Prethodni bend Eni i Dejva se raspao tokom turneje po Australiji.
Vratili su se u Englesku, razišli kao par, iako su odlučili da pokušaju da
nastave da komponuju i sviraju zajedno, iako su do tog trenutka zajedno
komponovali samo jedan instrumental.
Onda su održali koncert pred četvoro ljudi (brojevima: 4), a Eni je obuzeo
očaj.
Svesni da nemaju ni adekvatnu opremu i instrumente, zadužili su se 5000 funti i
nabavili nešto opreme sa kojom su eksperimentisali.
(Dejv): „Bila je sklupčana na podu u
fetalnom položaju kada sam uspeo da proizvedem ovaj ritam i rif. Odjednom je
rekla: "Šta je to?"
(Eni): "Pesma
je nastala nakon međusobne svađe. Mislila sam “ovo je, ionako, kraj.” “Sweet
dreams are made of this” je, suštinski, moj vapaj: “Pogledaj u kakvom smo
stanju. Može li biti gore?” “I travelled the world and the seven seas,
everybody’s
looking for something” je o neprekidnom traženju, o preživljavanju. To nije
pesma, više je mantra.”
(Dejv, mnogo godina kasnije):
“Kada DJ pusti ovu pesmu na rejvovima i zabavama, ruke se podižu u vazduh. A
ova pesma je jedna vrsta egzistencijalnog, sablasnog zapisa koji postavlja
pitanje do čega je svet došao? Da li su naši snovi sačinjeni od ovoga? Neki
ljudi žele da te iskoriste, neki žele da te zlostavljaju.”
(Dejv): “Verovali smo da imamo nešto sjajno, ali su nam nadu uništile reakcije
ljudi koji su preslušali snimak. Izdavačka kuća je rekla “nema refrena!” i nije
ni razmatrala da pesma bude singl.”
Za prvi singl sa albuma je izabrana “Love is A Stranger”, ali ona nije dobacila
ni do Top 50.
A onda je neki radijski DJ iz Klivlenda počeo da vrti “Sweet Dreams”, a telefon
u studiju se usijao.”
*
Za globalni hit je, u tom
trenutku, bilo potrebno još nešto.
Video.
MTV do tada nije na emitovanju imao tako čudan, androgeni spoj: kratko
podšišana, crvenokosa žena obučena u muško odelo koja prkosno gleda u pravcu
kamere.
(Eni, naknadno): “Nisam želela da budem muško, ali znam da me ne uzimate za
ozbiljno zato što sam žena. Zato ću se na kratko pretvarati, da bih videla kako
ćete reagovati.”
(Reakcija): #1 u Sjedinjenim Državama, #2 u Britaniji.
Uz Eni spotom dominira i jedna – krava, čije prisustvo u spotu je bila ideja
Dejva, inače obožavaoca Dalija, Bunjuela i nadrealizma.
(Dejv): “Video je bio naš iskaz o različitim formama postojanja. Evo ljudi. Evo naših
snova, industrije i uspeha. A evo i krave.
Ljudi su me pitali “Zašto krava?” Preporučujem im da kupe primerak “Plave krave”
Seta Godina, koja će vam pomoći da učinite svoj biznis boljim. Ta knjiga je
napisana dvadeset godina NAKON što sam ja stavio plavu kravu u naš video.
A taj video je učinio da naš život postane - kao san.”
Nešto kasnije, Dejv je tvrdio: "We put a cow in the video, to signify reality. It peed everywhere."
Ukoliko samo preletiš preko imena onih koji su se našli u ovom mikstejpu - možda pomisliš da je muzička redakcija “Noćurka” konačno potpuno poludela od previše slušanja muzike.
Feist, Roger Eno, Edson Natale & Suba, Low, Ivan Škrabe, Depeche Mode, Čarls Simić, The Style Council, David Sylvian, The House of Love, Lhasa, ambijentalni zvuci i pesme ptice sa najmanje dva kontinenta, Tommy McLain & Elvis Costello, Ryuichi Sakamoto...
Ako ipak klikneš na “play”, otkrićeš koliko zajedničkog imaju svi ti zvuci, i kako se gotovo neprimetno prelivaju iz jednog u drugi, poput beskonačnog januara, dok ti plutaš, maštaš i sanjariš.
"Moram neprekidno da preispitujem svoj život, da bih bio siguran da sam u stalnim promenama.”
(Dejvid Bouvi)
Nik Stivenson u knjizi "Dejvid Bouvi: slava, zvuk i vizija" tvrdi:
„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju (...) Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.”
Izučavanje Bouvijeve karijere je poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.
Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši; preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog džeza koji je ostavio za kraj (“Black Star”). Ponekad deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, i trenutak koji dolazi, u kojem će biti drugač-č-č-čiji.
U koji god delić kaleidoskopa da se zagledate van muzike - njegov scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, finansijske ideje (svojevremeno je pominjan i kao izazivač ekonomske krize 2008), izbor ljudi sa kojima je sarađivao, ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstovima pesama, kriptičnim zapisima (u “Bowie 42 criptic words >>” iz 2013 pojavljuje se i reč “Balkan”, odmah pre reči “Burial”) – svaki delić je prelep po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.
Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu.
Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.
Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.
*
Pre četrdeset godina audio-video eksplozija tek osnovanog MTV-a poremetila je i programe Jugoslovenske radio televizije. Uz malo sreće i pažljivog čitanja TV programa imali ste šansu da vidite Bouvijeve spotove čak i nekoliko puta mesečno (!!!), a pojavile su se i prve specijalizovane emisije (poput "Kva kva top", RTV Skopje)
Na talasu popularnosti tada najnovijeg albuma “Let’s Dance”, koji se (tvrde neki, nema dokaza) u Jugoslaviji bolje prodavao nego u Italiji - tinejdžerski magazin ITD je objavio “specijalni broj" posvećen Bouviju.
Imao sam jedva jedanaest godina, i ušao sam u svet o kojem ništa nisam znao, ali su putokazi bili dobro postavljeni: džez, Džon Koltrejn, bitnici, Džek Kerouak, Lindzi Kemp, Zigi Stardast, Fridrih Niče, Džordž Orvel, soul, Lu Rid, The Velvet Underground, Endi Vorhol, Igi Pop, Brajen Ino, Robert Frip, Berlinski zid, Nikolas Reg, Toni Skot, “Čovek-slon”, Najl Rodžers, ideje, pristupi, zaobilazne strategije, put do slave. Četrdeset godina kasnije, i dalje pratim te putokaze.
Hronologija Bouvijeg života mi je odavno poznata, kao i delo.
Ali, uvek se pojavljuju nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost.
Bouvi je rođen na današnji dan. U utorak ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.
Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.
Spektakularni film Breta Morgena “Moonage Daydream” o Bouviju je u 2022. godini bio globalno najgledaniji bioskopski dokumentarac, i zaradio je osam puta više novca na blagajnama od drugoplasiranog.
Na listi najprodavanijih vinila u 2022. godini Bouvi je jedini koji ima dva naslova: “Hunky Dory” i “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust and The Spiders From Mars”, oba objavljena pre više od pedeset godina. (update: na istoj listi je bio i na kraju 2023 ;)
Spotify je nedavno objavio da Bouvi svakog meseca ima preko petnaest miliona slušalaca, više od Elvisa, Prinsa i Džona Lenona.
U njegovom zvuku, rečima i delima i dalje tragamo za značenjima, inspiracijom, i lepotom. I pronalazimo ih.
*
Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.
U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton. Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas, ili kreiraju svoj lik.
Premotavam u glavi šta nam
je donela prošla godina, prelećem naslove od januara do decembra, i shvatam: 2022. godina ima baš malo šansi da bude pominjana kao “dobra stara vremena”.
Od 365 dana iz cele prošle godine bih mogao da sastavim jedan baš dobar mesec. Dobro, možda i dva.
Ali, muzika je bila spektakularna.
Bilo je pesama koje su
činile da se ponovo osećam kao da imam 20 godina. Onih koje su izazivale žmarce
i nakon dvadesetog preslušavanja, pesama koje su odzvanjale glavom i dok sam spavao, i budile me u 5.20h ujutro vikendom, i onih koje se opiru slaganju na ‘listu’ pod nekakvim rednim brojevima.
Nemoguće je izabrati najslađe parče torte ili najlepši kamenčić na plaži.
Zato je ovo godišnji miks, a ne ‘lista’.
I traje gotovo četiri sata ;)
Čekaju te i: Eva Braun, The
Lightning Seeds, Belle & Sebastian, Suede, Fontaines D.C, Jarvis Cocker,
Arctic Monkeys, Kevin Morby, Jack White, Early James, The Delines, Tami
Neilson, Bonny Light Horseman, Michelle Gurevich, Destroyer, Phoenix, Gorillaz,
Nemanja, Risaund, Lira Vega, Fatoumata Diawara & Damon Albarn, Helado
Negro, Tim Bernardes, Neuky? & Darko Rundek, Benjamin Clementine, Florence &
the Machine, Andrew Bird, Regina Spektor, Natalia Lafourcade, João Selva, Sessa,
Stella, Hermanos Gutiérrez, Kae Tempest, Brian Eno, Spiritualized...
Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „SUBAsobe“ delili znalci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.
Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?
Ko je Rex
Ilusivii?
Priču o njegovoj potrazi za muzikom možemo započeti na sledeći način. Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj. Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.
Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti. Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".
Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.
Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.
Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” >> je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.
Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.
Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra” >>, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” >> Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.
Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji” >>, “Courage” >>) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.
Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati."
Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" >> – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” >> koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se o “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.
Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija. Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath” >>, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.
Gringo Paulista, ili “naš stranac”
Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.
"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.
Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...) Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”
Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.
U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:
„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta. Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“
U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je: “Verovatno polako postajem brazilac.”
(O životu u Brazilu Suba je pričao 1992. i 1993. i za Radio Novi Sad >>)
Muzika četvrtog sveta
Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio... Bio je svuda.
U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” >> koji je nedavno objavila Zadužbina Milana Mladenovića.
Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” >> koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.
"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.”
Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.
Sao Paulo Confessions
Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions” >>
Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."
O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" piše se i danas, na nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.
Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto. Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.
Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.
“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.
A Noite Sem
Fim
U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.
U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBOrca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine kroz Suba Fondaciju >>. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.
Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.
Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.
Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.
To je bilo neminovno. Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.
I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - imamo te zvuke, i muzike koji će zauvek biti naša domovina.
“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)
*
Dodatak:Snimak kompletnog programa i razgovora održanih u okviru "SUBAsobe" u martu 2023. godine u Beogradu dostupan je na ovom linku >>
*
(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>, tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture. Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)
Ime mu se spominje u stotinu pesama. Sa sedamnaest godina je bio svetski prvak i kralj fudbala. Imao je nepunih dvadeset godina kada ga je vlada Brazila proglasila državnim blagom i stavila zabranu na njegov izvoz.
Sa reprezentacijom Brazila osvojio je tri Svetska prvenstva, a sa Santosom dve titule klupskog prvaka sveta. I kada je premašio cifru od hiljadu golova nastavio je da trese mreže. Odigrao je preko hiljadu trista utakmica, u osamdeset zemalja, u silovitom ritmu bez predaha, postigao skoro hiljadu trista golova.
Jednom prilikom je zaustavio rat: Nigerija i Bijafra su sklopili primirje da bi ga gledali kako igra. A vredelo je i mnogo više od jednog primirja videti ga kako igra.
Kada bi se Pele dao u trk, kroz protivničke igrače je prolazio poput sečiva. Kada bi zastao, protivnici bi se izgubili u lavirintu njegovih nogu. Kada bi skočio, vinuo bi se u vazduh kao da se penje merdevinama. Kada bi šutirao slobodan udarac, protivnici bi se u živom zidu okretali licem prema golu, da bi mogli da vide gol.
Rodio se u sirotinjskoj kući, u jednom zabitom seocetu, a popeo se na sâm vrh slave i moći, tamo gde je crncima zabranjen prilaz. Van terena, nikome nije poklonio ni minut svoga vremena, i nikada mu iz džepa nije ispao nijedan novčić. Ali, mi koji smo imali tu sreću da ga vidimo kako igra, bili smo darovani nesvakidašnjom lepotom: trenucima koji su dostojni besmrtnosti i koji nam dopuštaju da verujemo da besmrtnost postoji.
Peleov gol
Bilo je to 1969. godine, Santos je na Marakani igrao protiv Vasko da Game. Pele je u vihoru prešao ceo teren, ne dodirujući zemlju i izbegavajući protivnike u letu. A onda je fauliran, pred samim golom, kada je već gotovo uleteo u mrežu, sve s loptom u nogama.
Sudija je svirao penal, Pele nije hteo da šutira, ali ga je nateralo sto hiljada ljudi koji su uzvikivali njegovo ime.
Pele je na Marakani dao mnogo fantastičnih golova. Poput onog koji je postigao 1961. godine protiv Fluminenzea, kada je predriblao sedam igrača a onda i golmana. Ali, ovaj penal bio je nešto skroz drugačije: ljudi su osetili da je to bio sveti trenutak. Na stadionu je iznenada zavladao muk, kao po nekom naredenju. Zaćutali su najbučniji navijači na svetu: niko nije govorio, niko nije disao, svi su iščezli. Ni na tribinama ni na tribinama više nije nikoga na osim Pelea i golmana Andrade.
Stajali su, potpuno sami: na beloj tački Pele sa loptom, a dvanaest koraka dalje, u čučnju, izmedu stativa, spreman na skok, Andrada.
Andrada se bacio, ali je samo uspeo da dotakne loptu. Pele ju je prosto zakucao u mrežu. To je bio Peleov hiljaditi gol. On je jedini igrač u istoriji profesionalnog fudbala koji je postigao hiljadu golova.
Potom su se navijači ponovo stvorili na tribinama, skočivši poput deteta van sebe od sreće, a noć je zablistala.
(iz knjige "Fudbal, sjaj i tama" Eduarda Galeana, objavio Beopolis, 2004.)
Zašto slušati novu muziku, stalno
tragati i otkrivati – kada ima toliko “dobrih starih pesama”?
Naučnici tvrde da slušanje nove muzike utiče na stvaranje novih sinapsi u
mozgu. Ja tvrdim da ima nešto i u žmarcima, endorfinu, želji da se otkrije odakle dolazi taj zvuk i ko ga je stvorio, i otkrivanju tajnih veza između različitih muzika.
Evo tridesetak pesama koje dokazuju da uvek ima nešto novo, a dobro.
U 120 minuta preslušavamo nove pesme iz poslednje četvrtine godine koje sviraju i pevaju: Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Benjamin Clementine,
Björk, Danielle Ponder, Egret, Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra, Fatoumata
Diawara & Damon Albarn, Gabriels, Gaz Coombes, Goat, Hermanos Gutierrez, Jay-Jay
Johanson, Lira Vega, Lucrecia Dalt, Mabe Fratti, Nadine Khouri, Natalia
Lafourcade, Neuky? & Darko Rundek, Nev Cottee, Rayland Baxter, Simple Minds,
Special Interest, Taino, The Lightning Seeds, The Soft Pink Truth, Tindersticks,
Todd Rundgren & Rivers Cuomo, i Sault.
Nakon gledanja prve montaže filma „Merry Christmas Mr. Lawrence“ u kojem je
prvi put glumio na filmu - Riuči Sakamoto je bio izuzetno
razočaran sopstvenom glumom („Mrzeo sam sopstvenu glumu. Bila je ružna, i loša.“)
Sa željom da se, koliko je moguće, iskupi reditelju – Sakamoto je pomislio „hajde da ove loše glumljene scene prekrijemo predivnom muzikom.“
U tom trenutku Sakamoto je već muzička zvezda Japana i iza sebe ima nekoliko odličnih albuma - ali nema nikakvog iskustva u
pisanju muzike za film. Nezadovoljan metodama koje su mu iskusniji muzičari
preporučili – shvatio je da mora da stvori sopstveni metod.
Rezultat je bila muzika koju je svet zavoleo više od filma (i Bouvijeve glume).
Sakamoto ovu muzičku temu (poznatu i pod imenom "Forbidden Colors") svira već četrdeset godina - u različitim aranžmanima,
sa različitom pratnjom, sa i bez Dejvida Silvijena. Ukoliko odvojite neko vreme
i preslušate zabeležene snimke u nizu - otkrićete kako se ona tokom godina neprimetno menja: u tempu,
aranžmanu i akcentima.
U poslednje vreme je najčešće svirao sam za klavirom, nastavljajući da je oblikuje. Juče je sa svetom podelio poslednju verziju, u okviru novog „Playing the Piano” koncerta, kakve je već svirao u nekoliko navrata.
Uvodu ovogodišnje izdanje koncerta je potresan.
U kratkom obraćanju gledaocima, Sakamoto ne krije da zbog bolesti sa kojom se bori nema snage da svira ceo koncert odjednom, te da ćemo ove godine gledati ‘onlajn
koncert’ koji je sniman pesmu po pesmu tokom više dana. A onda, na kraju tog obraćanja prosto kaže: "Well then, enjoy!"
“Merry Christmas Mr. Lawrence” je pretposlednja tema koju je odsvirao. Čini se da je pronašao njen konačni oblik.
Englezi koriste reč ‘stripped’. ‘Ogoljena’ mi ne zvuči odgovarajuće. Ali, Japanci imaju reč „kanpeki“ koju možemo prevesti sa tri reči: savršeno, besprekorno, potpuno.
Ovo nije snimak uobičajenog izvođenja, ovo je drama. Usamljeni čovek za klavirom nakon četrdeset godina sviranja
jedne melodije uspeva da dosegne njenu potpunost, od prvog tona svestan da nam svira
možda poslednji put.
Poslednja tema koju je odsvirao u u okviru koncerta bila je
„Opus – Ending“.
(...) „Ulice su polja koja nikad ne umiru“, stih iz pesme „The Crystal Ship“ sa albuma „The Doors“, nosio je u sebi sliku koja pleni, kao i „Govori tajnom abecedom“, iz pesme „Soul Kitchen“, koju su izveli neposredno pre „The Crystal Ship“.
Te slike su ostajale da lebde u vazduhu, a ideje su odzvanjale. Ispisane na papiru, kad biste ih odmotali u svesti, možda su delovale jasno, ali kad ih je pevao Džim Morison, nisu bile takve. Kad je reč o smrti, Džordž Šo je imao pravo. Ko je mogao da zna kuda se zaputio Morisonov, ili bilo čiji kristalni brod? Kad danas slušamo nedokučivi snimak te pesme sa albuma The Doors, ili onu intenzivniju, proširenu interpretaciju iz "Matriks" (kluba, Markus piše o ovoj verziji pesme), pesma deluje kao da je smeštena negde između sna i buđenja, govora i ćutanja, maštanja i delanja, smrti i novog jutra. Koje neće svanuti. Ravnoteža koju Morison uspostavlja nad bestežinskim, treperavim segmentima te pesme – u čija prva dva stiha se čuje odjek tišine u praznoj kući; brišuća, upečatljiva bas-linija, visoki, vazdušasti tonovi Manzarekovih orgulja, a više od svega, ono stoičko, temeljno uspinjanje u Densmorovom ponavljaju fraza na snaru ili cimbalu, kojima se obeležavaju prelazi iz jednog stava u drugi, iz jedne perspektive u neku sledeću – sve to zajedno podseća na mesečara koji hoda po razapetom konopcu. Fizički, ta interpretacija deluje kao uzdah koji traje dva i po minuta, i koji bi mogao biti poslednji.
Čudnovatost početnih reči – „Pre no što klizneš u svesno“ - Be Fore You slip into unconsciouness
opčinjava slušaoca, pokorava ga od samog početka. To može biti san, ili prekomerna doza, koju je uzeo pevač, ili osoba kojoj se on obraća; a možda je reč o ubistvu, samoubistvu, ili zajedničkom samoubistvu. Od početka do kraja – muzika sve vreme kao da lebdi – Morison dočarava situaciju savršeno pribrano. Glas podiže i pojačava samo jednom, potkraj pesme, u časa kada peva njen naslov kao da ga je tog trenutka otkrio; te tri reči koje čine savršenu metaforu, avetinjski brod duše.
Nigde drugde Morisonov glas nije tako umeren, a tako pun. On nikad nije bio soul pevač – u tome ga je sprečila suzdržanost čoveka koji uvek o svemu razmišlja, koji sve mora da promisli – ali se ovde prepušta koracima pesme, koracima sačinjenim od slika, tonova, ponajviše od melodije; čini to sasvim uveren u to da ga ti koraci vode nekud kuda vredi otići, bez obzira na to što nema ni nagoveštaja šta bi to moglo biti. „Ponekad smislim reči zato da bih mogao da zapamtim melodiju koju čujem“, rekao je Morison jednom prilikom. Ovde se može čuti da se događa upravo to. Unutar ove nežne, utešne, izuzetno elegantne pesme, postojalo je ono što Rejmond Čendler naziva velikim snom, a Ros Makdonald jezom (...)"
(prekucano iz knjige „Dorsi – pet opakih godina muzike za ceo život“, Grejl Markus. Preveo Zoran Paunović, objavio Clio, 2022. >> )
“Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more
public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944.
godine!
Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk
Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil
Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...
Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme
upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.
Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)
Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše -
Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko
sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo
je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još
uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i
Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i
anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic)
i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje
zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve
moćnijim (“Filter Happier”).
Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)
Paradoksalno: mašinski
precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da
u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas
generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za
budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
„Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih
računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi,
zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i
dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket
Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.
Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)
Nekadašnji član Roxy
Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David
Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne
muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa
pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki
problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da
pronađe odgovore i ostrvca nade.
Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“
i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu
kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi
– osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova
muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu
budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše
nade za budućnost.“
Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to:
moć osećanja.
Uši su se u jednom trenutku umorile, ali je muzika je
nastavila da mi se obraća: kroz novi film o Dejvidu Bouviju, i rupe neobičnih
oblika u stropu Kuće Muzike u Budimpešti. Muzika mi se obraćala kroz glas i
reči Dejvida Silvijena u monologu na Radiju BBC; kroz razgovore sa ljudima koji
su svirali neke od meni najdražih pesama; dokumenta i slike izložene u SUBA
sobi u Novom Sadu, koje sam izučavao okružen pesmom ptica sanjalica.
Sve to odjekuje u novom Noćurku, kroz nove i stare pesme povezane značenjima,
prostorom, genetikom, ili vremenom.
Čekaju te:
Massive Attack & Tracey
Thorn, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Vince Guaraldi Trio, Lucrecia Dalt,
Neuky? & Darko Rundek, Angel’s Breath, Suba, Chet Baker, Jay-Jay Johanson,
Egret, Bohemija, Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Regina Spektor, Benjamin
Clementine, Japan, David Sylvian i David Bowie.
