Zvučni zid

Ljubav i muzika su, verujem, jedine dve sile koje imaju snagu da te obuhvate celog i jedine koje te sustižu - sudbinski, neplanirano. Do crescenda dolazi, naravno, kada se te dve rezultante ujedine.

I kao što me svojevremeno Kojina bas-linija pasirana Milanovim akordima u Šarlovoj „O,o,o“ nepozvana presrela i zauvek skrenula na tračnice kojima se vozim i danas, tako su me i korice „Zvučnog zida“ (VBZ, 2009) presrele iz izloga knjižare u Makedonskoj ledenog subotnjeg prepodneva, promenivši donekle plan kretanja tog dana.

„Zvučni zid“ je zbirka priča o muzici – koje se kreću od totalne fikcije do reminscencija tinejdžerskih dana iz vremena kada je muzika bila važna; 27 priča rasutih po prostoru bivše SFRJ; rasutih po prošlosti i budućnosti, autora uglavnom rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Raspoređene kroz poglavlja tako da prate liniju koja počinje pomalo nostalgičnim realizmom teenage angst-a do fantazmagorija posvećenih „povratničkom koncertu“ Džonija Štulića ili budućem koncertu The Beatles u Zagrebu – sve te priče dokazuju gorenavedeni, prvi pasus.

Raznorodni autori skriveni su iza korica knjige i teško je izabrati koji od njih predstavlja najveće iznenađenje – u ovoj knjizi nema loše priče. Iako je vidljiv manjak „naših“ autora (što zapravo nije važno, štaviše – prijatno razotkriva šta se sluša(lo) iza zida), potpuno je uživanje čitati i Miroslava Kirina, Gorana Kulenovića, Nenada Robana, Anta Tomića, Vladimira Arsenijevića, Nenada Marjanovića (Dr. Fric, Kud Idijoti), Dalibora Matanića, Renata Baretića, Ognjena Sviličića i drugih - da bi se taj šareni, melodični karusel konačno zavrteo soničnom brzinom pričama Arsena Oremovića i Borivoja Radakovića.

Raznorodni junaci čine notni sistem ove knjige: Iggy Pop, Van Morrison, The Beatles, The Ramones, sumanuti riječki pank bend koji nikada nije odsvirao nitijednu pesmu i ušao u legendu; Pankrti; Darko Rundek i mnogi drugi – potpuno privatni ili opštepoznati heroji, čitava sazvežđa, čak i neke muzičke crne rupe poput ostarelog Jure Stublića ili Jasenka Houre, koji u jednoj od priča beži iz Hrvatske, krijući se od Haškog tribunala koji ga traži zbog kršenja autorskih prava :)

Zašto su ovakve knjige važne? Najpre – dobro je pročitati šta je u glavama nekih tebi nepoznatih ljudi, a duhovno srodnih izazvao niz akorda koji je iz tebe porodio potpuno drugačije slike, želje ili stavove. Još je važnije prihvatiti sve ove priče kao svojevrstan dokaz da nisi usamljen u ponekad slepoj idolatriji; da nisi jedini koji je mapirao univerzum čitajući omote ploča i diskova; da svi ti sati i godine upijanja muzike nisu bili uzaludni; da si pripadnik plemena kojem je muzika poziv na okupljanje i borbu; mikrofon totem a gitara jedino priznato oružje. Dodatno, ovakve priče su još jedan dokaz da postoji razlika između slušanja i razumevanja muzike – i da nije slučajno što i danas pronalaziš poznate stihove gde ih najmanje očekuješ, postavljene su tu kao tajni znak koji nekoj potpuno drugoj priči daju veću težinu, slatkast vonj ili dodatni gorki okus.

Poslednja, ali nikako najmanje važna činjenica krije se u samom predgovoru Radakovića i Oremovića: (...) „Ako je nekada bilo nepotrebno izmišljati rock zgode pored stvarnih zgoda Keitha Moona, Jerryja Lee Lewisa, Jima Morrisona, Jimia Hendrixa, Briana Jonesa, Chucka Berryja, Sida Viciousa i Kurta Cobainea ili pisati fikcijske romane na temu rocka pored Dylanove auto-biografije »No Direction Home«, Richardsove »Lice Rock’n’Rolla«, »My House Of Memories« Merlea Haggarda ili biografske knjige »Beatlesa« »Revolution In he Head«, kako bi to bilo moguće očekivati danas kada se primjereno živopisnih, a značajnih likova u svim žanrovima popularne glazbe može nabrojati na prste jedne ruke?“

Obavezno čitanje. Ako je neko u prilici – obavezno nagovaranje priređivača da se radi na nastavku, čak i ako uopšte nije prvobitno planiran.

P.S. Poruka svim PR/komunikacijskim službama izdavačkih kuća Balkana: smrtonosno je dosadno čitati identične press releasove na desetinama različitih sajtova i portala. Šarajte malo, ukoliko želite da vaša izdanja neko i kupi.

.

P.P.S. Spretnim googlanjem pronašao sam prvih 14 stranica knjige, koje možete iščitati kao trailer, pre kupovine.

.

. 

Desetleća

Vreme je, izgleda, za svođenje računa - ne samo godišnjih, već i decenijskih: dobar je povod, okrugao broj, ljudska opsednutost jubilejima i etapama. Opsednutost slična onoj s kraja prošlog veka - kada sam dve zime zaredom (1999. i 2000. ) snimao tekstove poput "dočekajte novi vek...". Ređaju se najvažniji albumi, pesme, filmovi, cice, macani, modni trendovi, važni brendovi. Kao da ćemo opsesivnim merenjem i brojanjem uspeti da razlučimo u kom ritmu se pojavljuju remek-dela, sreće, nesreće i mirakuli.

Ipak, atmosfera ponese - i pomislim kako bi trebalo da pregledam sopstvene fotografije iz prethodnih dekada i onda pokušam da objasnim samom sebi iz prošlosti neke korake i poteze. (Ova rečenica je dostojna Kalvina. Ne filozofa, već Hobsovog prijatelja). Pomislim i da je trenutak da ponovo preslušam „Here are the Young Men, a weight on their shoulders/Here are the Young Men, well where have they been?“, ne bih li sabrao misli.
Rezultat: shvatiš kako te godine učine pomalo otpornim na Weltschmerz, u bilo kojoj formi, iako ga i dalje simpatišeš. Možda je to znak starenja. Kao i činjenica da me suštinski ne zanima da pravim liste najboljih albuma, pesama, filmova, spotova, rečenica, događaja i promašaja.

Elem, to buljenje u vreme prošlo isuviše liči na pogled kroz one dugačke cevi položene u blato gradilišta, na čijem se drugom, a dalekom kraju nazire nešto svetla iz blistave prošlosti, dok je skoro sve ostalo u tami, tek poneki zrak svetla se probija kroz retke rupe nastale od rđe. I glas odjekuje uzaludno (... zaludno... lud... dno....) Blesavo je piljiti u toliku tamu, ništa dobro ne nastaje od gledanja u mrak.

Zato se valja okrenuti na drugu stranu, sakupiti malo kuraži (nije naodmet) pred početak te nove dekade i sabrati sve što dolazi.

Toliko toga još uvek nisam uradio,

proživeo,

osvojio,

odbacio,

promenio,

zasadio,

pa presadio,

a ponešto i posekao,

okrečio,

zid pomerio,

krov probio.

Pored tolikog spiska, nema vremena za reminscencije.

Juriš u izvedbu futura II!

Ukoliko pre te izvedbe pokušam deskriptivno da izlistam želje po važnosti, od srca ću nasmejati onog levo sa gornje fotografije – jer, najzabavnije u dosadašnjem vremenu je upravo to da se ništa nije događalo planski, a planovi su se na kraju nekako - ipak ispunili!

Uglavnom.

A svetac mi se ukaza kao...

... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.