Na današnji dan rođen je čovek koji je, između ostalog, poslao
rok-en-rol u svemir.
Karl Segan je bio član tima koji je birao zvuke i muziku za "Zlatne ploče"
koje će Vojadžer 1 poneti na put u Kosmos 1977. godine. Kritikovan da je
uvrštavanje pesme "Johnny B. Goode" Čaka Berija uz dela Baha, Mocarta
i Betovena neprikladno i "adolescentsko ponašanje", Segan je na to odgovorio
da "na Zemlji živi mnogo ljudi koji se ponašaju kao adolescenti".
"Kosmička poruka u boci", kako je Segan nazivao je trenutno na više
od osamnaest milijardi kilometara od Zemlje. Na drugoj zlatnoj ploči se među
porukama snimljenih na 55 jezika nalazi i "Želio vam sve najlepše sa naše
planete" na srpskohrvatskom. To je najdalje što smo do sada dobacili - i
Čak Beri, i mi.
Sve što je Segan radio je nemoguće zaokružiti u dva-tri
pasusa. Na koji god deo karijere da se fokusiram, to će biti "pale blue dot" u moru stvari koje
je pisao, objašnjavao, snimao ili govorio. Ponovno listanje njegovog
"Kosmosa" gotovo četrdeset godina nakon prvog čitanja izaziva istu
količinu oduševljenja i ohrabrenja da varvari, ravnozemljaši, negatori nauke i
piromani svega što im nije jasno ne mogu i neće pobediti.
A možda nam i
obožavaoci Čaka Berija iz dalekog svemira dolete, da pomognu u borbi.
Još nije vreme da se pušta Tom Waits i njegov November, da se biraju pesme koje možeš da koristiš kao ćebe, čaj ili kaljevu peć. Sunce je još uvek tu, i zima još nije počela.
Meša Begić u novoj zbirci pesama podseća da moramo hraniti ptice u sebi. Ja želim da vidim da li muzika može biti hrana koja će dodatno popraviti nivo vitamina D, da pronađem stare pesme koje jačaju imunitet i podelim sa tobom neka nova blaga. Jer, čemu blago služi, nego da se deli.
U škrinji sa blagom su: ... Aaron Frazer, Adam F. & Tracey Thorn, Ana Ćurčin ft. Milena Jančurić (Klavirsko nebo), Dan Auerbach, David Bowie (remiks Tonija Viskontija, danas objavljen), DJ Shadow, Elvis Costello, Helado Negro ft. Flock Of Dimes, Karen O & Willie Nelson, Matt Berry, Melody Gardot, Ólafur Arnalds, Oneohtrix Point Never, Patrick Wilson, Propaganda, Skopski snovidenija, Stone Foundation feat. Paul Weller, The Style Council, The Unrighteous Brothers, Thomas Dybdahl, Tracyanne & Danny, Travis feat. Susanna Hoffs, Ultravox, Vojislav Voki Kostić / Kvartet Predraga Ivanovića, Yelena, Yello...
"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula
razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.
Otići, pazi, Se for um
desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni
odakle si, Se for um segredo, dobiti
nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB.
Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me
carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je
primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje,
nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike,
novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju,
hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa
nosila, ide nazad u studio. O ceu negro
que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za
Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola
sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai
desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški
muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o
njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane.
Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora
de te encontrar...
Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće.
Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje
priče."
(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi",
Novi Sad, 2004.)
"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.
Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum". Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.
Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina" (Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")
Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.
Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.
Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika. O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.
Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana. Eto paradoksa.
Društvenim mrežama neumorno kruži jedna pesma - o neprilagođenima, pobunjenicima, nezgodnima, rušiteljima granica, slobodi, i tako dalje.
Sigurno je znaš:
"Nazdravimo svim luđacima. Svima neprilagođenima.
Pobunjenicima. Nezgodnima. Svim onima koji misle svojom glavom..."
Toj "pesmi" je usput neko nekada dopisao još dva besmislena, suvišna reda (na samom kraju) i kao autora potpisao Džeka Keruaka.
Ali, ta sjajna, divno oblikovana oda o slobodi koja odzvanja glasnije i snažnije kada joj dodamo Keruakovo ime nije pesma. Štaviše, napisao je "po zadatku" (brifu) - jedan kreativac, zaposlen u marketinškoj agenciji. "Plaćenik", misle neki od vas, "čovek koji ubeđuje ljude da kupe ono što im ne treba" misle drugi.
Ovaj tekst je napisan za potrebe brenda Apple, odnosno Stiva Džobsa, a video spot (reklama) u kojoj se tekst izgovara – "Think different" - jedan je od najpoznatijih u istoriji oglašavanja (Neki, inače tvrde da je prva reakcija Džobsa na pročitani tekst pre snimanja bila - "Ovo je sranje.")
Ime autora tog teksta je Rob Siltanen.
Dakle, jedan od najlepših tekstova o slobodi, rušenju granica i "drugačijem" koji tako rado i često delite po društvenim mrežama - napisao jedan "zli, marketinški um", "korporativni rob", i šta se već sve pripisuje oglasnoj industriji.
Ovo je Robov original:
“Here's to the crazy ones. The misfits. The rebels. The troublemakers. The round pegs in the square holes. The ones who see things differently. They're not fond of rules. And they have no respect for the status quo. You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them. About the only thing you can't do is ignore them. Because they change things. They push the human race forward. And while some may see them as the crazy ones, we see genius. Because the people who are crazy enough to think they can change the world, are the ones who do."
Ovo je ta reklama:
Da, reklame mogu biti poezija.
I dodavanje imena Džeka Keruaka je samo "marketinški trik" kojim se na tekst skreće dodatna pažnja.
Ja ovoga puta ćutim, a sve što je važno će ti reći, ili odsvirati - Andrew Bird, Bowie, Darkwood Dub, Destroyer, dEUS, Dimitrije Dimitrijević, Hania Rani, Jasna Đuričić (i Darko Rundek!), Lennon & McCartney (ovoga puta svako za sebe, ali jedan kraj drugog), Jonathan Wilson, Leonard Cohen, Mac Miller obradom genijalne "Everbody's Gotta Live", Matt Berninger (dva puta), Michael Stipe, Nick Cave, Ólafur Arnalds, Paul Simon, Paul Weller, Srđan Sacher, Sufjan Stevens, The Flaming Lips (i oni dva puta!), Tempesst i Walter Martin.
"Kada
napišeš veliku pesmu, ona više nije tvoja" kaže Majkl Stajp u epizodi
mini-serijala "Song Exploder", pokušavajući da shvati kako je
"Losing my religion" postala globalni hit, i pesma koja je do sada
doživela devedesetak zvaničnih obrada, ne računajući YouTube trubadure i
samizdate.
I ta njegova misao o velikim pesmama je takođe obrada, odnosno varijacija.
Sve je bilo.
*
Večeras pretresam šta se u poslednje vreme
događalo sa pesmama koje volim. Pesme Marka Bolana, Koena, Bouvija, Radiohead,
Portishead, Steely Dan, Roberta Palmera, Lu Rida, ali i kompozicije Erika
Satija i Brajena Ina obrađuju Dejvid Johansen, Rianon Gidens i Amanda Palmer,
Llian La Havas, a tu su i neke stare obrade koju su snimali Brajan Feri,
Sakamoto i Silvijen, Piter Gejbrijel i The National.
Prvi susret sa najdražim albumom svih vremena bio je pun peripetija.
Kaseta sa ne-baš-sjanim presnimkom „Remain in Light“ je do mene stigla početkom 1987. Ta ušičujno previše puta preslušavana Maxell Chrome II zlatna kaseta (s plavim crtama) bila je u toliko lošem stanju da nijedan od kasetofona u našoj kući nije mogao da je svira duže od minut-dva, a da traka ne počne da se uvija oko glave kasetofona. Negde u drugom minutu kontinuiranog preslušavanja sve bi postalo zvučni mulj.
Oduševljen fragmentima koji su bili čisti na minut-dva, i užasnut saznanjem da albuma u prodavnicama nema, shvatio sam da je jedino rešenje nabaviti „dupli dek“ (objašnjenje za mlađe: „dva kasetofona u jednom telu“), ili povezati dva kasetofona kablovima. Jedan ću koristiti za puštanje kasete, a snimaću na drugom, sve dok ne krene izobličenje zvuka. Onda ću zaustaviti snimanje, premotati originalnu traku da bi se zategla i nastaviti sa sledećim minutom muzike.
I tako sam "rekonstruisao" čitav album na drugoj kaseti.
Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi. Uloženi rad: tri dana. Dobitak: neprocenjiv.
Naučio sam ponešto o montaži, dobio "slušljivu kopiju" albuma (original sam kupio godinu dana kasnije), a tokom tog procesa sam preslušao svaki šum na albumu mnogo puta.
Ali, dosta o montaži, detinjstvu i audio-trakama.
"Remain in Light" je dokazni materijal da velika dela nastaju iz radoznalosti i kreativnog meteža. Talking Heads su, zajedno sa Brajenom Inom, Edrijanom Beloum, Nonom Hendriks, Jonom Haselom (čak i Robertom Plantom koji je svirao udaraljke) upadali u studio i snimali gomile fragmenata, lupova, rifova, ritmova, uklapali afro-ritmove, fank, elektroniku i novi talas, ostavljali Brajenu Inu da "izabere obećavajuće", a onda preko izabranih delova dosnimavali nove varijacije, ostavljali jedni drugima snimke "za domaći zadatak", tragali za formom, na užas i oduševljenje Reta Dejvisa, inženjera zvuka kojem bi rad na ovom albumu valjalo računati kao beneficirani radni staž.
U tom kreativnom metežu bend se umalo raspao, ali je iz tih lutanja nastalo remek-delo.
O svakoj pesmi sa albuma je moguće napisati esej.
Zapravo, po dva eseja: jedan o zvuku, a drugi o tekstovima Dejvida Birna. Ne škrtarimo: ima materijala za još više eseja. Usporavanje trake na "Born Under Punches", Edrijenova solo gitara na "Crosseyes and Painless", "bo-bo-bom-bom" Ina i Birna na "Once In a Lifetime", atmosfera "Listening Wind", teskoba "The Overload" (inspirisane pričom, ali ne i zvukom Joy Division)... o svemu tome se može pisati. (Pitchfork je pokušao da priču o albumu spakuje petominutni klip. Dobro, da li ste normalni?)
Ipak, ovaj album je zapravo najbolje slušati bez "razmišljanja" i predznanja.
Znanje o njemu ne može biti konačno.
"Remain in Light" je album-hipertekst, a ja za sve ove godine preslušavanja i čitanja nisam uspeo da posetim svaki link, ili da stignem do kraja.
Preslušavam ga večeras ponovo i shvatam da kraja nema, i to me čini srećnim.
Spakovao sam meni najdraže iz prethodna tri meseca u nešto manje od tri sata.
(ispod playera su i najdraži albumi ;)
Bob
Dylan, Declan McKenna, Dimitrije Dimitrijević, Elvis Costello, Fontaines D.C.
Heartless Bastards, Idris Ackamoor & The Pyramids, James Dean Bradfield,
JARV IS..., Jeremy Tuplin, Jessie Ware, Jónsi & Elizabeth Fraser, Josiah Johnson,
Julianna Barwick, Keleketla!, Khruangbin, Lianne La Havas, Mahsa Vahdat, Matt
Berninger, Matt Costa, Michelle Gurevich, Mino Cinélu & Nils Petter Molvær,
Nadine Shah, Nemanja, New Order, Paul Weller, SAULT & Michael Kiwanuka,
Pridjevi, Ray LaMontagne, Sufjan Stevens, The Limiñanas, The Psychedelic Furs,
Thomas Dybdahl, Tricky, Woods, Yello.
Tekst o muzici i dopaminu iz uvoda emisije je ovde (Pitchfork >>)
Najdraži albumi (i
nekoliko linkova za preslušavanje):
"Prave
zavere zaista postoje. Folksvagen je napravio zaveru kako bi varao na testovima
emisije štetnih gasova svojih dizel motora (...) Duvanska industrija je varala
javnost u vezi s uticajem pušenja na zdravlje. O ovim zaverama znamo iz
internih dokumenata kompanija, vladinih istraga ili svedočenja uzbunjivača. S druge strane, teorije zavere opstaju dugo čak i kada za njih nema ubedljivih
dokaza."
(Početak "Priručnika")
Svakodnevna tuča sa teoretičarima zavere i raznosačima lažnih vesti je važna
stvar, ima materijala za full time job.
Lažne
vesti i zavereničko teoretisanje su opasne pojave. Ne samo zato što zaluđuju ljude,
krive im stvarnost i čine ih podložnim za dalju manipulaciju. Lažne vesti i
nepostojeće zavere su opasne po zdravlje drugih ljudi.
Poslužiću se radikalnim primerom. U periodu od 15. do 17. veka je zbog optužbi
za veštičarenje samo u Evropi spaljeno između 40.000 i 60.000 ljudi.
"Sada smo bolje informisani i to se više ne događa!", reći ćeš.
Ali dokazi ne bi bili na tvojoj strani.
Ekipa iz izdavačke kuće "Heliks" >> organizovala he prevođenje i
objavljivanje kratkog (12 strana) "Priručnika o teorijama zavere" Stefana
Levandovskog i Džozefa Kuka koji ti može biti koristan u sređivanju misli - pre,
tokom i nakon tuče sa budalama.
Priručnik ima jednu manjkavost: u celosti je dostupan samo u elektronskom formatu
(PDF, download sa linka), tako da ne možeš da ga koristiš kao batinu ili tvrd
predmet za razuveravanje budale, ali - hej! -prihvati to kao razlog više da u narednu konverzaciju sa drugom stranom
uđeš smireno, bolje naoružan ili naoružana upornošću, strpljenjem i logikom.
Hvala ekipi iz Heliksa na trudu i uloženom naporu.
Svaki alat za popravku sveta je dobrodošao ovih dana.
"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse."
(Sofokle *)
"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."
(iz filma "The Social Dilemma")
Kada toliko prijatelja na društvenim mrežamapodelimišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze. Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to.
Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.
Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.
(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)
Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.
Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.
Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. Ključna pitanja su: Možemo li je učiniti manje opasnom? Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?
Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora.
Ali on nije jedini.
Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova. (Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)
* Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku
nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan
Za svoga žića bez jada ne prolazi."
p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja.
