Pedi MekAlun je napisao neke od najlepših pesama koje sam čuo u životu. Ali, ne znam koja je od njih najlepša.
Kako merimo dubinu potresa koji Pedi izaziva stihovima „Life's not complete / Till your heart's missed a beat“, ili „Maybe you'll learn/There's nowhere you can go”? Uporedi lepotu “Life of Surprises” i “We Let the Stars”, i pokušaj da se odlučiš.
Nije sve u dubini potresa. Mnogo je i u lepoti i nežnosti tih pesama.
Nisam jedini koji tvrdi da je Pedi majstor. Dok je bio na vrhuncu poznatosti - kao pevač, tekstopisac i kompozitor sada zaboravljenog benda Prefab Sprout - o njemu se pisalo kao “najtalentovanijem pesniku pop muzike svih vremena”. Magazin The Rolling Stone je tvrdio: “Poslednji genije pop-muzike”
Izuzev četiri minuta jedne protestne, netipične pesme - Pedi nije objavio ništa novo već deset godina. Uporni tinitus (kakva ironija!) i drugi problemi odvojili su ga od muzike na duže vreme. U jednom od novijih intervjua priča o povučenom životu u kojem ga, kako kaže, “više niko ne prepoznaje”.
Pedi danas slavi 66. rođendan.
Misao da je i dalje tu, i da - kako tvrdi jedna priča - “piše tri albuma godišnje, ali nikome ne želi da ih odsvira” - raspaljuje nadu da će se ponovo oglasiti, i mali panteon najdražih pesama svih vremena učiniti većim. Ukoliko se tišina nastavi, razumeću.
Ali, bilo bi lepo da i on konačno čuje tišinu, neometanu zujanjem. Kakva šansa za kosmičku pravdu da se dokaže.
Jedna od najlepših pop-pesama ikada napisanih i otpevanih nam je na današnji dan pre četrdeset godina zakucala na vrata, i zauvek se uselila u naše živote. U međuvremenu smo se iseljavali i useljavali. Prva-druga-treća selidba, iznajmljeni stanovi.
Kasete, vinile i diskove sa ovom pesmom smo pakovali u kutije, nosili sa sobom i raspakivali u novim prostorima sa kojima još uvek nemamo ništa zajedničko, nijedan provedeni dan, nijedno sanjanje.
Zato je obično bila među prvim pesmama koje bi trebalo pustiti glasno u tom novom prostoru, da bi postao naš.
“This must be the Place” je poput najdražeg kutka u stanu. Ona je fotelja u koju mogu sesti i dvoje ako se malo zbiju. Ili lampa za čitanje. Ona je udobni dušek, ili krevet pod prozorom u koji tuče sunce, mačka koja spava kraj stopala.
*
Negde ovih dana pre tačno deset godina uselili smo se, konačno, u "nešto naše”. Nisam čekao raspakivanje kutija, kablove i zvučnike - slušao sam je sa telefona. Taj zvuk je bio sličan onome koji se nedeljama pre toga čuo sa tranzistora majstora i molera, ali meni je, u tom trenutku, bio najlepši i najdraži zvuk na svetu. Konačno smo bili svoji, na svome.
Sudopera, police, plakar, televizor, ogledala, fotelja, stočić, sto za pisanje, dodatne police... sve to je došlo posle.
Stihovi “Home, is where I want to be / but I guess I'm already there / I come home, she lifted up her wings / Guess that this must be the place” ušli su u naš stan pre svega toga. (To, verovatno, dosta govori i o mom organizovanju prioriteta, ok.)
* Već nekoliko nedelja se pitam da li, koja, i kakva muzika se može slušati u ovakvim vremenima. “This must be the place” ima lekovito dejstvo i sada. Ona ne peva o tome da zlatni kraj postoji, i da će sve biti u redu. Ipak, ona podseća šta svemu daje smisao, a to je ljubav, da stvari mogu biti bolje, i da ovo zaista može biti naše mesto.
Dejvid Birn peva “for a minute, or two”, ali valjalo bi se boriti za više.
Nemamo dokaze da se ovaj razgovor dogodio, ali ga lako možemo zamisliti.
Eksterijer. Sumrak letnje večeri pre gotovo 2500 godina, negde na obalama Južne Italije. Platon, inače zainteresovan za uticaj muzike na naše duše, posmatra svog prijatelja Arhitu iz Taranta kako završava radove na mehaničkoj ptici koja će uskoro poleteti i tako postati jedna od preteča današnjih robota. - „Jednog dana“ – izgovara Arhita zatežući opruge na mašini – „Mašine će stvarati muziku.“ - „Ne verujem“ – odvraća Platon – „jer muzika je pitanje morala i duše, a mašine ih nemaju.“ Arhita se osmehuje, i pušta mehaničku pticu na prvi let. Dve i po hiljade godina kasnije Edvin Skot Voti će svetu predstaviti pianolu - „klavir koji sam svira“ po zadatim notama, i tempo muzike će početi da se ubrzava. Svega pedeset godina kasnije IBM 7094 postaće prvi računar koji „peva“, a veštačka inteligencija komponovaće „Iliak svitu“ po ugledu na Bahovu muziku. Pre nekoliko nedelja Tomas Bengalter iz „robotskog“ dueta Daft Punk skinuo je svoju kacigu i izjavio: „Poslednja stvar koju bih želeo da budem je – robot“.
Ovi albumi vas mogu inspirisati na razmišljanje o muzici, ljudima i robotima.
Niko pre njih nije uspeo da stvori elektronsku muziku koja izaziva nostalgiju za budućnošću. Kraftwerk su ujedno bili i prvi koji su nas pozvali da u tu budućnost uđemo plešući kao roboti. Iako stvaran na mašinama koje su odavno muzejski eksponati - ovaj album i nakon četrdeset pet godina od objavljivanja zvuči kao sjajna budućnost koja nas čeka iza ugla. Zahvaljujući činjenici da koncerte sviraju „kao roboti“ Kraftwerk je i dalje jedini bend koji bi mogao da nastupa pred publikom još stotinu godina, a da naše zadovoljstvo novog slušanja „Robots“ ili „The Model“ ne bude ništa manje.
Laurie Anderson: „Big Science“ (Warner, 1982)
“There is no pilot. You are not alone. Standby. This is the time. And this is the record of the time.” U istoriji pop muzike nema mnogo sličnih ekscesa poput njenog snimka „O Superman“. Tih osam minuta „priče“ (i, recimo, pevanja) kroz vokoder praćeno repetativnom elektronikom nije ispunjavalo nijedan uslov za „hit“ - ali se Lori ipak našla na drugom mestu UK Top 10 i tako redefinisala budućnost muzike. Njen prvenac „Big science“ pretresao je naš odnos prema budućnosti, komunikaciji, mašinama i filozofiji na početku dekade u kojoj je tehnologija postala važan instrument u muzici. Sa distance od četrdeset godina - Lori sada možemo slušati i kao prvu pop muzičarku-kiborga, koja je hrabro koristila tehnologiju zamagljujući liniju razdvajanja između organskog i mašinskog. Ljubičice: „Dok čekamo pad“ (Krokodil studio, 2023)
Nakon dugog vremena koje su proveli sarađujući sa nizom bendova i muzičara (Buč Kesidi, Jarboli, Jesenji orkestar, kao i Branka Parlić) – Vuk i Petar Stevanović, poznati i kao Ljubičice - objavili su novi album. Pored već poznatog hita “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” (korišćena u seriji “Žigosani u reketu”), tu je i novi singl “Da li se roboti plaše” (opet te mašine!) kao i zarazno-bezobrazni elektro pop-hit “Opet”. Ipak, ključna pesma ovog albuma je naslovna - “Dok čekamo pad”. Po zvuku i atmosferi donekle slična ranije objavljenoj, genijalnoj pesmi “Veliko hvala (i zdravo)” – završna pesma na albumu otvara mnoga pitanja koja vode ka istom odgovoru. Nije važno o kojoj vrsti pada se radi - već šta mi radimo dok nam se taj pad približava.
*napomena: Scenario za film je kratak, ali zahteva punu pažnju gledaoca, uvek otvoreno oko za detalj, nešto imaginacije, i razuma.
1 EXT / ŠIROKI PLAN / NEMAČKA, 1935.
U toj zemlji već dve godine postoje koncentracioni logori, a njom od te godine suvereno vlada Jedan Vođa, "Firer". Bertold Breht je već pobegao iz te zemlje, i podelio sa svetom najpotresniju rodoljubivu pesmu ikada napisanu („O Nemačka, bleda majko / ala su te udesili tvoji sinovi / da među narodima sediš kao ruglo / ili kao užas.“) Iz zemlje su pobegli i Tomas Man, Hana Arent, Gropius, Albert Ajnštajn, i još stotine hiljada ljudi. Milionima beg neće uspeti.
2 EXT, UŽI PLAN, BEOGRAD, 1935.
Ne tako daleko od tog užasa, na ovdašnjim prostorima jedan čovek proklinje po skupovima, predavanjima i novinama Evropu, Jevreje, kao i sapun, teleskop, mikroskop, železnicu, parne mašine i druge dokaze progresa, koje On vidi kao neprijatelje.
(Da je sapun smatrao neprijateljem tvrdi i njegov kratkotrajni đak, Petar II Karađorđević, koji je odustao od njega kao učitelja iz higijenskih razloga.)
3 CLOSE UP, BEOGRAD 1935.
Zove se Nikolaj Velimirović, i vladika je Srpske Pravoslavne Crkve.
Napomena scenariste: u montaži možemo izbaciti detalje o ordenu koji je dobio od Hitlera 1934. za obnavljanje nemačkog groblja, kao i scene koje nam otkrivaju da je Nikolaj nekada bio ekumenista, te poznat i kao anglofil naklonjen protestantizmu, zato što ne pomažu razumevanju suštine priče.
4 ŠIRI PLAN, ENTERIJER, 1935.
U okviru projekta etabliranja „svetosavlja“ kao ideje (i termina koji je 1932. skovao Dimitrije Najdanović, kasnije pripadnik fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića) jedne večeri taj mrzitelj mikroskopa, železnice i sapuna u sali Kolarčeve zadužbine izgovara:
"Ipak mora se odati poštovanje nemačkom Vođi (Hitleru), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jednom svetitelju, geniju i heroju." *
Reči "SVETITELJU... GENIJU... HEROJU... "odzvanjaju, dugo.
6 FAST FORWARD, 2003, mesec maj,
Krupni plan dokumenta / odluke. Srpska Pravoslavna Crkva proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca.
7 INTERSEKCIJA, KRUPNI PLAN I GLAS MIRKA ĐORĐEVIĆA, 2016.
Mirko Đorđević: “Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.”
8 MONTAŽNA SEKVENCA, Brzo premotavanje, materijala je mnogo, teško je izabrati:
Na preskok vidimo kako se citatima N.V. u javnosti služe, i iza njegovog lika kriju - uglavnom baš, baš loši ljudi.
9 MONTAŽNA SEKVENCA, KLIPING/NASLOVI IZ MEDIJA, mesec maj 2023:
Narator: Srpska Pravoslavna Crkva poziva (po tonu saopštenja bi se više reklo: insistira) da u četvrtak, 25. maja učestvujete sa vašom decom u Spasovdanskoj litiji, na čijem čelu će biti “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno biti donet, radi utehe naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja.”
10 MONTAŽNA SEKVENCA - NARATOR PREKO SCENA PROPASTI ŽIVOTA U SRBIJI, 1982 – 2023, U KOJIMA VIDIMO I DELA I NEDELA PROMOTERA "DUHOVNOG OKREPLJENJA".
Narator: "Kako će se ovaj film završiti? Konačnim zaglavljivanjem trake u projektoru, koja će izgoreti? U bioskopsku salu će uleteti oni koji veruju da je i film đavolji izum? Zatamnjenjem? Ili postoji šansa da dođe do toliko željenog, i neophodnog preokreta? Nastavak filma zavisi i od toga šta vama donosi “duhovno okrepljenje”. Možda su to ipak ideje zemaljske pravde, slobode izbora, ravnopravnosti, jednakosti i saosećanja, a ne mošti jednog tipa koji je bio protiv svega navedenog, i kojeg sada stavljaju na čelo kolone."
11* Dodatak posle odjavne špice:
Navedeni citat o Hitleru Nikolaja Velimirovića prenet je iz publikacije “Nacionalizam Svetog Save” koju je u Beogradu izdalo Udruženje Srpskog pravoslavnog sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke 1935.
(Slobodanka Ast će primetiti: “Indikativno je da su izdavači i urednici dela Nikolaja Velimirovića u kasnijim izdanjima ovaj pasus "preskočili.")
Ne želim da vam dugačkim uvodom kradem ni trenutak ovog proleća.
Pronađite ove albume, koristite ih kao kišobran za prolećne pljuskove, kao
jastuk za gledanje u nebo, naočare za sunce, ili alat koji barem na kratko
možete usporiti protok vremena. Tako ćete u proleću uživati još više.
Talk
Talk: „The Colour of Spring“ (EMI, 1986)
Mark Holis, nekadašnji vođa benda Talk Talk ima visoko
mesto na listama autora najlepših pesama u istoriji pop muzike. Jedinstvenog
senzibiliteta i raskošnog talenta - Mark je svetu podario hitove poput „It’s
my Life“ ili „Such a Shame“, sve vreme tragajući i boreći se za
mogućnost da stvara drugačiju muziku, kakvu nam je pre povlačenja sa scene na
kraju i ostavio.
U diskografiji Talk Talk ovaj album ima ulogu - Aprila. Ume da iznenadi
kišom, ali i da bude topao poput prvih dana leta. Za pesme poput „Happiness
is Easy“ ili „I don’t believe in you“ je dobrodošao kišobran, dok su
„Life’s what you make it“ i „Living in Another World“ poput sunca
posle kiše.
Ne zaboravimo – „The Colour of Spring“ se nalazi na čuvenoj listi „1001
albums You must hear before you die“.
Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra: „Racing the Storm“ (Bella Union,
2023)
Možda i ne znate da već znate neke od pesama na kojima je
Emiliana pevala, ili ih je komponovala. Sarađivala je krajem devedesetih sa
bendom Gus Gus, pevala na albumu Thievery Corporation „The Richest
Man in Babylon“ i napisala globalni hit „Slow“ za Kajli Minog.
Ali, neka vas imena sa ovog spiska ne zavaraju. Muzika koju Emiliana sada stvara
sa The Colorist Orchestra je drugačijeg senzibiliteta. Bogati zvučni
pejsaži suprotstavljeni nežnom glasu, pesme koje bi mogle da se nađu na ranijim
albumima Bjork ili čak Massive Attack, i momenti zvučne nežnosti – sve
to se prepliće na ovom albumu. Iz tog šarenolikog buketa pesama posebno obrati
pažnju na „Mikos“, „You left me in Bloom“, i „Wedding Song“. Plesač sporog stepa: „Sunčana Strana Mjeseca 1“ (Aquarius Records, 2003)
Na ovim prostorima je malo muzičara poput Maksa Juričića,
nekima poznatog i kao Max Wilson. Kroz njegove prste, ili glas su tokom
proteklih četrdeset godina izlazile pesme grupa Film, Vještice, kao i bendova Le
Cinema i Ljetno Kino u kojima je sarađivao i sa „muzičkim bratom blizancem“ –
Vladom Divljanom.
Plesač sporog stepa nam je tokom proteklih godina već darivao pesme koje su nam
donosile sunce i miris smilja, ali i setu („Nedjelja“, „Prva Druga Treća“,
„Miris Zlato Tamjan“). Konačno, okružen sjajnom ekipom muzičara – Maks nam je
darivao i „Sunčanu stranu mjeseca 1“.
U ovoj album je tako lako zaljubiti se. Dovoljno je da poslušate prvi singl
„Pusti me da plešem drukčije“ da biste postali obožavalac, a Plesač će vam uzvratiti
i jednom od najlepših pesama o proleću otpevanim na ovim prostorima u
poslednjih nekoliko godina.
Ukoliko vam se tokom slušanja pesme „Lomi me“ učini da uz vas hoda i Vlada
Divljan – samo se prepustite.
Lekovito je.
Vraćam se u osamdesete, ne iz nostalgičnih razloga.Uostalom - šta je nostalgija?
Definicija ukratko kaže: bol i čežnja za nečim što više ne postoji.
Ta muzika i dalje postoji, i sada nam je dostupnija nego ranije, kada smo patili što ne možemo imati sve što želimo da slušamo.
Vraćam se u osamdesete i zato što mi te pesme; bas linije Mika Karna i Dereka Forbsa i nemoguće bubnjanje Stjuarta Koplenda pomeraju mozak na isti način kao i pre mnogo godina.
U 2x45 minuta, ili na “A” i “B” strani ove digitalne kasete čekaju te i neke od meni najdražih pesama svih vremena iz osamdesetih, a koje do sada nikada nisam puštao u miksevima.
A strana: David Bowie, Style Council, Talk Talk, Echo & The Bunnymen, The Police, Ekatarina Velika, Idoli, U škripcu, Dorian Gray, Simple Minds, Ultravox.
B strana: Talk Talk, Prefab Sprout, The Stranglers, Style Council, Paul Young, Icehouse, Roxy Music, Japan, Talking Heads, Brian Eno & David Byrne.
Trivia: prodaja kaseta u 2022. je premašila prodaju iz 2002. godine. Samo u Velikoj Britaniji prodato je više od 200.000 komada.
Nekoliko dana nakon objavljivanja albuma “Let’s Dance”, muzički kritičar magazina “The Guardian” je napisao: “na prvo slušanje čini se previše komercijalnim, ali dodatna preslušavanja će vam otkriti da je u pitanju klasik.”
Dejvid Bouvi je do tog trenutka već uradio s v e.
Stvorio je i sahranio Zigija Stardasta koji mu je već obezbedio mesto u večnosti. Zatim je pokušao da kreira rok-operu inspirisanu Orvelom, bio je beli soul-men, Čovek koji je pao na Zemlju, Beli Vojvoda, svirao sa Lenonom i Markom Bolanom, bio neustrašivi eksperimentator koji je izluđivao izdavačku kuću nekomercijalnim materijalom pravljenim sa Inom i ekipom u Berlinu, raspravljao sa Berouzom o budućnosti medija i muzike, ozvaničio početak osamdesetih albumom “Scary Monsters", recitovao Brehta, pevao sa Bingom Krozbijem božićne pesmice, glumio Čoveka-slona.
Preostalo mu je još samo jedno: da postane pop-zvezda.
Mnogo godina kasnije Najl Rodžers, producent “Let’s Dance” je pričao o prvim susretima sa Bouvijem, razgovorima o džezu, trubačkim aranžmanima Nila Heftija i Stena Geca; kako ga Dejvid uverava da bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči, ali i kako je prva verzija naslovne pesme u početku zvučala kao “melanholična folk-pesma”, sve dok Najl nije predložio da to postane pesma “uz koju će ljudi igrati”.
„Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!"
*
U trideset i šestoj godini Bouvi potpisuje ugovor sa novom izdavačkom kućom, menja frizuru, oblači belo odelo i počinje izvođenje najtežeg eksperimenta karijere:
Dejvid Bouvi, mega pop-zvezda.
„Let’s Dance“ je prodat u više od 10 miliona kopija i postao je njegov komercijalno najuspešniji album, a tokom turneje „Serious Moonlight“ ga je uživo videlo gotovo tri miliona ljudi.
Ipak, nakon njega je prvi put upao u kreativnu krizu.
Kada se nađeš na vrhu, nemaš gde dalje.
U filmu „Moonage Daydream“ Bouvi priča: „Nisam više znao ko sam kao umetnik. Postavio sam sebi parametre koji su me ograničavali na ono što sam pretpostavljao da ljudi žele. Nikad nisam hteo to da uradim. Nikada nisam želeo da budem na sceni i udovoljavam ljudima. Želeo sam da ljudi vole ono što ja volim. Ne da im dajem ono što oni vole.”
Nik Stivenson će u sjajnoj knjizi o Bouviju ceo taj period definisati kao „akumulacija kapitala i širenje granica (...) Nestao je imidž autsajdera i izmeštenih predstava iza kojih se naziru denaturalizovani aspekti pola i sekusualnosti. Na celoj turneji Bouvi je glumio strejt muškarca u odelu uz koga su preglasni bubnjevi i mačo gitare koje sviraju momci iz benda, što je prilično neobično za čoveka koji nedugo pre toga hteo da rokenrol okrene naglavačke.“
Iznad svega, ipak, i uprkos činjenici da je Bouviju trebalo deset godina da ponovo pronađe pravu novu formu - ostaje savršena pop-muzika.
Iako mi je verzija „Modern Love“ koja se pojavljuje u filmu „Moonage Daydream“ draža >> , zato što otkriva potpunu veličanstvenost te pesme – ovoga puta stavljam onu originalnu, "sa momcima u prugastim odelima".
Jer, to je to: pop.
Album „Let’s Dance“ je objavljen pre tačno četrdeset godina.
I postao prvi album koji sam kupio u životu.
"Gets me to the church on time."
p.s. Po nekim (nepotvrđenim) podacima "Let's Dance" je prodat u većem tiražu u Jugoslaviji nego Italiji, državi koja je imala tri puta više stanovnika od SFRJ.
Kada se uključi "Pojačalo" i mikrofon, ja pričam o radiju, muzici, reklami u kojoj sam zaprosio Aleksandru, kako odložiti vojni rok 1992. i zašto i dalje želim da delim muziku na svaki mogući način ;)
I deo:
II deo:
Zašto je pesma "Niko kao ja" važna, kada smo prestali da slušamo U2, koliko pesama čovek mora da presluša da bi pronašao one koje su stvorene samo za njega, i kako jedna knjiga (posvećena jednom muzičaru) nastaje i zahvaljujući internet forumima i entuzijazmu ;)
Neke od ovih pesama mogu ti poslužiti kao kišobran ili kabanica, ali rade i kao amreli. Druge možeš staviti pod glavu, za gledanje u nebo, ili koristiti kao naočare za sunce. Štogod aprilu treba.
Maslačci u mikstejpu: Ana Ćurčin & The Changes ft. Bohemija, Cécile McLorin Salvant, Činč, Crowded House , David Sylvian & Ryuichi Sakamoto & Shavez, Depeche Mode, Emiliana Torrini, Everything But The Girl, Hanakiv, Jonah Yano, Kassa Overall, Kat Edmonson, Kralj Čačka & Nina Bajsić, Michael Stipe, Neko Case/KD Lang/Laura Veirs, Plesač Sporog Stepa, Sophie Tassignon, Stone Foundation & Paul Weller, Talk Talk, The Antlers, The A's , The Clientele, The Necks, The Saxophones, Vlada Divljan Old Stars Bend, Prince.
Možemo pretpostaviti da je u hiljadugodišnjoj istoriji sveta bilo još pesama koje su bile glasnije od oružja i donele mir, ali za sada je takvo čudo samo jednom dokumentovano. Napisana nakon završetka Napoleonovih ratova - ta pesma je na Božić 1914. godine na jedno veče zaustavila Prvi svetski rat. Izveštaji tvrde da se u daljini čuo poneki pucanj, ali i to da je oko 100.000 vojnika različitih vojski na prvoj liniji fronta odložilo oružje i zapevalo „Silent night“.
Ovo će biti priča o pesmama i albumima koji pevaju i pričaju o ratu i miru. Ako i nisu zaustavile neki rat, sigurno su barem umanjile broj onih koji veruju da je oružje rešenje.
Ovih dana će se na streaming platforme vratiti remasterizovana verzija albuma na čijem reizdanju su zajedničkim snagama radili PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića. Njegovo ponovno objavljivanje je prilika da konačno razumemo ono što nismo 1991. godine, ali to nije samo pitanje sada boljeg zvuka. Sa distance od trideset godina, ovaj album bi se mogao nazvati i proročkim. Pripreman i sniman u vreme pre početka otvorenih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije - „Dum Dum“ je bio očajnički krik čoveka svesnog da upravo ostaje bez domovine, i da će taj raspad biti krvav. Između naslovne pesme o vladanju i završne „Dolce Vita“, obojene teškim predosećanjem potpunog raspada - ovaj album je doneo i „Zabranjujem“ - prvi jasni antiratni poklič devedesetih, kao i „Idemo“ – pesmu koja je anticipirala zločine sa kojima se i dalje ne mirimo.
Pink Floyd: „The Final Cut“ (Harvest, 1983)
Gnevan zbog politike premijerke Megi Tačer prema Foklandskim ostrvima - Rodžer Voters je počeo rad na albumu koji odiše osećanjem besmislenosti rata. Iz tog gneva nastale su pesme koje direktno prozivaju Tačerku („The Post War Dream“), emotivne posvete ocu - britanskom vojniku koji je poginuo 1944. boreći se protiv nacista u Italiji („The Fletcher Memorial Home“), i one koje sa gorčinom najavljuju budućnost (u poslednjoj pesmi peva - „... and I suffer premonitions, confirm suspicions/Of the holocaust to come“).
Rodžer Voters je nedavno neke od ovih pesama snimio ponovo u okviru „The Lockdown Sessions“, čime je potvrdio i tužnu činjenicu da su one i dalje aktuelne, četrdeset godina nakon što su napisane. Ako želite da bolje razumete Votersovo obraćanje Ujedinjenim Nacijama iz februara 2023 - morate preslušati ovaj album.
Novi odmetnici: “Iznad tame (Pjesme za Viktora Haru)” (Kulturni Centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”, 2023.)
„Iznad tame“ je konceptualni album posvećen Viktoru Hari – čileanskom kantautoru, pesniku i pozorišnom reditelju kojeg su 1973. godine brutalno ubili pripadnici Pinočeove vojne hunte. Na stihove sjajnog pesnika Mehmeda Begića – muzičari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Slovenije – uglazbili su trinaest pesama o ljubavi, prkosu i borbi čiji zvuk meandrira od vajba benda Calexico do protestnih akustičarskih pesama koje pozivaju da se izađe na ulice i bori za slobodu. Divan spoj raznolikosti glasova i Begićevih stihova se na prvo slušanje možda najbolje čuje u „Svijetlosti iz pustinje“ (pevaju Sanel Marić Mara i Isidora Milivojević), „Santiagu“ (Nina Romić) i pesmi „Crveno i crno“ (peva Ivan Škrabe). No, svako novo slušanje otkriva nove favorite. Zato - „Zasad te molim nauči ko je Viktor Hara I šta nam znače njegove ruke.“
Poslednji albumi velikih i voljenih bendova obično su tema naknadnih osvrta, novih preslušavanja i preispitivanja koja vode ka novim spoznajama ili maštanjima o muzici za koju smo ostali uskraćeni. Album EKV „Neko nas posmatra" (PGP, 1993) to do sada nije doživeo. Objavljen tokom jedne od najgroznijih godina u našoj novijoj istoriji, usred združenog brišućeg naleta ratova, inflacije i nadirućih muzičkih mutanata koji su doslovce uništavalii grizli sve pred našim očima – ovaj album je uglavnom dočekan ocenom „najslabija ploča u opusu EKV“, te se i danas najčešće samo pominje kao poslednja i najmanje važna tačka jedne izuzetne diskografije.
Trideset poroznih godina kasnije PGP je u saradnji sa Zadužbinom Milana Mladenovića objavio remaster ovog izdanja u digitalnom formatu, i to je dobar povod za još jedno preslušavanje.
*
Upuštam se priču o njemu ne samo zato što remasterizovana verzija otkriva donedavno zamućen energetski naboj, i kompaktniju sliku.
Iako je neprijatno podsećati se te godine – upuštam se u ovo zato što sam i ja nakon prvih nekoliko slušanja u kasno proleće 1993. bio iznenađen tim zvukom i novom lirikom. Sada znam zašto sam tako reagovao, i zašto se ovom albumu u prvoj godini objavljivanja nisam često vraćao.
Kada imaš dvadeset godina i živiš u takvom vremenu, mahnito tragaš za muzikom koja će te izmestiti iz realnosti. „Neko nas posmatra“ je od nas tražio suprotno. Ali, za suočavanje sa stvarnim svetom je tada bila potrebna hrabrost, koju nisam imao. Shvatio sam to godinu dana kasnije, slušajući ga nedeljama, u drugačijim životnim okolnostima, ne znajući da više neće biti prilike da čujem nijednu od tih pesama na koncertu.
Želja da vidim Milana kako uživo prži oslobađajući rif za „Zajedno“ ostala mi je neispunjena.
*
Sve je bilo u raskoraku, i prepuno paradoksa.
Uprkos trenutku, Milan je u intervjuima, iako gorak i ljut, pričao o novom optimizmu.
„Album „Par godina za nas" govorio je o tome kako će nešto strašno da nam se desi. Zatim, ploča 'Dum dum' govorila je o tome kako nam se to upravo dešava, dok ova najnovija ploča na svoj način sugeriše kako da izađemo iz svega toga. Reč je o tome da iz jednog užasnog bedaka ne možemo izaći kukajući i gledajući unazad, nego treba gledati unapred sa nekim jednostavnim optimizmom. Ništa ne upućuje na taj optimizam, ali ako ga mi nemamo u sebi, ne vidim način kako bi mogli da isplivamo.”
U tom trenutku ništa nije upućivalo, ili davalo razlog za optimizam (izuzev – možda – ideje da smo dotakli ono dno iz pesme „Dolce Vita“, i da je došlo vreme da se odupremo ka površini. Naredni meseci su pokazali da je i ta ideja bila pogrešna.)
Naknadno otkriven kratki Milanov autorski tekst objavljen u „Borbi“ na Novu godinu 1991/1992. („Potrebni su Novi stavovi. Nova etika. Nova estetika...” >>) najavljivao je promenu i rešenost da se krene sa popravljanjem
nekih stvari. To se oseća i u razgovorima iz 1993:
Milan:„Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom –ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nešto uradiš, nešto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. (...) U ovo vreme ne biti angažovan ravno je zločinu iz gluposti ili s predumišljajem, svejedno. Moramo se angažovati da bi nešto, do čega nam je stalo, opstalo i potrajalo (...) Život je ovde postao nemoguć (...) Grad se jezivo promenio, uopšte ne mogu da ga prepoznam. Ne samo da je grad, nego su i ljudi bili drukčiji. Moj prijatelj ima babu od devedeset godina koja mi je jednom rekla: 'Dete moje, ovi Srbi danas, to nisu oni Srbi koje ja poznajem iz mog vremena, kad sam ja bila mlada. Ovo nije taj isti narod.' Ja isto mislim da to više nije taj isti narod. Nešto se tu desilo.”
Koncerti tokom 1992. godine (poput onog u letnjoj bašti KST-a, a isto se čuje i na nedavno objavljenom Unplugged >> albumu iz Skoplja) pokazali su da je Ekatarina Velika i dalje odlično usvirana. Margiti, Milanu i Marku se u jesen 1991. priključio Dragiša Uskoković Ćima –muzički obrazovan, vanredno talentovan (i za džez zagrejani) basista, što je ponovo blago redefinisalo zvuk grupe. (Marko Milivojević kaže „To je bend koji je svaki put ostvarivao sinergiju svojih članova, svako je davao svoj originalni deo.“)
Mnogo godina kasnije Ćima će mi otkriti da su Milan, Marko i on šest meseci uvežbavali novi materijal u Domu omladine Beograda. To se na ovom albumu čuje. EKV u tom periodu zvuči kao rokenrol bend koji je upravo otkrio novu energiju i koji je voljan da proba nešto novo.
Tekstovi pesama su prepuni direktnih, ličnih poruka („Nije sve izgorelo, nešto sam ugasio“), ispevanih novim, drugačijim glasom. Tu su i otvorena obraćanja publici („Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko“) i poziva na promene („Zaboravi prošlost i javi, ima li promene u tvojoj glavi?“)
Nova direktnost je bila česta tema intervjua 1993:
„Oduvek smo imali angažovane tekstove. Sada su ovakvi jer više nema vremena za uvijanje, metafore ili bilo kakve zatvorene forme. Treba rеći sve u lice. Treba razgovarati o problemu. Mi smo se osetili odgovornim da tako nešto uradimo. Pošto se obraćamo lјudima treba pokušati dopreti do svakog neoštеćenog mozga i pokušati popraviti stvari. Zajedno. Mi to možemo.”
Album je doneo ne samo novi zvuk, već i novi način upotrebe zvukova.
„Neko nas posmatra“ je jedini album benda na kojem se čuju spoljni zvuci, i delovi drugih pesama. Milan je kao producent u zvučnu sliku albuma uvodio huk ulice, zvuk tramvaja, glas dispečerke na železničkoj stanici („...za Paraćin“), svirku garažnog benda, deliće „Rock’n’roll music“ u verzijama Čaka Berija i Bitlsa, segment sa albuma „In the Mooncage“ Mitra Subotića Sube, kao i citat Martina Lutera Kinga „Naša generacija će se kajati ne samo zbog reči i dela dece tame, već i zbog straha dece svetlosti.”
Tu je prva obrada tuđe pesme koju je bend ikada objavio („Istina mašina“ Dada Topića, tj. grupe Time) – što bi pre trebalo slušati kao žestoko odsvirani omaž jednom od Milanovih muzičkih heroja, a zatim i kao hrabar čin načinjen u vreme kada je muzika „iz Hrvatske“ proterana sa radio talasa i TV ekrana u Srbiji.
Imamo pravo, i slobodu da sve te zvuke i zahvate slušamo kao upade stvarnosti koju je trebalo menjati.
Promenio se i likovni identitet benda. Novi logotip i dizajn omota (rad tada mladog Slavimira Stojanovića) doneo je promemu u odnosu na izgled prethodna tri albuma. („...na omotu se vidi uspostavljanje aktivnog kontakta s onim koji nas posmatra.” - Magi)
Novi početak bio je i prilika da se iskoriste do tada sakupljena iskustva.
Zlatomir Gajić u knjizi „Milan Mladenović – rok poeta“ kaže: „Milan je godinama plamteo u nastojanju da promeni svet i izleči čoveka, da mu pomogne na putu ka sreći, trudeći se pritom da reši i brojne sizifovske zamke, da bi se odjednom oglasio mirnim pesničkim saopštenjem o velikoj istine do koje se stiže samo upornim traganjem, i tek na kraju puta.“
U izdanju “Ko je ko u Srbiji” (1991) za Milana je zapisano da se izjašnjava kao agnostik, mada je u svakodnevnom životu i razgovorima tvrdio da je ateista. Na pitanja novinara u vezi sa nazivom albuma (i naslovnom pesmom) Milan je odgovarao: „Činjenica da ljudi žive, rade, prave decu, bave se svojim zanimanjima i to u toku svih strašnih stvari koje se događaju na našim prostorima, znak je da neko brine o nama i posmatra nas.” U drugom intervjuu će dodati – „taj neko je veoma blagonaklon prema nama”.
Ako se zagledate u hronologiju dešavanja na ovim prostorima tokom tog doba, verovatno ćete doći do odgovora o kojoj vrsti blagonaklonosti je reč, i da li su neki tumači njegovih stihova u pravu kada tvrde da je u vreme oblikovanja ovog albuma Milan zaista „otkrio boga”.
*
Uprkos rastrzanosti, koja se oseća i koja doprinosi da neke od pesama zvuče nezavršeno, „Neko nas posmatra” sadrži neke od najvažnijih momenata čitave karijere benda.
„Zajedno”, na čijem početku Milan nabraja imena stvarnih ljudi, bliskih prijatelja koji su napustili Beograd i Jugoslaviju, postala je ključni poklič dekade, i jedna od retkih pesama koje blistavo i strašno sažimaju osećanje života u Srbiji u tom trenutku.
„Anestezija” savršeno dopunjuje, ili – ako želite – završava ne samo prvu stranu stranu albuma, već i niz briljantnih ljubavnih pesama koje je Milan za života napisao.
Druga strana ovog albuma krije još izuzetnih trenutaka, poput „Just Let Me Play Some Modern R’N’R Music”, ili pesme „Jadransko more”, čiji je naboj sada možda neshvatljiv, ali koja je 1993. zvučala duboko potresno.
Album – a neplanirano i karijeru benda – zatvara jedna od pesama koje su važne za razumevanje Milana kao čoveka, ali i pesnika.
„Ponos”.
U intervjuima sa Milanom iz tog vremena mogu se pronaći dva slična citata o istoj temi - a to je pitanje ponosa. Evo onog koji se ređe citira na internetu:
„Ako sve propadne i ako sve bude onako kako niko nije očekivao ili kako smo svi očekivali u potaji, ono što nam ostaje jeste da smo nešto radili sa svešću šta činimo i bili iskreni i pošteni u svemu. Ne samo mi kao grupa ljudi, već mislim da je to najvažnija stvar u životu svakog čoveka. Znači, tvoja svest o tome šta radiš. Ako si sam sa sobom iskren i pošten, onda ne postoji nikakav problem već samo može da ti bude teško ili... Znači, ponos je ono što ti ostaje.”(intervju za „Huper”, 1993)
„Počašćeni smo pločom idiotskog naziva 'Neko nas posmatra' koja ne zaslužuje ništa osim jednog preslušavanja.” zabeležiće jedan od kritičara u osvrtu na koncert održan u KST-u sledećеg leta. Bojan Žikić će u magazinu „Ritam“ biti podjednako kritičan: „Ono što se čuje sa 'Neko nas posmatra' zvuči kao sastav koji je tek počeo da se bavi muzikom (izuzev klavijatura) (...) Pesme su, jednostavno, dosadne (...) Verbalne poruke su, slično kao na 'Dum dum', između nebuloznog i naivnog, skoro patetičnog, protesta. Druga je stvar, kako se neko uopšte može baviti protestom ako snima za državnu diskografsku kuću.”
Petar Janjatović će album posmatrati iz drugačijeg ugla: „...Koncizniji u izrazu, oslonjeni na jednostavnije gitarske forme, ispunjene finim, gotovo pop klavijaturističkim tkanjem, ponudili su svetliju, otvoreniju ploču...”
Magazin „Ritam” će po Milanovoj smrti pokušati da definiše njeno mesto u diskografiji EKV rečima „Najslabija ploča EKV. Neizbežan osećaj nedovoljne dorađenosti pesama, bio je donekle ublažen opštim, robusnijim rock’n’roll stavom posebno naglašenim u intervjuima. Pošten do kraja, pod stare dane otkrivajući stav nepomirljivog rockera, Milan je time dao možda i najveći mogući doprinos u poslednjoj fazi svog rada. Za buljuk brzih bendova Srbije on je ipak predstavljao pravovernog zaštitnika nekih vrednosti koje rock'n'roll doneo u ovu sredinu. I imao je šta da im prenese.”
Aleksandar Žikić se u knjizi “Mesto u mećavi” (1999) poziva na tu rečenicu, te otvara prostor za nova, moguća tumačenja:
„O poslednjoj rečenici (osvrta magazina Ritam, prim. N) svakako nema spora. Doduše, nema ga mnogo ni u pogledu prve, uz pojašnjenje da 'najslabija ploča EKV' ne znači nužno i 'loša ploča'. Ipak, 'Neko nas posmatra' zaustavio je grupu u trenutku kad nije bila sigurna ne samo u to kojim putem zaista želi da krene nego i da li uopšte ima preostalih puteva kojima bi vredelo krenuti uz punu motivaciju da se stigne do njihovog kraja. Kao i većina ljudi ovde, i Milan i EKV su neminovno počeli da lutaju i gube orijentaciju. U vreme kad su radili na 'Neko nas posmatra' bilo im je jasno da je vreme „metafora i pesničkih struktura” iza njih. Ali bez toga, šta je ostajalo?
Beskompromisni rokerski stav? Robustnost? O tome je Milan, doduše, imao štošta da kaže, ali da li bi se to moglo označiti kao ključni deo njegovog generalnog stava? Da li je to bilo ono što bi on zaista želeo i voleo da radi, bez obzira na situaciju, nevolje i osećanje da ne može ostati po strani? Da li je, drugim rečima, 'Neko nas posmatra' upravo onakva ploča kakvu bi Milan i EKV zaista želeli da snime, ili je njen finalni izgled bio diktiran kolektivnim stresom u kojem su iznenada isplivale stvari o kojima se do juče nije ni razmišljalo? Je li ona rezultat pune umetničke slobode ili neminovni produkt vremena i prilika?
Nema pravih odgovora na sva ova pitanja, ali ostaje činjenica da je 'Neko nas posmatra' samo jedan od mogućih odgovora kako je mogao izgledati album EKV 1993.”
*
Dan pre jednog od najvažnijih koncerata karijere (održanog na neobičnom mestu, u Sava centru) Peca Popović piše u „Politici":
„...Braneći sebe oni su pesmom, kao svojim oružjem i ponosom, otišli dalje, dublje i nepovratnije nego ijedan drugi bend ikada osnovan u Beogradu. Udaljeni od entuzijazma prve pobede, ostavši vremenom bez nekih kapitalnih muzičara i saradnika, siromašniji za mnoge tinejdžerske snove, danas su oličenje najvrednijeg od popularne muzike glavnog grada koji nije ustuknuo pred sramotnim stampedom novoizniklih vrednosti. EKV su, sada i ovde, dah i duh Beograda koji neće istaći belu zastavu pred jurišnicima sviklim na pobede u ime potreba trenutka.”
Tu istu sliku ljudi koji ne ističu belu zastavu, i ne predaju se bez obzira na sve i uprkos svemu – Milan je oslikao drugačijim rečima u intervjuu za Rock Starz 1993.
Novinar: EKV je odavno postala perjanica svoga grada. Kakva je klima u gradu i da li ti je Beograd danas ružan grad? Milan:Beograd nikako nije ružan grad ali je definitivno pukao. Pukao je jer u njemu živi previše usranaca koji su mogli da pomognu ali nisu. Usrali su se na samom početku i sada kao poslednje pičke žive u agoniji.
Novinar:A ti? Da li si ti među njima?
Milan:Nikako, ja sam hrabar čovek. Dela govore.
*
Ovaj album je dobro delo hrabrih ljudi.
Remasterizovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića objaviti u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.
Sličan osećaj me obuzeo u novembru prošle godine, kada sam prvi put ušao u SUBAsobu u Novom Sadu. Tada sam shvatio. Izloženi artefakti - fotografije, plakati, Subine sprave, pisma i instrumenti su dragoceni i dirljivi, i pružaju drugačije uvide u delo i život Mitra Subotića Sube. Ali, ono što je stvaralo magičnu vibraciju u tom prostoru bili su ljudi, i Subina muzika koja lebdi između nas.
Slično je bilo i prošle nedelje u SUBAsobi u Beogradu, tokom Kontakt konferencije.
Muzika, reči, priče, osmesi i ljubav - mama Ruže, Janje, Branke, Bose, Leke, Rajka, Vere, Ivana, Firčija, Vladimira, Milana, DJ Brke, Petra, Marine, Mome, Igora, Saše, Tijane, Žoaa... Svi oni su učinili da SUBAsoba tokom tih nekoliko dana bude mesto sreće koje slavi muziku, maštovitost, hrabrost i duhovitost – a to sve zajedno raspaljuje želju za novim otkrićima.
Hvala vam, svima! (I hvala na prilici da propitujem goste!)
Ukoliko niste bili u SUBAsobi, ili želite da ponovo čujete neke priče - svi razgovori iz programa su snimljeni i postavljeni na YouTube kanal SUBA fondacije >>
Меđu klipovima ćete pronaći i neke nove ekranizacije Subine muzike >>, kao i razgovor koji sam vodio sa Marinom Perazić, Igorom Popovićem, Firčijem, Momom Rajinom, Aleksandrom Žikićem i Petrom Janjatovićem o o Subi >>
Ipak, ono što prvo preporučujem za gledanje je priča muzikologa Milana Milojkovića, o temi "Thank You, Mr. Rorschach". U sat vremena Milan nas je vodio - od Satija, preko postmodernizma do Kejdža - i Hrundija Bakšija (!!!), tokom kojeg me uhvatio onaj divni osećaj da ne znam ništa, ali i oduševljenje, zato što mi je dao putokaze ka jednom svetu i načinu razmišljanja koje ću tek otkrivati.
„Dum-dum je puščano zrno razornog dejstva. Zbog male mase i pljosnatog vrha zrno se nasumično kreće kroz telo pogođenog, i stvara velike izlazne rane.”
(definicija)
Prethodna decenija počela je veličanstvenom scenom. Trojica razbarušenih Akrobata igrala su napred-nazad oko makete planete Zemlje, uzvikujući „Niko kao ja!”
No, minut i po kasnije sva trojica bila su na zemlji, kao pokošeni, a ekran premazan crnom bojom, u nekoliko poteza. Možda je to bilo proročanstvo?
Devedesete su počele drugačijom slikom. U spotu za naslovnu pesmu sa albuma „Dum Dum" igraju ljudi na štakama, zavijenih glava, ruku i tela. Možda su to oni nepomični i nemi ljudi koje su trojica Akrobata provocirala deset godina ranije vriskom, plesom i iskakanjem iz gomile?
Prazan prostor u kojem se Koja, VD i Milan igraju maketom Sveta odmenjen je unutrašnjošću Subotičke sinagoge i mnogobrojnim, drugačijim simbolima. Pisar iz Sakare je spreman da zapiše ono što će čuti. Margita za mašinom za šivenje spaja novinske stranice sa fotografijama demonstracija održanih 9. marta 1991. godine u Beogradu. Tu su i visak, riba, beli ljiljani, sef.
O mogućim vezama ovih slika sa početka i kraja jedne epohe razmišljam i zato što je spotove za „Dum dum” i “Niko kao ja” radio isti rediteljski tandem.
Možda je taj pokušaj spajanja krajeva iscepanih poruka sa početka i kraja jedne epohe potpuno pogrešan.
Nastaviću da ih spajam sve dok ne budem dobio jasniju, ili potpuno tačnu sliku vremena u kojem se „Dum dum” pojavio, i šta nam sve govori.
*
Država u kojoj je Ekatarina Velika pred ukupno 150.000 ljudi odsvirala gotovo 200 koncerata tokom 1989. i 1990. je upravo prestajala da postoji. U Milanu – rođenjem vezanog za Zagreb, odrastanjem za Sarajevo, a životom za Beograd to izaziva bol, i gnev. Pitanje porekla je postalo važna tema. A devetog marta 1991. uveče smo prvi put čuli zvuk koji podseća na huk i videli cevi tenkova uperene u nas.
U međuvremenu se ustaljena i dobro usvirana četvorka koja je činila EKV promenila. Bubnjar Srđan Todorović - Žika odlučio je da se posveti glumačkoj karijeri. Zameniće ga mladi, izuzetni Marko Milivojević, i bend će jedno vreme funkcionisati u toj postavi. No, uskoro će i Bojan Pečar otići za London „na sedam dana”, a zapravo zauvek.
(Margita, nešto kasnije: „Bojan šalje pozdrave iz Londona. Kaže - "Kad se setim kako bi mi prošao dan u Beogradu – pevam.")
U takvom okruženju Milan počinje sa oblikovanjem „najmračnijeg albuma EKV”, jedinog na kojem je autor svih tekstova.
Milan (intervju iz jeseni 1991): „Muziku i tekstove smo radili još prošle zime, negde u decembru, januaru, februaru. I pravili smo je pod velikim pritiskom zbog toga što se osećalo u vazduhu da će nešto strašno da se desi. Kao što je ovaj rat koji se sada dešava. Mi normalno, nismo znali da će da dođe do ovakvih krajnjih konsekvenci, do užasa, do pucanja, do mrtvih ljudi... morali smo da skrenemo pažnju ljudima da se mi ne možemo pomiriti s tim da to postoji pošto smo mi svoju mladost proživeli u nekom mirnijem vremenu, koje možda nije bilo najsretnije. To što se sada dešava to je jednostavno – preživljavanje.”
(Svega tri godine ranije je u razgovoru sa Tanjom Petrović Milan je bio pri stavu „Ja krizu u društvu ne mogu da promenim, niti je to u mom karakteru, niti me to zanima.” Poređenje ova dva stava dočarava razmeru promene u Milanovim javnim istupima. U intervjuu objavljenom krajem 1991. na pitanje „Šta bi menjao kada bi imao neku moć?” Milan će odgovoriti - „Promenio bih nekoliko hiljada mozgova u ovoj zemlji. To bi bilo sasvim dovoljno.”)
*
Album je sniman u proleće 1991. godine u “Studiju M” u Novom Sadu >>, u produkciji Teodora Janija, i Đorđa Petrovića, starog saradnika iz vremena snimanja albuma Šarla Akrobate i Katarine II, a bas deonice je odsvirao Bata Božanić.
Ovo je tren u kojem bi trebalo reći da se pravi naboj ovih pesama može čuti tek sada, po objavi remasterizovane verzije na kojoj su radili Dragiša Uskoković Ćima (priključio se bendu 1991. godine) i Marko Milivojević.
Iz tehničkih razloga ovaj album kao da smo trideset i dve godine slušali u “power saver” modu, da se tako izrazim, uskraćeni za njegov pun napon. Od svih sada objavljenih remasterizovanih naslova „Dum Dum” je doživeo najveću promenu i zato je važno preslušati ga ponovo.
Sada se jasno čuje da su pesme na albumu poput izlaznih rana.
Milan: Pesma „Dum Dum” govori o beskrupuloznosti ljudi koji se bore za vlast. „Siguran” je stav nekoga ko traži sigurnost u nekom zatvorenijem svetu. „Karavan” je priča o životu koji prolazi pokraj ljudi koji su bili dugo okovani, čije su ruke i noge bile u okovima, koji nisu mogli ni da se pokrenu ni da se pobune protiv nečega što im ne odgovara.
„Idemo” je o građanskom ratu. U to vreme kad je tekst napisan, nije ni počeo. To je priča o mladom čoveku koji leži u krevetu sa svojom ženom, devojkom, koji se budi uz spikera sa radija koji kaže da je počeo građanski rat... Sledeće slike su o tome kako vojnici, ne znajući zašto to rade, bore se protiv nekoga. Zašto to rade, ni oni sami ne znaju. Možda postoji i neki razlog, ali ne verujem da ni druga strana zna zašto to radi... Ne postoje pobeđeni, ne postoje pobednici, postoje samo žrtve tog rata. Svi su – žrtve.
„Glad” je... Nešto što tera ljude da... otimaju (...)
„Dolce Vita” je vreme koje se raspada. Dezintegracija svega. A Dolce Vita je čista ironija.
Možda je trebalo da se ploča zove „Zabranjujem!’ Jednostavno, svako bi trebalo da kaže zabranjujem da se to i to dešava meni i drugima i neću to i to! Onda ne bi došlo do svega ovoga.”
(O genezi pesme „Idemo” može se čitati i u analizi Saše Ilića >>)
Milanov zlosutni, u srebrno-crno obojeni torzo i pištolj prislonjen na slepoočnicu koji je dominirao dizajnom albuma >>(radio je Vuk Veličković) bio je neprijatno uznemirujući. Unutrašnji omot je vrtoglava spirala reči, koja čitaoca vodi u srce tame.
Na zadnjoj strani omota, uz Milanova leđa, nalazi se fotografija Artura Remboa (rođen je tačno 100 godina ranije), postavljena licem ka nama.
Priznajem - neko vreme sam verovao da je Rembo tu kao putokaz ka uvodnim rečima njegove pesme „Boravak u paklu” („Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina...”), što pojačava osećaj teskobe na početku novog surovog vremena. Ipak – reči ispisane rukom preko Milanovih leđa otkrivaju drugu Remboovu pesmu – „Sensation”:
„Et j’irai loin, bien loin, comme un bohémien”.
Ivan-Goran Kovačić će ovu pesmu prevesti kao „Uzbuđenje”. Branko Miljković - „Osećanje” a Nikola Bertolino - „Predosećaj”.
Njegov prevod ove Remboove pesme glasi:
U plav letnji suton, krenuću na staze, hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu, u njenoj svežini, moje noge gaze i da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina, s dušom, od ljubavi silne opijenom, na put ću ja poći poput ciganina, kroz prirodu – srećan kao s nekom ženom.
*
Nakon proba sa privremenim basistom Miškom Plavim (Milivoje Petrović) koje su tokom juna i jula meseca 1991. održavane u atomskom skloništu u podrumu zgrade u Beogradskoj ulici broj 64 – bend je neke pesme prvi put izveo pred beogradskom publikom na “Avala Festu” početkom avgusta.
Milan: „Mi imamo jedan deo koncerta koji ide sve niže i niže, i baca ljude u daun. Sviramo „Dolce vita“, „7 dana“, „Idemo“ i kad se pojavi „Glad“, tu su ljudi već satrveni. Nije lako podneti užasnu količinu agresije tih pesama, koja opet nije spakovana na uobičajan način, nego je skoncentrisana u samu srž mozga.“
Ne tako daleko, voda je postajala krvava.
„Dum dum” je objavljen u septembru 1991.
Devetnaestog septembra ka Vukovaru je iz Beograda krenula najveća kolona tenkova. Bilo je građana koji su sa nadvožnjaka na te tenkove bacali cveće.
*
Milan će u prvom intervjuu nakon objavljivanja albuma reći: „Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.”
Na negativne kritike koje je album dobio osvrnuo se i u intervjuu 1993. godine za magazin „Rock Starz”: „Dobra je stvar kada su ljudi iritirani nečim. Znači da onda razmišljaju, da ih te stvari na određeni način dotiču. Mogu da shvatim da su prošlim albumom ljudi bili zbunjeni jer je on u neku ruku strašno heavy a taj osećaj smo i hteli da postignemo. Da udarimo pravo u ljudski mozak i pitamo: „Radi li”?
„Politika” (2015) navodi: „Album je, uprkos trenutku u kome je objavljen, prodat u tiražu od 80.000 primeraka, što je za rok ploču u to vreme bio sjajan uspeh.“
Neki muzički kritičari ovaj album ne vole ni danas („Dum dum” dodiruje kreativno dno”, zapisaće Dragan Kremer 2015), ali – zanimljivo – iz celog opusa benda ovom albumu kritičari kao da se najčešće vraćaju.
U magazinu „Ritam“ će se 1994. pojaviti osvrt: „Potreba za promenom vapije iz svake rilne. Potreba da se uhvati u koštac sa realnošću, takođe. Prva ploča koja je izašla u vreme kad je rat već počeo govorila je dosta o aktuelnim događajima.”
Dragan Ambrozić i Momčilo Rajin beleže u magazinu „Popboks”: „U trenutku kad ga je kritika već poslovično otpisivala, EKV je snimio “Dum dum” na kom je zabeležen najpotresniji krik predstojeće katastrofe tekuće decenije.”
Petar Luković će u „X-Zabavi” u oktobru 1998. napisati: „... Možda je zato “Dum dum” u ono vreme bila ploča van svih trendova, suviše ozbiljna i mračna da se s njom slušalac uhvati u koštac, irealno stvorena da zatalasa i upozori... ali, sad znamo, niko nije bio tu da sluša i obrati pažnju.”
Vremenom „Dum dum” dobija priznanje i od onih do kojih album 1991. nije mogao da stigne. Zoran Tučkar (Muzika.hr >>) 2014. godine piše: „Jedna činjenica ostaje nepobitna: Ekatarina Velika je ovo djelo snimala u proljeće i ljeto 1991. Milan Mladenović je već u prvoj polovici i u rano ljeto 1991. snimao pjesme pune prognaničkih slika (“Bledo”, “Idemo”), ratnih stradanja (“Glad”), pasa rata (“Dum Dum”). Prva hrvatska ratom inspirirana pjesma bila je emitirana sredinom kolovoza 1991. (“Stop The War In Croatia”), tako da, ako uzmemo u obzir ratnu propagandu, podatak da je netko u Srbiji bio itekako svjestan zla koje nadire i koji je to precizno stihovima opisao prije velikog dijela hrvatske estrade vrijedi zapamtiti... u tom kontekstu autor tih stihova apsolutno zaslužuje ulicu ne samo u Zagrebu, nego i u Vukovaru i drugim hrvatskim gradovima i da to ime piše i na ćirilici i na latinici, a može i na klinovom pismu. (...)
Ne znam što bih dao da mogu svjedočiti hipotetskoj sceni između Milana i nekog domaćeg ‘domoljuba’ u kojoj na pitanje: “Gdje si bio 1991?” Milan zenbudistički strpljivo odgovara sugovorniku (koji je) iskolačenih očiju i zapjenjenih usta:
“Bio sam u Beogradu i nastojao sam biti čov(j)ek.”
Godina objave albuma „Dum Dum” bila je početak strašnog vremena koje će Milana nadživeti. Istovremeno, to je bio početak nove faze Milanovog angažmana koji je prevazilazio muziku.
Ekatarina velika će tog leta svirati u Sarajevu u okviru prvog velikog koncerta za mir koji je YUTEL organizovao 28. jula. Svedoci tvrde da je u Zetri bilo 30.000 gledalaca, dok je "još 50.000 ostalo ispred".
Borba će 17. februara 1992. na naslovnoj strani (pod naslovom "Prvih sto hiljada potpisa" >>) u tekstu o peticiji Demokratske stranke navesti su je potpisali Mića Popović, Dragoslav Mihailović, Gojko Tešić, Danilo Bata Stojković... „kao i rok muzičari Dušan Prelević i Milan Mladenović".
Iste godine će sa prijateljima na kamionu kružiti gradom i pevati Beogradu „Mir, brate, mir”. Na „Beogradskom proleću” će tokom dodele nagrada sa bine Sava centra u živom prenosu na Radio-televiziji Beograd pozdraviti prijatelje „koji možda i nisu živi... u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Dubrovniku, Rijeci...” i tražiti „minut ćutanja za one koji su poginulе u ovom ratu koji nema smisla”
Neki tvrde da se u tom trenutku iz publike čulo „Uhapsite ga!” Dostupan snimak događaja otkriva da se salom, nakon Milanovih reči prolomio aplauz.
Izgledalo je kao da nije sve izgubljeno, i da je izlazne rane moguće zalečiti.
Remasterizovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića objaviti u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.
Znam da je red da nadoknadim mesec dana tišine na Radio
stranici Prešlicavanje ;)
Zato sam ti organizovao trosatni “speed-dating” sa 40 pažljivo biranih,
u različitim uslovima testiranih – najdražih novih pesama koje su objavljene u
prvoj četvrtini 2023.
Posle biraj sa kojim pesmama želiš da se upoznaš bolje.
Čekaju te: Ana
& The Changes (feat. Bohemija), Angel Olsen, Beck, Bojana Vunturišević, Depeche
Mode, Everything But The Girl, Feist, Fever Ray, Iggy Pop, Jessie Ware, John
Cale, Júníus Meyvant, Lira Vega, Ljubičice, Natalie Merchant, Novi odmetnici, Peter
Gabriel, Plesač sporog stepa, proto tip, Roisin Murphy, Slowthai, Sono Lumina, Sunny
War, The National, THE THE, The Veils, Zdenko Kolar & Magic Bush...
– Da si mogao da pogledaš neizrecivo dalje u prošlost nego što je tvoja snaga dopuštala, onda bi za tebe prošlost postala budućnošću. A da si mogao još više da izdržiš, budućnost bi se za tebe vratila u korito sadašnjosti.
– Šta znači taj krug?
– Nema drugog kruga nego krug iluzija o rađanju i smrti, za koji je neznalica svojim mislima i delima prikovan. Ali taj se krug sastoji samo od vremena, a i vreme nije ništa drugo nego iluzija.
(Lafkadio Hern, 1850–1906, „U krugu”)
Nedavno objavljivanje remasterizovanih verzija poslednja četiri albuma Ekatarine Velike jeste radostan dan za uši. Nakon nekoliko ponovnih preslušavanja i proživljavanja, pošto se nesvesno privučemo tom kraju i zvuk stane – neka pitanja se neminovno otvaraju.
Šta su nam ti albumi tada poručivali? Šta osećamo prema njima trideset godina kasnije, posle svega što nam se dogodilo?
U tom nizu ponovo objavljenih naslova pisanje o „Samo par godina za nas” je najkompleksniji zadatak.
*
To je poput dve potpuno različite strane ploče.
Muzički kritičari po objavljivanju “Samo par godina za nas” uglavnom proglašavaju za „čisto samoponavljanje”. Istovremeno, ovaj album je etablirao Ekatarinu Veliku kao najpopularniji alternativni bend Jugoslavije, koji će odsvirati turneju od gotovo 200 koncerata pred oko 150.000 ljudi.
Na tom albumu, o kojem je pisano da „nema nijedan do kraja razrađen hitoidni adut” (Z. Gall), nalaze se i najmanje dve pesme od pet najpoznatijih koje je bend ikada snimio. Ona najpoznatija proglašena je 2006. godine i najboljom pesmom jugoslovenskog rokenrola svih vremena po izboru slušalaca Radija B92.
Album koji je predstavljao „lični i kolektivni debakl nekadašnje izuzetno talentovane grupe” (D. Piljak, Ritam) bio je i finale jedne faze benda. Ekatarina Velika je dosegla vrhunce slave, i dalje ne napravivši ustupak očekivanjima publike i kritike.
O albumu „Samo par godina za nas” nije lako pisati između ostalog i zato što on jeste neka vrsta poslednjeg trzaja pre „ličnog i kolektivnog debakla” koje kritičar pominje, ali taj debakl nije bio muzički – i bio je debakl svih nas. Površan prelet preko novinskih naslova i tekstova iz tog doba o „antibirokratskoj revoluciji”, promeni Ustava Srbije, demonstracijama u Ljubljani, prvom bojkotu robe iz Slovenije... otkriva brojne stvari koje osmeh Anta Markovića, poslednjeg Premijera Jugoslavije nije mogao da prekrije. (Uzgred, postoji mogućnost da su se taj osmeh i ovaj album pojavili istog dana.)
Ako se setimo i da je tri meseca nakon objave „Samo par godina za nas” izgovoreno i da nam „slede bitke koje nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”, sada bi trebalo da drugačije razumemo Milanove stihove o tuđoj kući i ničijoj zemlji, i odakle to „mi smo na granici, i nema povratka/ mi smo na granici, i snaga otiče”.
Redakcija magazina „Ritam” će nešto kasnije za “Par godina...” napisati: „Čim neko napravi korak u mestu, postaje prihvatljiv za masovni ukus”. To je, najčešće, tačno. Ali, iz ove perspektive je teško prihvatiti da je masovnom ukusu ideja da sve odlazi dovraga, i kako nam je ostalo par godina – prijala, ili da je stvorena iz želje za podilaženjem.
Darko Glavan je u prikazu jednog od koncerata sa turneje 1989. bio nešto bliži suštini: „Oni su – da parafraziram tekst skladbe „Krug” s posljednje ploče – sami smislili, sami stvorili i sami razbili taj krug. Tjerajući svoje vlastite fantome, Milan, Margita, Bojan i Žika iznenađujuće su se približili masovnim jugoslavenskim psihozama i neurozama uspijevajući osobnu pometnju podići na razinu kolektivne emocionalnosti.”
Koliko je Glavanova teza tačna, potvrdiće i Milan. U razgovoru za magazin „Studio” tokom turneje 1989. kaže: „Mislim da većina zna o čemu pevamo. Ja vidim face s pozornice. Mislim da im to znači nešto, da su to kod kuće preslušali, da ih je pogodilo na neku foru... To je princip na kojem cela rock muzika funkcioniše: tri reči i pet taktova koji nešto znače u nekom životu, koje su zajedničke za neke ljude i oni se u njima prepoznaju.”
Godinu dana kasnije će se vratiti ovoj temi u razgovoru sa Zoranom Trbovićem: “Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča... a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali, unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo... To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih”.
Isti stav iskazaće i u razgovoru sa Rajinom i Ambrozićem za “Ritam” 1989. (“Ljudi pribegavaju bežanju od stvarnosti. Od velikih grupa niko ne govori ni o čemu što se stvarno događa (...) Ja imam potrebu da kažem nešto povodom svega toga.”)
Za razliku od recenzija albuma - osvrti na koncerte sa turneje koja je usledila nakon albuma su horski pozitivni. Jedan od njih dotiče se i teme pozicije Ekatarine Velike na tadašnjoj sceni Jugoslavije: “... Svojevremeno je ovaj bend bio avandarda na domaćim prostorima, ali je vremenom uspeo da etablira. Zar je to loše? Avangarda je ispunila svoju kulturološku misiju tek kada je uspela da zaživi u masama. Kada se to desi, javiće se nova avangarda i to je jedan prirodan tok. Ekatarina je svoju misiju izvela, i grabi dalje.” (N. Radosavljević, Pop Rock)
Foto: Goranka Matić
Možda u tom trenutku, pre tačno trideset i četiri godine, jednostavno nismo dobro razumeli sve što nam poručuju?
Možda se suština nije dobro čula od opšteg meteža i buke u medijima. Možda nismo to primetili od lavine uglavnom besmislenih pitanja novinara upućivanih grupi koja je, sada je to očigledno, želela da priča o ozbiljnijim stvarima.
Možda smo nakon međusobno različita prethodna četiri studijska albuma očekivali da će peti u nizu takođe predstavljati veliki iskorak u nešto novo?
A možda smo razumeli šta nam poručuju - ali nismo želeli da prihvatimo da se sve bliži svom kraju: jedna umetnički bogata decenija, jedna država, i jedna ideja.
Možda nismo bili spremni da mislimo na to.
Možda preslušavanje ovog albuma opterećuju naknadno dopisivana tragikomična (i tragično netačna) tumačenja nekih pesama.
U intervjuima sa članovima benda se može pronaći šta je bila inspracija za neke od pesama. Znamo da je „Iznad grada” pesma o jednoj noći provedenoj u gradu sa prijateljima”. Da „Krug"govori o krugu koji čovek obiđe u toku svog života i opet se vrati na početnu tačku, o prolaznosti vremena”. Da je „Samo par godina za nas” o trenutnoj izgubljenosti ljudi koji žive u Jugoslaviji i tome koliko ljudi ne vide nikakvu budućnost. O životu od danas do sutra.”„Amerika” je o tome kako nas je „malo ovde ostalo da se borimo sa surovošću života”. I znamo da je „Srce” posvećeno Maji.
Toliko znamo, za sada. Za ostale pesme ćemo već pronaći direktne putokaze - od onog koji je napisao i tekst pesme "Svetilište", ili indirektne - poput Lafkadija Herna sa početka ove priče za kojeg će se proveriti da li je zaista bio inspiracija za tekst pesme "Krug".
Do tada, možemo se prepustiti novom preslušavanju i razumevanju ovog albuma - bez razmišljanja o tiražima, mukama snimanja albuma, tekstovima kritičara, i decenijama koje stoje između njega, njih i nas.
Muzika je ponovo ovde, i može nam kazati nešto novo, o nama.
Remasterizovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića objaviti u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.
