, koji je svoje brodove pravio od specifične vrste kefalonijskog bora i sada je zaista jasno zašto se tako dugo trudio da se vrati ovoj kući; da se deo Homerove Odiseje odnosi na Melisani pećinu, smeštenoj u srce ostrva (kao stvorenu za pirate, ljute odmetnike ali i tajne ljubavnike); da je zapravo na Kefaloniji počelo osipanje italijanske vojske u Drugom ratu; da nije čudno što ima ljudi koji nose i po dva ili više imena – jer deca imaju više kumova, a po broju kumova se procenjuje i veličina i važnost svadbi; da se u dane Svetkovine (polovina avgusta) bezopasne zmije upućuju ka ikoni Device Marije i nakon službe netragom nestaju... Najveće ostrvo Jonskog mora krije mnoge takve sočne detalje, koji bi se dali slušati verovatno danima uz lokalno belo – Robolu – ali, sve te glasove ostavljamo iza nas, željni da „dodirom peska na koži oklopljenoj suhim vetrom podneva“ sebi dokažemo da smo, nakon duge zime i lenjog proleća – i dalje živi.

Iz aviona se videlo da postoje mnoge uvale do kojih se ne može drugačije no čamcem.

Ali, plaže poput Steliate (ako se tako zvala, mape se razlikuju u iskazima), Antisamosa, Skale, Lurdate, Makris Gialosa – te svakako Mirtosa i Plati Amosa bile su dovoljne da umire tugu što se do nekih mesta ne može: nakon što je vrućina u prva tri dana iz nas iscedila i poslednju kap gradske vode i umora - moglo je slobodno da se leži licem uz kamen topao od sunca, izgubi smisao za vreme od neprekidne pesme zrikavaca koji su jedina konstanta i gradova i divljine i podjednako glasno pevaju i u centru glavnog grada i na najzabitijim plažama; da se bezbrižno sanja u sred dana na uglačanim oblutcima, go pod suncem, nezainteresovan za juče i sutra.

A kada se prvi put uhvatiš u polusnu, u koji si utonuo

iako ti sunce prži kožu
a talasi huče kraj levog uha,

odmor je zapravo,

tek tada počeo.

(najbolji rezultat u dostizanju nirvane za proteklih nekoliko godina: već četvrti dan, rano popodne )

Iako najveće ostrvo Jonskog mora, čitava Kefalonija ima sedamstotinak kvadratnih kilometara; najduža razdaljina ne iznosi više od sedamdeset - što omogućava da pri polasku iz apartmana tek na prvoj raskrsnici zapravo donesete odluku kuda će se ići, jer sve je blizu i svaki krak ostrva krije poneku pustu plažu. Tokom vožnje neće nedostajati ni car-drive-summerfling muzika, opet brižljivo pripremana za ovu priliku, ali, brzo se pokazalo – suvišna. Ukoliko još imate sreće da su vam domaćini poput naših (udoban i od civilizacije prijatno dislociran apartman "Lazaratos") - spremni da rešavaju probleme državne benzinske krize po mrkloj noći i preko prijateljskih veza – ne postoji ništa što može pokvariti odmor na ostrvu koje svojim imenom asocira da je idealno za isceljenje – glave.

Nastavak: više konkretnih detalja;

 

I will Posses Your Heart (39 pesama, #8)

Velike pesme uvek pronađu put: u izboru od 13.246 pesama, od kojih su mnoge bile nepreslušane, shuffle mod se zaustavio na ovoj, drugoj po redu na u plejer tek ubačenom albumu “Narrow Stairs”, benda Death Cab for Cutie o kojem nisam znao gotovo ništa.

Tihi, zavijajući fon krenuo je iz slušalica negde u blizini Bezistana i u početku se nije razlikovao od huka vetra: sneg je bio crn od gareži i ljudi su hodali gledajući u svoja stopala.

Hipnotička repeticija dovedena do savršenstva:

Klavijatura.

+

Fon.

Korak po korak.

Bas.Bas.Bas.

+

Fon.

+

Bas i gitara.

Korak po korak.

Klavijatura.

+

Bas i gitara i klavijatura.

Korak po korak.

Bubanj se priključio kod podzemnog prolaza.
Osnovni rif pesme se konačno razotkriva na pokretnim stepenicama.

Kuda sam dalje hodao i gde sam stigao -
ne znam.

Četiri minuta i trideset sekundi predigre! Najpre kanalisani, a zatim sve raspojasaniji vajb koji se otima kontroli i čisti sve pred sobom - da bi stvorio prostor za prve stihove, u kojem je glas ostavljen na goloj, hladnoj ledini, praćen samo bubnjem i tim istim, početnim fonom:

“How I wish you could see the potential/the potential of you and me.
It's like a book elegantly bound but/in a language that you can't read.
Just yet.”

I odmah nakon tih stihova, skoro da zažališ što nisi barem u tih 8 minuta i 30 sekundi nesrećno zaljubljen, da bi proživeo ovu pesmu celim frekventnim opsegom, da bi odjeknula punom snagom u ušima i glavi.

“You gotta spend some time, Love/You gotta spend some time with me.
And I know that you'll find, love/I will possess your heart.”

I taj refren će se u preostala četiri minuta ponoviti dovoljno puta – taman toliko da svima bude jasno da je autor pesme potpuno siguran u ono što tvrdi, dovoljno puta da se sve ne prevali u besmisleno ponavljanje do fade-out-a, dovoljno puta da se između ovih redova smesti i ključna rečenica cele pesme:

“I won't let you...

let me down...

so easily.”

Pomišljam da je ovo pesma koju su Coldplay i Keane oduvek želeli da snime, ali – nisu umeli. Ukoliko su možda nekada i bili blizu ovako grandioznog komada, sigurno nikada ne bi pomislili da je lansiraju kao singl/spot - a gotovo tri miliona gledanja ove verzije spota na YT - u odnosu na svega milion gledanja kraće verzije - govore da trajanje ne utiče na vreme u kojem će taj fon odzvanjati u glavi i srcu, rastopljenom između slušalica.

 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]