Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.
Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.
Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.
U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.
Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.
Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.
Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.
.jpg)
.jpg)
