Klajv Sinkler, Ser! (30. juli 1940 – 16. septembar 2021)

Klajv, i milioni dece koja su provela milijarde sati u društvu njegovog izuma će razumeti.

Hvala mu na svemu.

David Sylvian: "Gone To Earth", 35 godina

Ukoliko bi neka zla sila uništila sve izvore muzike na planeti Zemlji, sve vinile, diskove, kasete i striming servise - ovaj album bi ostao u potpunosti sačuvan u mojoj glavi, do poslednjeg šuma, uz sve varijacije različitih odjeka na dobošu u “Taking The Veil”, boje trube i klavira u “Laughter and Forgetting”, prostor kojim plovi gitara Bila Nelsona u “Answered Prayers”, udahe Jozefa Bojsa u semplu u kojem priča o kraju svega, možda sam zbog tih reči počeo priču zlom silom, ali ona ne može pobediti ovakvu muziku.

 
“Gone To Earth” je soundtrack prvog tinejdžerskog očijukanja sa “ezoterijom”, ton mnogih noći tokom odrastanja, krila koja pričvršćuješ remenom pre no što se prepustiš padu, ozvučeno snoviđenje, muzika uz koju možeš "da misliš i pišeš", bukvar pun putokaza ka Robertu Fripu, Keniju Vileru, Bilu Nelsonu, Robertu Grejvsu, Jozefu Bojsu, Milanu Kunderi i Gurdžijevu.
(A odjek ovog albuma ćeš otkrivati tokom narednih godina na neočekivanim mestima, poput stranica "Bernarda Panasonika" Zorana Janjetova).

U vreme stvaranja ove slojevite audio-skulpture Dejvid Silvijen je imao tek 28 godina. Njegova snažna želja da se odrekne slave, novca i statusa pop-zvezde, i da zapliva ka pučini naišla je na negodovanje Ričarda Brensona i ostalih glavešina izdavačke kuće “Virgin” koji nisu želeli da plate za snimanje drugog, instrumentalnog dela albuma.
Dejvid je snimanja finansirao sam.

Albumom “Gone To Earth” Silvijen se 13. septembra 1986. snažno otisnuo od tla, i povratka više nije bilo.

Ričard Brenson je poleteo trideset i pet godina kasnije.
Stigao je do ivice kosmosa,
i morao je da se vrati na Zemlju.

*

Ceo album (Spotify) >> 

*

Noćurak za septembar

Znam trideset i jednu pesmu za svaki dan avgusta, devet pesama koje zvuče kao različite nijanse Jonskog mora, i najmanje četiri pesme slatke kao različite vrste smokava.

Ali, nisam siguran kako zvuči septembar.
Nekada sam mislio da se čitav mesec može spakovati u minut i dvadeset sekundi jedne pesme koju peva David Sylvian. Sada verujem da su septembar i Bryan Ferry, Richard Hawley, The Coral, Nina Simone, The Style Council, kao i novi snimci koje su objavili Yola, James Blake, Japanese Whisper, Tom Rosenthal, Liam Kazar, Olivia Vedder, Leon Bridges i Rogi.

Sakupljao sam tokom leta nove pesme kao školjke i kamenčiće, ubacio sam i neke stare, i torba je sada puna.
Sve želim da podelim sa tobom, a i mikrofon se vratio sa raspusta ;)

Prešlicavanje za LiceUlice: What we all want?

Muzika i aktivizam idu zajedno, poput para bokserskih rukavica.

Jedna nije dovoljna za borbu, sa dve možemo da blokiramo i uzvratimo udarac nepravdi ili tabuu. Ovo verovatno nisu albumi i pesme koje ćete čuti sa razglasa tokom protesta, ili kako ih pevaju hiljade gnevnih ljudi u maršu. Ali ove pesme i albume možete koristiti kao priručnik za promišljanje zaobilaznih strategija u borbi.

Gang of Four/Various Artists: „The Problem of Leisure: A celebration of Andy Gill and Gang of Four“ (2021, Gill Music)

Muzika Gang of Four odzvanja pop kulturom duže od četiri decenije. Odjeci tog zvuka, ideja i stavova pojavljuju se na najneobičnijim mestima (čak i kao naslov ovog teksta), a lista muzičara koji ih pominju kao uzore je izuzetno šarolika. Tom Morelo iz Rage Against the Machine tvrdi da su mu oni „ponudili Gramšijevski pogled na svet kroz pank-fank!“, a sa ne manje oduševljenja su ih pominjali i Kurt Kobejn, Idles, Majkl Stajp i Majkl Hačins.

Ovaj album je zvučna posveta obožavalaca. Flia i Džon Frušante, Tom Morelo, Robert Del Naja iz Massive Attack, Warpaint, Idles, Gejl En Dorsi, Geri Njuman i drugi snimili su svoje verzije nekih od najvažnijih pesama ovog benda i dokazali da su stihovi poput „How can I sit and eat my tea / With all that blood flowing from the television...” i dalje potrebni svetu, četrdeset godina nakon što su otpevani prvi put, kao vodiči kroz teskobu i saborci u borbama koje dolaze.

Šarlo Akrobata: „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ (2021, Croatia Records, reizdanje)

Istorija muzike beleži da su se Šarlo akrobata i Gang of Four jednom već sreli u istom prostoru, na Zagrebačkom Bijenalu 1981. godine. (Možemo zamišljati izraze lica članova GO4 dok iz bekstejdža gledaju leđa Koje, Milana i VDa tokom nastupa koji je bio „urnebesan, snažan i strastan“ (tvrdi Momčilo Rajin). Četrdeset godina kasnije ova dva benda ponovo dele isti prostor - u ovom magazinu, a povodom remasterizovanog reizdanja prvog, jedinog, furioznog albuma benda koji ruši tabue kroz vreme.

Ovaj album ne zvuči kao četrdesetogodišnjak. „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ je i dalje beskompromisno, subverzivno, bezobrazno, prljavo, vrtoglavo (a zatim i glavolomno) remek delo kojem vreme ništa ne može! Uzvikivanje delova „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića (u pesmi „Pazite na decu“), furioznost „Fenomena“, duhovitost „Ljubavne priče, ali i ozbiljni komadi poput pesama „Samo ponekad“ i „Problem“... sve i dalje funkcioniše besprekorno, i zvuči potpuno sveže!
Došlo je vreme da ovaj muzički bukvar namerno ispremetanih stranica dobije zasluženo prvo mesto listi najboljih jugoslovenskih albuma svih vremena.

Hurray for the Riff Raff: „The Navigator“ (2017, Ato Records)

Alinda Segara, glavna autorka, glas i lice Hurray For The Riff Raff na ovom albumu peva o potlačenima, za njih i sa njima, i konačno dokazuje da je uspela ono što je želela da bude: trubadurka dostojna tradicije Dilana i Vudija Gatrija. Alindin glas i njeni stuhovi artikulišu muku, želje, nade i snove običnih ljudi.

O ovom albumu nije lako pisati.
„The Navigator“ zahteva pažljivo i višekratno preslušavanje.

 A kada vas na njegovom kraju dočeka veličanstvena „Pa’lante“, shvatićete da je to pesma koju bismo jednom mogli da zapevamo zajedno na ulici, horski - i da će se tama povući pred našim glasovima.

Tom Rosenthal: "Not a Catastrophe" ili 3-minutna iluzija da svet ima smisla i da će sve biti ok

Ne znam koliko pesama je Tom Rosental do sada objavio.

Znam desetine, imam utisak da su u pitanju stotine.
Sve su naizgled iste, i sve me rade na isti način.
U prvih nekoliko tonova i stihova on obriše otrov iz tela, to učini bez ili uz malo suza - poput spretnog dečijeg zubara - a u nastavku pesme mi stvori iluziju da će sve biti ok i da svet nije baš toliko loš, iako u pesmi ne obećava srećan kraj, raj ili tepsiju krempita u poslastičarnici kod Svetog Petra.
Ipak, dok peva ili svira, ja (mu) verujem da sve ovo ima smisla.

(Nisam jedini. Postoji podatak da su njegove pesme na Spotify platformi preslušane više od 350.000.000 puta.)

To što mi Tom radi ne može biti samo pitanje njegovog talenta, ili boje glasa koju je možda jednom davno imao Tom Bombadil. Deo odgovora je možda i njegovo obrazovanje.
Tom je antropolog.
Zna ko smo, šta smo, kakvi smo, i šta nam je potrebno.

Mogu da ga zamislim kako ide po kući sa ukuleleom u rukama, ili kako odlazi do prodavnice snimajući se na telefon da ne bi zaboravio reči ili melodiju, kako neprekidno pravi genijalne pesme o svemu.

Pesme poput “You will marry a wrong person again” i “You’ll find somebody to fart with” dokazuju da ima neverovatan smisao za humor. “Hugging You” i “If We All Die Tommorow” nam dokazuje da je Tom genije, kojem su poznata sva pitanja srca.

Rosental je ovih dana objavio novi album, posvećen nedavno preminulom ocu. Među svim tim pesmama (barem) jedna svetli poput svetionika na obali ostrva isceljenja.

"Not a Catastrophe" je veličanstvena pesma.
Tom ponovo briše otrov iz srca, uverava me da svet nije toliko loš, i da sve ovo ima smisla.

 
Zato je valja konzumirati više puta dnevno.

Kako sam proveo letnji raspust

Ovog leta sam više puta išao na groblje

nego na plaže.

Primećujem da u vodu ulazim sve opreznije, ili teže, 

dok odlasci na groblje postaju sve lakši.

Kit Ričards piše o Čarliju Votsu (iz knjige "Život")

“Čarli sve može da izvede na najobičnijem klasičnom kompletu. Ništa pretenciozno, ali kada ga čuješ, buke ti ne nedostaje. U njegovoj svirci ima mnogo humora. Obožavam da gledam kroz providnu membranu kako mu radi desna noga. Čak i ako ga ne čujem, mogu da pratim njegov ritam samo dok ga gledam. Drugo kod Čarlija jeste trik koji je preuzeo, mislim, od Džima Keltnera ili Ala Džeksona. Na kontračineli većina bubnjara svira sva četiri udarca, međutim, na drugom i četvrtom, važnim akcentima rokenrol „bekbita”, Čarli samo podigne ruku. Krene kao da će odsvirati, ali se onda povuče. To čitav zvuk prepušta dobošu, bez interakcije u pozadini. Možeš da dobiješ srčanu aritmiju gledajući ga. On napravi dodatni pokret koji je potpuno nepotreban. Taj dodatni napor vas malo zavlači. Osećaj šljampavosti u Čarlijevom sviranju potiče delom od tog nepotrebnog pokreta kod svakog drugog udarca. (...) To kako on razvlači ritam i ono što mi radimo preko te praznine predstavlja tajnu zvuka grupe Rolingstouns. Čarli je vrlo tipičan džez bubnjar, zbog čega je i ostatak grupe na izvestan način džez bend. On ima taj osećaj, oslobođenost i ekonomičnost u svirci.

Čarli je svirao i po svadbama i krštenjima, tako da može da odradi i ljige. Sve je to posledica ranog početka i sviranja po klubovima od prve mladosti. Ima on i osećaj za šou, iako nije šoumen sam po sebi. Ba-BAM. Navikao sam da sviram s takvim čovekom. 

Posle četrdeset godina, Čarli i ja imamo bliskost u svirci kakvu ne bismo umeli ni da opišemo, niti smo je, verovatno, sasvim svesni. Mislim, toliko smo se izbezobrazili da ponekad pokušavamo jedan drugoga da zajebemo na sceni.”

(Iz knjige "Život", 2010.)

Noćurak :: Felicidade :: Summer Mixtape #4

Ovaj miks je poput poslednjeg sumraka na plaži.

Pravimo koktele od preostalih zaliha ruma, auruma, limete, mente, leda i meda.

Lovimo objektivima poslednje zrake za suncarijum koji ćemo prelistavati tokom jeseni i zime.

Sve duže senke plešu na zlatnom pesku kraj mora,
beskonačno ravnodušnog na naše odlaske.

Za šankom smo Dinah Washington, Sade, Erykah Badu, Vinicius Cantuaria, Suba, St Germain, Mop Mop feat. Anthony Joseph, Pachyman, Radikal Dub Kolektiv, Altin Gün, Durand Jones & The Indications, Reper Iz Sobe, Khruangbin, Devendra Banhart, Tame Impala, Charlotte Gainsbourg, Sébastien Tellier, Ariane Moffatt & Lou Doillon, ti i ja.

Noćurak :: Sea Gets Hotter :: Summer Mixtape #3

Avgust je pretposlednji red čokolade, još dva prsta Biske u boci, smokve raspukle od slasti, pesak koji namerno ostavljaš u patikama do sledećeg leta, pesme Jovana Hristića koje čitaš u sumrak na još uvek toploj steni, odustajanje od knjige da bi gledao u nebo, uživanje u odjeku starih pesama lepljivih poput smole, još duži spisak pitanja koja tek sada sebi više ne smeš da postaviš, ljudi koje više nikada nećeš videti, snovi o ostrvima na koja nikada nećeš otići i frotir preko stomaka kada te pred zoru povetarac podseti da ništa nije večno.

I ovaj miks je takav: Astrud Gilberto, Bebel Gilberto, Durand Jones & the Indications, Khruangbin, Roy Ayers, Jakarta, Charlotte Gainsbourg, Serge Gainsbourg, Dinah Washington, Nina Simone, Norah Jones, Marlon Williams, Kings of Convenience, Paul Weller, Thomas Dybdahl, The Coral, Hania Rani, U pol devet kod Sabe, F.S.Blumm & Nils Frahm, The Stranglers + letnji guilty pleasures ;)

Midnight Summer Dream / Rabac

Neočekivano i bez vremena za pripremu, nakon više od trideset godina našao sam se u mestu u kojem su mi se mnoge važne stvari dogodile prvi put.

(Sa spiska možemo izdvojiti prvi ’pravi’ poljubac, prvo pijanstvo i prvo spavanje na plaži.)

Mesto se, naravno, promenilo.
I ja sam.
I to je dobro.

Iako rešen da ne kopam po sećanjima, opkoljen i dalje prepoznatljivim (ili neokrnjenim) detaljima, nisam mogao da odolim a da na istoj plaži sebi ne zavrtim neke od pesama koje su nam tog leta bile važne (i nesumnjivo zaslužne za poljupce, pijanstva, spavanje na plaži, i sve što je bilo posle.)

Većina pesama zbog kojih smo kao budale ručno premotavali kasete (štedeći baterije na kasetofonu, filterima od cigareta, ko još nosi olovke na plažu?) mi sada gotovo ništa ne znače.
I to je dobro.

Samo jedna izaziva žmarce istog inteziteta.
Pet tonova, šest sekundi.
Toliko je Dejvu Grinfildu dovoljno da ponovo otvori vrata ka blaženstvu, i dokaže mi da postoje stvari koje će zauvek ostati lepe, mlade, blago opijene i nepromenjive,
bez obzira na vreme koje prolazi.
I to je dobro.

Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda: "Tandemski govor"

Pablo Neruda piše* o tandemskom govoru sa Lorkom, koji su održali 10. novembra 1933. u Buenoj Airesu, u čast pesnika Rubena Darija: 

“Priredili smo veliko iznenađenje. Pripremili smo tandemski govor. Vi možda ne znate šta to znači, kao što nisam znao ni ja. Federiko, koji je oduvek bio sklon novotarijama i prepun svakojakih ideja, objasnio mi je: „Dva toreadora mogu istovremeno da se bore sa istim bikom, i to uz korišćenje istog plašta. To je jedna od najopasnijih disciplina u borbi s bikovima. Zato se vrlo retko izvodi. Najviše dva ili tri puta u jednom stoleću, i to samo ako ih izvode dva toreadora koja su braća, ili barem iste krvi. To se naziva tandemska borba s bikom. Tu tehniku ćemo ti i ja primeniti u našem govoru.“

Tako smo i učinili, a da to prethodno niko nije znao. Kada smo ustali kako bismo zahvalili predsedniku PEN kluba na priređenom banketu, učinili smo to istovremeno, kao dvojica toreadora, za jedan isti, zajednički govor. Pošto je hrana bila poslužena za različitim stolovima, Federiko se nalazio na jednom, a ja na drugom kraju prostorije, tako da su me ljudi oko mene vukli za rukave sakoa da sednem, misleći da je u pitanju greška, što se identično događalo i Federiku na drugom kraju sale. I tako započesmo naš zajednički govor, prvo ja sa onim neizostavnim „Gospođe“, za kojim je usledilo njegovo „Gospodo“, i tako sve redom, preplitale su se i umetale naše rečenice i slivale se u jednu savršenu celinu, do samog završetka našeg govora.
Taj govor beše posvećen Rubenu Dariju, jer smo i Garsija Lorka i ja, ne izazivajući sumnju da spadamo u moderniste, Rubena Darija slavili kao jednog od najvećih i najznačajnijih stvaralaca na polju pesničkog izraza u španskom jeziku.

Evo teksta tog govora:

Neruda: Gospođe...

Lorka:... i gospodo. U borbi s bikovima postoji disciplina poznata pod nazivom „tandemska korida“, u kojoj dva toreadora izazivaju bika udruženim snagama i tela ujedinjenih pod istim plaštom.

Neruda: Federiko i ja, spojeni istim električnim vodom, oglasićemo se kao tandem na ovom izuzetno značajnom skupu.

Lorka: Običaj je da na ovakvim skupovima pesnici iskažu svoju živu reč, srebrnu ili drvenu, i vlastitim glasom pozdrave svoje kolege i prijatelje.

Neruda: Ali mi ćemo ovde među vas za isti sto postaviti jednog pokojnika, jednog udovca, mračnog u pomrčini smrti veće od svih drugih smrti, udovca života, čiji zadivljujući supružnik svojevremeno beše, sakrićemo se izgarajući pod njegovim senima, ponavljaćemo neumorno njegovo ime sve dok njegova moć ne uzleti i ne vine se iz zaborava.

Lorka: Mi ćemo, nakon što pošaljemo svoje nežne pingvinske zagrljaje istančanom pesniku Amadu Viljaru, mi ćemo rasprostreti jedno veliko ime pred vas, sigurni da će se čaše rasprsnuti, viljuške poiskakati, u potrazi za očima za kojima žude, i more će u jednom svom silovitom naletu zbrisati sve. Mi ćemo izgovoriti ime pesnika Amerike i Španije: Rubena...

Neruda:... Darija. Jer, gospođe... 

Lorka:... i gospodo... 

Neruda: Gde je, u Buenos Ajresu, Trg Rubena Darija?

Lorka: Gde je spomenik Rubenu Dariju?

Neruda: On je obožavao parkove. Gde je park Rubena Darija?

Lorka: Gde je ružičnjak Rubena Darija?

Neruda: Gde su jabučnjak i jabuke Rubena Darija?

Lorka: Gde je srezana ruka Rubena Darija?

Neruda: Gde su ulje, smola, labud Rubena Darija?

Lorka: Ruben Dario spava u svojoj „rodnoj Nikaragvi“ ispod svog zastrašujućeg lava od veštačkog mermera, poput onih lavova koje bogatuni postavljaju iznad kapija svojih kuća.

Neruda: Lav iz dućana za izumitelja lavova, lav bez zvezda onome ko je s neba skidao zvezde.

Lorka: Iskazivao je šumski žamor jednim pridevom i, kao fra Luis de Granada, jezički čarobnjak, limunom gradio obeležja, i jelenovim kopitama, i mekušcima punim jeze i beskraja: otisnuo nas je na more s fregatama i senkama u zenicama naših očiju i sagradio golemo divovsko šetalište na najsivljem popodnevu što ga je nebo ikada imalo, i kao starog poznanika pozdravljao mračni jugozapadni vetar, sav u grudima, kao pesnik romantičar, i spustio ruku na Korintski kapitel uz ironičnu i tužnu sumnju svih epoha.

Neruda: Njegovo crveno ime zaslužuje da bude pomenuto i prizivano na sve strane sa svim svojim strašnim bolima srca, sa svojom plamtećom nedoumicom, svojim silaskom u zavijutke pakla, svojim uspinjanjem na kupole slave, svojim obeležjima velikog pesnika, odvajkada i zanavek i nezaobilazno.

Lorka: Kao španski pesnik, u Španiji je podučavao stare učitelje i decu, s primesom univerzalnosti i velikodušnosti koje toliko nedostaju današnjim pesnicima. Podučavao je Valje-Inklana i Huana Ramona Himenesa, kao i braću Maćado, i njegov glas beše voda i šalitra u pukotinama našeg voljenog jezika. Od Rodriga Kara do braće Arhensola ili don Huana Argiha, u španskom jeziku ne beše takvih svetkovina reči, takvih okršaja konsonanata, takve svetlosti i oblika kao kod Rubena Darija. Od Velaskezovog pejzaža i Gojine lomače i od Kevedove melanholije do kulta kao jabuka rumenih bakarskih seljanki, Dario je prošetao po španskoj zemlji kao po sopstvenoj rodnoj grudi.

Neruda: U Čile ga izbaci plima, toplo more severa, i tamo ga more ostavi, napuštenog na gruboj i zubatoj obali, da ga okean bičuje svojom penom i zvonima, i crni vetar Valparaisa da ga zasipa škripavom prozračnom solju. Podignimo mu večeras spomenik od vazduha protkanog dimom i glasom i okolnostima, i životom, baš kao što je njegova veličanstvena poezija protkana snovima i zvucima.

Lorka: Ali taj njegov vazdušni kip ja želim da ovenčam njegovom krvlju kao koralnim vencem uzdrhtalim od plime, njegovim nervima nalik na fotografiju svetlosnog snopa, njegovom minotaurskom glavom, na kojoj je gongorovski sneg oslikan letom kolibrija, njegovim bludećim i odsutnim očima milionera suza, ali i njegovim nedostacima. Police koje već nagrizoše kupusnjače, po kojima zveči tugaljiva praznina, s flašama konjaka njegovih dramatičnih pijanstava, i njegovim očaravajućim neukusom, njegovim napabirčenim rimama što čovekoljubljem ispunjavaju ono mnoštvo njegovih stihova. Izvan normi, formi i podupirača, na čvrstim nogama ostaje da stoji plodna srž njegove veličanstvene poezije.

Neruda: Federiko Garsija Lorka, Španac, i ja, Čileanac, prebacujemo odgovornost za ovo prijateljsko veče na tu golemu sen koja je pevala uzvišenije od nas, i svojim nesvakidašnjim glasom pozdravljala argentinsku zemlju kojom hodimo.

Lorka: Pablo Neruda, Čileanac, i ja, Španac, govorimo istim jezikom i delimo istu ljubav prema velikom nikaragvanskom, argentinskom, čileanskom i španskom pesniku Rubenu Dariju.

Neruda i Lorka:... U čiju čast i slavu podižemo ove čaše.

*prekucano iz knjige "Priznajem da sam živeo" Pabla Nerude >>, Kosmos izdavaštvo 2018, prevela Aleksandra Matić.