Born Under Punches (39 pesama #3)

Bizaran sticaj okolnosti učinio je da sam album koji otvara ova pesma slušao više i pažljivije od mnogih drugih. “Remain in Light” Talking Heads je prvi put do mene došao negde 1986, na prastaroj, previše puta slušanoj Maxell Chrome II zlatnoj traci sa plavim strajpom, koju nijedan od kasetofona u našem domaćinstvu nije dugo mogao da podnosi – traka je nakon slušanja od nekoliko desetina sekundi počinjala da se uvija oko azimuta “glave” kasetofona i tako gubila najpre visoke tonove, zatim i srednje, da bi se sve u drugom minutu svelo na zvučni mulj.

 Jedino moguće rešenje bila je nabavka “duplog deka” (za mlađe čitaoce: dva kasetofona u jednom telu ;) – koji sam koristio za puštanje kasete na jednom deku - a snimao na drugom, sve do početka izobličenja zvuka, onda zaustavljao snimanje, premotavao original da bi se traka zategla, vraćao se na tape 2 da bih nastavio da snimam tamo gde sam stao.

Nekada po 2 minuta materijala, nekada svega po 20-30 sekundi, lagano sam “rekonstruisao” album na drugoj traci.

Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi.

Uloženi rad: 3 dana.

Dobitak: neprocenjiv.

Rezultat je bio dvostruka korist - dobro “umontiran” materijal (barem sam ja tako mislio, dok nisam kupio original godinu-dve kasnije), kao i činjenica da sam album već preslušao do detalja.

Najviše muka u toj “montaži” stvarala upravo ova pesma - iz prostog razloga: negde na polovini pesme bend je (tačnije – producent Brajen Ino) je zaista usporavao traku, tj. kanal sa klavijaturom koji je, samim tim, itekako zavijao – i bili su potrebni sati da moj um prihvati da je na pola pesme snimak namerno usporavan, da to tako treba - što je za tinejdžera odraslog na 1.5 kanalu državne televizije i 1 muzičkoj TV emisiji mesečno bilo slično ideji sviranja klavira stopalima (Jerry Lee Lewis mi je otkriven kasnije) ili gitare gudalom (što je radio Jimmy Page.)

Prosto, bilo je van poimanja – ali, vreme te nauči da je u muzici sve moguće - kao i to da pop-muzika može nastajati cut-up tehnikom usavršenom činjenicom da materijal za cut nastaje na licu mesta, odsviran kao referenca na materijal koji je neko drugi od muzičara ostavio u studiju. No, o tome sam pisao na drugom mestu – a sada je vreme da procveta druga grana priče.

“Born under puches (The Heat goes on)” donosi jedan od najboljih tekstova koje je David Byrne ikada napisao – nizove jasnih asocijacija na odnos pojedinca (“Well, I’m a thumbler/Born under Punches/I’m so thin”) i sistema (“the hand speaks/the hand of a government man”), u okviru kojeg ti preostaje da se prikloniš ili sakloniš; niz asocijacija koje deluju lekovito ako si tinejdžer čija domovina se lagano kruni, a prolaz crnih limuzina oko zgrade bivšeg SIV-a zatvara čitav tvoj novobeogradski kvart dok ti stojiš na pešačkom prelazu držeći visoko podignuti istaknuti srednji prst, nadajući se da će te starci iza tamnih stakla videti. Ova pesma, iako ne pripada “revolucionarnom” soju donosi dovoljno kuraži za odbranu, dok u prodavnice stiže sve manje dobrih albuma a muziku na radio programu polako, svakog dana, minut po minut, odmenjuju “dodatni dodaci dodatka dnevnikovog dodatka”, nizovi rečenica čija repeticija sjajno otkriva njihovu besmislenost.

I bilo je neke koristi od tolikog uloženog truda da se sav taj besmisao preživi, čuvanjem zdravog prkosa i čiste glave, bilo je važno sačuvati dovoljno pozitivne energije za doček Dejvida na bini Sava Centra 2009. godine, kada je ponovo svirao ovu pesmu u okviru turneje “The Songs of David Byrne and Brian Eno”. Te večeri sam imao sreću da čujem jednu od “39 pesama” uživo u izvođenju njenog autora, što je već retkost po sebi, ali sam zapravo više uživao u činjenici da se poput zaraze proširila od prvog udarca ka hiljadi ljudi, koji mrdaju kukovima i ramenima, pevajući “All I want is to breathe/Won’t you breath with me”, svesni da postoje pesme koje zapravo nikada ne odlaze u fade-out.

The Heat Goes On.

Mačka hrabrost i njena deca

Vratimo se najpre u hladni početak februara ove godine, oštar vetar i led.

Tih dana je Mačka došetala do vrata Aleksandrine kancelarije u Svetogorskoj, umiljavajući se do iznemoglosti svakome ko je prolazio stepeništem, toliko mršava da smo pomislili da nema više od 3-4 meseca. Umiljavala se toliko da je tog popodneva pao dogovor o njenom udomljenju.

Kratki pregovori sa roditeljima.

Prevoz, trk do Pet centra,

kućica, hrana, novi dom u Zemunu.

Zabavan nespokoj stare mačke koja je već godinama u kući neprikosnovena kraljica.

Nova mačka udomljena, srećna.

Nikadjekraj, kaže pesma.

Dva dana nakon udomljenja otkrivamo da joj je zadnja leva noga zapravo prilično povređena (kada spašavate životinju sa ulice ne zagledate joj šare i brojite buve, to dođe naknadno), toliko da jednog dana uopšte nije mogla da se osloni na nju, ili je svaki korak pun bolnih mjauka.

Prvi veterinar.

Zemun – Cvijićeva,

pregled, nedoumice,

preporuka za rendgen,
Cvijićeva - Zemun.

Drugi veterinar.
Cvijićeva - Blokovi - Zemun, natrag.

Rendgen,

Predlog operacije koja košta kao pristojno letovanje.

Preporuke,

nove preporuke,

treći veterinar.
Cvijićeva - Zemun - Bežanija, i natrag.

Operacija.

Trebalo bi da bude ok.

Nikadjekraj.

Treći veterinar iščezava netragom,

četvrti naređuje mirovanje mačke.

Možda će malo šepati čitav život, ali je neće boleti, što je jedino važno.

Moji prave malu „garsonjeru“ za mačku, sa sve rasvetom i radijom. (sumanuto, zar ne?)

I kako je mačka mirovala, tako se i debljala, što smo smatrali normalnim.

Sada ćemo iz te hladne zime i perioda februar-mart preskočiti do Uskršnjih praznika.

Tačnije na Veliki petak, kada smo zaista slučajno svratili do Zemuna na petnaest minuta,

a ostali tri i po sata.

Nikadjekraj.

Nije debljina bila od mirovanja i dobre hrane, tj. udobnijeg života.

I nije imala tri meseca kada smo je pokupili sa ulice, već barem šest.

Prosto, nismo očekivali da ima toliko meseci i da je zapravo sve vreme bila trudna, neki mačor je sigurno sustigao onako povređenu, zakoni prirode, opstanak i sve to.

Dok smo se motali oko mačke, počela je da se porađa.

Čista je slučanost (ili nije?) što smo u tom trenutku bili pored nje.

Četvrti veterinar je bio na putu.

Jedno.

Dva,

Tri,

Četiri mačeta sada čekaju na usvajanje.

Progledaće sledećeg vikenda.

Mačka Hrabrost je, naravno, presrećna, verovatno joj se i taster za predenje pokvario u međuvremenu, prede gotovo bez pauze. Bertold Breht je povodom drame koju koristim kao inspiraciju za naslov ovog posta negde zapisao da (parafraziram) „da za pravednu borbu za mir nijedna žrtva nije prevelika“. Sad se bavimo borbom za opstanak četiri dugodlaka šarena bića.

Mačku Hrabrost, naravno, ne damo – nakon svega što je pretumbala preko glave za ovih nekoliko meseci, verovatno je potrošila barem 3 od 9 života i preostalih 6 će nadamo se konačno provesti u nekakvom miru. Njena deca verovatno imaju i više od tog broja, jer je njihov dolazak na svet mirakul po sebi – da im Majka nije bila udomljena i operisana na vreme, ne bi ih ni bilo.

Elem, ovo četvoro njene dece uskoro će tražiti dom, jer naš mačkarijum ipak ima ograničene kapacitete.

Hajde sad.

Ako je potrebno, izdajemo i potvrdu o uličnom poreklu, jer najnovije informacije o uredbi koja je nedavno obnarodovana, koliko vidim – predviđa da se za takve ljubimce novouvedena taksa od 500 dinara - ne plaća.

Rat i mir, brate

Pop-kultura ne postoji bez mitologizacije događaja.

Koliko god je lako učiniti polu-mitološkim nekakva hapšenja i uriniranja po benzinskim pumpama (The Rolling Stones) ili se samoobnjavati mitom da Blur nisu dozvolili da se „Song 2“ koristi u svrhe popularizacije "Stealth" bombardera u znak protesta protiv bombardovanja Srbije (netačno, odbili su tu ponudu 1998.), toliko je za danas najavljeni koncert a „povodom 18 godina projekta Rimtutituki i početka rata u Bosni“ vredan nekih razjašnjenja (i objašnjenja), da ne bi postao iskrivljenim mitom.

Uprkos temeljnoj pretrazi, samo se na zvaničnom sajtu Partibrejkersa može pronaći podatak da je singl „Slušaj 'vamo“ objavljen i promovisan 8. marta, koncertom održanim na kamionu koji je kružio po centru Beograda, dakle ne na današnji dan, u kojem obeležavamo (zvanični) početak rata u Bosni. Sa druge strane, iako je Radio B92 zaista bio „nosilac“ projekta, trebalo bi podsetiti da je učešće u projektu imala i tadašnja Radio Televizija Beograd – spot za pesmu je snimljen i za potrebe emisije „Kult“, te je i emitovan. Ne manje važna je činjenica da je zaista održan još jedan koncert, organizovan u znak protesta protiv rata u Bosni, ali je on održan na Trgu u maju 1992. i na njemu su nastupili Obojeni program, Boye, El. Orgazam i mnogi drugi, kao i Rimtutituki.

Toliko o istoriji.

.

Današnjica, pak, više zabrinjava:

.

Iz nepoznatih razloga, ideja pod kojom je oglašavan današnji koncert je, dakle, postavljena naglavačke: nije koncert održan povodom rata u Bosni, nije ni današnji dan, nije ta pesma bila reakcija na 6. april već na sveobuhvatno zlo koje je rušilo "stablo po stablo".
.

Nema spora da je ta i takva anti-ratna ideja rođena u Srbiji 1992. vredna ne samo spominjanja već i potpunog poštovanja, da je neophodno podsećati nove generacije na njeno postojanje - mali je broj ljudi koji se može pohvaliti da je barem pokušavao da promeni kretanje tog vrtloga vira. Padali su otkazi i pucale žice i za manje glasne pokušaje. Nema, dakle, razloga stavljati sve u kontekst koji nije tačan: i ovaj projekat i zalaganje za mir u zemlji za nas zaslužuju svoje mesto u sećanju, kako je nastalo ovo krivo srastanje?

.

Činjenica je, takođe, da je na današnji dan bombardovan i Beograd i da se rezultat tog čina i danas može sagledati (vidi pod: Kosančićev venac).To nam, nakon onakve proslave 20. oktobra verovatno više nije važan datum?

.

Konačno, ono što najviše brine su komentari na danas objavljenu vest >> o večerašnjem koncertu, koji su se usmerili na tumačenje "banalnosti", "gluposti" i "neukusa" teksta pesme "Slušaj 'vamo".

.

"Ko ne pamti, iznova proživljava", kaže pesma.

.

Izgleda da smo zaboravili šta smo pokušali da preživimo. Mnogi nisu preživeli.

Jer, ukoliko su čak i "najhermetičniji" među pesnicima jugoslovenskog rok-end-rola, kao i neki od najboljih tekstopisaca novog talasa bili naterani da svoj antiratni stav i odnos prema svinjariji koja se već zakuvala izražavaju kroz jezgrovite, sočne, nepristojne, jasne, glasne i masne psovke – da li je to dovoljna naznaka o potpunoj, potmuloj zatrovanosti okruženja u kojoj je "pobeđivala narodna muzika", vremenu u kojem je bilo jasno da nije dovoljno pokušavati tako što će istovremeno pravoslavci i katolici udarati o zvona a hodža zapevati sa minereta (Bregovićev sarajevski pokušaj), već je neohodno da zaurlaš ne bi li te neko, možda, čuo (što ne znači - i poslušao).

.

Verujem da bi danas trebalo da obeležimo to što je grupa ljudi imala petlju 1992. godine neke stvari nazove pravim imenom (psovkom) a da je bilo premalo onih koji su čuli, još manje onih koji su reagovali. Trebalo bi da obeležimo i to da nismo bili dovoljno glasni, da nismo pobacali dovoljno kamenica u prave prozore i da nam to bude nauk za sledeći put, da nam više ne bi išlo ovako, usrano.

.

Evo pesme, takozvani "voljno mix", b-strana singla. Zaslužuje da se sluša u stavu mirno.