Trip-tih

I

"Građane Srbije želim da obavestim da imamo potpuno jasan plan za izlazak iz krize. To je plan do 2020. godine koji će biti završen u narednim mesecima."
(Presednik Srbije, 23.04.2010)

II

III

"To the happy home/With trees and flowers/and chirping birds and basket weavers/who sit and smile and twiddle their thumbs and toes..."
("They're coming to take my away-ha-haaaa!")

Surface to Air (39 pesama #4)

Od desetina njih koje bih mogao da „raskadriram“ do najtišeg šuma i zvukova koji se pojavljuju u drugom ili trećem planu i uz koje se toliko puta sanjarilo, putovalo, plovilo, tonulo ili prosto „gubilo vreme“, samo ovaj instrumental nalazi se na listi „39 pesama“..

Nastavljač fenomenalne tradicije da na svakom albumu imaju po jedan instrumental nakon kojeg svest i svet prosto više nisu isti, „Surface to Air“ od The Chemical Brothers zatvara „Push The Button“ iz 2005. godine..

.
„Surface to Air“, dakle - nije pesma - već tehno-kotao prepun referenci na prethodne dekade, umreženih tako da sa lakoćom anticipiraju i buduće vreme; tunel dugačak 7 minuta i 23 sekunde, čiji atmosfera odgovara i kretanju onog voza iz jednog drugog njihovog spota..
Od prvih, udaljenih zvučnih zvrkova i klavijatura prepuštenih plutajućoj modulaciji koje neupitno podsećaju na Kraftwerk, preko lajt-motiva kojeg se New Order ne bi postideli ni u zlatnim danima, do narastujuće napetosti koja te obuhvata epskom širinom - i kada taman pomisliš da si došao do tog pešačkog ostrva usred zahuktale urbanije ka kojem si krenuo na početku pesme i sa kojeg se vidi daleko - iz pozadine se toj harmoniji priključi ritam mašina koja vodi ka provali zvučnog zida, sačinjenog od svega najboljeg iz „Theme for Great Cities“ ranih Simple Minds, reske gitare koja niže skale kao blizanac „Heroes“ Bouvija i jedan udaljeni glas koji te neprekidno doziva da nastaviš dalje, sve dok ispred tebe postoji bilo kakav put..

.
Ali, od svih tih muzičkih referenci, postoji jedna važnija..
Iako njen naziv implicira maštarije i slike drugačije vrste, kada sam je prvi put čuo pre nekoliko godina, pomislio sam da je tih 7 i po minuta idealni soundtrack za turiranje motora automobila i polazak na dugačak put po drumovima Evrope - bezgranične i otvorene za istraživanje, puteva ukrštenih i razgranitih kao linije života i svega ostalog što piše na dlanu leve ruke, Evrope koju sam sanjao tih godina ne kao geo-politički pojam, već ideju slobodnog kretanja tokom kojeg svaka raskrsnica vodi tamo gde si oduvek želeo da stigneš, što je - dakle - svuda..

.
I čekao sam pet godina, da bih turirao motor i krenuo i vozio i lansirao nas - 145 na sat (brže ne može), pravo ka suncu, po tuđoj zemlji, dok je uvodna modulacija počela da se uvija sa zvučnika, poput druma ispred nas.
.

Čovek ujeo psa

Verovatno je lakše vajkati se „takvim vremenom“ ili „pojedincima“, obe opcije deluju kao dobar izgovor, nakon kojeg bi usledio duboki uzdah uz prateće „O, Bože...“. No, od vajkanja nikada nije, te ni sada nema koristi.

Nije ovo pitanje ni "vremena" u kojem živimo, niti pitanje "pojedinca" –> oduvek su vremena bila „teška“, a pojedinci ovakve vrste se množe od pamtiveka, naročito ako zajednica u kojoj žive to dopušta ili prećutkuje.

Naša "zajednica" pak predugo odgaja ideju da etiketom "dobar čovek" označava one koje smatra nesposobnim blesanima, dok herojima smatra one koji su najčešće hrabri po štetu drugih. Pogledajte grafite na zidovima Srbije, ukoliko ne verujete.

Živimo u društvu koje se odnosi sa bestidno malo pijeteta prema ljudima poput Željka Milivojevića ili Srđana Aleksića. Koliko nas zna ova imena? Podsećanje: Željko Milivojević je student koji je pre 25 godina poginuo u Beogradu, jureći za teroristima koji su izvršili atentat na turskog ambasadora u Beogradu. Ponoviću: student koji je pojurio za teroristima, želeći da uhvati ubicu ambasadora druge države. Srđan Aleksić je 27-godišnji heroj koji je u Trebinju 1993. godine pokušao da od vojske svog naroda zaštiti prijatelja druge vere i u tom pokušaju stradao – od svog sunarodnika. Oba ova heroja su na žalost na granici zaborava, takav model ponašanja prosto nije popularan u Srba.

Kada ovakvo društvo još i prolazi kroz fazu u kojoj „vest nije da je pas ujeo čoveka - već da je čovek ujeo psa.“ i u kojem poželjnim smatra ponašanje koje vas čini poznatim a da nije važno zašto ste to - i ako ste najveći car ukoliko ste najpoznatiji samo po tome što ste poznati – nije neočekivano da će neki moroni pokušati da svoju krišku poznatosti nožem iseku za sebe.

Nije njima važno što je njihovo/njegovo ime trenutno nepoznato javnosti – važno im je i verovatno se užasno lože zato što je njihovo nedelo „odjeknulo u javnosti“. Tim i takvim činom verovatno pokušavaju kompenzuju nesrećno detinjstvo, iluziju da ništa ne mogu učiniti u svom životu boljim, to što ih je učiteljica slala u ćošak i terala da nauče sva slova a bogami i brojeve; bubuljice koje im i dalje rastu po licu i telu; premali ili premalo korišćeni polni organ; šta god - i ne zanima me, kenjam se na to šta te je inspirisalo na ovo nedelo, ali me itekako zanima da ti vidim ime i prezime ispod fotografije na TV ekranu ili u sutrašnjoj štampi i pored toga vest da si uhvaćen. Onda bih želeo da čujem izgovor koji imaš da daš i nakon toga saslušaš kaznu koja bi mogla biti na primer 20-godišnji rad u azilu za nezbrinute životinje, bez prava na bilo kakvu naknadu niti slobodni vikend.
I svakodnevno da ti se pušta onaj crtani u kojem Pluton završi pred mačjim sudom, zbog jurnjave preslabih mačića po dvorištu, dok ne shvatiš barem tu lekciju napisanu za decu.
Sa druge strane, postoje tragovi nade. Najpre, činjenica da je ovaj slučaj uopšte zabeležen u medijima daje nadu da još uvek postoji dovoljno snage da se pokaže prstom na kretena i da ih se okači na stub srama. Činjenica da je FB grupa pod nazivom: „Kazna za monstruma koji je odsekao psu četiri noge“ od juče do danas okupila preko 132.000 ljudi (sinoć je bilo 20.000) valjda ukazuje na to da neki stepen empatije među bićima koja žive u granicama Srbije još uvek postoji i da nas ima dovoljno koji bi idiote postavili tamo gde im je mesto: neke iza rešetaka, neke na dobrovoljno-obavezni korisni rad, neke u ćošak učionice, neke natrag u sobu da iz nje ne izlaze dok se ne uozbilje. Ili će grupa koja propagira „Neka umru u najstrašnijim mukama monstrumi koji su odsekli psu četiri noge“ (trenutno oko 62.000 ljudi) postajati sve brojnija, što vodi ka borbi protiv nasilja – nasiljem.
Da ne duljim: hvatanje izvršio/laca ovog dela i njihovo prikazivanje javnosti je krucijalno važno. Kao kada u školi ne otkriju ko je razbio prozor, pa neka budala sutra razbije tri, znajući da ga niko neće odati. Ukoliko pak ostanu „nedostupni organima gonjenja“ neko sledeće delo biće još krvavije i strašnije, pomeramo granicu trpljenja već previše godina, već sve deluje prekasno.
Još jedan trag nade pojavio se danas. Valjda se usvojitelj već pojavio.

U međuvremenu, nadam se da idiot barem sanja kako ga sve te hiljade ljudi proganjaju. I da će ga proganjati i kada bude na sigurnom, iza rešetaka.