Noćurak za ležanje u visokoj travi :: The Big Sky mixtape

Ovaj Noćurak je neočekivano procvetao.
Počeo je da klija iz sećanja na savet baka i deka:
„Ne leži se na travi u mesecu koji ima slovo R“, opominjali su, i ostavili nam na uživanje maj, jun, jul i avgust.
Na tu mudrost se nadovezao Milanov stih o ležanju na leđima i gledanju oblaka, za njim me stigao onaj stih Slobodana Tišme - "ja sam tako nevino nasmejan, dok ležim u visokoj travi“.
To me povelo ka pesama o oblacima, gledanju u nebo, plandovanju i odrastanju.
Oblaci su počeli da plove, krećući se gde im je volja i menjajući oblike kako im se hoće, a ne kako sam se ja nadao - koliko god želeo da neke pesme sačuvam u miksu.

Pesme o oblacima (Kejt peva - „That cloud looks like Ireland!“) bezbrižnosti i danima kada smo mogli da se sakrijemo od svega u visokoj travi; i one koje zvuče kao putovanje na oblaku iz visoke trave pevaju i sviraju: Arcade Fire, Belle and Sebastian, Júníus Meyvant, Paul Weller, Draga, Ika, Kings Of Convenience, Valerie June, The Antlers, Tomberlin, Jenny Hval, Kate Bush, Cocteau Twins, Sun's Signature, Helado Negro, Suba, O Terno, The Manhattan Transfer, Norah Jones, Kathryn Joseph, Charlotte Gainsbourg, Blonde Redhead & Ludovico Einaudi, Jay-Jay Johanson, Ólafur Arnalds, Cibelle, Kevin Morby, Cassandra Jenkins, Lavinia Meijer & Iggy Pop, za kraj.

Rođendanski Noćurak od obrada ili Let's Go Everywhere

Sedam godina je lep broj, zgodan za slavlje.
Redakcija ove male radio stranice je ipak odlučila da ovaj rođendan proslavi radno.
Nema PR saopštenja, vatrometa, ili specijala.
Ionako je najvažnije da ti kažem - Hvala!
Hvala ti što slušaš, pratiš, komentarišeš, podržavaš kroz opciju Select >>, deliš, preporučuješ, šeruješ.
Hvala i za dosadašnjih 300.000 klikova na taster “play” na Mixcloudu, i nepoznatom broju ljudi koji ove emisije sluša na RadioAparatu >>, SunRadiju >> ili Radiju Boom 93 >>.

Taj broj i te hiljade su lepe, ali nisu najvažnije.
Ukoliko ti je ovo mesto za proteklih sedam godina otkrilo jednu pesmu koja je postala tvoja, otkrilo ti nešto novo, ili te nasmejalo – to je rođendanski poklon za mene.

*

Danas preslušavamo obrade.
Neke nove & sjajne; neke starije koje nikada puštao na ovoj IP adresi, ili mi se danas ponovo slušaju.

Sve zajedno će postati eklektični miks koji ide svuda!

Voze nas:
Black Box Recorder, Bryan Ferry, Cat Power, Cécile McLorin Salvant, David Bowie, David Byrne, Death Cab for Cutie, Dope Lemon, Eilen Jewell, Horace Andy, Jens Lekman, Keziah Jones, Khruangbin, Lady Blackbird, Lambchop, Leyla McCalla, Majamisty Trio, Massive Attack, Mavis Staples & Levon Helm, Medeski Martin & Wood, Michael Stipe, Nick Cave, Robert Plant & Alisson Krauss, Suzanne Vega & The Bowie Band, The Black Keys, The Creatures, The Pixies, Videosex i Willie Nelson.

Prešlicavanje za LiceUlice: Antiratne pesme (april 2022)

Antiratne pesme su - po svemu sudeći - stare koliko i ratovi između država. Pesnik i ratnik Arhiloh se pre 2700 godina usprotivio čuvenoj spartanskoj “sa štitom ili na njemu” zapisavši “drugi ću kupiti štit, lošiji mi neće bit’ ”, dok je Aristofan u anti ratnoj komediji “Mir” pre gotovo 2500 godina zapisao i “A kom je draži rat, taj neka nikada ne prestane iz lakta vaditi iverke strelica.”

Na pomen antiratnih pesama najčešće pomislimo na Dilana, Nila Janga, Lenona, Manic Street Preachers ili Bright Eyes koji su se trudili da pesmama ili čitavim albumima urazume političare. U poslednjih nekoliko godina kao da više nema velikih anti ratnih albuma.
Da li su se muzičari tokom prethodnih godina umorili od pokušaja da nadglasaju oružje? Možda. Ali, anti ratne pesme i albumi nemaju rok trajanja, zato što se ni besmisao rata nikada neće promeniti.

Roger Waters: Is This the Life We Really Want? (Columbia Records, 2017)

Iako je delovalo da je Voters o ratu i njegovim posledicama sve već rekao na “The Final Cut” (Pink Floyd, 1982), neki novi ratovi su učinili da se vrati toj temi. Njegov za sada poslednji solo-album konceptualno je osmišljen kao “radio drama” o čoveku koji pokušava unuci da objasni zašto deca širom sveta i dalje stradaju u besmislenim sukobima odraslih. Bogato odsviran i produciran (Najdžel Godrič, čest saradnik Radiohead), Voters je na ovom albumu iskren, ljut i još uvek spreman da podigne glas protiv rata. Naslovna pesma, “The Last Refugee” i “Deja Vu” imaju svoje mesto među njegovim najboljim radovima, a vas će možda podsetiti da ima borbi koje se nikada ne završavaju.

Kate Bush: “Never for Ever” (EMI, 1980)

Ne, ne biram ovaj album samo zbog pesme “Babooshka” koja možda ima drugačiji prizvuk ovih nedelja. Kejt se oduvek hrabro suočavala sa temama rata i njegove razornosti (“Heads We’re Dancing”, “Experiment IV”...) ali je na ovom albumu to uradila po prvi put. Iako je imala svega 23 godine kada je napisala ove pesme - “Army Dreamers” ostaje jedna od najnežnijih anti-ratnih pesama osamdesetih godina prošlog veka, dok završna “Breathing” i dalje potresno osvešćuje pitanje kakav svet ostavljamo rođenoj i tuđoj deci. “Never for Ever” možda nije njen najbolji album, ali je prvi kojim je svetu pokazala da raste u vilin-kraljicu koja ima moć da lepotom zaštiti svet.

Sun Ra: “Nuclear War” (Atavistic Worldwide, 1982/2001)

Verovali smo da se više nikada nećemo sresti. Ali, prethodne nedelje su neke nove generacije upoznale sa strahom od nuklearnog rata (i nestašicama joda). Od mnogih pesama i albuma koji su svojevremeno bili inspirisani tim strahom – ovaj album je možda najbolje podneo test vremena. Godinama svođen na underground incident, često nedostupan ili brisan iz kataloga izdavačkih kuća, “Nuclear War” danas predstavlja svedočanstvo nestabilnog vremena koje je čak i jednog “optimističnog afro-futuristu” inspirisalo da peva o distopiji, ne štedeći ni instrumente ni reči. Uprkos beznadežnosti – stihovi “It's a motherfucker, don't you know/If they push that button, your ass gotta go” čine naslovnu pesmu jednom od najzaraznijih pesama o kraju sveta ikada, dok završna “Smile” (original: Čarli Čaplin) garantovano donosi katarzu i od vas pravi doživotnog, vatrenog borca ili borkinju protiv rata.

*

Više o aprilskom broju >>

Noćurak za put :: On the Road Mixtape

Mixtape za one koji upravo kreću na put, ali i one koji tek planiraju putovanje, one koji još uvek sanjare i sanjaju obale koje nas čekaju i putuju prstima po karti pre no što ubace kofer u gepek.Sa zadnjeg sedišta sviraju, pevaju i na putovanje nagovaraju: Andrew Bird, Bahamas, Billy Bragg & Wilco, Bohemija, Branko Mataja, Calexico, Neko Case & KD Lang & Laura Veirs, Chris Isaak, Diane Birch, First Aid Kit, Helado Negro, Hermanos Gutierrez, J.J. Cale, John Lee Hooker, Lee Harvey Osmond, Mink DeVille, Norah Jones, Odetta, Richard Hawley, Ruby Turner, Siouxsie & The Banshees, Sniff 'n' the Tears, The Coral, The Delines, The Wolfgang Press, Tom Waits i Willie Nelson.

Ja ćutim, jer moram da vozim brzinom zvuka.
Jedino tako za dva sata možemo da pređemo 1500 kilometara ;)

Za one koji putuju u područja bez signala, link za preuzimanje miksa >> 

(link će biti aktivan nekoliko dana ;)

"There's a Starman, waiting in the sky..." (#BowieStarMan50)

... “Počinje negdje duboko u svemiru.
Počinje prebiranjem po klasičnoj gitari kao iz nebeskih visina. Ima jedan od njegovih sjajnih uvodnih stihova koji te odmah smjesti negdje drugdje, u neki drugi život.
Govori, čovjek sa zvijezda govori, jer točno tako izgleda, seksi, ali bespolan, prijatelj, ali stranac: neka se svi izgubljeni u svijetu punom konfuzije kojem prijeti skoro uništenje prepuste zabavi.

 
Kad pogledaš njega, kao i ljude s kojima se druži, jasno ti je: sve je dopušteno.
Nakon što je otkrio refren, melodiju zvijezde, u obliku elegantnog vokalnog skoka u nebo, konačno mu je uspjelo upasti u “Top of the Pops”, emisiju u kojoj BBC velikodušno, ili možda slučajno, dopušta potpuno zapanjujuće stvari. U ovoj pjesmi unutar pjesme pjeva o blještavom novom pjevaču za kojeg je čuo, koji je toliko moćan da ti stvarno može preplašiti roditelje, pogleda ravno u objektiv televizijske kamere, pjevač koji uveseljava sumornu naciju i zove nekog da prenese tajnu, a to si slučajno ti, i samo ti.

Gitara postaje Morseova abeceda nabijena elektricitetom koja se vibrirajući uvlači ravno u psihu.

Iz višegodišnjeg iskustva zna gdje se nalazi kamera, što je s one strane stakla, kad je pravi trenutak i kako namjestiti lice kad pogleda u objektiv. Rukom je obgrlio gitarista. Ne žuri se. Pojavio mu se onaj munjeviti osmijeh u kutu usana. Različite oči.

U tom trenutku je postao zvijezda, svoja zvijezda među zvijezdama o kojima će uvijek govoriti - najljepšim zvijezdama, jutarnjim zvijezdama, zvjezdanom prašinom, superzvijezdama, sjajnim zvijezdama, crnim zvijezdama.
(...)

Bowie je odmah postavio nove granice normalnog.
Ljudi koji su prethodno o tome odlučivali sad će ostati bez posla i funkcije.”

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba", prevod Saša Stančin)

"Starman" je objavljen na današnji dan, 1972.

Kathryn Joseph: "For you who are the wronged"

"For you who are the wronged" je redak album, od one vrste koja se pojavi niotkuda jednom u nekoliko godina.

Ovo je muzika koja te izabere (ili odbaci) bez tvoje volje. Izabrani će biti zavedeni naizglednom jednostavnošću i poetikom ("Only the sound of the sea would save them", kakav naslov!), zatim će se ta muzika nekoliko dana meškoljiti u glavi čak i kada je ne slušaš, da bi konačno zauzela pripadajuće mesto u srcu i tu nastavila da živi svojim životom, držeći se za tebe malim kandžama i praveći male, uglavnom bezbolne ogrebotine.

(A onda će ti u sedmoj pesmi reći: 'Bring me to your open wounds'.)

Nezainteresovani slušalac će najpre pomisliti da Kathryn Joseph >> peva i šapuće uspavanke.
Oni koji načulje uši će čuti kako taj nežni glas izgovara i stihove poput "The way they make you eat the shit out of their hand / as if this is all you’ve known and understand” će brzo otkriti da se iza nežnosti krije osoba koja zaista ima moć "to give a voice to the voiceless, power to the powerless, and comfort to those who need it so desperately", kako kaže Lauren Down u osvrtu na album u magazinu "The Line Best Of Fit".

Albumi poput ovog se najčešće ne zadrže dugo na obzorju, već prolete kroz svakodnevicu i nastave svojim putem.

Oni koji mu poklone 35 minuta vremena biće nagrađeni, i spaseni.
Možda već ove kišne srede uveče.

Link za preslušavanje albuma >>

Igi Pop, 75

Njegov život podseća na let asteroida koji već 75 godina proleće kroz orbite mnogih planeta, nezadrživo.

Igi i dalje leti prebrzo da bi ga tamo neka planeta zarobila, usporila, privukla ili spržila atmosferom.

“Ljudi misle da sam imao sreće. Ali to je zbog moje čvrste građe, i umeća da slušam ljude.“

Svirao je ’metal’ pre nego što je metal iskovan, bio panker pre pojave panka, blistao kada su svi očekivali da se ugasi, u poslednje vreme je najčešće narator čije nonšalantne improvizacije sadrže više istine od nekih mudrijaških knjiga.

Igi je dete koje je živelo i odrastalo u prikolici, bubnjar u pokušaju, bivši narkoman, pajtaš Lu Rida i Bouvija, čovek koji je snimao sa Kejlom, Sakamotom, Kejt Pirson, Deborom Hari, Bilom Lasvelom, Džošom Homijem, Underworld, Lonijem Smitom, na za sada poslednjem snimku na kojem se pojavio pre dvadesetak dana recituje uz harfu, koja u njegovom prisustvu prestaje da zvuči samo kao ‘nežan instrument’.

Grmeo je u pratnji The Stooges, skakao sa bine u publiku bez provere da li dole ima ruku koje će ga dočekati, divljao sa Bouvijem i landrao sa ekipom iz Kraftwerka, upadao u filmove Skorsezea, Aleksa Koksa i Džima Džarmuša, pevao na francuskom, recitovao Dilana Tomasa ("Do not go gentle into that good night/Rage, rage against the dying of the light") tako moćno i gnevno da ti stihovi zvuče kao da ih je Tomas napisao za njega, i to u godini Igijevog rođenja.

Lako je izabrati pesmu za njegov 75. rođendan. Bez obzira na godine - uz njega i dalje savršeno idu i “Lust For Life”, “Gimme Danger”, “Raw Power”, “The Passenger” ili “Cold Metal”.

Ipak, neka ide ova pesma.
Pomalo je zaboravljena, i verovatno će zauvek ostati senci poznatijih pesama sa albuma "Lust For Life".
Reskog rifa i nadrkanog teksta (“Well, I never got my license to live...”), čije delove u pozadini peva Bouvi. "Some Weird Sin" besprekorno funkcioniše u svakoj prilici, čak i kada ga uguraju u TV studio da otvara usta na plejbek, a on iskoristi i tu šansu. A ima i majicu na sebi, što nije često.

Neočekivano, jedan od najrazbarušenijih ludaka XX veka postao je jedan od najdugovečnijih. A možda je tako baš zato.

Živeo!

p.s. Uz sve drugo, hvala ti na lekciji o blagotvornom uticaju pranja sudova na postizanje mentalne ravnoteže.

Noćurak :: ’82-’22 :: Back to the Future Nostalgia [radio]

Gde su i šta rade glasovi uz koje smo odrastali?

Kakve pesme danas snimaju?
Šta ih inspiriše da snimaju nove pesme?
Usmeravam mikrofon i uši ka glasovima koji su nam nekada bili baš važni,
a reflektore ka licima koja su nam i dalje draga.

Preslušavamo NOVE (ili novije) pesme koje sviraju i pevaju ABC, Bryan Ferry, David Byrne, David Sylvian, Depeche Mode, Duran Duran, Echo & The Bunnymen, Edwyn Collins, Elizabeth Fraser, Elvis Costello, Jimmy Somerville, Joe Jackson, Johnny Marr, Michael Stipe, Midnight Oil, New Order, Nick Cave, Prefab Sprout, Simple Minds, Soft Cell & Pet Shop Boys, Susanna Hoffs, Suzanne Vega, Tears For Fears, The Pretenders, The Psychedelic Furs, The Stranglers, Thomas Dolby, Tracey Thorn, Yello...

👇

VAŽNO ili p.s:

One koji finansijski podržavaju Prešlicavanje i kroz subscribe/SELECT opciju na Mixcloudu očekuje još jedan mikstejp, specijalno napravljen u znak zahvalnosti za podršku tokom proteklih meseci: https://bit.ly/3vnYNr6

Iznos sakupljen vašom podrškom preusmeren je ponovo u korisne svrhe – ovoga puta za Azil za konje "Staro Brdo" - Horse sanctuary "Old Hill" i životinjama koje su u tom azilu dobijaju ljubav, hranu i krov nad glavom.
Više o prethodnim donacijama dostupno je ovde: https://bit.ly/3M6th7z

Propagandno-psihološki mikstejp P:2/G:7/R:9 :: Wake Up and Live

Mixtape za sve koji se tokom proteklih meseci i nedelja nisu predali, nisu spavali ali nisu bili umorni, i nisu odustali od sebe i borbe za ideje u koje veruju.

Za one koji su sebi rekli „Moramo!“ i koji su uložili vreme, znanje i snagu da bez kalkulisanja šire optimizam, ideje i osmehe.
Za one koji će u nedelju, 3. aprila biti kontrolori i naša prva linija odbrane.

Napravljen je i za one koji sumnjaju da njihov glas nešto može da promeni.

Zato su se u ovom miksu okupili različiti glasovi: Aretha Franklin, Bob Marley, Arcade Fire, The Specials, SAULT, Ben Harper, Del Arno Bend, Joe Strummer, Ljubivoje Ršumović, Zoran Đinđić, The Roots, Straight Mickey & the Boyz, Staple Singers... čak i ceo jedan simfonijski hor i orkestar!
Svi su tu da bi te podsetili šta glasovi mogu da urade kada se okupe oko jedne ideje.

Prešlicavanje za LiceUlice: Izbori Se! (mart 2022.)

IzboriSe!

Kako birate muziku tokom predizborne kampanje? Da li pesme koristite kao pancir o koji će se odbijati negativna kampanja, teške reči, optužbe i besmislice, ili birate one koje raspiruju neutemeljene nade i želje?
Pred vama je izbor albuma koji možete koristiti za obe svrhe.
Neke će vas podsetiti na to u kakvom svetu živimo i šta u njemu moramo da promenimo, ukoliko ste slučajno zaboravili. Druge su tu da bi vas okuraže, jer vaša borba nije prva i jedina, i da vas podsete da imamo šta da naučimo od drugih, čak i sa egzotičnih ostrva. Treće su tu da vas uvere da nema zida koji se neće pasti pred snagom udruženih ljudskih glasova.

Kate Tempest: “The Book of Traps and Lessons” (2019, American Recordings)

Ukoliko je već niste otkrili, predlažem vam da treći album Kejt Tempest podelite na kriške i slušate pesmu po pesmu, sa podužim pauzama između. Iako krhka, Kejt često nije nežna. Iako je počela karijeru “repujući” po alternativnim klubovima – kritičari u njenim tekstovima pronalaze jasne tragove Jejtsa, Blejka, Odna ali i Wu-Tang klana. Kejt ne peva, već ispaljuje rafale u spoken word maniru praćene hipnotičkim ritmovima i zvučnom štrokom (u produkciji Rika Rubina). Ume da izazovu vrtoglavicu zbog načina na koji peva o svetu u kojem živimo, i u kojem imamo pravo da se osećamo odbačeno, zbunjeno, razočarano ili nesigurno (“Keep moving, don’t move”), ali i ljuto - zato što verujemo da zaslužujemo lepše rasplete i krajeve (“Hold Your Own”) i da imamo pravo da volimo slobodno i kako volimo (“Firesmoke”). Iako na ovom albumu nema nijedne političke pesme, njene poeme će vas podsetiti da je sve politika i da je sve pitanje izbora.

Bob Marley: “Exodus” (1977, Island)

Nekoliko meseci pre no što je snimio “Exodus”, Bob Marli je pokušao da u svoju domovinu donese mir. Tokom “Smile Jamaica” koncerta održanog nekoliko meseci pre lokalnih izbora, popeo se na binu sa dva suprotstavljena politička kandidata, učinio da pruže ruku jedan drugom, sa ciljem da njihova borba više nikoga ne košta života. Donekle je u tome i uspeo. Naslovnu pesmu je napisao inspirisan planom i borbom jednoga od njih. “Exodus” ispod laid-back zvuka krije neke od najdirektnijih Marlijevih tekstova karijere. “The Heathen” bismo ovih dana mogli da slušamo kao pesmu koja održava borbeni duh, a “Three Little Birds” kao himnu nade da će borba biti vredna pobede.

Various Artists: “Summer of Soul” (2022, Legacy Recordings)

Po Marku Kermodu “najbolji dokumentarni film svih vremena” nije samo priča o festivalu koji se održao u Harlemu 1969. godine i koji je bio zaboravljen više od pedeset godina. Ovo je film o životu, željama i nadama jedne zajednice koja je u muzici našla uporište za borbu.

Soundtrack koji prati ovaj dokumentarac okuplja Sly & The Family Stone (“Everyday People”, “Sing a Simple Song”), ljutu Ninu Simon (“Backlash Blues”, “Are You Ready”), Maksa Rouča, Stivija Vondera, The Edwin Hawkins Singers i mnoge druge čije su pesme pomogle jednoj zajednici pre mnogo decenija da kanališe želju za slobodom i jednakošću. Te iste pesme mogu pomoći i nama. Osećaji teskobe i prkosa, kao i želja za slobodom su univerzalni, bez obzira na vreme i boju kože. Ukoliko ste u mogućnosti – obavezno pogledajte i film. 

Više o martovskom broju magazine LiceUlice >>

Rade Radovanović: "Smeh pod vešalima - sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu"

Opet se 'prisećamo'.
Psujemo sve po spisku, ali su ti spiskovi i dalje nepotpuni.
Neka imena, već tradicionalno, nedostaju.

Neki pogrešno citiraju izjave, drugi preuveličavaju brojeve, treći umanjuju značaj odluka donetih u naše ime.

Zapetljani u koloplet emocija, sećanja i već stvrdnutih stavova ponovo nećemo stići do pitanja kako je došlo do ’toga’, za šta je ko kriv, i šta se sve dešavalo na teritoriji Srbije i Kosova i Metohije 1998. i 1999. godine.

„Smeh pod vešalima“ je knjiga koja može da ispravi nepravde i razjasni nejasnoće.
Podnaslov kaže: „Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“.

Rade Radovanović ovom knjigom otkriva događaje za koje nismo znali, stvari o kojima imamo delimično znanje, ili tek nagoveštaj.

Zahvaljujući ovoj knjizi možemo bolje razumeti i neke neočekivane odbleske i senke koje su se videle tokom bombardovanja u „izjavama zvaničnika“; između redova vesti i nepotvrđenim glasinama (a koje su naknadno potvrđene iskazima preživelih svedoka i sudskim presudama.)

 
Za pisanje i objavljivanje ovakve knjige nije dovoljna samo veština pripovedanja, hladna glava, čisto srce i spremnost za suočavanje sa činjenicama. Potrebna je izuzetna, beskompromisna hrabrost.

 
Hrabrost je, uz posedovanje dokaza, najvažnija odlika svake osobe voljne da se upusti u pretresanje i dijalog o tome šta se događalo krajem devedesetih u ’južnoj Srpskoj pokrajini’, ko su saučesnici u zločinu, i koje delove priče već dvadeset i tri godine odbijamo da čujemo.

Ukoliko ovo društvo ikada bude skupilo hrabrost za suočavanje sa sopstvenim ne/delima – jedan od koraka bi trebalo da bude štampanje i poklanjanje ove knjige svim građanima Srbije.

Uz knjigu bi trebalo ostaviti i najponizniju molbu da se ista pročita, uz napomenu da je njeno čitanje deo puta ka izlečenju, koliko god taj lek imao neprijatan ukus.

Požurite u knjižaru (ima još primeraka u Beopolisu >>), pročitajte “Smeh pod vešalima”, pričajte o njoj, prosleđujte dalje.

To će biti vaš doprinos 'da se ne zaboravi', i borbi da se vešala više nikome,
i nikada ne ponove.

Najdraže pesme 1/4 2022 - ili tri meseca u dva sata ;)

Arcade Fire, The Black Keys, Eels, Michelle Gurevich, Jack White i Q-Tip, Andrew Bird, Hurray for the Riff Raff, Eva Braun, Spiritualized, Tom Jork i Džoni Grinvud, čak i Tears for Fears...  su tek deo onih koji su ti u protekla tri meseca slali nove pesme.

Neke od tih pesama su možda stigle do tebe, neke su te možda promašile.
Želim da im pomognem da te nađu.

U naredna dva sata imaš priliku za speed dating sa svima njima.
Biraj koje želiš da upoznaš bolje na drugo, treće ili deseto slušanje.

Ispod playera te očekuje i lista preporuka za albume ;)

Lista najdražih albuma (po abecednom redu. ">>" - link za preslušavanje)

Bonobo - Fragments >>

Cat Power - Covers

Cécile McLorin Salvant - Ghost Song >>

Charlotte Adigery & Bolis Pupul - Topical Dancer >>

Elvis Costello - The Boy Named If >>

Gabriella Cohen - Blue No More >>

Hurray For The Riff Raff – Life On Earth >>

Jenny Hval - Classic Objects

King Hannah - I'm Not Sorry, I Was Just Being Me

Lady Wray - Piece of Me

Madrugada - Chimes At Midnight >>

Methyl Ethel - Are You Haunted >>

Roedelius & Story - 4 Hands >>

Simone Felice - All The Bright Coins

Spoon - Lucifer On The Sofa

St. Paul & The Broken Bones - The Alien Coast

The Delines - The Sea Drift >>

 

Noćurak o slobodi, empatiji i borbi :: Listening Wind

Možda ti ovi zvuci i reči pomognu da pretreseš šta nam se događa, šta se to dešava naizgled daleko od nas i gde stati u novoj 'zavjeri strana'.

Možda ti pomognu Caetano Veloso, Leonard Cohen, Tadeusz Różewicz, Brodski, PJ Harvey, Cat Power, Adam Zagajevski, Nick Cave, Milan Milišić, Cowboy Junkies, DakhaBrakha, Ju Hua, Fatoumata Diavara, J.S. Ondara, Talking Heads, Low, Magnetic Fields... i pesme o napuštanju doma, traženju novog, empatiji, slobodi i borbi.

Foto: Krk, 2019.

Prešlicavanje za LiceUlice: “Now in this present darkness, all ears just listen!”

Muzika je važno oružje u svakoj borbi. Da je drugačije - dobošari i trubači ne bi hodali rame uz rame sa vojnicima, kompozitori ne bi gubili vreme na potragu za harmonijama koje ispunjavaju srce i pozivaju na otpor, a mape slobodnog sveta bi izgledale potpuno drugačije. Zato vam ovoga puta preporučujemo tri albuma koja bi trebalo imati uz sebe u danima koji dolaze.

Curtis Harding: „If Words Were Flowers“ (Anti Records, 2021)

Kurtis Harding, čovek koji sa neverovatnom lakoćom ukršta „stari“ soul, R’n’B, džez, fank i rok, 2021. godine objavio je treći album „If Words Were Flowers“. Iza tog pomalo romantičnog naziva kriju se pesme razapete između ljubavi, sumnje, prkosa, borbe i nežnosti. Za takvu mešavinu umnogome je odgovorna i prva godina pandemije. Kurtis je većinu ovog albuma pripremio pre marta 2020. godine, da bi period lockdown-a iskoristio za pretresanje pitanja slobode i sveta, pisanje novih i traženje novih formi onih koje je već „završio“. Poslušajte pesmu „Hopeful“ više puta zaredom i nećete više sumnjati u to da li možete, i da li ste spremni. („You ask, "are we chosen?"/ I'll say indeed/ We’ve studied and trained for a warrior mind frame.”)

Album možete preslušati i na ovoj adresi: https://curtisharding.bandcamp.com/

Billy Bragg - The Million Things That Never Happened (Cooking Vinyl, 2021)

Na svetu je ostalo malo trubadura kao što je Bili i koji nam poput svetionika pomažu da prepoznamo pravac u kojem bi se valjalo kretati. Ukoliko vam se tokom borbe za bolji svet dogodi da posumnjate u sopstveno rasuđivanje ili odlučivanje, posegnite za njegovim pesmama, ili pročitajte neki od intervjua sa njim, i sve sumnje će vam biti razvejane. Iako uveliko sede brade, Bili Breg i dalje odlično vidi ne/pravdu, ne/dela i ne/razumne protiv kojih se mora podizati glas. Na najnovijem albumu punog srca peva: „One thing I've noticed as I get older/Common sense, like art, is in the eye of the beholder”, i u pravu je.

Bohemija – „Putujemo“ (Pop Depresija / Kišobran, 2021)

Evo albuma koji raspaljuje maštu i budi nadu. Treće izdanje Niškog „soul-spejs-pop-rok” (kako ih najčešće predstavljaju pokušavajući da opišu neopisiv zvuk i vibraciju pesama) benda Bohemija je velika, raskošna, simfonična i sonična nagrada za sve koji umeju da putuju bez pomeranja i ne boje se da urone na dah u sopstvene snove. U nešto više od trideset minuta otkrićete najmanje tri “lične himne”: očaravajuće “Sidro”, zaraznu „Prsla sam“, i pesmu koja širi ljubav - “Levo oko”.

Ovaj album zvuči i miriše poput prvog prolećnog dana u svetu koji se oslobodio stega i mraka, i on će nam biti soundtrack za prvi dan koji osvane slobodan.

Za preslušavanje posetite: https://popdepression.bandcamp.com/album/bohemija-putujemo

"Summer of Soul" (...Or, When the Revolution Could Not Be Televised)

Priznajem da sam bio pomalo skeptičan prema osvrtima - "The best music documentary I've ever seen" (reče Mark Kermod na BBC-u), "... I actually forgot to breathe" (Guardian).

Ali, ovaj dokumetarac zaslužuje oba gore navedena iskaza.

"Summer of Soul" je jedan od najboljih muzičkih dokumentaraca koje sam gledao u životu.

Ova priča je čekala 50 godina da bi bila ispričana.

Višenedeljni festival koji je gledalo gotovo 300.000 ljudi ostao je senci Vudstoka koji se istog leta odvijao nekih 100 milja dalje.

Niko nije bio zainteresovan za filmske trake snimljene tokom nekoliko nedelja trajanja "Harlem Cultural Festivala", održanog u parku koji sada nosi ime Markusa Garvija. Onda se materijala prihvatio Questlove (bubanj i glas u The Roots), povezao snimke iskazima svedoka i fragmentima koji sve savršeno kontekstualizuju između dva rifa, i stvorio film zbog kojeg aplaudirate ekranu televizora, iako ste sami u sobi.

Na prvu te ponesu muzika i spektakularne scene.

Još uvek mladi Stivi Vonder, koji u jednom trenutku seda za bubnjeve i zateže ritam do pucanja. 5th dimension koji pred crnom braćom i sestrama pevaju "Aquarius". Mahalia Džekson i Mejvis Stejpls čije natpevavanje razbija ekran u paramparčad ("Mi nismo znali šta je psihoterapeut. Ali smo znali za Mahaliju Džekson!"). Sly & The Family Stone koji na 'takvo mesto' dolaze sa belim bubnjarem "koji ne bi trebalo da svira toliko dobro" i prave metež u glavama. Nina Simon koja poput prvosveštenice, "glasom između nade i žalosti" peva "To Be Young, Gifted and Black" i tako raspaljuje vatru.

Na drugom kanalu te čeka priča o zajednici koja je krajem šezdesetih prepuštena sebi nakon ubistva Martina Lutera Kinga i velikih nemira leta 1968, i koja pokušava da u takvom vremenu izgradi svoj novi identitet.
Tog leta je reč "black" odmenila reč "negro".
I ta promena je stigla zajedno sa muzikom.

Muzika je bila zajednički sadržalac, poveznica, tačka uporišta.

"Summer of Soul" je spektakularan dokumentarac.

Nakon pedeset godina tišine i ignorisanja događaja - ovaj film je istovremeno i visoko podignuta pesnica otpora zaboravu, dokaz da muzika uvek pronalazi put, poput vode - i podsetnik da su neke pesme nade i otpora i dalje aktuelne, u ovom našem delu sveta, danas.
Obavezno gledanje. 

Glasno.

Noćurak o ljubavi, i slomljenim srcima, donjem vešu, razvodima i četkicama za zube :: Love Songs

Nekonvencionalne, bezobrazne, uvrnute, šašave ali i nežne i „prave“ pesme o ljubavi koji te „lome srce, dok ti tapšeš od sreće“ poput novog singla benda Eva Braun.

Čekaju te i Black Box Recorder, Bohemija, David Bowie, Elvis Costello, Gabriella Cohen, Čovek koji viče na ljubav - Hamilton Leithauser, Japanese Breakfast, Jarvis Cocker & Lætitia Sadier, K. D. Lang, Kevin Johansen & David Byrne, Lou Reed, Oscar Benton, Pulp, R.E.M., Rialto, Serge Gainsbourg, Sivert Hoyem & Marie Munroe, Skint & Demoralised, Spiritualized, The Cure, The Delines, The National, The Smiths, Thomas Dybdahl, Tracey Thorn, U pol' 9 kod Sabe, Valerie June, Wet Leg... i znam da po abecednom redu to izgleda nespojivo, ali to tako ide u ljubavi.

Foto: Zid kuće Monteki, Verona.

Ukazanje Svetog Save od kartona, leta gospodnjeg 2022.

"Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića 

a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije." 

(Mirko Đorđević >>, 2012.)

Drugi dan kako gledam ovu fotografiju, i dalje ne znam da li da urlam od smeha ili bi trebalo da urlam od užasa, uplašen mračne budućnosti.

Sve što bi trebalo da znate o veri, poštovanju i odnosu prema 'svetinjama' je u ovom, jednom kadru: tu su kič, mrak, nadrealna spretnost našista da degradiraju svaki državni i verski simbol; materijal za serijal skečeva "održavajte distancu od dva Sv. Sava", neverica preživelih članova Pajtonovaca, i pakao.

O događaju i ukazanju Svetoga Save (Kartonskog?) ne bismo verovatno znali da se jedan poličar (na fotografiji bez maske) ovom fotografijom nije pohvalio na tviter nalogu stranke - poznate kao rasadnika većeg broja mračnjaka u novijoj srpskoj političkoj istoriji, koji uveliko pomažu Srbiji da se galopom vrati u srednji vek.

Fotografijom je, verujem, želeo da potvrdi da je privržen tradiciji ili da odaje počast svetitelju ili slično.

Šture vesti ne potvrđuju da li je i ova Svetosavska akademija održana 'pod pokroviteljstvom Predsednika Republike Srbije i Vlade Severne Makedonije, u organizaciji Srpskog kulturnog centra", kako su prethodne bile potpisivane, ali nemamo razloga da sumnjamo da je i ove godine bilo tako. 

Dostupni video snimak >> potvrđuje da je fotografija autentična, to jest da je sala tokom Svečane akademije bila puna Svetih Sava.

Iako znam da bi me to trajno oštetilo, voleo bih da popričam sa osobom koja se:

a) setila da napravi "Sveti Sava - Puna sala" cut-out to jest kartonske figure,
b) pomislila da je to dobra ideja,
c) hrabro podelila ideju sa drugima,
d) nije prsla u smeh kada je ideja odobrena.

Na novokomponovane pseudo-hrišćanske svinjarije uglavnom hladnokrvni Mirko Đorđević je pre deset godina sve rekao o estetskim i etičkim principima slavljenja "mladoga Nemanjića" (videti citat, gore), i od tada se stvari nisu promenile na bolje, nasuprot.

Mene pak zanima: da li je odred kartonskih figura prvog arhiepiskopa autokefalne SPC nakon događaja završio kraj kontejnera ili će kartonske Svete Save biti transportovane i na naredne skupove u regionu?

Zamislite taj kadar:
hodate ulicom, pored vas prođe mini-bus pun Svetih Sava.

Kakav helikopter i statua iz filma "Goodbye Lenin", kakvi bakrači, ovo je prava stvar.

Voleo bih da ja budem vozač tog mini-busa i snimam lica. Kakav bi to road-movie bio.

A mogu da se naprave i mrdalice, da mašu.

Noćurak :: Bluebird [mixtape]

Jednom davno, u vreme kada su se neke države u ovom delu sveta zvale drugačije a muzika-za-poneti pakovala na kasete i slušala sa vokmena, proveo sam mnoge sate blizu granice sa puškom na ramenu, čuvajući vas u hladnim noćima poput ove.

Bez vokmena i muzike u ušima, naravno.

Višesatno (ili višekratno u toku jedne noći) gledanje u nepregledni sleđeni mrak nad ravnicom nije nimalo zabavan posao.

Osuđen na osluškivanje gluvog doba noći, ili (u boljem slučaju) na slušanje dobovanja ledene kiše o limene krovove - raspoloženje i hitrost oka sam čuvao izmaštavanjem mikseva od pesama koje imam u glavi.

Tada sam, naravno, znao manje pesama (a neke nisam razumeo do kraja), ali je sve to uglavnom dobro zvučalo.
U glavi je sve vreme svirala muzika koja je grejala i grudi i stopala.

I ovaj miks je nastao na sličan način - bez gledanja u ekran i foldere, premotavanjem pesama u glavi, poređanih u niz koji ne bih umeo da ponovim, zato što se svaka pesma završava raskrsnicom koja te nagovara da ne pratiš ritam bubnja već bas-liniju, da pređeš sa C-dura na A-dur, nastaviš tragom boje klavijature iz prethodne pesme, ili povežeš poslednje reči prethodne pesme sa prvim rečima u narednoj.

Zato je svaki mikstejp drugačija ptica, 
i zato pri svakom novom slušanju peva o nečem drugom.

*

Glava je birala: Cat Power, Corinne Bailey Rae, Curtis Harding, David Byrne & Yo La Tengo, Destroyer, Erlend Øye, Erykah Badu, George FitzGerald Feat. Tracey Thorn, Helado Negro, Jay-Jay Johanson, Jenny Hval, Joan as Police Woman, Julia Stone, Kevin Johansen & David Byrne, Lady Wray, Madrugada, Metronomy, Paul McCartney & Wings, Prefab Sprout, Propaganda, St. Paul & The Broken Bones, Teitur, The Delines, The National, Yazoo, Yello...