Čuveni Velvet Underground omot “sa bananom” Endija Vorhola je, pored originalnog “Fun House” The Stooges, te Bouvijevih “Hunky dory” i “Pin-Ups” nešto po čemu pamtim početke Banetove kolekcije ploča, iako je tu bilo još dosta muzičkih poslastica. Za razliku od većine nas vezanih za berzu ploča nedeljom kod SKC-a, Bane je albume naručivao iz inostranstva, ganc-nove, dobro izlivene vinile koji se nisu krivili, omota urađenih na sjajnom papiru i sa zaštitnom folijom, a ne socijalističkom mat-kunsdruku, najčešćem izboru svih jugoslovenskih licencnih izdavača za ono malo albuma koje su uopšte objavljivali. No, muzička vrednost te i takve kolekcije ploča prevazilazi kvalitet štampe i zvuka – i postaje još značajnija, kada se postavi uz činjenicu da sam istog proleća kada je njegova kolekcija već postala vrednom poštovanja - ja dobio prvu akustičnu gitaru.
Anyone Can Play Guitar, kaže i Tom Jork.
Šta je “Waiting for the Man” preporučilo za vežbanje? Ova pesma ima svega dva i po akorda: D, G i F (iskusniji bi posegli i za varijacijama – Dsus4, Gsus4). Istovremeno, energija koja je dolazila iz svake rilne (tj. obrtaja trake na kasetofonu) prvog albuma Velveta bila je od one koju smo mi, kao tek osnovani bend želeli da dobijemo. Istovremeno, tekst nam je delovao dovoljno cool, kako četrnaestogodišnjaci naziru nekakvu drug-dealer temu ali je sviraju i pevaju slobodno, jer znaju da to niko ne sluša, želeći da što pre iz potencijalne publike izvuku neku svoju Nico, a možda i Endija, muze i mecene koji će nas voditi dalje, ka srcu rok-end-rola. Poslednje ali nikako najmanje važno - Velvet Underground nisu bili delom radijskog programa - dakle bili su dovoljno egzotični da su se mogli obrađivati bez straha da bi neko sa strane možda i primetio poneku sviračku grešku.
Prva proba “benda” okupljenog oko te kolekcije albuma održana je na mitskom mestu: ruševinama stare biblioteke na Kosančićevom Vencu, i to nakon što smo dobar deo Varoš kapije ižvrljali sprejevima, koristeći zidove kao medij oglašavanja da postojimo - lekcija o privlačenju pažnje je već bila naučena, a i bilo je lakše žvrljati po zidovima u sumrak nego krvaviti prste o žice gitare.
Slučajnim posmatračima/iznerviranim komšijama sa Kosančićevog sve je svakako delovalo krajnje patetično: Bane je svirao na šestougaonoj plastičnoj ambalaži za jogurt i mleko prelepljenoj braon trakom, koja je izigravala bubnjeve, Paja i ja smo akustične gitare “ozvučili” koristeći stare slušalice prilepljene selotejpom za telo gitare, ubodene u microphone ulaz na kasetofonu koji je radio na baterije, dok je Miron pevao dovoljno glasno da nadjača sve izvore “muzike”. Proba je trajala koliko i baterije, koje su, pak, bile više nego dovoljne da smo sve dve pesme koje “smo znali” odsvirali barem dvadeset puta. I koliko god smo, gledano sa strane, sasvim sigurno delovali kao gang of losers – bili smo naivno uvereni da sve to zvuči sasvim solidno i “vidiš da nije teško” i toliko je to aprilsko, toplo popodne bilo magično, označavajući početak muzičarske karijere barem dela benda, koji je nekoliko godina kasnije postao poznat pod imenom Vroom.
I u narednim mesecima i godinama “Waiting for the Man” bila je jedna od onih koje smo kao najčešće svirali - bez obzira na personalne, žanrovske ili aranžmanske promene, promene želja i ciljeva. Vlada (novi gitarista) je sasvim dobro ovladao onim gore pomenutim akordima (tj. susovima) i oni su zaista bolje zvučali na njegovom prvom ibanezu povezanom na Marshall pojačalo, ja sam savladao tekst i uživao u koristima nabavljenog mikrofona – i svirali smo je dugo, sve dok nismo počeli da sviramo naše stvari. Njena jednostavna frenetičnost i ritam koji je dozvoljavao i lošijim sviračima među nama da se nađu u labavom pojasu harmonije učinio je važnim delom odrastanja čitave ekipe.
Ipak – kao što nismo ni te prve večeri, tako nismo ni ikada kasnije uspeli da dobijemo taj zvuk, uzavrelu prljavštinu koja je provejavala iz svakog VU akorda i udarca, kao što sa poetikom nismo nikada uspostavili iskrenu ravan, tj. nismo ga proživeli, to je došlo kasnije i nije tu bilo previše hepi-endova. No i sada, kada čujem prvi krug ova dva akorda, setim se radosti koja nas je obuzimala kada smo uspevali da odsviramo čitavu pesmu gotovo bez greške i pamtim onaj momenat kada Miron na toj ruševini, simbolu naše po rođenju zadate oštećenosti peva “I’m feeling good, I’m feeling so fine”, ubedljivije nego Lu Rid.