“Glava” priča o muzici: David Byrne@TED

Kako se muzika menja u skladu sa prostorom u kojem nastaje ili – kojem je namenjena?
Kako se muzika menja u odnosu na kontekst u koji je stavljamo?

“Do I write stuff for specific rooms, do I have a place, or venue in my mind when I write?”
U čemu smo slični – pticama?

Ovaj govor je David Byrne održao u okviru čuvenog TEDtalks programa.
Iako naslovljen „How architecture helped music evolve“ – ovaj ekspoze se ne bavi samo arhitekturom – već i promenama koje je donela tehnologija - od prijemnika dugih talasa, sve do iPoda, promenama koje donosi prostor/epoha/prijemčivost slušalaca.

Vredi petnaest minuta gledanja.

 
p.s. Da li bih drugačije pisao o ovom nastupu, kada bih poznavao više čitalaca ovog bloga? Kada bih znao da su svi fanovi Talking Heads? Da li bi rečenice imale drugačiji sklop, ako bi ih izgovarao u mikrofon? A kada bih pisao fontom u drugoj boji? Sigurno - da. No, suština ostaje najvažnija: muzika ili pokreće - ili ne. Tema prostora i momenta u kojem se konzumira je pitanje naše kreativnosti, snalažljivosti i otvorenosti.

Niko ne zna šta to svira/No one knows about Persian Cats

Postoji ta urbana legenda sa početka sedamdesetih godina, Beograd, SFRJ: neko je proneo glas kroz grad da će u „Nedeljnom popodnevu“ biti emitovan jedan (brojevima: 1) muzički spot, i to Led Zeppelin.

I onda – svi, zakucani za crno-bele ekrane, napeto iščekuju nakon svake rečenice voditelja najavu tog jednog spota, petominutne radosti i zaborava: na ulicama nema osoba u rasponu od 15 do 25 godina.

I čekaju,

čekaju,

čekaju.

Spot, naravno, nije emitovan.

Neki su ga vrebali i naredne nedelje popodne.

„No one knows about Persian Cats“ je novi film Iranca Bamana Gobanija (autor gorkog, sjajnog „Turtles can fly“), koji otkriva kako i u srcu Teherana - u podrumima, na potkrovljima, čak i štalama – pršte gitare, svira se indie-rock, heavy-metal, čak i fusion-jazz, i to se svira u pasažima dovoljno kratkim da komšije ne počnu da pozivaju policiju; peva se na engleskom i sanja o koncertu koji je nemoguće organizovati; cveta underground pokret hranjen šturim informacijama i plakatima koji se već mogu naći u muzejima Engleske, falsifikuju se pasoši i vize; distribuiraju se ilegalne kopije filmova; igra se na sve ili ništa da bi se iz zemlje pobeglo i zasviralo „na bini kraj Sigur Ros-a, on je sa Islanda i super zvuči“; gine se kada svi planovi propadnu a policija zakuca na vrata, rešena da po svaku cenu očuva moralnu čistoću omladine.

Nema hepi-enda.

Ovaj film (naravno, zabranjen za emitovanje u državi u kojoj je nastao) nije važan samo zato što otkriva postojanje pukotina u savremenom Iranu, naprsline kroz koje kriške zvuka i svetla prolaze sve do podruma Teherana: svaki represivni sistem se održava na takvim naprslinama - a na ove je još film „Offside“ ukazao pre nekoliko godina (sećate se priče o mladoj Iranki koja se maskira u muškarca samo da bi ušla na fudbalski stadion?). „No one knows about Persian Cats“ je važan i zato što još jednom pokazuje da ne postoje zidovi dovoljno debeli da zadrže, da utišaju muziku i da nema te armature koja će onoga ko je rešen da pusti kroz pojačalo E-dur/A-Dur/D-dur – zadržati ograđenog.
Izlaza, uvek, ima više.

U srce ove priče je istina koju smo već pročitali, u pratnji drugačijeg soundtracka i u podjednako represivnom okruženju: u gorkom „Bas saksofonu“ Jozefa Škvoreckog takođe se priča o tome kako najstrasniji i najtalentovaniji muzičari bivaju prvi prisiljeni da odlože instrument, da bi ostatak benda mogao da nastavi da svira.

Malo tiše, ali – svira.

Obavezno gledanje.

Blue Monday ("39 pesama", #7)

Dečak od 12 godina sedi pred praktično praznim ekranom televizora, za koji je “zakačen” računar (!) Spectrum ZX 48K.

Blinkajuće slovo na ekranu: “L” u crnom kvadratu.

Hardverske mogućnosti računara: 8 boja, i nemogućnost reprodukcije dva tona istovremeno. Nema akorda.

Ukoliko dečak bude dovoljno pažljivo pritiskao jedan taster (bilo koji, svi proizvode istu frekvenciju), zvuk iz računara povezanog preko izlaza za slušalice na ćaletovu „Aiwu“ iz šezdesetih - biće identičan uvodnim bitovima iz “Blue Monday” od New Order.

Godina je 1985.

Sve što dečak želi je mogućnost da taj zvuk snimi, i tako počne da pravi muziku: u drugom “snimanju” će taj snimljeni zvuk emitovati sa drugog kasetofona, a u real time-u će sa računara puštati drugi zvuk, tako da će to već zvučati kao dva instrumenta, i to će snimati dalje. Sati provedeni nad tom šturom tehnologijom i parčićima traka.

Deset godina kasnije, dečak nema mnogo prava da se tako i predstavlja - ali fascinacija hladnom tehnologijom te pesme koja i dalje budi emocije ali i pokreće nogu da prati bas bubanj je - identična. U međuvremenu je shvatio da lepotu “Blue Monday” čini i nekoliko neobičnosti: u ovoj pesmi nema refrena; bas linija je ono što bi verovatno gitara trebalo da svira; a uvodna sekvencer-melodija zapravo je potpuno raspasovana u odnosu ritam, što istovremeno kreira njenu suštinsku lepotu i zaraznost.

Dečak sada ima mogućnost i da stvara i da snima muziku na kolikogod kanala želi - ali je i dovoljno zreo da zna da stvaranje muzike nije proizvod samo talenta i slučajnosti - već mukotrpnog rada i da se pesma poput najprodavanijeg alternativnog singla svih vremena ne komponuje tek tako. Zato, nastavlja da uživa u slušanju iste pesme, sada dostupne u barem 4 različita remiksa, od kojih je najdraži onaj najduži, od osam minuta.

Deset godina kasnije, sve moguće verzije dostupne su mu u digitalnom formatu.

Kao i snimci iste pesme sa raznih koncerata, obrade, ali i demo-verzije, remiksi, remiksi, remiksi. Kada god začuje to magično tk-tk-tktktktktktktktktk-tk-tk-tk – on se ponovo oseti kao dečak. Sve donedavno je, bez obzira na obožavanje ove pesme bio pomalo smušen činjenicom da su isti ljudi uz Iana Kertisa svetu u lice sasuli “Closer” pod imenom Joy Division – i svega dve godine kasnije bestidno taj isti svet naterali da pleše. Sada je tom činjenicom – oduševljen, kao i shvatanjem da se i uz takav tekst može plesati - od gotovo patetičnog uvoda “How Does It Feel/To threat me like You do” do još patosnijeg kraja “Tell me How Does it Feel/When Your Heart Grows Cold”:

igraj,

igraj,

igraj.

Dvadeset pet leta nakon one prve scene, četvrt veka udaljen od tog crnobelog Sony televizora i Spectruma, nekadašnji dečak gleda u ekran računara povezanog na 5.1 liniju - i u jedan od kanala višekanalnog softvera ubacuje oznake za bas-bubanj koje nakon play generišu to briljantno, hladno 
tk-tk-tktktktktktkt-tk-tk-tk-tk... 
Dvadeset pet godina kasnije, nakon hiljada preslušavanja, ista radost.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Ostali tekstovi iz serijala dostupni su ovde.] 
.